01.05.16
KULTURA KAFANE
Kultura
U predanom i neskrivenom nastojanju da naglasi značaj kafane i upriliči njenu analizu kao jedne od najvažnijih neformalnih društvenih institucija i da, shodno tome, utemelji kafanologiju kao novu sociološku disciplinu u korpusu društvenih nauka, Dragoljub B. Đorđević autorski potpisuje još jednu knjigu pod nazivom Kultura kafane u ogledalu štampe: Prilozi sociološkoj kafanologiji. Profesionalni nemir i akademski poriv, krčmarski zanos i ljubav prema kafani, nadahnuli su autora da i ovoga puta čitalačkoj publici ponudi zanimljive i nadasve originalne tekstove. Originalnost je sadržana u strukturnim, tematskim i sadržinskim, a naročito u stilskim karakteristikama knjige, što predstavlja sada već prepoznatljiv pečat stvaralačkog duha autora Dragoljuba B. Đorđevića. Manje upućenim čitaocima valja obznaniti da se radi o uvaženom sociologu, pre svega sociologu religije, romologu i kafanologu, redovnom profesoru Mašinskog fakulteta Univerziteta u Nišu, naučniku koji je samostalno i u koautorstvu napisao i priredio pedesetak knjiga i zbornika, dobitniku Nagrade „Desimir Tošić” za najbolju knjigu iz publicistike u 2011. godini, za monografiju Kazuj krčmo Džerimo.
Knjiga Kultura kafane u ogledalu štampe: Prilozi sociološkoj kafanologiji sadrži pedeset i jedan sociološkokafanološki esej, koji su ponuđeni u dve tematske celine: Kultura kafane i Kafanska kultura. Osim predgovora napisanog iz pera Ljubodraga Stojadinovića (Rekvijem za „Kalču”), knjiga sadrži i zaključna razmatranja autora (Čitam, velim... o kulturi kafane), opširnu literaturu sa 130 stručno odabranih novinarskih članaka i publikacija, koristan pregled abecedno poređanih imena, kao i najznačajnije informacije o piscu. Vizuelnom efektu publikacije posebno doprinose i brojne ilustracije, karikature bez reči, umetničko autorsko delo Dragoslava Janoševića.
Knjigu koju ovom prilikom predstavljamo možemo odrediti kao svojevrsnu sociološku imaginaciju na kulturnokafanološke teme, koja je proizašla prevashodno iz analize štampanog medijskog sadržaja i ličnih autorovih opservacija. Objašnjavajući odabran metodološki pristup, Đorđević ukazuje da je dve godine (2014. i 2015) svakodnevno iščitavao dnevne listove Politiku i Narodne novine, nedeljnike NIN, Pečat, Nedeljnik i polumesečnik Pravoslavlje, ne bi li „ulovio” članke koji se izdižu iznad hroničarskog beleškarenja o kafani i njenoj kulturi. Pri tome, autor nas jasno upoznaje sa svojom namerom: „(...) želim da ostavim dublji trag od žurnalističkog o mehanskim zbitijima i da doprinesem kafanološkoj pametarnici”.1 Pored izdvojenih novinarskih članaka i zapažanja, knjiga je utemeljena i obogaćena stavovima i iskustvima stečenih uglavnom u kafani ili u vezi sa njom, kako samog autora tako i mnogobrojnih ličnosti iz našeg kulturnog života, koje su dobile zasluženo mesto na stranicama ove knjige. Da pomenemo samo neke od onih koje je Đorđević izdvojio i pripisao im nesumnjivi značaj za profilisanje i uzdizanje srpske kulture u celini, kao i neizmeran doprinos unošenju i podizanju kulture u kafani: Ivo Andrić, Bora Stanković, Meša Selimović, Danilo Kiš, Jovan Ćirilov, Matija Bećković, Momo Kapor, Brana Crnčević, Bogdan Tirnanić, Jovan Bijelić, Aleksandar Saša Petrović, Mira Trailović, Zoran Radmilović, Arsen Dedić, Toma Zdravković. Pri tome, sasvim je izvesno da autor nema nameru da obezbedi apologiju kafane njenim elitizovanjem2 (što bi bilo neprimereno svakom ozbiljnom kafanologu), već, naprotiv, da na konkretnim primerima pokaže boemsku prizemnost i stvaralačku inventivnost pomenutih kulturnih i umetničkih „veličina” u kafanskom ambijentu i maniru. Ovo sa prevashodnim ciljem da esejistički stilizovano i sociološki dosledno demonstrira kulturni i društveni značaj kafane kao mesta okupljanja umetnika i naučnika, održavanja izložbi, književnih večeri, slikarskih kolonija, pozorišnih i filmskih projekcija, novinarskih sekcija, političkih sastanaka, igranki i zabava (kultura u kafani). Ništa manje i da prikaže kafanu kao prostor za kulturno stvaralaštvo, kreativne inspiracije, intelektualne imaginacije i konfrontacije, društvene devijacije, opozicione i političke rasprave i lobiranja, sučeljavanja svakojakih mišljenja i njihovog neretkog modifikovanja pred težinom ponuđenih argumentacija (kafanska kultura).
Promišljanje kulturne uloge kafane i njenog značaja za svakidašnjicu, autor smešta u jasan politički i istorijski kontekst širih društvenih kretanja. Đorđević se analitički osvrće na činjenicu da je kafana bila oličenje seoskog i varoškog života Srba posle odlaska Osmanlija,3 no da ona opstaje kao identitetska odrednica Srba i u savremenom digitalnom svetu,4 istovremeno čuvajući i transformišući svoje sociokulturne funkcije. U tom smislu, posebno je interesantno autorovo zapažanje o sve prisutnijem unošenju religijske kulture u kafanu, kao posebnom duhovnom prostoru u kojem se obavljaju određeni pravoslavni običaji – od slavljenja slave, do davanja parastosa.5 Skiciranjem karakterologije pojedinih kafanskih gostiju i često duhovitim osvrtima na pojedine pojave i događaje iz naše aktuelne društvene stvarnosti, oslikavaju se i brojni primeri kafanske i opštedruštvene nekulture.
Analiza kulture kafane u ogledalu štampe, iznesena u ovoj knjizi, ima posebne teorijske imlikacije u pogledu unapređivanja akademskog stasavanja kafanologije kao naučne discipline, istovremeno predstavljajući svojevrstan intelektualni doprinos i značajnu empirijsku građu već utemeljenim disciplinama, poput sociologije svakodnevnog života, studija kulture, sociologije kulture, kulturologije. Ovo se naročito odnosi na utemeljenje sintagme „kultura kafane”, koju autor uvodeći u nauku rašlanjuje na dva segmenta ili oblika kulture – kulture u kafani i kafanske kulture – koji se, uprkos svojoj međuzavisnosti i prepletenosti, posebno ispoljavaju posredstvom svojih kulturnih funkcija. U izboru teme i načinu njene obrade, knjiga odgovara interdisciplinarnim akademskim zahtevima, naglašavajući vazda društveno aktuelan, mada epistemološki skrajnut fenomen kafane, što joj pribavlja kako naučni, tako i širi društveni značaj.
Istančanim analitičkim i kritičkim senzibilitetom u oslikavanju sociokulturnih funkcija kafane, lucidnom, često duhovitom, ponekad i ironičnom naracijom, autor je upriličio specifičan stil pisanja knjige (svojevrsna kombinacija naučnog i književnoumetničkog stila), koji je lišen krutog akademskog vokabulara. Stoga, knjiga Kultura kafane u ogledalu štampe: Prilozi sociološkoj kafanologiji se, uz pohvale, može preporučiti za čitanje i kritičko promišljanje ne samo studentima fakulteta društvenohumanističke orijentacije i predstavnicima stručne javnosti, već i široj čitalačkoj publici. Kada je u pitanju proučavanje kafane, gotovo je nemoguće umaći proizvoljnosti ličnog doživljaja, te se epistemološki opravdano dovodi u pitanje naučna objektivnost svakog teorijskog i praktičnog kafanologa. U slučaju Dragoljuba B. Đorđevića, po ličnom priznanju pripadnika kafanske kulture i njenog kritičara, čini se da istraživačka naučna odgovornost nije narušena pristrasnošću ličnih doživljaja i impresija. No, ovakve procene valja ostaviti sudu kritičke javnosti i zainteresovanog publikuma.
Konačno, pomenućemo zabeleženu misao bezimenog kafonoljupca: „Kada bi šankovi i kafanski stolovi mogli da govore, mnoge priče koje bi ispričali sigurno bi konkurisale za vredne književne nagrade.” Možda će i ova knjiga dobiti priliku da nekom nagradom stekne formalno priznanje javnosti za svoj naučni doprinos i stvaralačku kreativnost.
Jelena Petković
