Kokainske hronike

04.08.07

Gary Phillips je poznat kao jedan od obnovitelja noir-žanra u književnosti, i to ne samo kao romanopisac (autor je desetak romana, među kojima su najpoznatiji oni u kojima je glavni junak - noir-detektiv Ivan Monk), već i kao priređivač zbirki pripovedaka koje objedinjuju "mračni" autori, teme i stilovi. Kao priređivač Kokainskih hronika, koje su nedavno objavljene u Srbiji, postao je poznat i našim čitaocima, a sigurno da će uskoro naše izdavače zainteresovati i njegovi romani. Svoje "mračne" priče Phillips je preneo i u strip, autor je poznatog Angeltown, koji je proslavio i njegove prethodne stripove - Midnight Mover i Shot Callerz. Inače, o "Kokainskim hronikama", zbirci pripovedaka koje je Phillips priredio zajedno sa Jerveyem Tervalonom, ovdašnja kritika je imala samo reči pohvale.

SAD - Srbija, noir veze
Kakva su vaša saznanja o Srbiji? I ovde ljude brine poslednjih godina prilično narušen imidž Srbije u svetu.- Uh, opet teško pitanje. Znam da je Wenus Williams pobedila Jelenu Janković u polufinalu Vimbldona. Ozbiljno, ono što znam uglavnom je ono što ovde čujem ili što sam slušao na vestima, posebno u vreme bosansko-srpsko-hrvatskog rata... Nisu mi poznati istorijski koreni sukoba (iako sam razumeo da je u vreme Titove vladavine, veliki deo ovih etničkih sukoba bio potisnut)... Sećam se one snažne slike zarobljeničkog logora koju je Time doneo na naslovnoj i koja me potresla. I znam da je tadašnji predsednik Clinton bombardovao Kosovo i Srbiju, a da je rat u Bosni završen sporazumom postignutom u Dejtonu, Ohajo... I da je Milošević doživeo srčani udar u ćeliji u Hagu, gde mu se sudilo za ratne zločine. Možda nam je potrebna beogradska ili novosadska noir antologija, jer to bi bio sjajan način da mi na Zapadu dobijemo neki uvid u underground Srbije. Uz pomoć noira dubinski upoznajete neki grad ili zemlju.

Filmski i književni žanr noir ponovo je u modi u SAD, samim tim i u celom svetu. Da li je u pitanju umetničko istraživanje mogućnosti ovog žanra, ili su pak boje noira - depresija, kriza identiteta i zločin - ponovo dominantne u SAD, i šire? Kako zapravo objašnjavate novi uspon noira?
- Filmski čistunci smatraju da se noir završava sa filmom Touch of Evil (Dodir zla) Orsona Wellsa, snimljenim 1958. po romanu Badge of Evil (Značka zla) Wadea Millera - što je jedan od pseudonima (drugi je Whit Masterson) Boba Wadea i Billa Milera, dvojice drugara iz detinjstva koji su odrasli u San Dijegu, gradu južno od Los Anđelesa, u kojem ja živim, na granici sa Meksikom. Filmom, da odmah dodam, u kojem, između ostalog, Charlton Heston igra meksičkog policajca.
No, kako i Vaše pitanje sugeriše, noir ili neo-noir ili pak postmodernistički noir nije mrtav. Ustvari, mogao bih da tvrdim da je noir, koji vuče poreklo iz filmova nemačkog ekspresionizma i američkih gangsterskih mitova iz kasnih dvadesetih prošlog veka (koji su i sami prenosili fascinaciju revolverašima Divljeg zapada), danas snažniji u romanima nego na filmu. Ovo je delom povezano i sa zahtevima koje nameće tržište, jer snimanje filma košta, a film se do u beskraj izlaže testu tržišta, pa ako imate film u kojem mračni usud ili slično prati glavne likove, koji nisu simpatični kriminalci (kao u Ocean’s Thirteen), rizik je utoliko veći.
Možda je i ova kriza identiteta, ova stalna neizvesnost sudbine koja nas čeka, a što čini samu srž noira - podsvesna reakcija na kraj, ili barem slabljenje američke imperije. Jedina najveća vojna sila na svetu našla se do grla u živom pesku Iraka, problem emigranata pogađa građane, rasizam je još uvek nerešeno pitanje u zemlji, a General motors, nekada moćna mašina kapitalizma, suočava se sa bankrotstvom.

Poznati ste kao kritičar savremene Amerike, i tvrdite da u njoj još uvek veoma značajno mesto zauzimaju rasizam, seksizam i homofobija. Zar godine političke korektnosti i pozitivne diskriminacije nisu dale rezultat?
- Ne bih da zvučim kao neko ko se samo žali. Jedino mislim da posedujem zdrav skepticizam u pogledu našeg napretka, s obzirom na sve veći jaz između bogatih i siromašnih u ovoj zemlji, s obzirom na nejednakost koja vlada u našem zdravstvenom sistemu (vidi novi film Michaela Moorea Sicko) i, na kraju, sindikalnog udruživanja gde je sada Wal-Mart (američka javna kompanija) - najveći poslodavac u Sjedinjenim Državama. Ali šta da se radi nego da se ide napred i stalno pokušava.

Što se tiče američkog ugleda u svetu, čini se da je on iz dana u dan sve manji. U svetu jačaju antiamerički, antiglobalistički i alterglobalistički pokreti. Kako to komentarišete?
- Možda u nekom trenutku ovde u Sjedinjenim Državama i dođe do velikog preokreta. Koliko dugo mi Amerikanci možemo da se bavimo time da li je Paris Hilton u zatvoru ili kakve gaće nosi Britney Spears (ne da kao punokrvni mužjak nisam zainteresovan za to /ha!/), kada, kako kažete, u svetu raste talas neprijateljstva protiv Amerike? Pod velikim preokretom mislim na to da se usnulo građanstvo probudi i zahteva svoja prava. Ako ništa drugo, možemo da čitamo i da glasamo. Smešno je da imamo vladu u kojoj potpredsednik dejstvuje tajno, predsednik prenosi laži Scootera Libbya, ranijeg potpredsednikovog savetnika za nacionalnu bezbednost, a kojima se pred građanima tražio izgovor za invaziju na Irak. Strašno je da većina ljudi u SAD glasa za ove klovnove, a protiv sopstvenih ekonomskih i političkih interesa!

Kokainske hronike su naslov koji je dovoljno provokativan i u SAD, a kamoli u maloj balkanskoj konzervativnoj zemlji Srbiji. Šta biste rekli čitaocima u Srbiji, koju poruku ste ovom knjigom želeli da posašeljete?
- Zbirka svojim različitim pričama pokriva veliku oblast. Od mračnog dragulja Detrice Jones Preživeti još jedan dan (zasnovanog na njenim tinejdžerskim godinama) do vedrijih priča kao što je Krek-kokainska dijeta Laure Lippman i razuzdanosti zombija. Dakle, ni ja ni moj kolega-urednik Jervey nismo pravili zbirku tako da svaka priča bude opomena, nego omogućavamo svakom čitaocu da odluči šta da uzme od svake od njih. Srpskim čitaocima savetujem isto. Ni ja ni Jervey nismo pokušavali da vas oborimo s nogu porukom, nego smo želeli da eventualno uživate u pričama. Naravno, realnost je sastavni deo priča, ali nema nikakvih propovedi.

U Srbiji su knjižare prepune američke mainstream literature, ali skoro da nijedan od autora Kokainskih hronika nije poznat ovdašnjim čitaocima. Na koji način ste kao jedan od priređivača birali autore?
- Kad kao urednik prodate izdavaču ideju - a u ovom slučaju Johnny Temple, američki izdavač Kokainskih hronika iz Akashik Booksa bio je zagrejan za ovaj projekt - onda naravno imate problem da nađete dobre pisce. Srećom, i ja i Jervey smo poznavali većinu ljudi koje smo angažovali da napišu priču za zbirku. Štaviše, a iskreno i daleko veća briga, bila je da pisci koje smo odabrali budu dobri, da budu dorasli zadatku. To je kao da okupljate tim za pljačku. Ljudi moraju biti vešti, dobro poznavati svoj zanat i moraju ga izvršiti u datom roku...

Šta biste ovdašnjim izdavačima preporučili da prevedu od savremene američke književnosti, na koje autore i na koja dela bi morali da obrate pažnju?
- Teško pitanje. Gde da počnem? Malo je pisaca koji bi trebalo da se više čitaju, neke od njih znam i nije mi lako da nekog posebno izdvojim. Ipak, rekao bih da su to knjige Jamesa Sallisa o Lewu Griffinu (Sallis je belac iako neki misle da je crnac, pre svega zato što je njegov lik, Griffin, koji je crnac, vrlo dobro obrađen), John Shannon i njegova serija o Jacku Liffeyu i, ako se letimično osvrnem na krimi/crno pulp izdavaštvo iz sedamdesetih, tu je Donald Goines - posebno njegovi romani Never Die Alone (Nikad ne umri sam, po kojem je snimljen film sa reperom DMX) i Daddy Cool, verovatno njegovo najbolje delo.

Kada bi ovdašnjim izdavačima trebalo da preporučite za prevod jedan od vaših naslova, koji biste odabrali i zašto?
- To je lako - Bangers. To je priča o korumpiranim policajcima, ambicioznim političarima i opasnim gangsterima (ili u slengu ubijačima). Prava američka priča o pohlepi, požudi i prevari. Ha!