01.02.12
Vojnoistorijski glasnik
Navršava se 104. godišnjica Kočinog rođenja, a ove godine u oktobru i 20 godina od njegove smrti. Starije generacije sećaju se i pisca i junaka ove knjige, a mlađe bih hteo da podsetim da je Čkrebić bio elektroinženjer, uspešan privrednik i vrhunski političar u Srbiji i Jugoslaviji i, na kraju, u penziji, publicista. Za dvadeset godina provedenih u penziji uspeo je da objavi pet knjiga. Poslednja Čkrebićeva knjiga o Koči Popoviću, za razliku od prethodne četiri koje su pretežno memoarskog karaktera, zasnovana je na istraživanjima literature i izvora. Čkrebić je naveo da su mu ključna izvorišta bile tri knjige Kočinih zapisa i razgovora. Osim toga, koristio je Kočin legat u Arhivu Beograda i dokumenta u Ministarstvu spoljnih poslova.
Pisati Kočinu biografiju veliki je stvaralački izazov, jer je Koča ostao zagonetna ličnost ne samo za svoje drugove u Partiji, sinove radnika i seljaka, nego i za istraživače. Od Koče, koji je mnogo znao i umeo briljantno da piše, očekivalo se da će napisati autobiografiju ili neku vrstu memoara. Kad sam ga upoznao, 1966. godine, kao potpredsednika Republike, neposredno posle Četvrtog brionskog plenuma CK SKJ, pokušao sam da ga motivišem, kao i ostale istaknute revolucionare, da napiše nešto o svojoj „pokojnoj prošlosti“, kako je voleo da kaže. Uzvratio mi je da učesnici nisu pogodni za pisanje istorije u kojoj su učestvovali, pa i u smislu naučne obrade, pogotovu kada se radi o tako burnoj istoriji kao što je naša, „Ostavimo budućnosti da donose sud o našim delima. Čemu pisati veće delo – mogući su samo fragmenti“. Zašto se tako komotno odnosio prema svojoj prošlosti? Dok su drugi istaknuti revolucionari glancali svoju bistu, on se prema njoj odnosio sa puno ironije i sarkazma, pa su ostali samo fragmenti. Tih fragmenata od 1968, kada je počeo intezivnije da ih zapisuje, nakupilo se oko 60 kutija. Svaki dan beležio je ponešto, u zavisnosti od trenutne inspiracije, osvrćući se na sve oblasti, a najviše na politiku, filozofiju, istoriju i književnost. Ponekad su to bile samo konstatacije, kao npr. „Revolucija ni u delu ni u filmu nije prikazana kakva je bila (masovnost, samoinicijativa masa)“. bez ikakvih daljih objašnjenja. Pisao je na papirićima, sitnim slovima, pa je teško čitljivo, pola je na srpskom a pola na francuskom jeziku. Ti zapisi su ostali nesređeni i razbacano i teško se mogu koristiti. Osim toga, kad je otišao u penziju imao je dug period ćutnje i nije dozvoljavao da se njegovi ranije objavljivani tekstovi ili oni u rukopisu štampaju. Tek nekoliko godina pred smrt dozvolio je da se o njegovim napisima i razgovorima objave tri knjige.
Uprkos takvom stanju izvora Čkrebić je uspeo da prvi celovito napiše njegovu biografiju i opiše njegove aktivnosti, poreklo, školovanje u zemlji i inostranstvu, pripadanje krugu nadrealista kod nas i u Francuskoj, članstvo u KPJ od 1933. godine, učešće u NOB-u i revoluciji, njegove posleratne dužnosti načelnika Generalštaba, sekretara za spoljne poslove Jugoslavije, kratko vreme potpredsednika Republike, člana Predsedništva CK SKJ i Predsedništva Jugoslavije do 1972. godine, kada se razišao sa Partijom. Posebno je obrađen Brionski plenum CK SKJ i vreme posle njega, kao i Kočin odnos prema Titu i konačni razlaz s njim. Navedeno je šta je Koča rekao o drugima i drugi o njemu i na kraju su opisani njegovi penzionerski dani. Iz ličnog života Čkrebić je detaljno prikazao Kočin odnos prema supruzi Vjeri Bakotić. Najviše pažnje posvetio je Kočinom učešću u ratu i revoluciji, kada se iskazao njegov talenat i sposobnost komandanta, od Posavskog odreda, preko Prve proleterske brigade, divizije, korpusa i Druge armije, te funkciji sekretara za spoljne poslove Jugoslavije. Za Čkrebića je Koča u svakom pogledu bio uzor velikog revolucionara i moralnog čoveka, pa između ostalog navodi: „Izuzetna ličnost. Takvu ličnost nisam sreo lično niti sam sličnu pronašao u literaturi. Bio je najbolji i najcenjeniji ministar spoljnih poslova. Ništa mu nije nedostajalo. Nije želeo da bude vođa i nije se borio za vlast“, zaključujući da je Koča jedna od vertikala srpske istorije. Međutim, knjiga obiluje i mnogim Kočinim dilemama.
Nije moguće u kratkom osvrtu navesti šta sve ova Čkrebićeva knjiga na više od 300 strana sadrži. Ograničiću se samo na jedno pitanje, koje čini suštinu Kočine biografije, a to je odnos Partije prema intelektualcu. Ključno pitanje je da li je moguće sačuvati intelektualni i lični integritet u partiji kao što je bila KPJ ili u bilo kojoj političkoj partiji. Koča na to pitanje daje dvosmislen odgovor – „mogućno je ali naknadno“ – dok Čkrebić kategorički tvrdi da ne može. Koča je verovatno mislio na svoj specifičan položaj u Partiji, kada je za sebe govorio da je svugde bio gost, a njegovi drugovi u Partiji su sumnjali da ima svoj poseban intelektualni svet, u koji oni nisu uspeli da prodru. Jednom je Dostojevski zapisao da čovek ima onoliko važnosti i uticaja koliko je potreban. Koča je sa svojim sposobnostima i znanjem bio potreban Partiji, a i ona njemu. Od trenutka kada je postao član Partije ona je računala na njega, a on je u njoj osmislio svoj život, speman da poništi lični integritet, umesto u svojoj buržoaskoj sredini. Čkrebić je u pravu kada kaže da nije morao da se bori za vlast. U Partiji od početka on nije morao da se bavi sitnim partijskim i terenskim radom, nije bio masovik i govornik za kojim bi išle mase, ni posle rata nije imao bazu niti je tražio podršku srpskog partijskog rukovodstva. Sve funkcije koje je obavljao u svojoj dugoj partijskoj karijeri su mu ponuđene, a on ih je obavljao savesno, ulažući u njih celog sebe, sve svoje sposobnosti i znanje. Posebno se isticao na položajima ratnog komandanta, načelnika Generalštaba i ministra spoljnih poslova. U toku rata i revolucije, zahvaljujući svojim sposobnostima, uspeo se vrh nove jugoslovenske države i tu ostao do kraja karijere. Iako po obrazovanju filozof, u proceni situacija u koje je zapadao Koča je bio realan i racionalan. Nije se isticao u političkim obračunima u Partiji, slagao se sa odlukama partijskog vrha. Za sebe je govorio da je bio državni službenik i Titov podanik, svestan da je bio Titov miljenik.
Ako su naizgled postojali tako harmonični odnosi sa vrhom Partije, zašto se i kako Koča počeo boriti za lični integritet i svoje stavove? Sve poluge moći u novoj Jugoslaviji držao je u svojim rukama Josip Broz Tito – Partiju, vojsku, spoljne poslove, posebno odnose sa Sovjetskim Savezom i Službu bezbednosti, preko Rankovića. Prvi nesporazumi izbili su 1962. zbog Kočine navodne prozapadne orijentacije, a završili su se njegovim konačnim razlazom sa Titom i Partijom 1972. godine. Kao jedan od kreatora spoljne politike Jugoslavije, Koča je dobio prigovor od Tita da SIP pokušava da samostalno vodi spoljnu politiku, jer se Koča zalagao za principijelno sprovođenje politike nesvrstanosti i nezavisnosti, odnosno za balans politike prema zapadu i istoku. Za razliku od njega, Tito je bio ideološki vezan za Sovjetski Savez i povremeno podložan njegovim pritiscima, pa su u jednom trenutku njegovi saradnici posumnjali da će Jugoslaviju vratiti u socijalistički lager. Koča nije odobravao Titove iznenadne odluke u korist Sovjetskog Saveza, bez konsultovanja SIP-a, kao što je bilo prilikom priznavanja NDR 1957, što je izazvalo prekid diplomatskih odnosa sa Saveznom Republikom Nemačkom. Zbog takvih stavova Ranković ga je stavio na dnevni red Izvršnog komiteta CK SKJ, gde se branio da je načelno sprovodio generalnu liniju u spoljnoj politici, a da je dužnost SIP-a da sprovodi tekuću politiku. Već tada je iskazivao želju da više ne bude sekretar za spoljne poslove i nevoljno je, posle Ustava iz 1963, prihvatio da ostane još dve godine. Njegova nevenčana supruga Lepa u svojim memoarima tvrdi da se Koča „od 1962. počeo isticati kao jedan od najdoslednijih tumača najprogresivnijih slojeva SKJ. Do 4. Plenuma razvio se u samostalnog političara, dosledno progresivnog pravca, velike zrelosti, moći uopštavanja i sinteze, oslobođen fetiša“.
Iako nije učestvovao u diskusiji na Brionskom plenumu CK, prihvatio je njegove odluke očekujući da će uklanjanje Rankovića omogućiti demokratske procese u Partiji i državi i prihvatio se dužnosti potpredsenika republike. Međutim, ubrzo se razočarao i posle pola godine, u januaru 1967, podneo je ostavku. Najpre je obavestio Tita, a onda i ostale političare. „Ne želim biti na ovoj funkciji. Smatram da njoj ne odgovaram a ni ona meni. Ona meni zato što primam odgovornost za sistem odlučivanja o krupnim problemima u čijem rešavanju uglavnom ne učestvujem... Dalje ne želim da budem u lažnom položaju“. Istovremeno je dao ostavku i na dužnost poslanika. „Dovoljno je da sam u Predsedništvu CK. Inače uzimamo na sebe previše dužnosti, zatvarajući tim drugima put da to rade“. O toj ostavci javnost nije bila obaveštena.
Za šta se Koča zalagao i u čemu je bila suština njegovog konačnog razlaza sa Partijom i Titom? Svoj stav i držanje tih poslednjih godina u službi Partije i države rezimirao je na sledeći način: „Prema nekim pojavama i ponašanjima u funkcionisanju našeg sistema bio sam koliko sam mogao svojom glavom, da procenim, a bez mogućnosti pravog dijaloga, kritičan. Jedino što sam pri tome mogao učiniti jeste ono što sam učinio. Smatrao sam da bi otvoreno kritikovanje, s obzirom na celinu naše politike, s kojom sam ostao saglasan, bilo štetno. Ali nije dolazilo u obzir ni lažno izjašnjavanje u prilog onog s čim nisam bio saglasan... U stvari nismo uspeli da osmislimo i sprovedemo viši tip demokratije, koja bi tek tako postala u pravom smislu socijalistička. O tom se nije raspravljalo kao da taj problem nije postojao, a na neku drugu alternativu nije se ni pomišljalo“. Koča se, kao i ostali liberali, nije zalagao za promenu nego za popravku sistema, za dosledniju primenu demokratije i samoupravljanja, za humani socijalizam oslobođen svih staljinističkih metoda upravljanja.
Od rukovodilaca SKJ posebno je uvažavao Tita i Kardelja, a po prirodi svojih poslova bio je upućen na saradnju sa njima. Čkrebić je pokušao da objasni njihove međusobne odnose, dok je njegov odnos prema Rankoviću ostao nedovoljno objašnjen. Ni sam se nije potrudio da to uradi. Koča je zbog Rankovića bio isključen iz Partije februara 1941. godine. Početkom organizovanja ustanka u Srbiji Ranković je pružio Koči šansu da se rehabilituje, poslavši ga sredinom jula iz Beograda za komandanta Kosmajskoposavskog odreda, što Koča nigde ne pominje. Zašto je Ranković posle rata preko bezbednosnih službi vršio nadzor nad Kočom, posebno na dužnosti sekretara za spoljne poslove, da li samo zbog prozapadne orijentacije ili nečeg drugog, ostalo je nejasno. Posle Brionskog plenuma Koča se radikalno obračunavao sa njegovim saradnicima u SIP-u, a za Rankovića je zahtevao da mu se da stan i da ne ostane u vili.
Što se tiče Tita, uvažavao je sve ono što je svojom lucidnošću postigao. Od njegovih dela, tri je smatrao najznačajnijim: prebacivanje rukovodstva u zemlju, čime je omasovio Partiju, pokretanje ustanka 1941. i razlaz sa Sovjetskim Savezom 1948. godine. „Moje je mišljenje“, navodi Koča, „da je početkom 60-ih godina počeo da gubi korak. Razlog donekle godine i tada jača prisutna formacija. U međuvremenu svet se suviše izmenio, ipak na neka kolebanja zadržao je osnovni kurs na nesvrstanost i svakako na nezavisnost i samoupravljanje“. Posebno je bio kritičan prema Titu kada je u jednom govoru prozvao borce koji govore protiv sistema, a i one koji ćute, da su petokolonaši. I ranije mu je smetalo laskanje i primitivno veličanje Tita i negovanje kulta, smatrajući da je to Titu nepotrebno jer je njegova ličnost dovoljno velika da njenom objektivnom vrednovanju nije potrebna pozlata i sve što bi moglo ličiti ili podsećati na kult samo smeta. Povodom ovog Titovog govora bio je oštriji no inače. „Tito više ne zna i ne oseća zbog mistificiranog statusa sa kojim raspolaže šta državniku nije dozvoljeno. On se u tom pogledu ponaša kao apsolutni vladar. Naravno reći će se da se radi o kolektivnoj oceni i odluci, ali kad se zna da je njegova volja u tom presudna onda se to odnosi i na njegovu ličnu odgovornost... Podanik kod Tita nema pravo da ćuti ima da se izjasni. Podanik nema pravo da stavi kritiku na mišljenje i delovanje rukovodstva i koje je odgovorno samim tim što rukovodi, određuje i vodi datu politiku. Vođa i vođstvo sami određuju bez daljeg dokaznog postupka, koje su ideje tuđe. Tuđe je sve što nije pokoravanje“ i Koča to naziva totalitarizmom. I pored oštre kritike, kad se Tito teško razboleo poslao mu je telegram i dostojno ga ispratio kad je umro. Tom prilikom je zapisao: „Nema sumnje da je u istoriju ušao na velika vrata, a počeo je gotovo od ničeg. Poslednji od ratnih velikana, a i od tvoraca nesvrstanosti. Bio bez svake sumnje izuzetna ličnost i kao takav opštepriznat, mada je predstavljao malu zemlju, što je bila posebna i ne mala dodatna teškoća za afirmaciju“.
S Kardeljem je prisnije sa-rađivao, ali pošto se Koča ponašao nadnacionalno, kao Jugosloven, zamerao mu je da je njegova „glavna krivica što je bezuslovno favorizovao nacionalizam tobože u ime otvorenog društva. Ovo je samo bilo verbalno pokriće da je nacionalno osećanje postalo inkompatibilno sa jugoslovenstvom. Kardelj je govorio o ugroženosti male nacije, misleći na Slovence“. Kad je Kardelj umro, osvrnuo na njegov ukupan učinak, ocenjujući da je uvek bio vredan, studiozan i misaon. „Vremenom je njegova misao postala kabinetska, maglovita, nategnuta, s mnogo izmišljenosti. Mnogo je verovao da se društvo i njegovo funkcionisanje može konstruisati. Služio se često pred realnim problemima terminološkom kombinatorikom, koja se pojavljivala kao idejnost... Visoko sam ga cenio i bio mi je drag i on je cenio moj rad i bio sam mu drag. Približavalo nas je interesovanje za ozbiljnu muziku. Bez obzira što smo se poslednjh godina razišli prećutno, jer nije bilo prilike za razgovor, Bevc je bio za nekoliko glava iznad ostalih na istom zadatku, posebno u predratnom, ratnom i još duže vreme po završetku rata“.
Posle ostavke Koču su po-sebno iritirale političke diskriminacije i diskvalifikacije, koje su obuhvatale i prošlost, kad nije bilo nesporazuma. „I o tome sam ćutao, bez obzira doduše da li je bilo mogućnosti da ne ćutim, kao da i to što smo bili i činili ne spada u zajedničke tekovine. Šta mi sve nije podmetano da spomenem samo osobne pregovore sa Nemcima, nameru da napustim naše ranjenike itd.“. Na pitanje zašto je tako dugo ćutao odgovorio je: „Ćutim, dakle i zato što se osećam vezanim za zajedničko početno delo i za ciljeve, koje smo tada imali pred očima i kojima smo se stavili u potpunu službu“. Koča se, za razliku od mnogih političara, držao moralnog kodeksa „da život ostane častan, otuda i naše spokojstvo s uverenjem da nam tu časnost niko ne može oduzeti“.
Koča je bio složena ličnost i Čkrebiću nimalo nije bilo lako da napiše ovu knjigu. Bez obzira na neujednačenost tumačenja pojedinih perioda Kočinih aktivnosti, Čkrebić je uspeo da nam u kontinuitetu prikaže njegov život i delo. Na kraju knjige je zaključio da je Koča bio „vrsni intelektualac, izvanredan komandant, državnik kog je svet poznavao i cenio. Na svoju domovinu je gledao modernim evropskim pogledom, oslobođen nacionalne uskogrudosti. Njegova harizma nije sadržavala ili podrazumevala da se bori za ličnu moć i vlast. Možda u tome leži deo Kočine ljudske tajne: demokratske promene – da, ali ne i lična vlast. Bio je ličnost za ponos, ugled i poštovanje. Srpski narod i njegova istorija neće moći da zaobiđu ličnost i delo Koče Popovića“. Predložio je da njegovo ime ponese jedna ulica ili da mu se podigne spomenik.
dr Venceslav Glišić
