Kis

01.10.05

I muka i sreća


Svaki prevodilac oseti zadovoljstvo kad vidi da ono što je pretočio iz stranog u naš jezički, istorijski i kulturni kontekst, uprkos neizbežnom formalno-jezičkom „rasturu”, počinje da funkcioniše kao adakvatno originalu umetničko delo

Romanom „Kis” ruske književnice Tatjane Tolstoj koji se nedavno pojavio u izdanju beogradske izdavačke kuće „Geopoetika”, naš poznati slavista, prevodilac i teoretičar nauke o prevođenju, dr Miodrag Sibinović je još jednom pokazao sjajni osećaj za istančanost jezika i, time, i umeće da privuče čitaoce. Ovaj izuzetni postmodernistički roman, zahtevan u iznalaženju filigranskih izraza, predstavlja samo još jednu kariku u bogatom prevodilačkom opusu dr Sibinovića, za koji je ovaj ugledni profesor i dobio, krajem prošle godine, nagradu za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Miodrag Sibinović je „obogatio našu kulturu prevodima najboljih ostvarenja ruske književnosti, brojnim knjigama o ruskim autorima i delima iz oblasti teorije prevođenja.” Među čitaocima poznati su Sibinovićevi prevodi Jesenjina, LJermontova, Puškina, Majakovskog, Pasternaka, Jevtušenka, Mandeljštama, Ane Ahmatove... Tu je i Aleksandar Solženjicin i njegovo dvotomno delo „Dva veka zajedno”, a u najnovijem broju časopisa „Pismo” Miodrag Sibinović je objavio prevod izabranih pesama jednog od vodećih beloruskih pesnika Alesa Razanova.

Povoda, dakle, za razgovor sa dr Miodragom Sibinovićem ima zaista mnogo...

Vaš prevodilački rad je zbilja raznovrstan. Sada ste nam, na najlepši način, približili prozu Tatjane Tolstoj. U čemu je njena specifičnost?

– Tatjana Tolstoj je izuzetno rafiniran pisac. Od malih nogu, ona je napajana ruskom klasikom XIX veka, iznedrenom iz tradicije kantemirovske satire XVIII veka, od Gogolja do Saltikova-Ščedrina temeljenom na poigravanju groteskom i hiperbolom. Ova spisateljica je, takođe, autorka s književnom kulturom koja je apsorbovala tekovine ruske avangardne proze prve polovine HH veka, u živom stvaralačkom doticaju s tzv. „ornamentalnom prozom“ koju je nekada pisao i njen deda Aleksej Tolstoj.

I najzad, spisateljica T. Tolstoj je dugogodišnji ruski autor zanimljivih novinskih reportaža o ruskoj savremenoj svakodnevici, koja, istovremeno, duže vreme, u svojstvu univerzitetskog nastavnika književnosti, po nekoliko meseci godišnje provodi i u SAD, gde neposredno prati estetička strujanja u modernoj umetnosti anglosaksonskog jezičkog područja.

Tako pripremljena, Tatjana Tolstoj je, složenim postupkom parodičnog preplitanja različitih stilova i stereotipa, u svom romanu „Kis“ spojila karakteristično slovensko intenzivno, egzaltirano doživljavanje sveta sa skepsom razočaranih, izgubljenih generacija kraja HH i početka HHI veka.

Tatjana Tolstoj, Puškin, LJermontov...

S kojim teškoćama se suočava prevodilac kada naiđe na višeznačni tekst koji u sebi sadrži naznake modernosti i tradicije? Da li je prevođenje velika muka ili velika sreća?

– Ono je upravo je i muka i sreća. Svaki prevodilac oseti zadovoljstvo kad vidi da ono što je pretočio iz stranog u naš jezički, istorijski i kulturni kontekst, uprkos neizbežnom formalno-jezičkom „rasturu“, počinje da funkcioniše kao adakvatno originalu umetničko delo. Ali preduslov za takvo zadovoljstvo je da je original složena celina čije prevođenje zahteva i znanje, i lucidnost, i književni stvaralački potencijal. Međutim, i kad se teškoće savladaju, kad čitalac dobije original pretočen u poetski živo umetničko štivo, pravi prevodilac se ne spasava muka: gotovo redovno ostaje s nedoumicama oko toga da li je na mestima gde se dvoumio izabrao optimalna rešenja. Takve muke su, na žalost, u upravnoj srazmeri sa prevodiočevom zrelošću.

Vaš prevodilački rad uključuje i prevođenje poezije i proznih tekstova. Nije baš lako „prešaltovati“ se sa jednog na drugo?

– Prebacivanje sa prevođenja poezije na prevođenje proznih tekstova ne pričinjava mi neku posebnu teškoću. Za mene je prevođenje književnog dela samo jedan segment mog ukupnog naučnog i, da kažemo, profesorskog edukativnog rada. Svoje prevode intimno doživljavam, pre svega, kao proveru ili afirmaciju sopstvenih naučnih saznanja o umetničkoj vrednosti, srodnostima i osobenostima celine ili pojedinih pojava, stvaralaca i dela ruske, ukrajinske, beloruske, gruzijske i srpske književnosti u slovenskom, ali i širem evropskom, svetskom, opšteljudskom kontekstu.

U tom kontekstu, uvek sam se prihvatao prevođenja onoga što zahteva i veću prethodnu književnoteorijsku, književnoistorijsku i opštu jezičku spremu. Ranije sam se trudio da, zajedno s drugim našim vrhunskim prevodiocima, učeći i od njih, dopunjavam i zanavljam našu prevodnu književnost prevodima poezije u užem smislu. To sam radio zbog toga što mi se činilo da je, u vreme dominacije u našoj originalnoj književnosti slobodnog stiha, pretila opasnost od prevodilačkog uprošćavanja i neutralizacije složenih oblika vezanog pesničkog iskaza i jezičko-stilskih finesa originala.

A danas, kad se i u vrhunskoj umetničkoj prozi do smisaonog jezgra estetske strukture književnog dela dolazi upravo sprezanjem varnica koje vrcaju iz preseka i simultanog toka različitih slojeva iskaza – prevođenje proze zahteva izuzetno delikatne stvaralačke zahvate i poteze koji su nekada bili atributi pre svega prevoda lirske pesme. Zato sam sada roman „Kis” Tatjane Tolstoj prevodio sa potpuno istim poletom kao ranije poeziju ruskih pesnika Puškina, LJermontova, Bloka, Mandeljštama, Ahmatove i Voznesenskog, ukrajinskih pesnika Veličkovskog, Ševčenka, Line Kostenko, Korduna, ili Belorusa Alesa Razanava...

Jedan ste od retkih naših prevodilaca koji se bavi teorijom prevođenja. NJenim postulatima se zaokružuje rad jednog prevodioca. Imate li nekih novih saznanja koja biste sada uneli u ono što ste u svojim teorijskim tekstovima već napisali?

– Poznavanje teorije ni u jednoj umetnosti (a ja prevođenje književnih dela svrstavam u posebnu vrstu interpretativnih umetnosti), u principu, ne može nadoknaditi nedostatak talenta. Ali pomaže da se talenat brže i pouzdanije razvije. I uspostavlja kriterijume za vrednovanje književnog prevoda. Postojanje tih kriterijuma prevodiocu daje veće samopouzdanje, ali prevodiocima, izdavačima i književnim kritičarima može biti i oslonac u borbi za, inače, neophodno unapređivanje naše prevodne književnosti.

A što se tiče mog ličnog teorijskog i neposrednog prevodilačkog iskustva, mogu reći da bih, ako bih došao u priliku da objavim novo izdanje svoje knjige „Novi original“, sada, pre svega, još više razradio poglavlja o prevođenju književne proze.

Kapitalna izdanja poezije

Da li ste kao agilni prevodilac slavista zadovoljni prevodima naše književnosti na slovenske jezike? Šta se može učiniti da se češće pojavljuju prevodi dela naših pisaca u drugim kulturno-jezičkim sredinama?

– Za potpuniji odgovor na to pitanje potrebna su obimnija istraživanja i više prostora. Ja ću se ovde osvrnuti nekolikim opaskama samo na stanje u istočnoslovenskim kulturama. Na tom planu ima i veoma lepih primera (recimo, beloruska antologija srpske poezije druge polovine HH veka, objavljena 1989, dve novije ruske antologije srpske poezije HH veka, ili prevodi proze Dragoslava Mihailovića, Milorada Pavića i Gorana Petrovića). Ali, ni tamo, kao i kod nas, nema baš neke osobite sistematičnosti. Bilo bi mnogo bolje kad bi se upoznavanje sa našom književnošću umesto sadašnjih često prevashodno političkih i nekih drugih vanumetničkih, podredilo umetničkim, književnim kriterijumima i pobudama...

Doduše, možda bi onda za naša međuslovenska (neki izdavači tvrde: i nekomercijalna) izdanja tada, i ovde i tamo, bilo još manje para. Ali možda bi se, u ime potpunijih izbora i kvalitetnijeg rada, moglo pokušati sa formiranjem zajedničkih namenskih fondova za takva izdanja, koje bi popunjavali domaći privredni subjekti koji na području tih zemalja ostvaruju profit iz svoje osnovne delatnosti.

Šta sada prevodite, i da li postoji neka knjiga koju biste posebno želeli da prevedete, a nije vam se do sada ukazala prilika za to?

– Radim na izboru dela i na prevodima za trotomnu „Antologiju ruske priče XIX veka“. Međutim, pomalo strepim da i ona ne doživi sudbinu moje „Antologije ruske poezije od H do HH veka“ koja već dve godine stoji u rukopisu zbog toga što izdavači nemaju dovoljno sredstava za ulaganje u obimna kapitalna izdanja poezije... Upravo to trotomno izdanje antologije ruske poezije moglo bi predstavljati tu knjigu o kojoj u pitanju govorite: to je zapravo knjiga prevoda koju bih želeo da imam, a nije mi se još ukazala prilika da je objavim (iako je ona kao prevodilački poduhvat već završena).

Trenutno, takođe, za jedan beogradski i za jedan sarajevski časopis, po njihovoj narudžbini, pripremam izbore i prevode iz najnovije ukrajinske poezije. U planu su i još neka značajna izdanja iz ukrajinske i beloruske književnosti, ali o tome je, možda, još prerano govoriti.

--------------------------------------

Srpsko selo

Nekud sam padao, gubio svest,
puzio, a kad svanu, izroniše iz magle
kućice i izađoše ljudi...

Koje je ovo mesto? – upitah
prvu, s crnom maramom, stariju ženu
s kojom se susretoh na putu...

Kozica, srpsko selo – reče mi
ona i ode kroz otvorena vrata krajnje
kuće, a ja pođoh za njom, u želji da saznam
koliko ima od Kozice do prestonice...

Juče je u toj kući bilo veselje pa je
zato nered.

Tužna nevesta sedi kraj prozora,
i oštre muškarci noževe na doksatu.

Dvadeset i četiri đavola – reče mi
u odgovor starica, i ja se začudih kad čuh
za takvu meru puta,
i teško mi beše da pojmim da
ima u đavolu vrsta, ili možda, đavola u vrsti.

Svaki od prisutnih želeo je nešto
da objasni, i svaka reč rađala je mnogo
sledećih reči, a svaki broj mnoštvo
daljih detalja.

Samo je nevesta sedela kao i pre kraj
prozora i ćutke gledala nekud u daljinu.

1991
Ales RAZANOV
Preveo sa beloruskog Miodrag SIBINOVIĆ

13.12.05 Blic

U ovom gogoljevski britkom delu predstavljena je budućnost čovečanstva posle uništenja evropske civilizacije: ljudi imaju (očigledne) životinjske osobine, prehranjuju se i razmnožavaju „bez filozofiranja“. Međutim, iako pre žive u čoporu nego u zajednici, oni su ogledalo društveno-političkih i kulturnih stereotipa koji obeležavaju (ne samo) rusku istoriju: obogotvorena država upravlja mislima i osećanjima klasno razdvojenih podanika i izmišlja neprijatelje kada ih nema; netrpeljivost „prosvećenih“ prema „neukima“ je gotovo rasistička, a sukob između tradicije („konzervirane“ u starom slovenofilu Nikiti Ivaniču) i avangarde (oličene u zauvek mladom „zapadnjaku“ Lavu Ljvoviču) je večan (ni živ ni mrtav).

Za junaka romana, plašljivog „veselnika“ Benedikta, drama počinje od raskrinkavanja do tada mističnog Vođe i od želje za (brzim i lakim) bogatstvom. Posle „očovečenja“ (odsecanja repa) i pantagruelovske svadbene gozbe, kojom je uveden u svet vladajuće klase i „duhovnog života“ (gutanja literature, od uputstava za upotrebu do Sartra, kao zabranjenog voća), on postaje običan bahati skorojević, ali i prognanik iz raja neznanja i bezbrižnosti. I dalje bez pameti u glavi, ali sa „mrakom u srcu“, on jurca za knjigom u kojoj je „rečeno kako da se živi“ i slučajnim, ali čestim ubijanjem „leči“ narod od (mitske bolesti) neznanja. Kao oličenje mase koja, „s nogama u lancima, s glavom u oblacima“, oblikuje i održava tradiciju, Benedikt je „topli leš“ koji, bez duše, razuma i srca, donosi odluke o sudbini kulture (praznim) stomakom.

Ironija i cinizam su u ovom genijalnom romanu, ponosu savremene ruske književnosti, samo stilska sredstva kojima se, ustvari, oplakuje sumrak Evrope. Na našu veliku sreću, Miodrag Sibinović ga nije samo preveo na srpski jezik, već ga je, vinaverovski neponovljivo, prepevao.

Vesna Trijić

16.10.05 Danas

Cini se da je lako kad imate takvo prezime. No, cak iako se pripovedacki dar nasleduje, citalacko iskustvo i erudicija, dobro oko, laka ruka i oštar pogled - temelj su poetike Tatjane Tolstoj.
Njen deda po ocu jeste Aleksej Tolstoj, pripovedac i dramaticar, a deda po majci prevodilac i intelektualac Mihail Lozinski. Njena baka Natalija Vasiljevna Tolstoj Krandijevska takode beše pesnikinja, ali, medu literarnim precima, svakako ima i mnogo onih koji nisu na granama njenog porodicnog rodoslova. Bulgakov, Nabokov, Grin. Iako je, po sopstvenim recima, kasno pocela da piše, "tek 1983", u tridesetdrugoj godini, Tatjana Tolstoj je svojim zbirkama pripovedaka Na zlatnom doksatu smo sedeli, Voliš - ne voliš, Reka Okervil, Dan, Noc, uspela da se nade u velikom društvu najvažnijih savremenih ruskih pisaca, Petruševske, Jerofejeva, Kaledina.
Roman Kis koji je objavljen 2000. godine potvrdio je njeno mesto u ovoj grupi oštrih ruskih postmodernista, koji su služeci se novim literarnim tehnikama, uspeli da naslikaju nov realisticki pejzaž majke Rusije i tako se, potpuno orginalno, nastave na velika prezimena koje pojedini i bukvalno nose sa svojim imenom. Prvi dobar primer za ovakav literarni stav jeste Enciklopedija ruske duše Viktora Jerofejeva, takode objavljena u Geopoetici, u kojoj je realizam provucen kroz enciklopediju, bez dlake na jeziku. Drugi sjajan slucaj je Kis Tatjane Tolstoj.
Baš kao i Jerofejev, i Tatjana Tolstoj samo se na prvi pogled udaljava od stvarnosti.. Vec drugi pogled otkriva nam njenog glavnog junaka Benedikta kome je ta stvarnost došla do grla.
Strašan je Kis Tatjane Tolstoj. Govori o ponovnom razvitku ljudske civilizacije posle velike eksplozije koja je uništila svet. Svet se kao razvija, a taj groteskni razvitak upotpunjuju još jezivija secanja. "Benedikt natuce suknene cizme", u prvoj recenici, i izlazi u tu pustahiju, krecuci opet putem propasti. Optimisticni pocetak nakon strašnog Bleska, odmah pokriva pesimisticka hladovina. Civilizacija krece putem koji ju je i doveo do kataklizme.
Tatjana Tolstoj je veliki satiricar. Gorak je svaki njen pogled, oštre njene recenice koje naviru poput lavine. Nema cenzure i nema precutkivanja. Stvarnost se zastrašujucim metaforama sasvim razgolicuje, opisi udaraju u celo, secira se društvo u nastajanju i nestajanju. Pri tom, forma njenog romana otvara nove diskurse.
Roman Kis mnogi vide kao tipicno delo ruskog postmodernizma. Napisan je u formi srednjovekovnog azbucnika, dakle, azbucnog zbornika tekstova molitvenog, udžbenickog, poucno-religioznog i šireg enciklopedijskog karaktera. Okretanje formi azbucnika u ruskoj prozi na kraju dvadesetog veka moglo bi imati veze i sa naglašenim vracanjem dugo potiskivanoj ruskoj srednjovekovnoj književnosti crkvene hrišcanske provinijencije, karakteristicnoj za prve decenije postsovjetskog doba, napisao je prevodilac ovog romana Miodrag Sibinovic, kome treba cestitati na još jednom sjajnom prevodu. On je uspeo da jedan moderan, neobican i originalan iskaz isto tako originalno prenese u drugi jezik što mogu samo veliki prevodioci. Bravo! M. Vujcic

17.09.05 Politika

Ruski roman godine


Radnja romana Tatjane Tolstoj „Kis”, koji je kod nas objavila „Geopoetika”, zasnovana je na priči o ponovnom razvoju ljudske civilizacije posle velike kataklizme

Knjiga „Kis” Tatjane Tolstoj 2000. godine proglašena je za ruski roman godine. On nesumnjivo spada u vrhunska ostvarenja savremene proze. Siže mu je zasnovan na priči o ponovnom razvoju ljudske civilizacije posle velike kataklizme: ispostavlja se da se ide istim pravcem kao i u prethodnoj civilizaciji koja je sama sebe dovela do uništenja.

U duhovitom preplitanju stereotipa našeg savremenog sveta i istorijskog sećanja na njegove prethodne etape razvoja – sa svešću i s postupnim razvojem čoveka koji živi i gradi novo društvo posle negdašnje katastrofe, nastalo je izuzetno živo i upečatljivo umetničko štivo. S elementima svojevrsne naučne fantastike, zasnovane na projekciji nastavka života ljudske zajednice posle velike nuklearne katastrofe, na projekciji od premisa pozajmljenih iz naučnih znanja o istorijskom razvoju prethodne, već proživljene, uništene naše sadašnje civilizacije – roman „Kis”, nabrekao od izvornih životnih sokova, poseduje nepatvorenu senzualnost, bez koje, zna se, prave umetnosti ne može ni biti.

Proza novog doba

Utemeljen na socijalnom iskustvu ruske istorije i na upravo ruskoj kulturnoj, pre svega, ruskoj književnoj tradiciji – „Kis” je po svemu umetnička proza novog doba s porukama od opšteljudskog značaja. To je proza hitrih poteza, brze (ne i brzoplete) ljudske misli, prodornog, uvek pomalo i podrugljivog pogleda na sve. Upravo takav pogled otvorio je manevarski prostor da se, bez velikih priča, efikasno demistifikuje kako starinsko glorifikovanje prošlosti, tako i neograničeno poverenje u civilizacijski progres današnjeg i budućeg ljudskog društva.

Roman „Kis” mnogi vide kao tipično delo ruskog postmodernizma. Napisan je u formi srednjovekovnog azbučnika, dakle, azbučnog zbornika tekstova molitvenog, udžbeničkog, poučno religioznog i šireg enciklopedijskog karaktera. Okretanje formi azbučnika u ruskoj prozi na kraju HH veka moglo bi imati veze i s naglašenim vraćanjem dugo potiskivanoj ruskoj srednjovekovnoj književnosti crkvene hrišćanske provinijencije, karakterističnim za prve decenije postsovjetskog doba.

Ali pada u oči da T. Tolstoj taj tradicionalni žanr demonstrativno transformiše. Poglavlja povezuje istim junakom, pa negdašnji leksikonski zbornik tekstova postaje roman. Doduše, u istoriji ruske književnosti se pominje, kao kuriozitet, sačuvani odlomak rukopisa ljubavnog romana iz prve trećine XVIII veka, napisanog u formi azbučnika (zanimljivo je da je autor tog teksta takođe bila žena).

U starinskoj formi azbučnika T. Tolstoj opisuje društvo posle kataklizme izazvane ljudskom voljom – bez isticanja bilo kakvih signala koji bi mogli upućivati na religioznu osnovu priče.

Odsustvo Boga u romanu je zapaženo i u književnoj kritici. O. Kapkanova, izgleda, u tome vidi još jedan paradoks kojim spisateljica provocira čitaoca: „T. Tolstoj je napisala knjigu neviđenog žanra u ruskoj klasičnoj književnosti, citatima obuhvativši i samu tu književnost. A u ruskoj klasičnoj književnosti su obave-zna prokleta pitanja. Na primer, šta da se čini sa sopstvenom podivljalošću i đavolskim okruženjem. Nekako, kao odgovor nam se nameće – a da se prekrstimo? Zašto – to nije baš jasno, jer Bog u romanu nije pomenut nijednom”.

Primetili bismo, međutim, da se u podtekstu romana, kao i u motivu potrage za knjigom mudrosti koja je iza sedam kapija (pečata), ipak naslućuje i biblijska apokalipsa... Možda bi vredelo promisliti: da li je ukupnom parodičnom igrom koja govori o ukletosti ljudskog društva, o ljudskoj nemoći da se izvuče iz sopstvenih protivrečnosti ovde obuhvaćena i biblijska apokalipsa?

Enciklopedijski priručnik

Forma romana nagoveštava i nameru autora da knjigu predstavi kao svojevrstan enciklopedijski priručnik o temi. Doduše, sa isto toliko osnova ova se „enciklopedija” može čitati i u svojevrsnom ironijskom ključu. Mogla bi nas suočiti i s pitanjem: da li je ovo doista neka enciklopedija?... Možda je upravo ova sadržina svojevrsna kritika, dopuna klasičnih encikloipedija, utemeljenih na koncepciji prosvetitljskih „enciklopedista”, koji su, u okviru velikog filozofskog sistema i ideja o napretku ljudskog društva, uprkos ideološkoj orijentaciji na jednakost ljudi, zapostavili običnog, „prosečnog” čoveka ukoliko on nema ličnih zasluga u velikim naučnim otkrićima, u filozofskom fiksiranju smisla života, ili u artukulisanju dnevne politike. U kontekstu vodećih toko-va svetske proze druge polovine HH veka, ovde se, pri razmišljanju, nameću i „enciklopedistički” zahvati Markesa, kao i našeg Danila Kiša, odnosno, kasnije, Milorada Pavića. Ali možda je smisao žanrovske igre T. Tolstoj zapravo u pitanju: koje vrline junake romana „Kis” zapravo preporučuju za enciklopediju?

Zanimljivo je dovesti do praga svesti činjenicu da je godinu dana pre pojave romana „Kis”, Viktor Jerofejev objavio svoju „Enciklopediju ruske duše”. U dve uzastopne godine u ruskoj književnosti obelodanjena su, dakle, dva parodična romaneskna štiva s predznakom „enciklopedija”, kod Jerofejeva datim eksplicitno, a kod T. Tolstoj – implicitno.

Miodrag SIBINOVIĆ