Slavni autor Vašara taštine i Sećanja Barija Lindona rođen je u Kalkuti 1811, gde je njegov otac Ričmond Tekeri bio na visokom položaju u Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji. Njegova majka An Bičer radila je takođe za ovu moćnu trgovačku kompaniju. Kada je Vilijam Mejkpis imao samo pet godina, otac mu je preminuo, pa ga je majka poslala u Englesku, gde je stekao izvanredno obrazovanje, ali kako hroničari tvrde, na svoje talente nije umeo da primeni rigoroznu radnu disciplinu. Ali kada je uspeo da usmeri svoj talenat na pisanje, tada je počeo plodonosan rad u kome su se nizali romani, novinski članci, kratke priče, skečevi i predavanja.
Njegov privatan život, međutim, nije bio tako bogat. Posle svega nekoliko godina braka, njegova supruga je počela da oboleva od depresije, i tokom godina izgubila kontakt sa stvarnošću. Njih dvoje dobili su tri ćerke, od kojih su jednu izgubili u ranom detinjstvu. Usled neizlečive bolesti svoje supruge, Tekeri se bavio odgojem ćerki, ali je imao i bogat društveni život.
Pre nego što je počeo da piše romane, Tekeri je bio cenjeni saradnik nekoliko redakcija. Devetnaesti vek je bio doba procvata štampe, a naročito časopisa, razvijanih kako bi se udovoljilo čitalačkim potrebama srednje klase koja je sve više jačala. Tekeri je pisao članke na različite teme, a neke od najboljih je sakupio i objavio u nekoliko dela. Iz tog perioda najpoznatiji je njegov pikarski roman, dosad nepreveden na srpski jezik, Sećanja Barija Lindona (prvobitno objavljen 1844, a onda revidiran 1856), po kome je Stenli Kjubrik snimio film 1975. godine. Posle tog romana okušao se u pisanju istorijskih romana, Knjige o snobovima (1848) i Vašara taštine (1847–1848), kojim se proslavio i zauzeo važno mesto na engleskoj književnoj sceni.
Vilijam Mejkpis Tekeri je u to doba bio jedini rival Čarlsu Dikensu. Njegovi prikazi savremenog života bili su realistični i kao takvi prihvaćeni i u samom društvu. Kao izuzetan profesionalac, on je pisao romane, priče, eseje i stihove za svoju publiku, i držao predavanja jer je uživao izvestan ugled. Tokom 19. veka njegov književni status nije bio uzdrman. Dvadeseti vek je, međutim, doneo mnoge promene na društvenom i književnom planu zbog čega su pisci 19. veka izgubili na popularnosti među čitaocima.
Neposredno pred Božić 1863. godine Tekeri je doživeo moždani udar. Njegovo telo je pronađeno sutradan, u krevetu. Preminuo je iznenada, u pedeset drugoj godini, a njegova smrt je potresla kako porodicu i prijatelje tako i njegove čitaoce. Njegovom ispraćaju u Kensington gardenu prisustvovalo je sedam hiljada ljudi, a slavni vajar te epohe Karlo Maroketi načinio je njegovu spomen-bistu koja se nalazi u Vestminsterskoj opatiji.
06.12.13 Dnevnik - Novine i časopisi
O snobovima, to jest o njima i nama
Knjiga o snobovima, Tekeri Vilijam Mejkpis
Vilijama Mejkpisa Tekerija (1811-1863) prevashodno pamtimo kao autora „Vašara taštine“ (kome u podnaslovu stoji „roman bez glavnog junaka“), impozantne, duhovite, cinične, oštroumne slike šarolikog sveta koji se muva po ulicama i salonima viktorijanske Engleske
Tekeri je nenadmašan u krokijima i skicama sudbina, naravi, komplikovanih međuodnosa, uvek spreman da otkrije mane i vrline sveta aristokrata i bogataša, koji je poznavao „kao svoj yep“ ali nije prema njemu bio bolećiv, baš kao što nije glorifikovao obične ljude i njihovo siromaštvo, neobrazovanost i zatucanost. Od drugih dela koja je objavio najpoznatija su „Sreća Barija Lindona“, „Virdžinijanci“ i „Četiri Džordža“.
Tekeri je bio stalni saradnik „Panča“, što mu je obezbeđivalo skromne honorare, a pre serijala o „Vašaru taštine“, tokom 1846. i 1847. objavljivao je niz članaka pod zajedničkim naslovom „Snobovi Engleske, od jednog od njih“; članke je sakupio u „Knjigu o snobovima“ koja se pojavila 1848. neposredno pre „Vašara taštine“.
Istoričari tvrde da je reč „snob“ u engleskom jeziku poznata još od 18 veka ali da je tek posle Tekerijeve intenzivne „upotrebe“ u seriji članaka u „Panču“ ova postala poznata i popularna i ušla u svakodnevni govor sa osnovnim značenjem koji je Tekeri profilisao kao oznaku za čoveka/ljude koji s visine gledaju dole na socijalno inferiorne članove društva.
Od „Uvodne napomene“ u kojoj veselo pripoveda o svojoj sudbinskoj predodređenosti da svetu podari analizu ovog fenomena prisutnog u svim slojevima društva, Tekeri kreće u prikaz pojedinih vrsta - kategorija snobova (većina dobija jedan članak ali ima i snobovskih vrsta koje su opisivane u par nastavaka), koje inače deli na apsolutne (koji su snobovi čitavog svog živata, uvek i svuda) i relativne (koji su snobovi samo u izvesnim prilikama i odnosima u životu). Kako to i priliči, počinje se od kraljevskih snobova, nastavlja onima iz plemstva, vojske, crkve, onima koji su dostojni poštovanja, snobovima sa univerziteta, gradskim i provincijskim, onima iz Irske, da bi, konačno, u čak osam nastavaka pisao o klupskim snobovima. Pošto Tekeri „nema dlake na jeziku“ piše i o literarnim snobovima i to sa velikim zadovoljstvom i smelim tvrdnjama. Velike zasluge za razvoj i bujanje snobizma u visokim krugovima Tekeri pripisuje publikaciji „Dvorska hronika“ koja prati događanja u rasponu od venčanja do salonskih zabava; što češće pojavljivanje na stranicama ovog izdanja cilj je svakog pravog snoba. U skladu sa prosvetiteljskim idejama koje je Tekeri zastupao (ali na svoj način), svaka analiza, pored opštih tvrdnji sadrži niz primera - anegdota koje ilustruju određene pojave i ponašanja. Naravno, imena aktera su izmenjena, ali ne treba sumnjati da su ondašnji čitaoci znali o kome je reč. Iako su uskraćeni za tu dimenziju tekstova, današnjim čitaocima je podareno drugo saznanje – vremena su se promenila ali snobovi su opstali i ponašaju su po istim obrascima kao i njihovi preci od pre 160 i kusur godina.
„Knjiga o snobovima“, dakle, nije samo sjajna slika viktorijanske Engleske već i krivo ogledalo za moderna vremena XXI veka.
Ilija Bakić
