01.01.20
Teatron
BESMRTNE FEDOOVE KOMEDIJE
Krajem prošle godine pojavilo se dragoceno izdanje Fedoovih komedija u jednom činu, sa izvanrednom uvodnom studijom Save Anđelkovića. Kapitalno izdanje, dugo nam nedostaje potpuna studija o vodvilju i njegovom prisustvu na našim scenama. Tako nešto mogao je da uradi samo Sava Anđelković, neprikosnoveni znalac pozorišta na teorijskom nivou, ali i francuskog jezika. Pored izvanrednog poznavanja francuskog jezika, na valjan prevod Fedoovih komedija, nesumnjivo je uticalo njegovo iskustvo u praktičnom radu na pozorišnim predstavama (kao glumac i reditelj), jer prevodilac „omogućuje“ Fedoovim likovima da lako izgovaraju svoje replike, a da je odstupanje od originala neprimetno. Nameće se, kao moto, misao Isidore Sekulić: „Knjiga ova nije nova, ali nije stara, nego je znana i svoja.“ Literatura o pozorištu kod nas bila je nepotpuna bez ovakve knjige.
Sava Anđelković, dobro znano ime u našoj teatrologiji, obavio je zamašan i zadivljujući posao. Kao prevodilac nije imao lak zadatak da Fedoov jezik, da verbalnom humoru njegovih likova nađe ekvivalent na srpskom jeziku. Posebna teškoća je u prevođenju komedija baziranim na verbalnoj komici. Taj suptilni lingvistički posao obavljen je, prema oceni recenzenta profesora emeritusa Pol-Luj Tomaa, besprekorno. Zato je knjiga namenjena najširoj pozorišnoj populaciji: dramaturzima, rediteljima, glumcima, studentima francuskog jezika, ali i svim ljubiteljima komičnog žanra.
U uvodnom delu – Reč priređivača saznajemo da se autor opredelio za Fedo, a ne Fejdo u prezimenu. Za francuska imena koja imaju skup slova EI i EY, kad ne sledi vokal, Y se transkribuje kao E. Taj način transkribovanja preporučen je u Pravopisu iz 1993. (t. 164) kao i u nekadašnjem Pravopisu, ali i u Pravopisu iz 2013. (t. 275) na str. 236. (Ostaje upitanost kod autora prikaza da li je potrebno u ovakvim slučajevima poslušati preporuku Pravopisne komisije 1998. godine: kada nešto uđe u upotrebu, makar i pogrešno, bolje ga je zadržati u takvom obliku nego menjati.)
Najavljena je kao knjiga izabranih komedija Žorža Fedoa. Obuhvaćene su sledeće komedije: Kroz prozor, Ljubav i klavir, Zločinac, Verenici u povoju, Naša budućnost, Medveđe usluge, Spavajte, ja to hoću!, Klistiramo Bebu, Leoni je požurila ili Slatki bolovi, Ortans je rekla: „Zabole me baš!“ Odabrane komedije predstavljaju pisca u svim fazama njegovog stvaralaštva, od prvog sačuvanog pa do poslednjeg napisanog izdanja.
ŽORŽ FEDO I NjEGOV KOMIČKI SVET
Posebna vrednost sadržana je u uvodnoj studiji u kojoj nas autor iscrpno upoznaje sa životom i radom Žorža Fedoa. Tipičan je predstavnik bulevarske dramaturgije: komediograf, reditelj, slikar. Žorž Fedo (Pariz 1862 – Rijej – Malmezon 1921) oživeo je vodvilj, doveo ga do perfekcije. Otac Ernest je romansijer (najbolji roman mu je Fani), a Žorž još u ranoj mladosti, zanemarujući svoje školske obaveze, odlučuje da piše kraća pozorišna dela i monologe, koje pokušava sam da izvodi ili režira. U roditeljskom domu, u koji su dolazili Flober i braća Gonkur, stiče osnovnu pismenost i obrazovanje više nego u školi. Tako se dogodilo i sa dramaturgijom, koju nije učio ni u jednoj pedagoškoj instituciji, već iz sopstvene prakse, čitanjem pozorišnih komada, pažljivim slušanjem ljudi od pera koji su dolazili u očev dom i glumcima svoga vremena. Još kao dečak, dok je rastao u boemskoj i književnoj sredini, zabavljao se pisanjem pozorišnih komada, od kojih neki nisu sačuvani. Kao jedanaestogodišnjak napisao je 1873. Eglantin d’Amboaz, komad u dva čina, i dečjim vežbama pisanja usmerio svoje interesovanje prema drami ozbiljnijeg sadržaja, kao što je njegova jednočinka Ljubav treba da ćuti iz 1878. ili 1879. da bi se posle u potpunosti posvetio komici. Pokazao se kao iskusan organizator, talentovan glumac i imitator, autor prikazanih monologa (do tada predstavljački žanr u modi koji se izvodio u pozorištima, kabareima, kafeima i salonima) i početak vezuje za komediju Kroz prozor.
PRECIZNO ODREĐENjE POJMA VODVILj
Za njegovo ime vezuje se prvenstveno vodvilj. Smatra se da poreklo reči ima veze sa imenom mesta u Normandiji Vo-de-Vira gde je nastao poseban tip šaljivih pesama; u XV veku zvao se vodvilj, tvorevina sa umetnutim stihovima koja se peva na poznate melodije. Drugi tvrde da ima poreklo u izrazu „voix de ville“ (glas grada), jer su se tada pesme pevale i pod pariskim mostovima. Kao poseban žanr vodvilj se razvio u Parizu, gde je 1792. osnovano Pozorište vodvilja. U XVII veku pod vodviljem su se smatrale satirične pesme komponovane na neku aktuelnu temu (politički događaj, anegdotu iz mondenskog života ili na događaj koji je intrigirao tadašnju javnost). Krajem istog veka vodvilj se pojavljuje na vašarskim zabavama, zahvaljujući italijanskim komičarima u Parizu koji su mešavina akrobacije, monologa i pevanja. Pevalo se na već poznate melodije. Tvorci prvih vodvilja za pozorište su sve više obraćali pažnju na delove koji se izgovaraju (pretežno u stihovima) u odnosu na one koji se pevaju. Intriga je bila vrlo jednostavna, dok se akcija kretala jednolinijski, bez sekundarnih peripetija. Teme su bile neprikladne ljubavi, sukobi i bračne svađe, sa ciljem da se svede dijalog, rezimira situacija i tako omogući laka zabava i smeh, putem zajedničkog pevanja glumaca i publike. Posle 1864. (zahvaljujući jednoj pozorišnoj odredbi) nestaju delovi, koji se pevaju, a u predstavi veći značaj ima tekst koji se govori, tako da vodvilj postaje veseo komad zasnovan na komici situacije, mada zadržava burleskni stil sa rafiniranijom komikom. Pored Fedoa, najpoznatiji francuski vodviljisti su Ežen Labiš (1815-1888) i Žorž Kurtelin (1858-1929).
Kada Fedo piše prve komade za izvođenje, vodvilj kao termin je izašao iz mode. Kao žanr on je istrošen i pored pokušaja Ežena Skriba i Ežena Labiša da mu učvrste strukturu i omoguće novu mladost. Pisci izbegavaju da svoje komedije imenuju vodviljima. Fedo koristi odrednicu vodvilj za samo malo broj svojih dela, radije ih naziva komedijama, kao što se odlučio za prvi komad Kroz prozor, „komedija u jednom činu“, nastavlja da određuje svoje komade kao „buf-komedija“ (Zločinac) ili „infantilna komedija“ (Verenici u povoju). U tim prvim komadima ima poneki izdanak vodvilja, kao što su pevane replike, ali će tek u Gimnazijalki (1889) upotrebiti žanrovsku odrednicu koja sadrži ovaj pojam „vodviljska opereta“. Kao vodvilj određuje Porodično kupanje, Mačka u džaku, Verenike iz Loša (1888), Aferu Eduar (1889) i Barijonovo venčanje (1890). Najznačajnije su i učinile su ga poznatim: Krojač za dame, Idem u lov, Vezanih udova, Ćuran, Dama iz „Maksima“, Buba u uhu, Pozabavi se Amelijom, ali sve imaju određenje „komedija“ ili jednostavno „komad“. Svi njegovi pozorišni komadi pripadaju bulevarskom žanru, a on se smatra autorom koji je uveo vodvilj u francuska bulevarska pozorišta, koja su bila privatna pozorišta u zoni velikog pariskog bulevara. Repertoar tih pozorišta bio je prilagođen ukusu publike. Njegove komične komade možemo svrstati u grupu jednočinki i skupinu koju čine vodvilji i komedije. U prvoj grupi su„bračne farse“ u kojima se udaljava od vodvilja i približava komediji naravi: Gospođina pokojna majka, Klistiramo Bebu, Ma ne šetaj se tako gola, Leoni je požurila i Ortans je rekla:„Zabole me baš!“, koje se bave svakodnevnim porodičnim životom iza koje je Fedo nalazio inspiraciju u sopstvenim bračnim iskustvima. Predlagao je da budu objedinjene pod odrednicom „Od venčanja do razvoda“.
PRETEČA TEATRA APSURDA
Fedo nije bio u interesu proučavanja intelektualnih krugova, jer se komedija manje izučava od drame, ali i vodvilj se smatra manje vrednim žanrom. Prema mišljenju Marsela Ašara, Fedo je najveći francuski autor komedije posle Molijera. Veliki praktičar teatra Žan-Luj Baro smatra da Fedo zaslužuje da postane klasik. Bio je uvek više cenjen od pozorišnih stvaralaca nego od teoretičara. Od prvih uspeha na pariskim scenama postaje miljenik i glumaca i publike. Nikada nije silazio sa repertoara pariskih pozorišta, niti sa scena u drugim francuskim gradovima. Bio je suvereni vladar bulevarskih pozorišta. Njegovi tekstovi su više za prikazivanje nego za izučavanje. Bilo je vrlo malo teoretičara koji su se njime bavili. Čak je u jednom periodu više bio zastupljen u američkim univerzitetskim krugovima nego u francuskim, o čemu svedoče doktorske teze. Krajem dvadesetog veka vlada veće interesovanje za Fedoa kao dramskog pisca, dok su početkom ovog veka njegovi tekstovi obavezna lektira u srednjoškolskom obrazovanju. Posebnu zaslugu za rehabilitaciju Fedoa kao komediografa ima Anri Židel svojim kritičkim izdanjem sabranih Fedoovih dela, od kojih su neki prvi put objavljeni, poput: Ljubav treba da ćuti, Čovek od slame, Dva pevca i jedna kokoš, Kome da dam svoju ženu, Gospodin dadilja, Gospođa Zganarel, kao i Violen Ero, teatrološkinja sa Nove Sorbone koja je objavila vrlo ozbiljno istraživanje u knjizi Fedo, mašina za vrtoglavicu (2013). Sava Anđelković, u zaključku ističe, da još nisu priznate sve vrednosti Fedoovog obimnog komediografskog dela iako ga smatraju francuskim klasikom.
KARAKTERISTIKE DOBRO SKROJENIH KOMADA
U predgovoru, osim dragocenih podataka o Žoržu Fedou kao dramskom piscu, Sava Anđelković daje vrlo precizna teorijska objašnjenja i tumačenja. Kao primer uzimamo teorijsko određenje pojma vodvilj. Fedo je tvorac dobro skrojenih komada u kojima protagonisti trpe iznenađenja svake vrste, za razliku od publike koja nije iznenađena ishodom zapleta i koja svojim učešćem kompletira događanja na sceni. Gledalac prihvata njihova iznenađena, jer ima poverenja u ono čemu prisustvuje, što je veliki deo zasluge Fedoove zavodničke snage teksta i njegovog izuzetno imaginativnog duha. Komad konstruiše od inicijalne činjenice koja uzrokuje serije novih akcija, nepredvidivo nastalih. Komična invencija se obnavlja bez prestanka. Dramska lica svakom replikom izazivaju nepredvidive efekte u spletu događaja, koji im ne dozvoljavaju nikakvo razmišljanje. Zabune, neočekivano ponašanje, zaboravljanja, sukobi, gubici, nagomilavanje laži i avantura učestvuje u ludilu i u tome Fedo stvara zaplet. Peripetije idu jedna za drugom u jedva podnošljivom ritmu. Junak počinje jednom laži, koja uzrokuje druge, koja ga vuče i uz ekstravagantne situacije rađa se neodoljiva komika. Gledalac se istim efektima uvuče u ubrzani pokret koji sve okreće do vrtoglavice. Intriga je dinamizam tema njegovih komada nagoveštenih naslovom, formira se spletom okolnosti i događaja. Jezik karakteriše sve njegove komade, tu su verbalne piruete, duhoviti izrazi, okretanje ustaljenih izraza, posebno onih dvosmislenog značenja, koje je okrenuto erotici i zasmejavanju. Jezikom stvara realizam. Taj Fedoov univerzum reaguje prema svojoj logici, koja je apsurdna, pa u tome naziremo pojavu Beketa i Joneska. U ispitivanju žanra ide do samog kraja, dovodeći do apsurda. Jonesko je uočio da između njega i Fedoa postoji „velika sličnost“. Fedoovo komično delo zasnovano je na situacionoj komici, koja je osnov svake komedije intrige, u kojoj zaplet ima prevagu nad svim ostalim. Situaciona komika proističe iz naglih promena situacija koje likovi moraju da savladaju. Takva komika zasnovana je na ambicijama likova. Razvojem intrige u komediji situacije se stalno menjaju, likovi se sukobljavaju sa neočekivanim događajima. Neprilagođenost u novonastalim situacijama stvara komičku atmosferu. U primarnom dramskom tekstu, pored koncizne i brze razmene dijaloga između dva i više lica, zahvaljujući kojoj napreduje radnja komedija, Fedo koristi i monolog, uglavnom kao scenu jednog lika. Ređe je umetnut u dijalošku scenu. Izobiljem aparte govora učvršćuje tematizaciju komedije. Njegov aparte kao tajni govor, čija je čujnost uskraćena drugim licima na sceni, ali ne i publici, najbolji je dokaz spontanog reagovanja dramskih lica. Tako glasno razmišljanje lika se pretvara u„direktan dijalog sa publikom“. Integrisan u dijalog, aparte se realizuje kratkotrajnim napuštanjem. Uvek je u službi komike, ali može biti i detektovanje situacije i mišljenja. U komedijama dolazi do ponavljanja uzvika, reči, rečenica, sintagmi, ali i radnji i pokreta. Komični efekat se ne postiže jednostavnim mehaničkim ponavljanjem, jer mu prethodi autorovo razmišljanje i praktično scensko iskustvo o komičnim efektima ponavljanja.
Mucanje, iz domena verbalne komike, ima elemente ekstralingvističke komike. Posebnu vrednost imaju didaskalije, koje zbog svoje specifičnosti, mogu biti predmet posebne knjige, kao predmet istraživanja u doktorskoj disertaciji. Vizuelnost je, takođe, izvor komike, poput kostima livreja, noše na glavi i sl. Mimika i gest koji se smatraju potencijalnim komičkim elementom, mogu kod čitalaca proći neprimećeno, iako su didaskalijskim tekstom naznačeni, ali ne i u pantomimi. Fedo je sam režirao svoj trinaesti komad Idem u lov, prvi veliki dramaturški uspeh, čime je proverio svoju virtuelnu režiju u realnosti pozorišne scene. Posebno je vredno poglavlje Podaci o zastupljenim komedijama u kojima se navodi – žanr, broj scena, muški likovi, ženski likovi, prvo izvođenje.
FEDO NA POZORIŠNIM SCENAMA U SRBIJI
Urednik knjige Aleksandar Pejčić u drugom delu knjige daje pregled prisustva dela Fedoa na našim pozorišnim scenama: Fedo u srpskim pozorištima. Posle velikog scenskog uspeha u Francuskoj, komedije Žorža Fedoa osvajaju evropska pozorišta. Na srpskoj pozornici pojavljuje se zanimljivom komedijom Gospođina pokojna majka, koja je postavljena na scenu Manježa 20. juna 1924. godine u okviru večeri Soirées libres (beogradsko NP) u prevodu i režiji Vladete Dragutinovića. Tek posle Drugog svetskog rata Fedoove komedije se ustaljuju na repertoarima srpskih, ali i šire, jugoslovenskih pozorišta. Postaje jedan od izvođenijih francuskih pisaca sve do naših dana. Do 2019. godine bilo je sedamdeset različitih postavki petnaest Fedoovih komedija na našim scenama.
Prevodioci Fedoovih dela bili su, osim pomenutog Vladete Dragutinovića, Dragoslav Andrić, Ivanka Pavlović, Danilo Kiš, Ljiljana Mandić, Miroslav Karaulac, Marina Orlović. Činilo se da su sve dotadanje predstave bile najava za najpopularniju i najdugovečniju predstavu Buba u uhu, premijerno izvedenu 1971. na Sceni „Bojan Stupica“ kao diplomska predstava u režiji Ljubiše Ristića. Buba u uhu bila je poslednja predstava koja je izvedena 16. oktobra 1997. kada je tokom noći izbio požar koji je potpuno uništio zgradu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U intervalu od 1971. do 2014. godine, koliko je igrana, Buba u uhu je izvedena 1400 puta. Spada u najdugovečnije predstave na svetu. Menjao se sastav ansambla. Iz premijerne podele ostali su: Nikola Simić, Rada Đuričin, Branka Petrić i Vlasta Velisavljević. I posle odlaska u penziju nastavio je da radi inspicijent Dušan Čeklić. Tri puta je menjan dekor i kostimi. Za treću promenu dekora, sredstva je obezbedio Nikola Simić. Posle smrti Nikole Simića predstava je skinuta sa repertoara. Obnovljena je u režiji Ljubiše Ristića 7. juna 2015. u novoj podeli, sa glumcima mlađe generacije.
Nesumnjivo je da je režija Bube u uhu Ljubiše Ristića postavila vrlo visoke standarde prema kojima se odnosila kasnija recepcija pozorišnih predstava, rađenih na osnovu Fedoovih komedija. U Savremenom pozorištu 1972. rađena je Dama iz Maksima, koja je imala veliki uspeh, ali ne dugovečnost kao Buba u uhu. Poslednji Fedoov komad jeste Hotel slobodan promet u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 2016.
REČ NA KRAJU...
Verovatno bi se za ovakva dragocena i retka izdanja trebalo da se pojavi više izdavačakih kuća, da se nadmeću koja će prva objaviti. Knjiga je dragoceno, nezaobilazno štivo za sve dramaturge, za sve poslenike pozorišnog i televizijskog rada.
Naravno, ona je znak da bi se značajna nagrada za teatrologiju, ali za prevod, morala napokon naći uz ime Save Anđelkovića, koji je svoje majstorstvo dokazao odbranom doktorske teze o Sterijinim komedijama na Sorboni 2001. godine, kao i kasnijim knjigama o njegovoj dramaturgiji, objavljenim u Francuskoj i u Srbiji poslednjih godina. Za njega se s pravom može reći da je i najbolji poznavalac Sterijinog komediografskog rada.
Vesna Krčmar
