Koka-kola socijalizam

26.09.12

Partija je svesno pustila zapadnu kulturu, jer je time sticala poene kod Zapada, pokazujući se kao liberalna, ali je sticala i poene kod običnih ljudi, kojima je tako davan privid slobode

„Službeni glasnik”, u biblioteci „Društvo i nauka” (edicija: Istorija), objavio je novu knjigu Radine Vučetić „Koka-kola socijalizam” (Amerikanizacija jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina dvadesetog veka). Knjiga je nastala na osnovu doktorske disertacije koju je Radina Vučetić odbranila na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radina Vučetić, docent je na Katedri za savremenu istoriju, na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autorka je knjiga: „Evropa na Kalemegdanu. ’Cvijeta Zuzorić’ i kulturni život Beograda 1918-1941”, „Prestonica nezavisne Srbije (1878-1918)”, „Beograd između dva rata (1918-1941)”, „Život u socijalizmu (1945-1980)”, „Vreme kada je narod govorio. Rubrika Odjeci i reagovanja 1988-1991”.

Koka-kola socijalizam metafora je za amerikanizaciju jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina prošlog veka. Da li je tome doprineo Titov raskid sa Staljinom?

Koka-kola socijalizam nije samo metafora za amerikanizaciju jugoslovenske popularne kulture, nego i za celokupnu realnost socijalističke Jugoslavije. Bila je to zemlja komunističke ideologije, upakovana u kapitalističko pakovanje. Svemu tome je ključno doprineo Titov raskid sa Staljinom. Slikovito rečeno, Titovo „ne” Staljinu, značilo je „da” mnogim realnostima zapadnog sveta.

Zašto su baš šezdesete godine bile ključne za prodor američke kulture?

Šezdesete su bile fenomen koji je fascinirao umetnike, filozofe, sociologe... To je decenija koju su obeležila značajna događanja: podizanje Berlinskog zida, Kubanska kriza, Vijetnamski rat, ubistvo Kenedija, ali i seksualna revolucija, Vudstok, hipi pokret, studentski protesti, let na Mesec, pop-art, kultni filmovi... Bio je vrhunac hladnog rata, alii vrhunac uspona američke popularne kulture.

Vaša generacija je pila „koka-kolu”, pušila „marlboro”, nosila „levis” farmerke... Sve iz Amerike?

Godinama se bavim amerikanizacijom, ali daleko od toga da je sve što je dolazilo bilo iz Amerike. Sa velikim žarom se pratio i francuski novi talas, filmovi Bergmana i Kurosave, slušali šlageri sa San Rema, nosili šuškavci iz Trsta... Svi ti uticaji dolazili su sa Zapada. S druge strane, u isto vreme smo bili jedna od prvih zemalja koja je prevela Solženjicina i Pasternaka,u kojoj su bili redovi za koncert Okudžave i gostovanja Boljšog teatra. Upravo je ono što je značajno za razumevanje socijalističke Jugoslavije, a što je ujedno bilo i njeno najveće bogatstvo, bila otvorenost za različite kulturne uticaje.

Slušala se američka muzika, čitali američki pisci, gledali američki filmovi... Dominacija američke kulture traje i danas?

Amerika je izrasla u vodeću silu u 20. veku, i otud mnogi nazivaju 20. vek - američkim vekom. Mi ne znamo čiji će biti 21. vek, ali je dominacija američke kulture još uvek prisutna. Naravno, uvek je bilo i drugih uticaja. U međuratnom periodu najjači je bio francuski kulturni uticaj, on je bio jak i u SFRJ, kao i italijanski, ali je američki bio dominantan. Danas smo, međutim, mnogo više izloženi globalizaciji, kojoj je amerikanizacija samo neka vrsta „prethodnice”.

Uticaji su se, ponekad, pretvarali u potpuno oponašanje, pa smo, tako, umesto filmova s ratnom tematikom, snimali „partizanske vesterne”?

Partija je pustila da popularna kultura radi za sistem - ideološki poželjni sadržaji su pakovani u još poželjnije kapitalističko pakovanje, što ih je činilo prijemčivijim. Tako pod uticajem američkih vesterna nastaju partizanski vesterni (antologijski filmovi Žike Mitrovića i Šibe Krvavca), partizanski strip (Mirko i Slavko), džez i rokenrol se sviraju Titu za rođendan.

U Jugoslaviji su bile spojene dve nespojive stvari: komunistička ideologija i simboli kapitalizma. Kako je do toga došlo?

Dve nespojive stvari - komunistička ideologija i simboli kapitalizma, išle su u Jugoslaviji, u mnogo čemu zajedno. Bila je to zemlja u kojoj se svirao rokenrol, ali i revolucionarne pesme i pesme o Titu; gledali su se američki filmovi, ali i filmovi o NOB-u; deca su gledala Diznijeve crtane filmove, ali su i polagala pionirsku zakletvu i nosila crvene marame; išlo se na Gitarijadu, ali i na slet povodom Dana mladosti... Partija je svesno pustila zapadnu kulturu, jer je time sticala poene kod Zapada, pokazujući se kao liberalna, ali je sticala i poene kod običnih ljudi, kojima je tako davan privid slobode.

Uprkos otvorenosti za uticaje sa Zapada, ovde, u Srbiji, zabranjivani su filmovi i pozorišne predstave?

„Holivudizacija” Jugoslavije nije imala samo ružičastu stranu. Nisu Jugoslaviju karakterisali samo džez, rokenrol, pop-art, avangarda na Bitefu, stripovi i „Plejboj” na kioscima, već i pritisci na sopstvene umetnike i kulturu. Prihvatanja zapadnih uticaja donosila su Titovom režimu poene pred očima sveta, jer su pokazivala „humano lice” jugoslovenskog socijalizma, ali je to lice imalo i svoju drugu stranu. Otvorenost je smatrana dobrodošlom samo dok nije dovodila u pitanje sistem. Suprotstavljanje dogmi nije tolerisano, što pokazuju pritisci na reditelje crnog talasa, skidanje pozorišnih predstava, i ostali pritisci u kulturi. „Doktor Strejndžlav” je, tako, bio dobrodošao, ali ne i „Zaseda” Žike Pavlovića, ili filmovi Žilnika, Makavejeva, Saše Petrovića, Puriše Đorđevića. „La mama” je bila rado viđen gost, ali sa takvim entuzijazmom nije gledano na Acu Popovića.

Da li vam se čini da se amerikanizacija kulture pretvorila u „kulturnu okupaciju”, čije posledice trpimo i danas?

Ne bih kulturne uticaje, odakle god dolaze, nazivala okupacijom, jer ta „okupacija” nije oličena samo u „koka-koli” ili Mekdonaldsu, nego i u američkim kulturnim i tehnološkim dostignućima, koja su i globalne vrednosti 20. veka, kao što su romani Hemingveja, Ficdžeralda, Foknera, filmovi poput „Kazablanke” ili „Građanina Kejna”, muzika Geršvina, slikarstvo Endija Vorhola, ali i IBM Bila Gejtsa ili Epl Stiva Džobsa. Na kraju krajeva, i amerikanizacija koju smo trpeli, i globalizacija koju trpimo, globalni sutrendovi, koje možemo da ne volimo, ali na koje ne možemo da utičemo.

Zoran Radisavljević

22.09.12 Večernje novosti

Sa Zapada je sve prihvatano, od farmerki, filmova, pozorišnih predstava, slikarstva, ali je istovremeno bilo i nelogičnih zabrana

AMERIKANIZACIJA u raznim oblastima života, pa i u kulturi, već je izvesno vreme predmet naučnih razmatranja. Nedavno objavljena knjiga "Koka-kola socijalizam" Radine Vučetić, sa podnaslovom "Amerikanizacija jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina 20. veka", u izdanju "Službenog glasnika", predstavlja značajan prilog tom istorijskom i kulturološkom istraživanju.
"Koka-kola socijalizam" je knjiga o velikoj Jugoslaviji, o Titu, ali i o malim, običnim ljudima, koji su slušali džez muziku, išli na Kalemegdan na igranke, gledali američke filmove. Tih godina vladala je socijalistička ideologija, upakovana u kapitalističko ruho, sa Zapada je sve prihvatano, od farmerki, prvih samoposluga, predstava na Bitefu, slikarstva Endija Vorhola, filozofije Markuzea, ali je sa druge strane bilo i nelogičnih i neosnovanih zabrana - filmovi "crnog talasa", pozorišna predstava "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihajlovića...

NA DVE STRANE

U Jugoslaviji, okrenutoj na dve strane, svirao se i pevao rokenrol, ali i pesme o Titu, gledali su se američki filmovi, ali i o NOB-u, deca su gledala Diznijeve crtane filmove, ali su polagala i pionirsku zakletvu, pila se koka-kola, ali i ruski kvas, išlo se na Gitarijadu, ali i na sletove povodom Dana mladosti... Tih godina američki "Tajm" je ocenio Jugoslaviju kao zemlju pola Karla, pola Gručo Marksa i kao "nekomunističku komunističku zemlju".
- U toj Jugoslaviji su i nemoguće stvari bile moguće - navodi autorka. - Proces amerikanizacije tekao je kao deo širih procesa hladnoratovske propagande. Jugoslavija se posle sukoba sa Sovjetskim Savezom sve više okretala Zapadu, a prihvatanje američke kulture imalo je za cilj da pokaže kako je jugoslovenski sistem liberalan.
Šezdesete godine su bile veoma dinamične. To je decenija koju su i na svetskom, i na jugoslovenskom planu obeležila značajna politička, kulturna i društvena dešavanja: kubanska raketna kriza, podizanje Berlinskog zida, Vijetnamski rat, ubistvo Kenedija, ali i seksualna revolucija, hipi pokret, studentski protesti, let na Mesec, pop-art, muzika "Bitlsa", "Rolingstonsa", Džimija Hendriksa i "Dorsa", filmovi "Doručak kod Tifanija", "Odiseja u svemiru", "Do poslednjeg daha", "Sladak život"...

POŠAST ZA NEPROSVEĆENE

TOKOM šezdesetih u nekim intelektualnim krugovima postojao je izvestan otpor prema amerikanizaciji kulture. Tako je bilo moguće da se s prezirom gleda na američke filmove, a uživa u filmovima Kurosave, Bergmana ili De Sike ili da se u pozorištu gledaju Sartrove "Prljave ruke", a ne "Kosa". Da se prezire džez i rokenrol, a sluša klasična muzika, Šarl Aznavur ili Edit Pjaf. Među retkim protivnicima amerikanizacije bio je i akademik Dobrica Ćosić, koji je upozoravao: "Masovna kultura Amerike iskušenje je naše zaostalosti i ta kultura osvaja naš prostor. Veselo joj se predajemo. Dubljih otpora nema, a ta kultura je prava pošast za neprosvećene ljude."
- Jedna slika Jugoslavije šezdesetih je "ružičasta" i vrlo netipična za zemlju sa komunističkim sistemom, druga je potpuno različita - navodi autorka.
Holivudski hitovi stižu u Jugoslaviju, a američki film dominira bioskopskim repertoarom. U partizanskim filmovima glume holivudske zvezde poput Ričarda Bartona i Orsona Velsa. Najveći džez majstori nastupaju kod nas, Jugoslavija dobija i svoj džez festival. Tvist se igra po celoj zemlji, održavaju se velike izložbe savremenog slikarstva. Sa druge strane u zatvor odlaze kritičari sistema - Milovan Đilas i Mihajlo Mihajlov. Otvara se nacionalno pitanje, demonstrira se zbog rata u Vijetnamu, demonstrira se na Kosovu, ali i protiv stanja u državi. Dolazi do prve sudske zabrane jednog filma ("Grad"), pokreće se kampanja i protiv filma "Jutro", uz obrazloženje da ruši partizansku tradiciju, a "Zaseda" je povučena iz bioskopa. Zabrane se dešavaju i u pozorištu, na kaznu zatvora od šest meseci osuđen je Zoran Gluščević, tadašnji glavni urednik "Književnih novina"...
- Dve krajnje oprečne slike istog perioda otvaraju neminovno pitanje kakva je zaista bila jugoslovenska realnost - zaključuje autorka ovog dela.

D. MATOVIĆ

24.08.12 Popboks

Ako barem na izvesno vreme po strani ostavimo postmodernističko (a počesto sasvim ispravno) uverenje da je istorija u biti samo niz rekla-kazala podataka, sva je prilika da ćemo istinski uživati u valjanoj istoriografskoj studiji Radine Vučetić naslovljenoj Koka-kola socijalizam

Zoran Janković

Ova studija (zapravo nastala na osnovu autorkine doktorske disertacije odbranjene lane) na prvi pogled stupa na prostor dobrano naseljen mnogobrojnim pokušajima da se jugoslovenska zbilja promisli i sa naučne/popularnonaučne strane i uz ponešto naknadne (pa onda i lagodne) pameti. Ipak studija Koka-kola socijalizam Radine Vučetić se od siline donekle srodnih naslova (uključujući i rad Anta Perkovića) izdvaja širinom zahvata i učenjački studioznijim pristupom odabranoj materiji. Uostalom, i sama autorka je u predgovoru istakla da je „pokušala da što šire sagleda društvenu istoriju Jugoslavije tog doba, pristupajući istoriji kao sintezi politike, države, kulture i ideja“.
Tema i teza Koka-kola socijalizma je amerikanizacija u (Titovoj) Jugoslaviji kao strateški osmišljen i na duge staze planiran projekat kojim su američki ideolozi Jugoslaviju držali na bezbednoj distanci od ruske sfere uticaja, čineći i ulažući dosta toga kako bi tu novonastalu naciju i svojevrsnu državotvornu avanturu zadržali od iskliznuća put povratka s onu strane čuvene gvozdene zavese. Radina Vučetić studiju otpočinje pojašnjenjem osnovnih i ključnih pojmova (tom prilikom navodi da je “... amerikanizacija u Jugoslaviji svojevrsni susret vrednosti jednog dela javnosti sa ljudima otvorenih očiju za te vrednosti, ali ne i uvek sa otvorenim mogućnostima da one postanu realnost“), i već na toj prvoj instanci sasvim očigledne postaju možda i suštinske vrednosti ove studije – smirenost i preglednost u izlaganju, sveobuhvatan pristup veoma širokom i varljivom pitanju, te sposobnost autorke da bez ideološke ostrašćenosti i napadnih naknadnih učitavanja smisla i značenja sagleda jedan istorijski značajan trenutak u svoj višeznačnosti, bila ona očita ili implicitna. Osim toga, Radina Vučetić mudro i postupno oslikava nužan širi istorijski kontekst za svoju tezu i događaje kojima je ona nadahnuta, baš kao što i staloženo pojašnjava finese u razlikama između dosta bliskih pojmova i istorijskih procesa (kao što su amerikanizacija i nešto šire koncipirana vesternizacija).
Koka-kola socijalizam pokriva širok dijapazon uticaja amerkinazacije kao misije i zamašnog društvenog procesa sa dalekosežnim uticajima: Vučetićeva se ovde bavi amerikanizacijom i posledičnom amerikanofilijom u nekoliko značajnih oblasti (film, muzika, teatar, likovne i vizuelne umetnosti...), ali se u poglavlju naslovljenom Život na američki način nađe mesta i za dosta detaljan i zanimljivim informacijama krcat osvrt na istoriju privatnih života i pojavu zametaka konzumerizma u poratnoj Jugoslaviji, a u vezi sa i pod uticajem narečene amerikanizacije. Na tom planu ovoj studiji se nema šta zameriti.
Ipak, tu i tamo u oči upadaju i određene sitnije manjkavosti. Suštinska potiče iz biti ove knjige; naime, pred civilnim čitateljstvom se našla doktorska disertacija koja je izmeštena iz polaznog konteksta, te tu i tamo svojom sveobuhvatnošću i širinom zamaha može stupiti u koliziju sa čitalačkim navikama „plebejaca“. Ima tu i malo faktografskih grešaka (na primer, u delu koji se tiče opusa Milana Nikolića, najvažnijeg autora kriminalističke proze u SFRJ), ishitrenih, pa samim tim ne i najpreciznijih zaključaka (poput „iako je strip čest sinonim za Volta Diznija...“), ali se stiče utisak (koji je, poštenja radi, sasvim prirodna posledica naučničkog pedigrea autorke) da Radina Vučetić na mahove sa uma smeće trivijalnost kao jednu od nesumnjivo najznačajnijih odrednica popularne kulture, pridajući joj implikacije koje pop-kultura nikada nije ni imala snage niti namere da izrodi i nametne.
Sve pomenuto nikako ne umanjuje dragocenost ovog izdanja, i to ne samo jer Radina Vučetić Koka-kola socijalizmom pokušava da spozna i nama predoči istorijske procese u okruženju koje nepovratno pati od zaborava i korenskog diskontinuiteta u širem istorijskom smislu, već i zbog hrabrosti kojom na fonu osnovne priče dovoljno jasno sugeriše istinoljubiv i neporecivo tačnu ocenu da pravog bunta ovde nije ni bilo i da su „državno kontrolisani rokeri“ (sintagna koju koristi sama Vučetićeva) i ostali nepodobni umetnici i kulturni delatnici ipak funkcionisali u skladu sa postojećim, uvreženim tradicionalističkim i ideološkim doktrinama.