Komo

17.01.09

U „Komu“, napisao sam istinitu priču, tako je bilo tada i s tim je gotovo. Sada više ne pijem, drugačije se i provodim i šetam. Tako da ni pisanje više nije isto, sada samo pišem i više ništa i ne pokušavam – kaže Srđan Valjarević
Ne znam zašto me zovu „Džejms Din srpske proze”, trebao im je valjda neki naslov

UMETNIK I VREME
Za roman „Komo” Srđan Valjarević je nedavno dobio drugu nagradu „Bank Austrija literaris” u Beču, koja se dodeljuje piscima iz Istočne Evrope. U obrazloženju piše da je to knjiga „o intelektualcu iz Istočne Evrope, a suština ove melanholične knjige jeste da je lakše napustiti zemlju nego preboleti je”.

Kako zamišljate intelektualca iz Istočne Evrope? A kako sebe u toj ulozi?

Ne zanima me da se bavim Istočnom Evropom, ne zanimaju me intelektualci, pišem o onome što najbolje znam i radim to najbolje što umem. Mene zanima život i to je sve. To je moja jedina uloga, da živim kad sam već tu i da pišem kako mi se piše. Na kraju, jedino me takva literatura i zanima, i zaista mi nije važno odakle dolazi. Sve zajedno je i onako velika periferija, i jedino će pojedinci činiti zanimljivim život na periferiji. Iskreno, ja sebe ne zamišljam uopšte, niti gledam i mislim u vezi sa onim što radim ili što neko drugi radi u tim terminima.

I pre više od dvadeset godina sam bio u, tada, Zapadnoj Nemačkoj kao mladi gastarbajter stigao iz, tada, Jugoslavije. Otišao sam tamo da zaradim nešto novca, i brzo se vratio. I jeste to tačno, i to je tako, naravno, da i sad kada sam zbog knjige bio u Beču, ili kasnije u Lajpcigu, ili malo pre toga u Zagrebu, ili u Švedskoj, bio sam pisac iz Srbije. Ali to je mene i sada, kao i pre dvadesetak godina, držalo pola sata, možda nekoga tamo malo duže, ali na kraju mi je svuda bilo odlično, jer sam se vratio sa nešto malo novca. I dobro, imam i prijatelje koji tamo žive. Sve je to na kraju ipak dobro ispalo.

Hoće li „Komo” dobiti nastavak? Npr: intelektualac iz Istočne Evrope, u jeku svetske krize, odlazi iz postmiloševićevske Srbije i pokazuje da je „lakše napustiti zemlju nego preboleti je”...

Ne znam da li će biti nastavka te knjige. Nisam ni ovu planirao, ali ispalo je da živim od nje već nekoliko godina, što je odlično. Nikada nisam odlazio na duže iz Srbije, ali nakratko jesam, nekoliko puta je to bilo na po mesec, dva, ili više. Ali nikada nisam imao nekog razloga da se ne vratim. Ili da se duže negde zadržim. Što ne znači da neće biti razloga i da jednoga dana ne odem na duže. To su ipak stvari koje ne mogu da znam. Nemam više šta da preboljevam, ljudi idu za poslom, i ukoliko bih mogao negde da pišem na srpskom, a da živim bolje i mirnije, otišao bih sigurno. Da skratim, nemam nikakve planove i ne bavim se karijerom.

Hoće li to opet biti neka „zimska priča” – sudeći po vašim poslednjim knjigama, da parafraziram jednog mladog kritičara, kao da je u Srbiji večita zima?

Ipak mi je lakše da prvo nešto uradim bez neke najave pa da onda pričam ako mi se priča, ali zima je samo godišnje doba, i nije večito godišnje doba. „Dnevnik druge zime” je upravo to, za mene je to vedra knjiga, ma koliko sadržaj možda i bio tmuran, i o tome se i radi, o savlađivanju tegoba i tmurnih stvari vedrinom i pisanjem. I inače se lako čovek navikne da meditira nad tmurnim stvarima, zato ih se i treba oslobađati. Izlaziti iz njih. Zato sam i napisao tu knjigu.

U romanu „Komo”, junak-pisac se obreo na jezeru Komo da bi u vili fondacije Rokfeler ostvario svoj književni „projekat”. Umesto toga on pije, provodi se, šeta. Izgleda da je pisanje o pisanju, glavni adut postmoderne, za vas deo književne intime i svojevrsni tabu? Zašto?

Napisao sam istinitu priču, tako je bilo tada i s tim je gotovo. Sada više ne pijem, drugačije se i provodim i šetam. Tako da ni pisanje više nije isto, sada samo pišem i više ništa i ne pokušavam. Promenilo se dosta toga. Nema nikakvih tajni i tabua. Pisanje je način života i sve je tu i intimno ali i možeš podeliti s bilo kim. Sa svakim.

Vaše knjige ne pate od „viška”, već pre „manjka” istorije? U „Zimskom dnevniku” i glasovi drugih ljudi i žena, mahom „izgubljene generacije”, govore o svojim malim životima, kao da oko njih nije raspad, destrukcija vrednosti?

Sve su to nečiji životi, moj, Vaš, i svi oni imaju svoju dobru stranu, radost, vedrinu, i onu drugu stranu, brige i tegobe i nevolje. I neki drugi ljudi su pričali o svom životu u toj knjizi i ja sam ih zapisivao, a ja sam pričao o svom. Jedino su te male stvari značajne. One ostaju. I sve je to na kraju jedan jedini život. To je moje viđenje stvari. A raspad i destrukcija vrednosti su tu oduvek, a onda se javljaju nove stvari, i uvek nova uzbuđenja. Sve je to sakriveno, i to i jeste smisao stvari, pisanja ili života, i čime god se čovek bavio, otkrivati nova uzbuđenja. A to je uvek sakriveno.

Po čemu vi danas pamtite devedesete, objektivno? Po čemu se ovo današnje vreme u Srbiji razlikuje od prethodne decenije?Koja je promena najbitnija ili najvidljivija?

To da se sve promenilo a ništa se nije promenilo. I to da će se sve uvek menjati i uvek će biti ljudi koji su protiv promena i kojima to neće odgovarati. To je najvidljivije. Žaljenje za prošlošću, i za sudbinom, ili preterano hvaljenje starih stvari i prošlog vremena. To je vidljivo, kao i to što se teško prihvataju stvari koje ne razumeš. A to je ipak bitna stvar, koja se teško menja, da prihvatiš i ono što ne razumeš.

Sada smo zakoračili u tranziciju, ali vaš „Dnevnik druge zime” tu reč, niti to stanje ne priznaje...

Moj život nije zavisio od društva, nego od mene. I sve je i bilo do mene. I ono ružno i ono dobro. Tako je i sada. Ako je tranzicija brža ili sporija promena društva, ja sigurno ne mogu na to da utičem.

U „Zimskom dnevniku” postoji scena u kojoj jedan „pauperizovani” građanin čita novine kraj kontejnera – jer, ironično primećuje pripovedač, informacijama je baš tu i mesto – na đubrištu? Je li to i vaš stav?

Sve što je u novinama, svaka informacija, sve to ima veze sa novcem i naravno da nema važnost. Ekonomske krize, pohlepe i ratovi, katastrofe i spektakli, festivali i predstave, reklame i oglasi, venčanja i razvodi, sve je na prodaju. Pa naravno da sve to završava u kontejneru.

Bez medija i bez javnosti, svet bi, verovatno, bio mnogo gori. Ali, znate li ijednog pisca koji bi danas, kao svojevremeno, kultni američki pisac Pinčon, pobegao kroz prozor od nasrtljivog novinara i zaždio autom 300 kilometara na jug, sve do Meksika...

Niko to ne zna kakav bi svet bio bez medija i bez javnosti. Ali i javnost nije samo za javne i vidljive, nego i za neprimećene ili neprihvaćene, i odbačene ili zaboravljene ili za anonimne, ili za slabe i nezaštićene, javnost je za sve. Tako bi trebalo da bude. A na žalost, tako nije. Javnost je samo služba već postojećeg stanja stvari.

Jeste li ikad bili u iskušenju da jednog dana nestanete iz javnog života, kao Pinčon?

Nikad nisam bio u takvom iskušenju, prihvatio sam stvari kakve jesu. Neko vreme ću sigurno provesti ovako. Naplaćujem knjige, pokušavam da živim od toga. Kad mi bude bilo dosta toga, biće gotovo, odoh u zaborav. I to je sve.

Usamljenost je vaša omiljena tema, modus vivendi vašeg junaka. Koje su njene prednosti?

Usamljenost je predivna ako možeš da je podneseš. Ako ne možeš, tu je brak i porodica, tu su deca i automobil, pas i vikendica, letovanja i restorani. I to je valjda neko rešenje. Ali meni je za sada dobro ovako.

Božo Koprivica je letos prozvao pisce zbog ćutanja, i nereagovanja na „sve što nam se dešava”. Da li je ćutanje pisaca „greh”?

Ne dešavaju se svima nama iste stvari. I ne gledamo svi isto na stvari koje se dešavaju. Ni ne živimo iste živote i nisu nam ni odgovori isti na sve što se dešava. Za mnogo toga ja i ne znam razlog. Ja mogu da pričam o onome što se meni dešava i o onome što vidim. Mada ne znam što bih pričao o tome, kada mogu da pišem ono što me zanima.

U izvesnom smislu, vaš junak-samotnjak, deluje kao da je iz nekog rijaliti šoua – pratimo ga iz minuta u minut, u „direktnom prenosu”. Po čemu se uopšte vaši junaci razlikuju od „rijaliti” junaka, osim po višku razmišljanja i manjku „javnog” seksa?

Treba ljudima koji još uvek čitaju neko ko piše, da bi pratili takve junake iz minuta u minut. Tu je jedina razlika. I ja onda dajem i kakvo-takvo razmišljanje i kakvu-takvu emociju. I to posle nekome nešto znači, a nekome ništa ne znači. To je u redu.

„Mislim da sam dripac”, zaključili ste u autobiografskoj pesmi „Klinč”. Tog „dripca” na sajtu Popbox najavili su kao „Džejmsa Dina srpske proze”. Zbog čega, šta mislite?

Teško da mogu na to da odgovorim. To je jedna od prvih stvari koju sam napisao, tako sam se predstavio i počeo sa pisanjem i to je ipak bilo davno ali moguće je da se nije mnogo toga promenilo. Ipak, mislim da sam sad više učtiv, nego što sam dripac. I u hrvatskim novinama su nedavno tako napisali. Stavili su taj naslov „Džejms Din srpske proze”. Ne mogu to da objasnim, trebao im je valjda neki naslov. Ne mogu time ni da se bavim. Neka bude da je zbog džempera...

-----------------------------------------------------------

Mic po mic, priča

Na sajtu Stane’s island neko je zapisao: „Uh, kako piše ovaj Srđan Valjarević. Živi sam. Ne radi ništa. Šeta. Leči bolesne noge i sastavi priču tako ni iz čega, od beznačajnih stvari. A opet sve to nekako ispadne zanimljivo. Nikad mi ne bi palo na pamet da od toga može da ispadne knjiga, a eto njemu uspeva. Poneka priča, poneko zapažanje, muzika koju sluša, ljudi koje sreće slučajno i šta se vidi s njegovog prozora, i mic po mic sastavi ti celu sliku, priču potresnu i duboku...”

Stvarno, kako vam to „mic po mic”, uspeva?

A šta mi to uspeva? Celog života teram kao magarac po svome i ne uspeva mi mnogo toga, ali i ne mogu da se žalim. I tako će biti i dalje, očigledno.

Vesna Roganović

-----------------------------------------------------------

Klinč

Zovem se Srđan Valjarević
rođen sam 16. 7. 1967. Beograd
imam male šake i debele usne
imam hiljadu dolara
zarađenih u mašinbravarskoj radionici
čitam Šervuda Andersona i veoma sam loš
udvarač
ne studiram ništa
ne govorim razgovetno
volim flomastere
volim kad žensko nosi mušku košulju
volim Patagoniju
volim punjene paprike
mislim da sam dripac.

Klinč II

Za početak, ne bih da se pravimvažan,
kao dete
roditelji me nisu oblačili u mornarsko odelo.
Otac nije pušio lulu. Majka je,
obično nedeljom uveče,
hodala hodnikom stana ne petom spratu
stambene zgrade
sa plastičnim viklerima u kosi.
Sestra je sa udvaračem stajala u ulazu
zgrade.
Nisam učio latinski jezik, nisam bio
talentovan za crtanje,
oduvek nepravilno izgovaram neke reči
maternjeg jezika.
Nisam učio biologiju, fiziku, hemiju,
matematiku.
Svetsku istoriju samo poznavao površno.
Čitao sam samo ono što me ne bi zamorilo
u prvih tridesetak redova.
Filozofiju nisam poznavao uopšte. Nisam
naučio ni šah da igram.
Hteo sam da kažem,
da sam i takav bio oduševljen sopstvenom
rukom na hartiji,
da čak i ja mogu da pišem i da mi to bude
važno.
Dao sam, od nekud, sebi pravo na to.
Pa čak i da to nazovem radom.
I sad, dok mi zelena gusenica prelazi preko
zgloba leve ruke, ne prekidam ovo što bih
da otpevam
hemijskom olovkom u tri prsta desne šake.
To zovem radom.
Znam koliko sam u svemu krt, tanak,
lomljiv.
Sopstvena zamućenost me je naterala da
kroz ispruženu ruku
po hartiji poređam slova preko kojih kao
cevkom iz bare
mogu da dišem, hvatam vazduh.
I tek onda, počeo sam da učim.
Tankim vrhovima prstiju
počeo sam da pevam
i osetio da je to jedva vidljivo:
puckaju mi nožni zglobovi, kolena, lakat,
vratni pršljen i ramena
kad se protegnem:
sve to ipak vredi.

(Iz knjige Srđana Valjarevića „Džo Frejzer i
49 (+24) pesama”, Samizdat B 92, Beograd, 2006.)

07.12.08

U Srbiji je život težak jer ne postoji sistem koji bi vas zaštitio od gluposti. Sve je moguće - kaže za “Blic nedelje” pisac Srđan Valjarević.
Skupio sam za četrdeset kvadrata stambenog prostora u Beogradu i na kraju završio na gradilištu. U nezavršenoj zgradi. Ali šta ću, takav je život u Srbiji. Mnogo energije nam odnose okolnosti koje se u razvijenim zemljama podrazumevaju.



Koliko je teško živeti od pisanja u Srbiji?
- Svuda je teško živeti od pisanja i svuda mora mnogo da se radi. Posvećeno da se radi. Već dvadeset godina se bavim različitim poslovima i navikao sam da mi egzistencija zavisi od posvećenog rada. U razvijenijim državama su pisci u prednosti jer žive u uređenim sistemima pa su u prilici da se apsolutno posvete pisanju. Kod nas mnogi ljudi nikada ne dobiju priliku da se potrude u poslu kojim se bave. Na svakih deset godina se prepričava da je nekada bilo bolje . Nikada nije bilo bolje, uvek je bilo teško.

Za roman “Komo” u Beču vam je dodeljena druga nagrada “Banka Austrija literaris 2008”. Ukupni fond nagrada iznosio je sto hiljada evra. Mnogi se sada pitaju da li ste bogat čovek?
- Okolnosti u kojima mogu da živim od pisanja mene čine zadovoljnim. Za svakog čoveka termin bogatstvo predstavljaju različite emocije, stanja i materijalni status. Samo je prva nagrada u Beču bila u novčanom iznosu, druge dve se odnose na podršku objavljivanju i distribuciji knjiga u inostranstvu.

Upravo ste se vratili iz Nemačke gde ste na Literarnom festivalu u Drezdenu predstavili “Komo”. Kako su tamo organizovane književne večeri?
- Pre svega publika kupuje karte kao i za svaki događaj iz oblasti kulture. U Nemačkoj država finansijski pomaže male izdavače i postoji razvijena distributerska mreža. Postoji i ogromna radoznalost čitalaca za pisce iz različitih kultura i krajeva sveta. Razgovarao sam s ljudima o mojoj knjizi i objašnjavao im da nisam ponovo otišao na obalu jezera Komo, jer to moj lični budžet ne dozvoljava. Objasnio sam im da moji tamošnji domaćini ne veruju preterano u modernu tehnologiju pa se dopisujemo razglednicama.

Da li su vas svrstavali u kontekst pisaca koji dolaze sa Balkana?
- Ne. Zanimala ih je moja priča. Ni u Švedskoj me nisu svrstavali u geopolitičke konstrukte. Čovek i pisac su moje jedine odrednice.

Da li su vas pitali o političkoj situaciji u Srbiji?
- Jesu, ali ja na takva pitanja ne odgovaram ni Nemcima ni Srbima niti bilo kome. Mene politika ne zanima . Za sve što se nije ticalo knjige “Komo” ostali su uskraćeni za odgovor .

Da li će u skoroj budućnosti prostor koji objedinjuje srpski i hrvatski jezik dobiti veliku distributersku kuću?
- Ljudi iz biznisa će to rešiti zbog sebe, a ne zbog pisaca. Knjige su već našle svoj put do zainteresovanih čitalaca u komšiluku. Moj izdavač je u Hrvatskoj izdao monografiju “Moderna povest Kine” i “Komo” . Ako on nema nikakav problem zašto bih ja razmišljao o bilo kakvom geopolitičkom konstruktu. Niti imam ambiciju da se razumem u carine, poreze, propise.

Kako aktuelna kulturna politika u Srbiji olakšava vaše umetničko izražavanje?
- Nikako, jer sam se izborio da ne zavisim od bilo kakve kulturne politike. Takav položaj je teško izboriti. Jednostavno, nisam čovek koji bi tražio pomoć od bilo koga. Ne volim da sam u zavisnoj poziciji u odnosu na bilo koga. Ako neću ne moram ništa. Država nam je siromašna i umetnost nam je u društvenom smislu propala. Glupo je pričati o kulturnoj politici kada po gradovima u unutrašnjosti Srbije nema knjižara.

Da li je moguće zaustaviti sve veću estradizaciju našeg društva?
- Sada nema nazad. Novac diktira sadržaj a mediji menjaju žanrove. Kada neko jednom pristane na neki intervju prihvata pravila igre koje teško može da izmeni. Ideja da prisustvom u masmedijima neko može da utiče na odluke drugih ljudi je obična prodaja magle. Iza toga uvek stoji pohlepa i novac.

Šta mislite kako vas onda doživljavaju čitaoci ?
- Nemam pojma. Voleo bih kada bi mislili o mojim knjigama. Ako imam bilo kakvu ulogu u našem društvu ona se svodi na ohrabrivanje mladih ljudi da ne odustaju od posla do kojeg im je stalo.

Kada ćemo biti u prilici da čitamo vašu novu knjigu?
- Kada je završim. Uskoro.

Fudbal
- Posle desetak godina sam uživo gledao fudbalsku utakmicu. Na Lionu Hajduk protiv Vojvodine. Podsetila me trava i svež vazduh na momente kada sam u mladosti jurcao za loptom. Posle toga sam nekoliko puta sanjao kako igram fudbal. Super sam se proveo.

Aleksandar Nikolić

16.02.07

Verno, slikovito i originalno, pesnik i pisac sebe u stihu predstavlja, all bdž himself, njim samim ako vam se više dopada, a ti stihovi glase: zovem se Srđan Valjarević/rođen 16. 7. 1967. u Beogradu/imam male šake i debele usne/imam hiljadu dolara/zarađenih u mašinobravarskoj radionici/čitam Šervuda Andersona/veoma sam loš udvarač/ne studiram ništa/ne govorim razgovetno/volim flomastere/volim kad žensko nosi mušku košulju/volim Patagoniju/volim punjene paprike/mislim da sam dripac

Citirali smo “Klinč” koji pripada danas već i famoznoj Valjarevićevoj zbirci “Yo Frejzer i 49 (+24) pesama”, to su njegovi rani radovi... Kasnije će se, redom, pojaviti romani “List na korici hleba”, “Ljudi za stolom”, “Zimski dnevnik”, “Dnevnik druge zime”, konačno i “Komo”, “Komo” njegove trenutno najveće slave, knjiga koja se našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, ispovest svoje vrste, autobiografski zapisi sa neobičnog ali zato prekrasnog mesta na čijem početku, ipak, stoji da su svi likovi i događaji izmišljeni te da je – znate već ono – svaka sličnost slučajna.

O tome, o mnogo čemu drugom, razgovaramo sa Srđanom Valjarevićem...

Čini se da nema romana o kome se više govori i koji se više traži od “Koma”. Ta knjiga doživela je nešto kao meteorski uspon: imate li vi, tako iskreni kako vas s mnogo dobrih razloga bije glas, fer tumačenje sopstvenog fenomena?
- Mislim da je fenomen prejaka reč, i meteorski uspon knjige mi zvuči prejako, ali u svakom slučaju ne mogu sve to da tumačim niti mogu time da se bavim, uvek je nepredvidljivo šta će se dogoditi sa knjigom kada je objaviš, i uvek postoje razlike, i tako je i u ovom slučaju, sa romanom “Komo”, i te razlike idu od onoga da je roman “površan, plitak, kopija ovog ili onog pisca” i to mišljenje najčešće dođe od nekih “ulogovanih kritičara” ili sa internetskih foruma i sličnih gluposti i anonimnih internet adresa i svega onoga što se u osnovi zove samo “odjeci i reagovanja”, samo u tehnološki savremenijoj varijanti, a sa druge strane mnogo više imaš direktne kontakte i reakcije čitalaca koji su to pročitali a to ti i neposredno i direktno kažu, da su uživali, da im je važno, ili nije, ili već nešto. To nikad ne možeš da upoređuješ, te dve stvari. Ali ništa ne možeš ni da predvidiš, tako da ne mogu ni da tumačim, to je prosto tako. Na to ne može da se utiče i time ne mogu da se bavim. Napišeš onako kako si hteo, pustiš u svet i ideš dalje.

Mnogi već uveliko znaju o čemu je “Komo”: došli ste tamo na mesec dana, stipendista Rokfelera iz crne Srbije, a reč je o godini 1998, i rešili da mesec dana uživate u lepoti jedne rezidencijalne vile, jednog prekrasnog italijanskog gradića, najzad u samom tom čuvenom jezeru, batalivši se ćoravog posla pisanja zbog kojeg ste, u stvari, i bili pozvani. Da li je, kako se sve vreme čitanja romana čini, zaista tako i bilo – ma, mani me se u ovom raju – ili ste zapravo sve to vreme imali na umu upravo takav jedan dnevnički koncept knjige?
- Pa tako je bilo, taj poziv je stigao iznenada, nije to bio nikakav konkurs niti sam ja ikada čuo za to pre toga, prosto je jednog dana stigla koverta na moju adresu, formular koji je trebalo da se popuni i to je bilo sve. A u Srbiji je bilo baš tako, uveden je onaj neki fašistički zakon o informisanju, bilo je jako loše, i živelo se loše. Spakovao sam se i otišao tamo, dočekao me vozač i odvezao limuzinom na to brdo. Probudio sam se prvog jutra, i od tog trenutka kada sam video gde se nalazim, nije mi palo na pamet da radim bilo šta. Iako sam pročitao ko je sve boravio u toj vili, sedeli su i radili tamo svojevremeno, i jedan Ričard Rorti, i Dejvid Lodž, i Suzan Zontag, meni je u tom trenutku bilo jasno da neću ništa raditi. Nisam bio sposoban, i nije me zanimalo. Ono što jeste tačno, imao sam sve vreme sa sobom neki notes, i zapisivao stvari. Imao sam dovoljno vremena i za to. I dovoljno sam pisao, ipak. I na sreću sačuvao sam taj notes, i tek posle nekih šest-sedam godina odlučio sam da napišem taj roman.

U gotovo svakom ili, tačnije, svakom poglavlju “Koma”, vi neumorno ispijate ogromne količine vina, ali bogami i viskija, pa i jutarnjeg piva da utolite strašnu žeđ, vrtite iscrpno izveštaje o tome kao nečemu maltene najbitnijem što vam se tamo događalo: šta je tu istina, da li je zaista baš tako bilo, a liči mnogo da jeste?
- Ovo je samo roman, tako da taj lik u romanu pije mnogo jer su mu sva dobra pića tu, na raspolaganju, kao deo tog kompletnog uživanja. To mu nije bilo najbitnije ali mu se tako namestilo, radilo se o dobrim pićima i nije bilo razloga da se ne pije. I to jeste istina, ni ja nisam imao razloga da ne pijem ta pića, a ni meni to nije bilo najbitnije. I u stvari, to mi je tamo bilo najmanje bitno. A što se količine tiče, ni prema tome sada nemam neki odnos, ne znam da li je to mnogo ili malo, pošto više ne pijem, i sve to sam napisao od kako ne pijem, i sada mi i ne izgleda to mnogo. A i mislim da sam ja više pio od tog lika u knjizi.

Neskriveno govorite u intervjuima o zdravstvenim problemima kroz koje ste prošli i koji su danas za vama, ali je primetno da baš tu priču nikada ne otkrivate do kraja.

Dozvoljavate da se ona samo nasluti, što je već mnogo. Meni se, ipak, čini da upravo tu, u tom delu, ne želite da budete sasvim iskreni što je vaše apsolutno pravo ali odudara malo od slike koju imamo o vama i zbog koje vas vaši mnogobrojni fanovi toliko vole, a to je da pišete istinu i samo istinu o sebi, ma koliko bolna ona bila. Ili upravo zato?
- Pa ja nemam tu šta da krijem, ali nemam ni neku preteranu potrebu da pričam o tome, meni su se od alkohola oduzele noge, bio sam privremeno nepokretan i prestao sam da pijem i napisao roman “Dnevnik druge zime”, namerno u toj formi dnevnika, i uložio puno napora i ozdravio sam i prohodao, i kao što u romanu “Komo” alkohol nije najbitnija stvar, tako ni u “Dnevniku druge zime” bolest nije najvažnija, u oba romana se radi samo o uživanju u životu onoliko koliko je to moguće, i uvek novom otkrivanju života i sve to na ta dva potpuno različita načina, koja su neke totalne ekstremne situacije i krajnosti u kojima čovek može da se nađe. I u oba romana se zapravo radi samo o životu i šta sve može da ti donese ili priredi u određenim trenucima, ne meni, nego bilo kome.

U vašoj bogatoj životnoj biografiji vi jedva da nešto niste bili ukoliko govorimo o onim prostijim, radničkim poslovima: da li je moralo tako da bude, tako baš, baš teško?
- Sticajem okolnosti sam promenio puno poslova, zaista različitih, ali to je bilo tako, od nečega je moralo da se živi, a na drugoj strani, pisanje je bio moj izbor, i moja lična stvar, koju sam radio uz to. I više je bilo dosadno sve to raditi što sam radio, nego što je bilo teško. A i to nabrajanje poslova samo zvuči tako kao “bogata biografija”, mašinbravar, autolimar, moler, konobar, i tako dalje, mislim da je prilično česta ta priča, ono što jedino ostane od svega toga jeste odnos prema životu, i radu, ne dolazi se lako do mogućnosti da radiš nešto što voliš, nečeg što ti je uzbudljivo, i da na kraju i živiš od toga. Možda je i moglo drugačije, nekome se to desilo ranije, meni se to desilo sada, sa četrdeset godina, što i nije tako strašno.

Recimo i vaše konobarisanje na Korčuli, koje pominjete u romanu “Komo”, na Korčuli naše mladosti i izvesno najlepšem jadranskom ostrvu: kako ste uopšte dospeli tamo i, bogami, pet godina služili goste, šta vas je to toliko tamo držalo?
- Imao sam tu sreću da su moji tetka Buba i teča Leo i braća Vlada i Voja imali kuću tamo, na Korčuli, i bio sam u mogućnosti da letnje mesece provodim kod njih, i ja ću im zauvek biti beskrajno zahvalan na tome. I posebno tih osamdesetih godina, kada sam polako odrastao. A konobarisanje je došlo slučajno, prvo je moj prijatelj Siniša otvorio konobu i ponudio mi posao, i prihvatio sam ga, ali njegova mama nije bila zadovoljna kako radim pa me izbacila iz konobe posle mesec dana. Međutim, meni se svidelo to, i odgovaralo da radim uveče i da zarađujem, i dobio sam opet posao, baš u toj istoj ulici, u gradu Korčula, u kafiću koji su držali neki ljudi iz Zagreba. Odatle su me izbacili posle dve nedelje. U međuvremenu sam se već sprijateljio sa Andrijom, koji je držao konobu na pedeset metara od tog kafića i on me je odmah pozvao da radim kod njega. I u toj konobi “Kod Andrije” sam i radio pet godina, do 90’ kada je i počeo raspad Jugoslavije. A ono što me je držalo na tom poslu bilo je zapravo to što sam radio samo uveče, od devetnaest časova pa do zatvaranja, imao sam ključeve od konobe, i puno poverenja gazde Andrije, i često se dešavalo da ni ne zatvaram konobu, jer se u to vreme zaista moglo dobro zaraditi na tom poslu. Bio je to dobar posao, i da nije došlo do raspada Jugoslavije, mislim da bih sada već odavno imao neki dobar restoran tamo.

“Komo” je objavio Samizdat B92 na čijem blogu su često poredili vaš roman sa “Čarobnim bregom” i to zaista jeste prva lopta, prva asocijacija: šta vi kažete, da li vam je ta slavna i ogromna knjiga Tomasa Mana uopšte padala na um dok ste bili u vili, u mestu Belađo, tamo gore nebu pod lepe oblake?
- Prvo, da se razumemo, Samizdat B92 je izdavačka kuća sa kojom imam odličnu saradnju, i to nema nikakve veze sa blogom B92, to su dve potpuno različite stvari. I jedino ozbiljno poređenje sa tim velikim romanom sam pročitao u tekstu Teofila Pančića, i ja dugujem jedino njemu da priznam baš to, da zaista jeste, posle par dana provedenog na tom brdu u vili, to mi jeste bila prva asocijacija, i iskreno, to sam čak i zapisao onda u notes, baš tim rečima: “Ja sam ga ovde najebao na ovom brdu "Tragedija" kao onaj Hans Kastorp iz "Čarobnog brega" jer mi sve ovo liči na neki sanatorijum”. Ipak sam bio zbunjen malo. Bukvalno sam tako napisao u notesu, za sebe. Toga nema u knjizi jer mi je bilo suviše pretenciozno da to napišem, i da to poredim, ali jesam imao tu asocijaciju, jedino što su se vremenom tu mešali likovi, pa je izgledalo kao da se umesto Hansa Kastorpa na tom brdu povremeno pojavljivao, i recimo, “dobri vojnik” Švejk. Ali na kraju, sve te asocijacije su se pogubile dok sam pisao svoj roman. Pošto sam se i ja negde pogubio na tom brdu, uostalom. A naročito kasnije dok sam o tome pisao.

Moram reći da je meni vaše, ajmo reći, plandovanje na severu Italije uveliko ličilo i na nešto drugo, na onaj čuveni naslov – nepodnošljiva lakoća postojanja. Mislim, svako se spasava kako najbolje zna i ume?
- To vama liči na to, i meni je to u redu. Svi mi drugačije i čitamo, kao što i pišemo, i to je normalno, a ono što zaista jeste, meni je tamo trebalo par dana da shvatim da sam u mogućnosti da uživam i radim šta mi se radi i da mi sve bude plaćeno. Tako da nisam plandovao, bio sam prilično aktivan. Nisam radio ono zbog čega sam dobio tu stipendiju, da sedim u radnoj sobi i pišem, ali sam zato radio ono što nikada pre toga nisam bio u prilici, da se muvam oko tog jezera, po selima, da pijem dobra pića sa nekim nepoznatim ljudima i da se penjem na planinu i gledam orla. Znam da nisam dobio tu stipendiju da bih to radio, ali to je bilo ono što mi se radilo. Nisam ja ni tražio tu stipendiju, dobio sam je, tako da je meni savest mirna.

Mnogi su književnici karijeru počeli tihim i skoro stidljivim pisanjem poezije. Opet, vama je upravo poezija, a govorim jasno o dvema zbirkama “Yo Frejzer...” koje se dugo nisu mogle naći po knjižarama kao davno rasprodate, bila istinska odskočna stepenica u svet literature. Koliko su strašni i teški ti usamljenički počeci bez igde ikoga ...?
- Teški su, i uvek će biti teški ti počeci, i uvek će puno zavisiti od toga koliko zaista očekuješ od toga što radiš. Moj poriv da pišem je od početka bio isti, i takav je i danas, i tu se ništa bitno nije promenilo, to jeste takva stvar, neki usamljenički posao koji radiš jer ti je od neke lične, životne važnosti. Ali zaista samo lične. I tu ne može da bude nekoga drugog, tu si sam. Uostalom kao i onaj koji to posle čita. Tako da počeci jesu teški, ali nisam ni onda očekivao ništa od toga, i ni tu se ništa nije bitno promenilo ni sada. Ni sada ne pišem zato što očekujem nešto bitno posle toga. Da bih sada i pored svega, ipak mogao mirno da kažem da sam posle dvadesetak godina jako zadovoljan kako je sve to ispalo, jer dobio sam dovoljno.

Kritičari su zapisali da su – gradovi, ulice, sopstvena neprilagođenost, uživanje u jednostavnosti i malim stvarima – glavne odlike vašeg književnog opusa: vidite li vi sebe tako, kao otuđenog, urbanog čoveka kome baš i nije mnogo stalo do ljudskog kontakta?
- Ma najmanje gledam na sebe dok pišem, i najteže i vidim sebe, iako jesam u svemu tome. Meni to zvuči previše dramatično, “otuđeni i urbani čovek kome baš nije stalo do ljudskog kontakta”. Nije teško biti otuđen i tako se osećati, ali ono što je sigurno, meni je stalo do ljudskog kontakta. I uopšte, do kontakta, sa svim mogućim stvarima. I sa svetom i sa samim sobom i sa drugim ljudima. Ne bih ništa ni radio da nije tako. Ne bih pisao, u svakom slučaju. Ne bih ništa ni čitao. A čak i ako je sve to tačno oko otuđenosti, kao i ono što su kritičari napisali, uživanje u jednostavnosti i malim stvarima, onda i pišem zbog same te stvari, zbog samog pisanja i samog tog čina i uživanja u tome, i zato što mi je stalo do kontakta. A i sam taj čin pisanja podrazumeva neki kontakt, svaka napisana reč je kontakt. S nekim. Nepoznatim. Poznatim. Sa bilo kim i sa bilo čim, svejedno je.

Vaši romani – tako piše na Internetu – prevedeni su na niz stranih jezika, čitamo i da ste vi sami često negde na putu, po Evropi pre svega. Reklo bi se: odjednom veoma uspešan i, kako da ne, zanimljiv život. A vi kažete – šta?
- A ja kažem da to prvo nije tačno, a drugo jeste. Prevođen sam na švedski i francuski, i te knjige postoje i imale su neki svoj život tamo, i prevođeno je na engleski, u Njujorku, ali ta knjiga ne postoji jer je to bila neka mala kuća koja je propala. Tako da to nije niz jezika. A ovo drugo je tačno i to je ipak sad tako u poslednje vreme, stvari idu bolje, sada su neki prevodi već u toku, i tih prevoda će verovatno i biti više, kao i mogućnosti da bolje živim od pisanja i da putujem, i da menjam sredine. To bih zaista voleo. A i sve što zaradim potrošim tako što otputujem da vidim nešto, gde je drugačije. Tako sam jako želeo da otputujem na sever i otputovao sam i video sever Skandinavije, i Laponiju, tamo gde su dabrovi i irvasi i da vidim kako ljudi tamo žive. Bilo je dobro, i bilo je zanimljivo, i ukoliko budem imao mogućnost da to radim često, onda bih mogao da kažem to, jeste, dovoljno mi je, pišem ono što mi se piše i mogu povremeno da odem negde drugde, da vidim kako je tamo, gde je sve drugačije. Tada bih mogao da kažem da je to uspeh. To bi mi bilo dovoljno.

I kad se onda, a tako često, vratite natrag, kući svojoj u Beograd, volite li tada ovaj prostor više ili, možda, ne?
- Volim ga isto, ali brzo osetim mučninu jer ipak živimo tegoban život kakvim sve manje ljudi živi. Prvo mislim uopšte, na život u Srbiji, ali onda prvenstveno i na ljude koje poznajem i sa kojima se družim. Tegoban život koji više ne može ni da se poredi sa životima nekih drugih, običnih, pristojnih ljudi, barem ne u Evropi, to je sigurno. I onda mi je normalno što ljudi odlaze odavde. Ljudi odlaze svojim poslom, i ljudi idu za poslom, i to je normalno, i ukoliko od svog posla možeš negde živeti bolje i biti zadovoljan, nema razloga da se ne ode. I ovde je teško zadržavati ljude, jer se ovde ti osnovni, suštinski problemi ne rešavaju. Mislim na život.

Zbog čega je ovde dugo, već tako dugo, veoma loše?
- Imali smo 13. januara uveče direktan prenos na televiziji zbog čega je tako, mogao si da sediš i gledaš i da pokazuješ prstom, samom sebi ili bilo kome, i da govoriš: evo vidiš, ova žena na bini koja peva tu jezivu muziku to je bogata udovica najvećeg srpskog kriminalca, vidiš ovog rumenog, razgaljenog i nasmejanog lika u publici, e taj ti je ministar telekomunikacija i kapitalnih investicija, a vidiš ovog nasmejanog elegantnog gospodina u publici pored njega, e taj je srpski akademik i “najveći nacionalni” pesnik, e vidiš ovog u sredini, malo ukočenog ali uživa, e taj ti je srpski premijer, a vidiš ovu spodobu na bini koja recituje tu jezivu pesmu o nekom narkomanu i razgaljuje celu ekipu, e taj ti je neki seljački “trubadur” i dno ovog mulja, i teško da mogu da ti opišem čime se u stvari taj bavi, ali recituje pesmu o jednom političaru koji je valjda opozicija svemu tome i naziva ga narkomanom, i svi uživaju, i je l’ čuješ onda taj jezivi jezik kojim se govori, svuda, na ulici kao i po medijima? Od toga ti bude odmah muka jer gledaš ljude zbog kojih živiš loše. Gledaš na televiziji ljude koji nas još drže u autizmu, u posledici diktature bivšeg režima, posle šest godina, i njima je dobro. Ne moraš da se baviš politikom da bi shvatio tu prostu stvar, ja se ne bavim, ali mi loše živimo baš zbog tih ljudi, tu su, možeš da ih vidiš, taj premijer, takvi ministri i takvi akademici, oni su mozak, a ovi na bini su pesnica, kao dva loša pandura, mozak i pesnica, podelili su poslove. To je to dno mulja koji sve nas i drži u mulju. I onda nema filozofije: pa ja zato živim loše u Srbiji. Hoće li ikada i kada će biti bolje, nemam pojma. Je l’ se nešto dešava dobro u tom smislu? Sporo. Teško. Valjda jednog dana. I voleo bih da to bude što pre. Da li ja sad treba da se opredeljujem politički? Opredelio sam se, nisam član ničega, gledam svoja posla i pričam šta mislim. To mi je opredeljenje.

Bili ste u užem izboru za NIN-ovu nagradu koju je, znamo, dobio Svetislav Basara. Na radost mnogih, baš kao i obrnuto. A vi, šta biste vi tim povodom rekli?
- Nemam ništa posebno da kažem povodom toga, ne razumem tu vrstu osećanja, ne razumem ni radost, a ni one koji imaju nešto protiv toga što je Basara dobio tu nagradu. To je samo jedna književna nagrada, i sva ta “pomešana osećanja” povodom nagrade su nešto preterano i nešto što ne razumem. Osećanja može da ima jedino Basara, nekada je kukao zbog toga, sada mu je drago, i to je sve samo njegova lična stvar, on je već dugo značajan pisac, i tu je sve prosto. Nema razloga da ne dobije nagradu. Trebalo je odavno da je dobije. Samo jedna stvar treba da se razjasni, zašto ta nagrada iznosi samo sedam hiljada evra a zovu je “našom” najznačajnijom nagradom? Čija je to najznačajnija nagrada? Od te nagrade ne može da se živi dobro i piše više od pola godine i da se otputuje negde. Ili ako skupljaš novac za stan, to je nekih pet pristojnih kvadratnih metara. To je daleko od značajne nagrade. Da li ima značaja što je Basara, dobitnik Ninove nagrade o kojoj svi imaju “pomešana osećanja”, jasno rekao da su oni ljudi sa televizije 13. januara upravo taj mulj zbog čega je ovde malo toga značajno? Nema. Bilo bi dobro da ima, ali nema. Knjige nemaju tu moć, naročito u siromašnoj zemlji gde je pedeset posto ljudi pismeno. On je posle dobijanja te nagrade to rekao, ali ljudi su se pitali da li je nagrada “vraćanje dugova”, i da li je ta nagrada uopšte značajna. Kome je to bitno? To je sve besmisleno. Pa ako bude značajno to što je on jasno ukazao na mulj u kojem živimo i ljude zbog kojih nam je tako, e onda će ta nagrada biti značajna. Zato sam i pominjao novac kad je u pitanju ta nagrada, treba dodati još jednu nulu na taj novčani iznos, i onda se piscu, ili već nekom drugom bistrom čoveku, više veruje jer radi, piše, misli, stvara, i to je skupo, to košta. A onda skloniš lako sa bine tu vrstu muzike i posebno taj jezivi jezik koji dominira, a ovi što su u publici i sve to organizovali, ne postoje i više nisu važni. Možda nekome zvuči banalno što potenciram novac, ali kad me neko pita konkretno, ja ne mogu da mu sad citiram poeziju Vilijama Blejka, mogu samo konkretno da mu odgovorim, evo ovi ljudi su krivi. A ja ću kod kuće da čitam tu poeziju. Ili da slušam Kleš, i da radim ono što volim. Pa ću i ja onda jednom da budem taj kojem će pominjanje novca biti banalno.

Dnevnički iskreno naklonjeni, kakvi vi jeste po svemu sudeći, možete li nam, molim vas, da opišete jedan svoj dan: u jednom času vam svane i vi onda krenete da...
- U jednom času mi svane i u drugom mi smrkne, voleo bih da mi u svakom času svane i da mi više nikada ne smrkne i da nemam nikakvih problema i da mogu mirno da radim ono što mi se radi... teško da sada mogu da vam opišem jedan svoj dan. Imam privatnih problema i mrzi me da o tome pričam za novine. Iskreno, da sad pišem dnevnik, ovo bih sigurno i napisao. Znam da ovo možda i nije prikladno, ali bar je iskreno.

Da se vratimo samom početku: u vašoj davno napisanoj pesmi “Klinč” kažete na kraju “mislim da sam dripac”... Da li biste se i danas tako predstavili ili, što da ne, udvarali nekoj devojci, prilike su, kažu, uvek oko nas, i to razne, samo ih moramo prepoznati...

- To jeste odavno napisano, i to je bila jedna od prvih stvari koju sam uopšte napisao, za sebe, i tako sam se tada predstavio i upao u celu stvar oko pisanja i tako i počeo da pišem. To je bilo odavno i to mi je malo i komično, ali tu nemam šta da menjam, tako je tada bilo. To ima direktne veze s vašim pitanjem o teškim počecima bez igde ikoga. Eto, tako je meni to izgledalo, tako sam počeo, predstavio sam se i počeo da pišem. Za samog sebe, i zbog samog sebe. Zato sam to tako i napisao. Ali tako više nije, nemam razloga da se predstavljam. Prošlo je dvadesetak godina i svašta se izdešavalo ali neke stvari se i nisu promenile. Bar kad je pisanje u pitanju. Jedino što sada stvarno i ne znam kako bih se predstavio... A naročito ne kada je udvaranje u pitanju. Tu tek ne znam kako da se predstavim. Mada, sad mi je i svejedno, pošto mi i nije tako loše. U stvari, trenutno mi je odlično, a naročito kad je to u pitanju.

Jasmina Lekić

31.01.07

FERAL TRIBUNE
Diktatura bivšeg režima je još prisutna, kao uzrok ovoga što imamo danas. I ovo danas jeste baš posledica i katastrofa tog poslednjeg režima koji je doneo toliko zla. Oporavak od toga je jezivo spor. Autizam je normalno stanje posle toga. Stvari se menjaju sporo. Tako da je to stanje i danas jedna katastrofa. Život je i dalje težak, turoban, i svako upoređivanje sa drugim državama je besmisleno. Kao i procenjivanje koliko to može da traje. To je nešto što ja ne mogu da procenim. Ovde nema više ratova i to je jedino dobro, ali ima previše žrtava, kao i ljudi koji su se navikli na lagan novac koji nije zarađen

Beogradska izdavačka kuća "Samizdat B92" objavila je novi roman "Komo" Srđana Valjarevića, jednog od najpoznatijih savremenih srpskih pisaca mlađe generacije. Ubrzo potom, "Samizdat B92" je predstavio i novu zbirku pesama ovog pisca: "Džo Frejzer i 49 (+24) pesama", u kojoj se, recimo, nalaze ovakvi stihovi pod naslovom "Klinč": "Zovem se srđan valjarević/rođen 16.7.1967. Beograd/imam male šake i debele usne/imam hiljadu dolara/zarađenih u mašinobravarskoj radionici/čitam Šervuda Andersona veoma sam loš/udvarač/ne studiram ništa/ne govorim razgovetno/volim flomastere/ volim kad žensko nosi mušku košulju/volim Patagoniju/volim punjene paprikemislim da sam dripac."

Srđan Valjarević je do sada objavio pet romana, dve zbirke pesama, a za najnoviji roman "Komo" dobio je književnu nagradu "Biljana Jovanović" koju dodeljuje Srpsko književno društvo.

Pretjerana uživanja

- Vaš glavni junak dobija Rockefellerovu stipendiju i odlazi na jezero Komo da piše roman. Šta se potom događa sa njim?
- Glavni junak dobija tu književnu stipendiju, i iz Srbije, te 1998. godine u novembru, odlazi na jezero Komo. Tamo je pisanje romana poslednja stvar koja ga zanima. Naravno da taj boravak nije mogao da bude ni odmor, ni avantura, niti bilo šta drugo što bi se moglo nazvati "korisno provedenim vremenom". Ali sigurno ne ni zloupotrebljenim ili neiskorišćenim, barem za ono za šta je on u tom trenutku jedino bio jedino i sposoban. Tada, to je bilo previše slobode i lagodnog života za nekoga iz Srbije, gde je život bio tegoban u svakom smislu. I junak se nije dvoumio, uostalom kao ni ja, od prvog trenutka, prvog buđenja u ogromnom belom krevetu za dve osobe, ali bez druge osobe, što je bilo još bolje, u sobi jedne stare luksuzne vile, sa pogledom na jezero Komo.

Pisanje romana me tada uopšte nije zanimalo. Piskarao sam nešto u notes, kao i uvek, ali roman o tome sam napisao sedam godina kasnije, i uživao sam dok sam pisao o junaku koji je tamo uživao, onda, onako kako je umeo, u svojoj pogubljenosti i svemu drugom što uživanje donosi sa sobom. Preterana uživanja su uvek neka vrsta pogubljenosti ili problemi sa svešću, ali tada drugačije nije ni moglo da bude. Ili bar ja za bolje nisam bio sposoban.

- I u ovom romanu imamo vaše već čuvene šetnje koje su postale svojevrsni literarni brend. Kako su vam se nametnule te šetnje glavnih junaka?
- To je nešto što sam upražnjavao i kao jako mlad, tada je to bilo nešto što bi se moglo nazvati tumaranjem ili prosto gluvarenjem, i nekim sklanjanjem od života, a onda i kasnije, šetnje su mi postale uobičajen način da se premestim iz jednog dela grada u drugi. Da ubijem vreme, kao i da dobro razmislim o nečemu što treba da radim. Mada je zauvek besciljna šetnja neki možda i najlepši odmor od svega. Besciljna šetnja, baš kao i besciljne misli. I prisutan si i odsutan, istovremeno. Stan ili soba su mi oduvek služili samo da obavim ono što moram, spavam, jedem, čitam, napišem ili uradim nešto. I onda odmah napolje. A kasnije kad na sve to, ili slično tome, naiđeš i u literaturi, dobiješ potvrdu da to i jeste jedno veliko uživanje. Mislim na tekstove Roberta Walsera, Henry David Thoreaua, Knuta Hamsuna i japanskog pesnika Bashoa. I još nekih, da ne nabrajam.

- Čini se da glavni junak šeta i odlazi sve dalje i dalje od Srbije, ali što više hoda, to je zapravo sve bliži svojoj zemlji i problemima u njoj.
- Uzmimo to ovako: što duže i duže šetaš unezveren po svojoj sobi, to si bliži svojoj fotelji ili krevetu i problemima od kojih ne možeš da pobegneš. Ali vremenom se to menja, kao i sve drugo. Mene više i ne zanima "moja zemlja i problemi u njoj". Mene ipak mnogo više zanima i uzbuđuje šetnja, bilo gde, manje unezverena i bez ikakvih problema.

Normalan život

- U jednom trenutku mi se učinilo da "Komo" nudi jasnu "poruku" koja je malo volterovska: upućuje da je u aktivizmu zapravo rešenje svih problema. Da li grešim?
- Ne znam. Ukoliko ste to tako pročitali, onda to vama jeste tako i meni je to u redu. Nekome drugom to sve može da bude drugačije. I sama čitanja se razlikuju, kao i pisanja. To komuniciranje preko pisanja i jeste zauvek uzbudljivo baš zbog toga. Ono što ja mogu da kažem o tome jeste da ne verujem u rešenje svih problema, ali da aktivan odnos prema životu sigurno donosi mnogo toga novog, neočekivanog i uzbudljivog.

- Glavni junak je pomalo izgubljen u lepotama te luksuzne vile u Italiji. Izjavili ste u jednom intervjuu da su nas devedesete učinile autističnim?
- Tako je. Zaista mislim da je tako. Diktatura bivšeg režima je još prisutna, kao uzrok ovoga što imamo danas. I ovo danas jeste baš posledica i katastrofa tog poslednjeg režima koji je doneo toliko zla. Oporavak od toga je jezivo spor. Autizam je normalno stanje posle toga. Stvari se menjaju sporo. Tako da je to stanje i danas jedna katastrofa. Život je i dalje težak, turoban, i svako upoređivanje sa drugim državama je besmisleno. Kao i procenjivanje koliko to može da traje. To je nešto što ja ne mogu da procenim. Ovde nema više ratova i to je jedino dobro, ali ima previše žrtava, kao i ljudi koji su se navikli na lagan novac koji nije zarađen. Kako sada ti isti ljudi da se otvore i da omoguće drugome da radi i zarađuje. Kako taj drugi uopšte da dođe do te šanse, ali i svesti, da možeš živeti jedino od onoga što radiš. Tek onda: normalan život. Ovo nije pesimizam nego viđenje stvari. Stanje u celom svetu je loše, tako da sam ja optimista što se tiče života. Uvek će biti razloga da nešto radiš i uvek će biti moguće da ti život bude dobar i uzbudljiv, ako se potrudiš.

- Navršilo se deset godina od studentskih protesta. Kako gledate na te događaje? Pobeda ili poraz?
- Ovo je mala zemlja, a ono je bio jeziv režim, veliko i stravično ludilo jedne porodice i njenih saradnika i podanika koja je uništila na desetine hiljada života. Ne samo u Srbiji, nego i šire. Nikakva pobeda tu nije moguća. Studentski protesti su bili važna stvar i takvih dobrih stvari je bilo još, i bilo ih je dosta, kao i taj 5. oktobar. Sklonjen je taj režim, ali ovo se ne može nazvati pobedom. Te porodice više nema, ali i dalje su prisutni njeni podanici, kao i saradnici tog režima. Neki su promenili gaće, neki čak ni to. I ovo sad je samo proces lečenja od tog ludila. To je proces koji je dugotrajan.

Glasna lupetanja

- Gotovo u isto vreme, izašli su "Komo" i zbirka poezije "Džo Frejzer i 49 (+24) pesama". Šta mislite o problemu smrti poezije – problemu o kome se često govori?
- Ne postoji, niti može postojati smrt nečega kao što je poezija ili muzika. To je lupetanje. Stvar je samo u tome što je u prvom planu ono što ima političku ili estradnu konotaciju i što donosi novac, naravno. Ali to je oduvek bilo tako, dobra literatura i dobra poezija i dobra muzika su odavno u drugom planu, pojedinačnom, individualnom. A to je daleko od smrti. Naprotiv. To je bliže životu. Jer se tu upravo i radi samo o životu. A lupetanja su uvek bila u prvom planu. Sad su samo još glasnija.

- Vaš glavni junak u "Komu" neće da odustane od ideje – živim od onog što radim, živim od pisanja. Da li vi uspevate da živite od pisanja?
- Sada ponovo da. To je možda opet samo trenutno, verovatno da je tako, ali bilo je sada i sreće u svemu tome, kao i toga da sam puno radio. I to nije problem: raditi svoj posao. Problem je kada ne znaš šta da radiš i kada nemaš posla.

- Vaša dva nova romana objavio je B92. Kako je to uticalo na vašu karijeru?
- Dugo nisam objavljivao. Nastavio sam tamo gde sam stao što se tiče izdavača. I to je bilo nekako normalno. Kada završim knjigu, ja sam završio svoj posao, mene dalje to ne zanima i sve ostalo radi izdavač. Za sada je naša saradnja odlična. Poštujemo dogovoreno i stvar je tu prosta. A iskreno nemam takav odnos prema pisanju da razmišljam o karijeri. To je nešto o čemu nikada nisam razmišljao. Pišem samo ono što mi se piše i što mi je uzbudljivo da pišem. Onog trenutka kada ne bude bilo tako, neću više pisati. Nikakva karijera me nikada nije zanimala.

- Kako uopšte vidite svoj položaj u srpskom literarnom svetu?
- Ne znam, ne vidim to, a i ne zanima me previše. Poznajem malo pisaca, i u "svetu" koji mene okružuje, mislim na svoje prijatelje - ja sam tu jedini koji piše. Moji prijatelji gledaju na to kao nešto čime se ja bavim, i što radim, i stvar je potpuno normalna. Baš kao što i ja gledam na posao mog najboljeg prijatelja koji drži kafić i prodaje polovne automobile.

Mića VUJIČIĆ

18.01.07

"Kao što sam otvoren prema pisanju tako sam otvoren i prema životu. Da nije tako, jednu od te dve stvari ne bih radio. Ili ne bih pisao, ili ne bih živeo. Ja podrazumevam i jedno i drugo"

Njegov iskreni roman Komo dugo je na vrhu lista najtraženijih knjiga. Prethodni, Dnevnik druge zime, imao je istu sudbinu. Oba je objavio Samizdat B92. Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope. Pre ovih, Srđan Valjarević napisao je romane List na korici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimski dnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama.

"VREME": Niste oduvek pisac, šta ste sve bili do sada? Negde sam pročitala da ste bili i bokser.
SRĐAN VALJAREVIĆ: Bokser nisam bio, nego sam igrao fudbal, a odlazio sam sa društvom u Radnički i tu i tamo smo među sobom boksovali u pauzi između dve utakmice. Znate, bilo je to ono: "Šta sad da radimo kad smo odigrali utakmicu? Hajde da boksujemo!" Nije to bilo s nekim ambicijama, tako da ne mogu da kažem da sam se time bavio. A fudbal, to jeste, igrao sam fudbal. Prosto, voleo sam da budem napolju i da se bavim sportom... Inače, radio sam svašta. Prvo sam završio zanat, metalostrugarski, pa sam onda bio u Berlinu i malo radio kao moler. Pa sam se vratio i završio srednju školu, dizajnersku, ali nikad se nisam bavio time. Posle sam se zaposlio kao autolimar. Pa sam radio u jednoj mašinbravarskoj radionici, tamo sam najviše vremena proveo, pa sam onda nekom čoveku vodio dva štanda na Zimskim čarolijama, bio sam pet godina konobar na Korčuli, dugo sam radio i u jednoj kopirnici građevinskih planova... Mislim da je to sve. U međuvremenu sam se snalazio, išao sam na takozvane službene puteve u Mađarsku i nazad. A sve vreme sam i pisao. I kad je osnovan "Danas", tu sam pisao do 2001. godine.

Lepo vam je dok pišete, barem se stiče takav utisak prilikom čitanja vaših knjiga.
Uživam u tome, i lepo mi je što samo to i radim. Sva zaposlenja koja sam imao nisu mi važna zbog biografije, već zbog odnosa prema poslu i svesti da je teško imati posao u ovoj zemlji od koga može da se živi, a naročito koji voliš i koji te ispunjava. Ja sad ne mogu da se žalim, ne mogu da kažem da mi je teško da pišem iako, naravno, ne mogu uvek da pišem. Ali, niko mene nije tukao po ušima da pišem. Kad bih znao da pevam, ja bih pevao. Ali pošto ne znam, ja onda pišem. Zato – dobro je. Uživam.

U Komu, napominjući da su sve ličnosti izmišljene, piše "Ovo je samo roman". Međutim, čitaocu deluje kao da je život...
... Ali i kao da je roman.

Kritičari ističu vaše neskrivanje autobiografskog u Komu, a i u ranijim romanima. I drugi pisci koriste detalje iz svog života u delima. Vi to, međutim, radite kao retko ko: otvoreni ste i iskreni prema sebi, i slobodni da to i napišete.
To je vrlo važna stvar, otvorenost i iskrenost prema sebi i budi glavni poriv za pisanjem. Ja nemam drugi razlog da pišem osim tog. To je kao kad čitam Mobija Dika, imam utisak da je Melvil mene gledao u oči dok je to pisao. Kad pišem, pišem ono što mislim i pričam istinu o tome što mislim, i gledam u oči onoga koji će to da čita. Tako doživljavam i neke pevače koje volim, kao da su pored mene. Ja sam jutros pustio po hiljaditi put u životu Džoa Stramera. Slušam ga, i imam utisak da je on tu, u kuhinji, dok peva. Nemam razloga da pišem ako bih lagao u tome što pišem. Nije da ne verujem u fikciju: kad čovek ima dubokog razloga da ispriča priču koja nije autobiografska, onda ima potrebu i da bude iskren. Kad čitam pisce koje volim, iako ležim sam u krevetu ili sedim u sobi, osećam direktnu komunikaciju s njima bez obzira na to da li pišu fikciju ili autobiografsku stvar, zato što imaju iskren pristup pisanju. Ako u prvih deset redova poverujem čoveku, onda ga slušam do kraja knjige. I uživam jer osećam da je i on uživao dok je pisao. To je jedini razlog zašto čitam, da uživam u onome u čemu je pisac uživao. Verujem da iskrenošću prema sebi komuniciram sa ljudima koji me čitaju zato što između nas nema ništa sa strane. To je to.

Glavni lik u romanu Komo je pisac koji prima jednomesečnu stipendiju, istu koju ste i vi dobili. Vaše kolege se sa sličnih putovanja vrate puni priča o onome šta su i koliko uradili, a vi ste odlučili da vaš junak stipendiju ne koristi za posao.
To su modeli života. Ta vila na jezeru Komo u kojoj sam bio i stipendija Rokfeler su zaista – nešto. Da sam ne znam koliki radoholičar, ne verujem da bih tamo radio. Ali sam video da ljudi tamo rade, i to je u redu. Ja sam, naravno, bio nesposoban. To je bilo 1998. godine, kada sam radio u "Danasu", ovde je potpuno rasulo, radikalski zakon o informisanju, ne objavljujem knjige, i odjednom, stigne mi poziv da putujem. Odletim avionom, dočeka me neki čovek u limuzini, doveze do Vile. I tako sve krene. Nikada pre ni posle nisam dobio takvu stipendiju. Naravno da nije bilo govora ni o kakvom radu, ja to ne krijem, tada sam tamo zaista uživao. Desilo se, eto, da udvostručim to uživanje: uživao sam tamo, zatim dok sam pisao o tome, a sad je ispalo da sam zaradio i novac.

Da li ste ljudima koje ste upoznali u Belađu, junacima Koma, poslali roman?
Jesam, i dobio sam samo jedan odgovor. Ali razumljivo, to su ljudi s kojima nema dopisivanja, oni ne gube vreme na razgovore na daljinu. Kažu: "Come on, Srđan, dođi, imaš spavanje." I to ću uraditi sigurno. Hoću.

Da li ste i vi, kao junak Koma, videli zlatnog orla iznad Monte San Prima?
Video sam ga, da. Stvarno je tako bilo. Imam čak i jednu fotografiju orla, jedva sam ga uhvatio zato što on leti veoma brzo. Kakav je? Pa... nikada nisam video ništa... lepše. Ne mogu da ga poredim ni sa čim, možda i zbog napora da se popnem na vrh tog brda. Ali, tako je to. Uvek posle nekog napora na kraju dobiješ nešto neočekivano. S tim što moraš da se popneš mnogo više nego što misliš da možeš da bi video tu pticu. Neće ona da ti sleti na sims a ti da staviš mrvice. Moraš da se potrudiš.

Scene susreta glavnog junaka i lepe Alde pune su erotike iako je, eksplicitno, u njima nema...
Ja ne volim da čitam erotske knjige, pa ne volim ni da ih pišem. Između junaka i Alde je očigledno bilo muvanja, i sve je vodilo ka nečemu što se nije dogodilo. I ja sam tako to i napisao. Mislim da njihov odnos nisam mogao erotičnije da opišem od načina na koji sam ga opisao. Meni to jeste bilo erotično, bilo je uzbudljivo i bilo je lepo. Kao što ne volim da mi neko opisuje pljačku banke, tako ne volim da mi neko opisuje seks. To su stvari koje jesu važne za priču, ali ne vidim značaj njihovog opisivanja. Mislim da je od opisa seksa erotičniji opis približavanja dvoje ljudi, njihovo međusobno osećanje.

Junak Koma pije od početka do kraja knjige, ali on uživa u tome, pije inspirativno. U Dnevniku druge zime napisali ste "Uživao sam preterano." Da li to znači da je uživanje pogubno po život?
Taj lik mnogo pije zato što su i ta dobra pića u Vili deo uživanja u novim okolnostima u kojima se našao. Naravno, može da se uživa i bez toga. A preterano uživanje, ono može da bude pogubno. Ja sam uživao više nego što je meni trebalo, prešao sam granicu posle koje uživanje postaje porok. I to me koštalo. Ali dobro, i to je prošlo. Naravno da treba uživati u životu, ali onoliko koliko ti je potrebno.

Pre Dnevnika druge zime deset godina niste objavljivali. U tom romanu kažete "Dugo nisam ništa pisao", uz napomenu da ste tekstove, u sebi sklapane, pamtili samo ako su prikladni tom trenutku. Zašto trenutak određuje šta će ostati, a šta ne?
To moje dugo nepisanje i nije tako dugo, tri do četiri godine, ne više. Dugo nisam objavio nijednu knjigu, eto, nije mi se objavljivalo, ali sam svo to vreme vrteo tekstove kroz glavu i pričao samom sebi priče. U nekim teškim situacijama nije loše da postaviš sebe u treće lice, da se sagledaš, gde si sad dok, recimo, piješ kafu. Ne moraš da staviš na papir. Bili su mi dovoljni ti tekstovi u glavi. A trenutak u kome ti se nešto desi jeste, bitan je. Da li nešto čuješ, vidiš, osetiš, to je sekund, to je sad! Te stvari su najuzbudljivije. Treba biti dovoljno otvoren da se oseti trenutak. Kao što sam otvoren prema pisanju tako sam otvoren i prema životu. Da nije tako, jednu od te dve stvari ne bih radio. Ili ne bih pisao, ili ne bih živeo. Ja podrazumevam i jedno i drugo.

Šta vas je vratilo?
Situacija u kojoj sam se našao. Oboleo sam, bio sam nepokretan, bio sam u bolnici. Za sve to sam bio i sam odgovoran, tako da mi je u trenutku kad sam se probudio u bolnici bilo jasno da će biti teško ozdraviti, ali, i da ću do kraja života samo pisati. Posle toga sve je krenulo paralelno, i ozdravljenje i pisanje. Od tog trenutka više nemam dilemu šta dalje da radim u životu. Znači, u ekstremno lošoj situaciji, pogledaš se, i pitaš: "I šta ćeš sad?" Ja sam imao taj trenutak "i šta ćeš sad", imao sam ga kao mogućnost, nesrećni su oni koji ga nemaju. Zato i nisam imao dilemu, šta sad ja da filozofiram i kukam kad imam stvar u kojoj uživam. Stvari koje čovek voli da radi pružaju mogućnost da budeš aktivan u onome što ti je dato. Ja tako gledam na život. I za dve i po godine izdešavalo se mnogo toga dobrog. Dve godine tog novog života proslavio sam u Laponiji, a ne verujem da bih ikad u životu stigao u Laponiju da nisam bio u bolnici. Prvi put u životu sam imao plan: sad ću da završim ovu knjigu, pa onda onu, a onda ću da odem u Laponiju da posetim prijatelja u Švedskoj, imao je operaciju, rak. Posetio sam ga, i produžio dalje. Na sever. To može da deluje kao "fiks" ideja, ali nekad treba realizovati tu ideju pa vam onda i život bude uzbudljiviji.

Na početku Dnevnika druge zime citirate Selinovu rečenicu: "Prvo je postala emocija, pa onda reč", kao da tražite podršku svojoj potrebi za iskazivanjem emocija. Naime, ima se utisak da je svaka rečenica vaših romana od emocije.
Drago mi je ako neko to tako pročita. Kad kažem da je meni pisanje uzbudljivo i da uživam u tome, mislim na ono što osećam i što prenosim. Ono što meni ostaje je sasvim dovoljno da pišem i dalje. Knjigu sam odradio zbog sebe, i nisam ugrožen time što sam je pustio da živi. Imam ja još toliko toga.

Sonja Ćirić

05.01.07

„Čovek, valjda, u životu ima svojih dobrih i loših trenutaka. To i čini život. Ispravljaš ih i popravljaš se. Koliko možeš. Da bi ponovo negde zabrljao“, napisao je Srđan Valjarević u romanu „Komo“ koji je jedan od favorita (naš tip) za Ninovu nagradu. Valjarević, inače laureat nekoliko uglednih književnih priznanja u poslednje vreme, u razgovoru za „Blic“ kaže da je pisanje za njega nešto što radi za i zbog sebe, a istovremeno je način na koji komunicira sa celim svetom. Junak romana „Komo“ dobija prestižnu „Rokfeler“ književnu stipendiju koja podrazumeva putovanje u trenutku kad se više ne bavi pisanjem. Namerava da je iskoristi da bi živeo najbolje moguće.

Šta to najbolje moguće podrazumeva?
- Ono što čovek sam za sebe vidi i oseća kao najbolje moguće. Individualna stvar. I promenljiva. Za junaka u datom momentu značilo je da ne radi ništa, da troškari stipendiju.

Šta je ideal za Srđana Valjarevića?
- Da mogu da živim od onoga što volim da radim, a to što radim uvek donosi nepredvidivo. To mi je ideal. Trenutno.

Ima li i koliko autobiografskog u „Komu“?
- Ima. Ogleda se u tome kako sam ja video to brdo, to jezero i taj neki model života i tih ljudi koji, inače, tako žive; od stipendije do stipendije. Ali, najviše autobiografskog ima u „Dnevniku druge zime“.

Šta je glavna autobiografska tačka „Dnevnika druge zime“?
- Borba za život. Gotovo bukvalno. Kada bih se celog života borio za život nikada ne bih imao grip ni kijavicu. Jer, teško u borbi možeš da se prehladiš zato što si u adrenalinu. Možda je borba prejaka reč... ali i nije... možda bi se moglo reći potraga, život sa smislom.

Od „Dnevnika zime“ (1995) do „Dnevnika druge zime“ prošlo je deset godina. Gde ste bili?
- Na pogrešnim mestima u pogrešnim fazama. Ma, bio sam tu, ali se nisam bavio objavljivanjem knjiga. Mada, ni sada na pisanje ne gledam kao na karijeru. A poriv za pisanje je isti i onda i sad.

U romanu „Komo“ i u ranijim knjigama govorite o teškom životu svoje generacije koja je propadala, odlazila...
- Pre neki dan je jedan od junaka iz „Dnevnika druge zime“ ubijen. Iz romana „Ljudi za stolom“ samo su tri junaka još živa. Dakle, generacija koja je konstantno stradavala. Pitanje krivice i odgovornosti? Ne možemo za sve kriviti kontekst i okolnosti. Čovek je sam odgovoran za sopstveni život. I ja sam sam bio kriv za stanje u kojem sam se u jednom trenutku našao. Ali je neosporno da je ovde užasno plodno tlo za propadanje. Tako dugo nema nikakvih mogućnosti da realizuješ svoj život, da živiš normalno. Ovde je tegoba dominantna više od 15 godina. Katastrofalno stanje, od medija preko obrazovanja do jezika kojim se komunicira. Prosto je neshvatljivo; živeo si u zemlji koja je bila u nekoj diktaturi i sada čekaš izbore, a i dalje egzistiraju figure koje mirne duše možeš nazvati najpogrdnijm imenima. Komično, šest godina nakon pada nekog režima ti se još uvek takmičiš s avetima prošlosti.

Može li tu ljubav nešto da učini? Ima li je?
- Tu je, postoji. Do tebe je koliko si za nju sposoban i otvoren.

Koji je vaš omiljeni ženski lik u literaturi?
- Džejn Ejr.

Zašto?
- Jer sam i ja osetljiv.

Da li za osetljive ima mesta pod suncem?
- To zavisi od imuniteta. Teško je biti imun na svakodnevna sranja koja ti život donosi, a donosi ih u kamarama. S druge strane, lepo je boriti se za smisao; to ima smisla.

Zašto u romanu „Komo“ niste svom junaku priuštili erotski susret sa uzbudljivom Aldom?
- Zato što nije zaslužio.

Dobili ste u poslednje vreme niz priznanja; istočnoevropsku koju daje „Kulturkontakt“, „Gorki list“, nagradu „Biljana Jovanović“, jedan ste od najozbiljnijih kandidata za ovogodišnju Ninovu nagradu. Šta za vas znače nagrade?
- Nemam neki poseban odnos prema njima. Naravno, ne mogu sad da se pravim da to ne prija. Prija, tim pre što ti omogućava da možeš da živiš od onoga što radiš. Jer, u Srbiji ne možeš živeti od pisanja, osim ako te ne nagrađuju. Ne mogu reći ‘ova nagrada je ugledna’, u ovoj zemlji teško da bilo šta više ima neki ugled. Ninova nagrada? Ako je budem dobio - super, ako ne budem - opet super. Ličan odnos imam prema nagradi „Biljana Jovanović“ jer mi je drago što je ustanovljena, držim do onoga što je ta žena radila, drago mi je što nije zaboravljena i drago mi je što sam je dobio.

Kada biste hteli da nekome do koga vam je stalo preporučite da pročita „Komo“, šta biste rekli?
- Malo je nezgodno da ja preporučujem. Mogao bih da kažem: uzmi, pročitaj, voleo bih da ti bude dobro posle ove knjige pošto, nema tu šta da se krije, ja sam uživao na Komu dok sam tamo boravio, a uživao sam i par godina kasnije, dok sam je pisao.

Zaglavljeni u liftu

Kako izgleda život u Srbiji iz vaše vizure?
- Svodi se na preživljavanje. U stvari, to je najteže pitanje. To ti je kao... znaš, kad se zaglaviš u liftu i kada je mrak, tvoja prva reakcija je da se uplašiš. I normalno je da se uplašiš, osetiš teskobu. Sledeća instiktivna reakcija je da zatvoriš oči. Kad ih otvoriš posle pola minuta, ti ipak vidiš negde neku svetlost koja dolazi ispod vrata, neko dugme, nešto što je putokaz ka rešenju situacije. Ovde u Srbiji kad živiš, prvo nemaš vremena da zatvoriš oči, a sve dok ih držiš non-stop otvorenim, sve manje vidiš neku šansu da bude bolje. Ali, nisam pesimista; ma, biće bolje.

Tatjana Nježić, Blic

21.09.06

Razgovarao: Bratislav Nikolić

Srđan Valjarević se vratio u velikom stilu posle dugogodišnje pauze u objavljivanju. Ove godine je napokon dobio mesto koje zaslužuje u srpskoj književnosti. U nepunih godinu dana Samizdat B92 objavio je čak tri njegove knjige!

KLINČ
zovem se srđan valjarević
rođen 16.7.1967.Beograd
imam male šake i debele usne
imam hiljadu dolara
zarađenih u mašinobravarskoj radionici
čitam Šervuda Andersona veoma sam loš
udvarač
ne studiram ništa
ne govorim razgovetno
volim flomastere
volim kad žensko nosi mušku košulju
volim Patagoniju
volim punjene paprike
mislim da sam dripac.
iz zbirke pesama ""Džo Frejzer i 49 (+24) pesama""

Prvo se početkom godine u knjižarama pojavio ""Dnevnik druge zime"" za koji je Valjarević dobio dve nagrade ( nagrada za jedan od 10 najboljih romana u jugoistočnoj Evropi u ovoj godini i skoro ustanovljena nagrada ""Biljana Jovanović"" koju dodeljuje Srpsko književno društvo). U proleće je izašao roman ""Komo"" (priča o boravku na obali istoimenog jezera u Italiji), a ovih dana stiže reizdanje zbirke ""Džo Frejzer i 49 (+24) pesama"". Kada su mnogi mislili da je Valjarević samo ""nikad prežaljeni"" talentovani pisac mlađe generacije, posle određenih zdravstvenih problema...Valjarević se potpuno oporavio, uzdigao iznad svega što mu se događalo... i piše punom parom. ""Dnevnik druge zime"" i "" Komo"" se fantastično prodaju, a nema sumnje i da će "" Džo Frejzer ..."" takođe sjajno proći, jer je po toj zbirci pesama Valjarević i najpoznatiji . Knjiga je objavljena prvi put ’92-e godine, potom izlazi reizdanje 96" godine, uz dodatak: dvadeset i četiri potpuno novih pesama. Prevođena na švedski, francuski i engleski jezik, ova zbirka već jako dugo ne može da se pronađe apsolutno nigde u Beogradu. Samizdat B92 se potrudio da to promeni i kultna zbirka pesama će ponovo biti dostupna krajem septembra.

Pored već pomenutih knjiga, u Valjarevićevom opusu se nalaze i romani ""List na korici hleba"", ""Ljudi za stolom"" i ""Zimski dnevnik"". Već godinama objavljuje svoje priče u raznim časopisima i dnevnim novinama, a trenutno piše za ""Playboy"" magazin. Iako mu smeta da ga nazivaju urbanim piscem, Valjarevića je književna kritika do sada najčešće tako karakterisala. Gradovi, ulice, sopstvena neprilagođenost, uživanje u jednostavnosti i malim stvarima, stalne su teme njegovih knjiga. Posmatra svet oko sebe, preispituje se i sve to beleži.Glavni junak je skoro uvek on sam, bez foliranja i želje da svoja razmišljanja i emocije sakrije od bilo koga.

Prošlo je skoro petnest godina od prvog izdanja zbirke ""Džo Frejzer i 49 pesama"", koliko si se promenio od tada, da li i dalje voliš devojke u muškim košuljama?
- Dobro, te neke stvari se menjaju...Evo, sada mi se sviđa ova devojka u suknji što sedi pored nas( bašta na Tašmajdanu, prim. B.N.) Kada je u pitanju pisanje,ništa se posebno nije promenilo od tog perioda, moj odnos prema pisanju je ostao isti , moj motiv je isti. Jedino što možda imam više iskustva, ali pristup samoj stvari je isti.Mene samo interesuje da pišem ono što me zanima, i da to radim najdirektnije što mogu, i na kraju krajeva, samo to i radim. Ima jedna lepa stvar koja mi se nedavno desila u Stokholmu, a koja je vezana za zbirku ""Džo Frejzer"". Upoznao sam se sa čovekom koji se zove Izi Jang , koji sad živi u Švedskoj, a nekada je imao klub u Njujorku, i u tom njegovom klubu Bob Dilan je započeo karijeru, oni su pajtosi i dan danas...i onda eto, desilo se da ja sedim sa Dilanovim ortakom kome se sviđa moja knjiga, i posle toga ja ne moram više da razmišljam da li sam napisao dobru knjigu ili nisam, to se sviđa Dilanovom ortaku, i onda mora da je dobra knjiga ( smeh).

Postigao si veliki uspeh sa poslednja dva romana, dobio si dve važne nagrade i knjige se odlično prodaju.Takođe, izvukao si se iz teške životne krize, i sve izgleda kao heppyend u nekom filmu? Kako doživljavaš sve to?
-Naravno da se osećam dobro i naravno da znači kada se knjiga dobro prodaje, i kad dobiješ neke nagrade jer se onda povećavaju šanse da živiš od onoga što radiš. Sve ovo što se sada dešava jeste velika promena u mom životu, ali nije happy end, jer nije nikakav end, nema dramaturgije u životu, to kao, uvod, razrada, zaplet, rasplet i kraj.Nego, kao što imaš kod Japanaca, postoji samo sredina, ja sam sve vreme u sredini svog života, i idem dalje...Drago mi što sad preko svojih knjiga komuniciram sa više ljudi , sedim sam u svojoj kući i pišem, i neko sedi sam i to čita, i mi komuniciramo na taj način. Možda jedino preko knjiga i postoji komunikacija, u tišini...

Zašto se poezija sve manje čita?
- To je ovde sramota...Ti kad kažeš da čitaš poeziju svaki klipan može da prokomentariše kao "" evo ga umetnik magarac"". A onda Džim Džarmuš snimi film i nazove lika Vilijam Blejk po čuvenom engeskom pesniku, i onda je to svima ok. To je ok jer je film potrošna roba... Ali pazi,Džim Džarmuš čita poeziju, Venders čita poeziju, a ovi naši filmski reditelji , njih je verovatno sramota da kažu da čitaju poeziju, ili je uopšte ni ne čitaju jer misle da je to sramota čitati...

U jednom periodu si koketirao sa pozorištem i filmom, po motivima tvoje poezije i proze, urađena je predstava ""Džo Frejzer..."" u režiji Irene Ristić, a Oleg Novković je snimio film""Normalni ljudi"".Kakav je tvoj odnos prema pozorištu i filmu, da li bi ponovo nešto radio u tom smeru?
-Što se tiče predstave i filma ja nemam neke velike veze sa tim, osim toga što je to rađeno po motivima mojih knjiga, i što sam ja dobio neki novac za to.Ne znam da li bi ubuduće nešto radio za pozorište i film, ovde je inače teško realizovati stvari kako ti želiš, a i pozorište i film mi generalno nisu previše bliski, jedino što volim je da čitam i slušam muziku.Pozorište i film su previše postali zabava a ako nije zabava, onda je ""pipkanje"" nekih aktuelnih tema, a mene ni jedno ni drugo ne interesuje.Teško prolaze intimne stvari i u filmu i u pozorištu, i onda ja nemam neki odnos prema tome,u stvari, nemam nikakav odnos.

U svojim intervjuima retko pominješ savremene pisce, a tako je otprilike i sa novom muzikom. Stiče se utisak da si potpuno u prošlosti kada je u pitanju umetnost.
-Zaista, ne mogu da kažem da pratim nove stvari, ali ono što stvarno volim su na primer knjige Slobodana Tišme, Nenada Jovanovića, Lamije Begagić mlade književnice iz Bosne...Ali nisu pisci jedina stvar koja mi je važna za pisanje, ima tu puno muzike...Evo, od domaćih bendova mi se sviđaju E -Play, volim Direktore kad god objave nešto...ali nema potrebe sad da nabrajam, jer uvek ima dobrih stvari i u književnosti i u muzici...

Pisanje ""bloga"" je u poslednje vreme doživelo veliku ekspanziju u svetu, čak je i kod nas postalo popularno.Na ""devedesetdvojkinom"" sajtu, veliki broj javnih ličnosti redovno ""bloguje"".Kako tebi izgleda ovakva vrsta izražavanja?
-Povremeno pročitam i to je meni u redu, nek pišu ljudi, jedino što...Te neke tehničke mogućnosti su toliko olakšale ljudima da lupetaju, ali s druge strane, kad će se rešiti problem šta neko nekome zaista ima da kaže...Mislim da se tu ljudi oduševljavaju time da mogu celom svetu da saopšte šta misle, ali u stvari ,ajde se potrudi i reci nešto što stvarno treba da kažeš.

Spomenuo si negde da voliš Ničea...Šta te privlači kod njega?
-Volim njegov jezik.Ono što mi je Volt Vitmen u poeziji, Niče je u filozofiji, a to isto je i Džoni Keš u muzici, to je direktno emotivno obraćanje, e sad, ovaj se obraća kroz pevanje a ovi se obraćaju kroz mišljenje, pričaju direktno i udaraju čoveka u glavu ... Da imam lep glas ja bih pevao, al pošto nemam onda pevam kroz pisanje..

Kada pišeš o ženama, nekako se uvek oseća veliko poštovanje koje imaš prema njima.Trudiš se da budeš pažljiv...
- Imam isti odnos i prema muškarcima i prema ženama. Jedino što mislim, da žena može mnogo bolje da ti objasni šta si i ko si, nego što to može da ti kaže drugi muškarac.Žene imaju bolji uvid o tebi ...S druge strane, ovo je muški svet i ovo je muško društvo, a opet žene bolje vide taj svet...

Roman ""Ljudi za stolom"" je priča o izgubljenoj generaciji koja je zakačila jedno teško vreme, priča o tebi i tvojim ortacima iz kraja...Radnja se odvija u Amsterdamu,šta je sad sa glavnim junacima ?
-80 odsto je stradalo na razne načine...neki nisu više živi, a neki su stradali u nekom drugom smislu. Ali to je sve posledica tog lošeg života.U tom trenutku, početkom devedesetih, mnogi su otišli na zapad,neki su otišli u Amsterdam...Ovde si u blatu i ti kad odeš tamo, treba ti mnogo vremena da to spereš sa sebe...imaš te neke loše navike a tamo ti je sve što je loše lako dostupno i onda ...Tamo se mnogo brže propada nego ovde, jer tamo u trenutku kad izabereš život, to podrazumeva da moraš mnogo da radiš, a onog trenutka kad odustaneš od života, propadaš odmah. Ovde propadanje traje sporo, jer ionako svi propadaju, i onda propadaš dugo i polako...

Kada se pomene Amsterdam, prvo se pomisli na marihuanu.Povremeno se i kod nas pokrene ta priča da li i ovde treba legalizovati lake droge.U principu, u celom svetu pa i ovde, ljudi vole da ""duvaju"".Da li je ""duvanje"" ok?
-Moj stav je da ako želiš da piješ rakiju i duvaš marihuanu radi to...Ali, da je rakija štetnija od marihuane, to je sigurno...Ovde prvo treba omogućiti da ljudi koji imaju drugačija seksualna opredeljenja žive normalno, da ljudi koji nisu pravoslavci žive normalno, pa tek onda možemo da pričamo o marihuani, jer je marihuana benigna stvar...Idi na pijacu i uhapsi onog što prodaje rakiju za 100 dinara, uhapsi ga, jer prodaje otrov...Međutim, to ovde prolazi, to je prihvatljivo, jer kao, napiješ se i ustaneš ujutru i nije ti ništa, i onda se napijaš tako sedam godina i ustaneš ujutru i završiš u bolnici.

Hrvatski pisac Miljenko Jergović je jednom prilikom rekao da mu Beograd izgleda kao neka dobra riba koja se navukla na heroin, i onda se desetak godina neprestano drogirala. Kako tebi izgleda Beograd danas?
- Ovde se loše živi, ne mislim samo na materijalnu i finansijsku situaciju, ovde je generalno kvalitet života jako loš, i mi smo idealno tlo za jako loše moćne ljude, za jako loše političare. Takođe, taj neki autizam koji je realan problem ovde, on se pothranjuje od takvih ljudi, koji su lako došli do novca, prevarama i raznim drugim stvarima...Ovde treba da pohapsiš gomilu ljudi i da uvedeš red ...Ja volim Beograd i volim njegov geografski položaj i sve je to lepo, ali postoji ozbiljan problem kako će se dalje stvari odvijati i kojom će to brzinom ići ...ali ja nisam pesimista jer je glupo trošiti vreme tako što ćeš da budeš pesimista, imaš samo jedan jedini život.Ima dovoljno lucidnih i duhovitih ljudi u Beogradu, i mislim da ne može da bude gore nego što je bilo,ali nikad se ne zna ..može da se desi nešto jako loše, može da se desi nešto jako dobro, tako da ne znam...Meni Beograd izgleda dobro , osim što mi je žao što je loš život u Beogradu,u Srbiji generalno...način razmišljanja, mediji i sve ostalo, sve je to jako loše ovde...

Ponovo dosta putuješ, bio si u Berlinu, iz Švedske si došao nedavno. Švedska je zemlja u kojoj si imao najviše uspeha sa ""Frejzerom"", kakve utiske nosiš odande?
- Na severu je život surov kad je u pitanju klima, i tamo moraš da budeš odgovoran prema životu, i da budeš odgovoran prema drugim ljudima,i prema svemu što te okružuje i kad kažeš da ćeš nešto da uradiš, da uradiš...U principu, život je lep ako se previše ne zajebavaš, tamo ti nemaš vremena za previše zajebavanja., to je nešto što primetiš odmah... Postoji taj red koji ne možeš da kršiš jer ti se ne isplati, jer ako ,na primer, ove sezone Laponac lovi medvede, sledeće sezone lovi irvase, ali on nema ideju da sad ubije više od 5-6 medveda , jer mu je to dovoljno za život.Njemu ne treba tih par hiljada evra više, jer on postaje lovokradica i možda će da ubije nekog medveda koji će mu se isplatiti za tri godine, i od toga će da živi njegova porodica...Ti tamo živiš normalan život, bez nekog mudrovanja i filozofije, naravno, radi se puno ali ti živiš opušten život. Tamo vladaju red i disciplina, a kod nas neće neka""volina"" koja drži tri butika u knez Mihajlovoj da uvodi red, jer njemu se to ne isplati ..njemu sve to odgovara, na kraju krajeva, on drži te butike, jer je dao pare nekoj stranci i tako se se sve to vrti u krug i mi idalje živimo u govnima, ali to je tako...

Nagrada za jedan od deset najboljih romana u jugoistočnoj Evropi koju si dobio za ""Dnevnik druge zime"", između ostalog podrazumeva i prevod knjige na nemački jezik ali i boravak od mesec dana u Beču. Da li razmišljaš da možda jednog dana napustiš Srbiju i pišeš negde drugde?
-Ja želim da živim u svom gradu i u svojoj zemlji i na kraju krajeva vezan sam za jezik, tu su moji prijatelji...Ali ako se ukaže prilika da odem negde gde ću moći bolje da živim od onoga što radim , ja ću otići, to je sasvim normalno. Biće mi žao, ali ću otići, u stvari, neće mi biti žao, boleće me dupe...Ali ako budem ovde živeo normalno od ovoga što radim, ostaću ...

RAK

Zaljubio sam se.
I nije mi do opisivanja.
Jebo predele i pejsaže i
jebo ljudske osobine i
pisanje o tome.

U koga?
Ne znaš je.
Kad?
Sinoć.

I kako si?
Stalno sam žedan,
pijem kiselu vodu
i život mi nije bogznašta
i očajavam al" ne brine me neizvesnost,
jebo sutrašnjicu i jebo sekiraciju,
sve životinje očajavaju,
to se mora,
znam to,
ne znam samo za biljke.

iz zbirke pesama ""Džo Frejzer i 49 ( +24) pesama""

18.01.07 Vreme

Svakog dana vežbati vedrinu. Kako? Izlagati se, biti nesiguran, stideti se, donositi male odluke, mnogo hodati, i biti smešan samom sebi. Nisam video drugo rešenje.

Eto čemu služe književne stipendije: zato da se tokom njihovog trajanja ne radi ništa. Pa da se o tome posle napiše roman... Tako to izgleda u šali, ili u viziji onog poslovičnog Malog Đokice, ali Srđanu Valjareviću uistinu uspeva da se izvanredno poigra sa konvencijama regularnog "književnog života", možda otuda što mu habitusom uopšte ne pripada, pa mu otuda nit ugađa nit mari da ga "parodira".

Kako god, jako brzo nakon izvanrednog Dnevnika druge zime, Valjarević objavljuje Komo, novi roman nesumnjive i neprikrivene autobiografske inspiracije, zaronivši još malo dublje u (ličnu) nedavnu prošlost koja je, u konačnici, rezultirala onim što je opisano u prethodnom romanu. Njegov junak – baš kao i sam pisac – dobija koncem devedesetih Rokfelerovu stipendiju, i odlazi na mesec dana u raskošno odmaralište na obali jezera Komo, na severu Italije, tik uz granicu sa Švajcarskom. Svrha ovog boravka: "da na miru piše". Što je, međutim, Valjarevićevom junaku, piscu u nestajanju, smorenom i dezorijentisanom od osobne i kolektivne egzistencijalne čamotinje, poslednja stvar na pameti. Odlazak iz tmurnog, raspadnutog, koleričnog, represivno-depresivnog Beograda s kraja Miloševićeve ere, u kojem junak jedva preživljava baveći se nizom bezveznih trange-frange poslova i zaglibljujući se u dugove i rutinu besciljnog životarenja, u idilično, prirodnim lepotama i diskretnim – u smislu: nerazmetljivim, neskorojevićkim – luksuzom prebogato okruženje rezidencijalne vile u mestu Belađo, sam je po sebi na granici nadrealnosti, bajkovitosti: Valjarevićev se narator do kraja knjige neće prestati čuditi šta ga je snašlo i otkud on uopšte onde. Mada je to tiho čuđenje, kao i uvek kod Valjarevića, istovremeno i prihvatanje: život smišlja scenario, ti mu se prilagođavaš i buškaš mesto za svoju rolu... Ta spoljnim i u dobroj meri slučajnim okolnostima prouzrokovana promena perspektive, to privremeno, oročeno, jedva-pa-stvarno izgacavanje iz bljuzgavice ratno-kvazitranzicijskih beogradskih zima u svet jasne i bistre vode i isto takvog neba nad njom, to osvežavajuće izmeštanje tačke gledišta, omogućava piscu da uobičajenu "introspektivnost" svojih proza jače, kompleksnije i bolje nego ranije nadogradi klasičnijim romanesknim rekvizitarijumom: iako naizgled organizovan kao neka vrsta nedatiranog dnevnika (trideset poglavlja za trideset jezerskih dana), Komo je punokrvan roman čiji su važniji junaci oblikovani umešno do perfekcije, baš kao i njihovi odnosi sa pripovedačem. U tom je smislu najzanimljivija njegova mahom neverbalna, izmenjivanjem crteža ostvarivana komunikacija sa mladom seoskom konobaricom Aldom, partnericom u jednoj, recimo, ne-baš-realizovanoj (a opet izvanrednoj i uzbudljivoj) ljubavnoj priči: te su stranice romana uistinu antologijske, one su još jedna potvrda stare istine da je Valjarević – u ovo doba sveopšte raspričanosti – poput nekog zen majstora: što manje, i što "običnijih" reči koristi, to više kaže... Slično se može reći i za nepogrešivo izveden razvoj muškog prijateljstva s kafedžijom Augustom. Na drugoj strani, ovoj Valjarevićevoj strategiji, naizgled paradoksalno, pripada i opušteno i drugarsko komuniciranje s konobarima Grigoriom i Mahatmom (nimalo lišeno ironičnih verbalnih eskapada, neretko dobrih prilika za demonstriranje nedovoljno uočavane Valjarevićeve ležerne, neiskreveljene duhovitosti), kao underclass "marginalcima" raskošnog mikrosveta Vile, te distancirano opštenje sa većinom drugih gostiju Vile, među kojima ostaje stranac – neko ko "klasnim instinktom" oseća da ne pripada svetu koji se kreće po takvim mestima.

Kao što ume da napravi malo čudo od "nevažnog" susreta u nekom beogradskom sokačetu, Valjarević je i u Komu iznad svega fenomenalan opservator, liričar detalja, od onih iz prirode, preko onoga što se može pročitati na ljudskome licu, pa do pripovedačevih unutrašnjih stanja. Karusel svojih "sustanara" portretiraće briljantno, a još će se radije posvetiti "običnim" meštanima Belađa, koji su mu mnogo zanimljiviji, i sa kojima uspostavlja najdublje relacije.

Ima, međutim, jedna stvar koja me kopka: od trenutka kad sam sklopio korice ove knjige živo me zanima da li je Valjarević čitao Manov Čarobni breg, i da li mu ta knjiga išta znači? Jer, ja se te paralele ne mogu osloboditi: onaj koji dolazi u Komo kao u nekakvo privremeno utočište od oluja epohe, kao u sanatorijum za zdrave, tihi i izolovani mikrosvet – nota bene: na švajcarskoj granici, pod Alpima... – mimo "ostatka planete", pomalo je nalik Hansu Kastorpu, mada i lično i "epohalno" od njega stariji i umorniji. S tim da je on, moglo bi se reći, Kastorp koji se vraća iz rata, pa dolazi da vidi šta je od svega gore preostalo; uz mali napor volje, pronaći ćete u internacionalnom serklu na obali jezera Komo i Setembrinija, i Lea Naftu, a o Madam Šoša da i ne govorimo... Bolje i gore Ruse, zamenili su pak Novi Rusi, kasta za sebe.

Sa ili bez autorove svesti o ovoj, ‘ajmo reći, "kastorpovskoj paradigmi", Komo je izvanredan roman, a Valjarević postaje pisac do te mere dragocen za zdravlje i čestitost savremene srpske književnosti da bi ga vredelo, ako treba, svake godine slati na po mesec-dva negde da ništa ne radi, pa da nas posle izvesti o tome: on nam, brat-bratu, više vredi i kad "ne radi", nego mnogi drugi kad crnče, dušmanski mučeći i papir i nas koji smo na njih osuđeni zbog ko zna kojih grehova iz prethodnih života.

Teofil Pančić

26.11.06 Danas

Novi prozni voz
Nakon što sam u jednom dahu pročitao najnoviji roman Srđana Valjarevića, razmišljao sam o tome gde bih mogao najpreciznije da "pozicioniram" tu finu priču na kućnoj polici za knjige. I makar da samo jednom sitnicom imaju veze, učinilo mi se da bi "Komo" najbolje stajao uz roman "Neko vreme u Salcburgu" Jovana Ćirilova, knjigu objavljenu 1980. godine, koja, onako dobra i još uvek sasvim moderna, naprosto ište reprint.
Dva romana imaju malo sličnosti. Junak storije Jovana Ćirilova - Marko Radmilac odlazi iz Beograda (na neko vreme) u Salcburg, na američke studije, a glavni junak romana Srđana Valjarevića u Belađo, na jezeru Komo, gde će mesec dana koristiti Rokfelerovu stipendiju, namenjenu pisanju romana, a ustvari se penjati na brdo Tragedija.
Iako mi se u prvom trenutku učinilo da ove dve knjige imaju tek takvu sitnu vezu, odlaganje "Koma" na policu pokazalo mi je da su dva junaka dva odlična romana zapravo vrlo slična. Mada provode vreme u idiličnim krajevima, gde će se baviti umnim radom: voditi rasprave ili (ne)pisati roman, oni su, svaki na svoj način, duhovito ili sa jezom vezani za prostor iz koga dolaze i od koga se ne mogu otrgnuti. U "Nekom vremenu u Salcburgu", osim izvesnih intelektualističkih i političkih žaoka koje razmenjuju učesnici raznih rasprava, duhovito se upliću koreni Marka Radmilca - Jugoslavija koju bi poneo sa sobom čak i kada bi otišao u Belađo. On poredi Njujork (logičan, racionalan i poetičan) i Bašaid ("selo sa tri uzdužna i tri poprečna sokaka"), a majka mu šalje tegle pune slatkog od malina koje će usput metaforično razbiti. Valjarevićev glavni junak, sa druge strane, isto je tako u jezivoj stvarnosti Srbije devedesetih iako je, samo na prvi pogled od nje daleko. To je zanimljiv paradoks: ispada da dok glavni junak ŠETA okolo "Koma", odlazeći "sve dalje" od Srbije, zapravo jeste sve bliži njoj. Stvarnost Srbije je teret na njegovim leđima. Idilično uživa u divnom kraju i alkoholu, ali ne piše knjigu za koju je dobio stipendiju. Time se otvara glavna tema Valjarevićeve priče. Na izvestan način njegov je junak, živeći u devedesetim, postao autističan i sasvim pasivan. U njemu je tek neka tiha griža savesti što ne radi, sve dok u jednom trenutku romana ne odzvoni poruka koja će nam reći da nas samo aktivnost i buđenje iz tog sna - čiju scenografiju podupiru divni prizori sa jezera Komo - mogu izvući iz nevolje u kojoj smo se našli. Tu imamo posla sa jednim finim zapletom i jednom inteligentnom igrom. Naime, glavni junak romana Srđana Valjarevića je pomalo izgubljen u tom Belađu i ne čini ono zbog čega je (sa svim opterećenjima iz domovine) došao u tu privremenu oazu. U romanu se čak direktno (onako kandidovski) ne nameće parola da je u radu izlaz, ali je ta ideja materijalizovana u ruci svakog čitaoca. Ovde je zapravo sam roman koji imamo u rukama, sa dve stotine stranica i koricama, epilog ili veliko finale, dokaz da je pobeđena ta nemogućnost pisanja i uopšte rada na bilo čemu. Jer, iako za trideset dana ništa nije uradio, pisac zapravo jeste pobedio to "gubljenje vremena" - napisao je roman o tome, baš kao što je u govoru na kraju, opraštajući se sa naučnicima i umetnicama sa kojima je delio italijansku vilu kraj jezera Komo, pobedio tu svoju izopštenost iz sveta, ostavljajući ipak sebi i pravo na druženje sa manje intelektualnom ekipom u obližnjoj kafani, konobaricom Aldom i autsajderima, u čiji se tim uglavnom svrstava i sam pripovedač.
Srđan Valjarević (1967) je i u svom najnovijem romanu nastavio svoje više nego zanimljive šetnje. Šetnja u njegovom romanu već jeste neka vrsta literarnog brenda po kojoj bi i u mraku Belađa prepoznali talentovani Valjarevićev rukopis. Pisac ne odustaje od svoje (pseudo)dnevničke forme (koju koristi i Ćirilov!), kratkih naturalističkih slika i priče bez velikih zapleta. To je jedna od stvari zbog kojih spadam u red onih koji vole Valjarevićevu prozu. On piše o svakodnevnim, malim stvarima, običnim razgovorima, fudbalskim utakmicama, pićima, ljudima koje sreće na šetnjama, a opet piše sasvim nebanalne stvari. To mogu samo autori koji poseduju veliki pripovedački talenat. Ponegde možda ima neke pomalo plastične metafore, koja jeste bitna za čitavu priču, ali je i pomalo nerafinirana, poput one sa orlom kog će pripovedač uspeti da vidi na brdu. Ali, većina Valjarevićevih slika jesu neki obični pejzaži od kojih on - iz svoje nužne autsajderske pozicije - uspeva da napravi priču. Priču o svakodnevici koja u jednom trenutku izlazi iz kruga realnog iako tu nema mnogo fantastike. Baš kao što piše o Srbiji koje u romanu skoro i da nema.

10.10.06 Blic

Naviknut na ovdašnje igre preživljavanja, na garsonjeru i dugove, junak romana se više oseća kao kelner nego kao pisac; kada se nekim čudom (Rokfelerove stipendije) bude našao na jezeru Komo, on će biti van sebe (od slobode da radi samo ono što želi), a ushićenje zbog raskoši prirode i (prividne) socijalne idile, biće nespojivo sa podsećanjem na stvaran, pravi život. Za većinu učenih gostiju (ograđene, zaključane) vile „Serbeloni“, koji se sporazumevaju pristojnim frazama, on je dovoljno (i opasno) drugačiji da ga preziru; sa druge strane, među stanovnicima obližnjeg (običnog) sela, svaka, pa i najradikalnija (ideološka) razlika se prevazilazi ljubavlju prema vinu i fudbalu; kada doktorima nauka spadnu maske uglađenosti, ukazuju se (prosti) ravnodušni egocentrici, dok se ispod srdačnosti detinjaste šankerice Alde i živopisnog starca Augusta, kriju još dublje lepote duše. Junakove usamljeničke šetnje su najčistiji duhovni događaji: svaku ljudsku hijerarhiju (između bogatih i siromašnih, naprednih i zaostalih, vile na brdu i sela u podnožju), briše, u nedirnutom pejzažu planinskog vrha Monte San Primo oličena, neizmenljiva, metafizička suština postojanja; kroz (strašan i divan) prizor Velikog zlatnog orla, junak se suočio sa (sveljudskom) nemoći i prolaznošću, sa besmislom nastojanja da se (novcem ili migracijom) promeni (ili izabere) sam život. Na taj trenutak spoznaje nadovezao se divni lik g-dina Somermana koji, ne naglašavajući svoje iskustvo konc-logora, svedoči da je patnja u prirodi postojanja i da je treba smireno podnositi.

Naspram tihe tuge Valjarevićeve proze, buka i bes koji preovlađuju u našoj književnosti, izgledaju kao izrazi suštinske ravnodušnosti. „Komo“ je, jednostavno, izvanredan!!!

Vesna Trijić

22.09.06 Politika

Proteklih nedelja roman „Komo” beogradskog pisca Srđana Valjarevića (1967) našao se među najčitanijim knjigama na našim top listama, čime su i naši čitaoci potvrdili već ranije laskavu ocenu o o prozi ovog autora. Naime, međunarodni žiri za dodelu Istočnoevropske književne nagrade čiji su osnivači i finansijeri Bank Austria Creditenstalt, bečka organizacija „Kulturkontakt” i izdavačka kuća „Wieser” uvrstio je nedavno knjigu „Dnevnik druge zime” Srđana Valjarevića, u izdanju Samizdata B92, među deset najboljih književnih dela u 2006. godini u Istočnoj Evropi. Laureati su birani među pet stotina kandidata iz deset zemalja centralne, istočne i jugoistočne Evrope.
Prema rečima Srđana Valjarevića, ova nagrada otvorila je nove kontakte, kao i mogućnost prevoda „Dnevnika druge zime” na nemački jezik. Podsetimo da je Srđan Valjarević za isti roman ove godine u martu dobio književnu nagradu „Biljana Jovanović”, koju je osnovalo Srpsko književno društvo. Inače, poetski opus ovog pisca biće na jesen obnovljen reizdanjem, takođe u Samizdatu B92, njegove poetske zbirke „DŽo Frejzer i 49 (+ 24) pesama”.

Novi Valjarevićev roman „Komo” u izdanju Samizdata B92, dostiže – kako se vidi – veliku čitanost prethodnog. Knjiga govori o junaku koji dobija poziv od inostrane fondacije da mesec dana provede u Italiji, kod jezera Komo, i da na miru piše i radi.

Junak kaže: „To je bila njihova ideja, ne moja. Mene tada nikakav rad i nikakvo pisanje na miru nije zanimalo. Nikakav rad me tada uopšte nije zanimao.”

Iako je Srđan Valjarević zaista proveo neko vreme na jezeru Komo, kaže da njegova priča prikazuje junaka koji je stipendiju dobio u pogrešno vreme, u vreme koje je za Srbiju bilo loše, i da se najmanje bavi pisanjem. On, međutim posmatra ljude iz najrazličitijih delova sveta, i prirodu, i na sasvim jednostavan način doseže do njihove suštine. Iskreno i prirodno, Valjarević pripoveda o slobodi, promeni i prijateljstvu.

– Kao što je svaka knjiga put do otkrivanja sebe i sopstvenog prisustva u svetu, tako se i moj junak uspinje i pada, doslovno se penje na Monte San Primo, i silazi do jezera Komo. U jednom čoveku je sve to, kaže Valjarević. – Naši ljudi su puni straha, koji je doskoro bio potpuno opravdan kao posledica bivšeg totalitarnog režima, ali taj strah prelazi u autizam. Zbog tog autizma ljudi se danas plaše novih stvari i kada imaju mogućnost nešto da promene. Strah i zatvorenost od promena uvukli su se u ljude i u kulturu. Pišem o pojedincu, u kome svako može da se prepozna na svoj način, o individualcu koji mora da se opredeli za činjenje, za aktivan odnos prema životu, dodao je Valjarević.

Ovo mišljenje najrečitije potvrđuje i citat iz „Koma”, koji svakome može biti blizak: „Čovek valjda, u životu ima i svojih dobrih i svojih loših trenutaka. To i čini život. Ispravljaš ih i popravljaš se. Koliko možeš. Da bi ponovo negde zabrljao. Ukoliko ti je stalo do bilo čega. Nekada to može, nekada ne može ništa da se popravi...”

M. Vulićević

15.09.06 NIN

Po hronologiji prikazanih zbivanja smeštena negde između Zimskog dnevnika (1995) i Dnevnika druge zime (2005), najnovija Valjarevićeva knjiga ipak predstavlja svojevrstan žanrovski iskorak u odnosu na ova dva “blizanačka” ostvarenja. Oslanjanje na utisak o autobiografskoj verodostojnosti kazivanja i ovde je, istina, stavljeno u prednji plan, ali je sada “hibridna”, dnevničko–poetska naracija nadomeštena uobičajenijom, pripovedno ujednačenom i protežnom formom koja je znatno bliža konvencionalnom obliku romana.

Makar na prvi pogled, takvo oblikotvorno opredeljenje ide unekoliko mimo onoga o čemu se sve vreme pripoveda. Upravo opiranje konvencijama i oveštalostima predstavlja, naime, onaj opsesivni podsticaj koji upravlja pripovedačevim razmišljanjima i gestovima, približavajući Komo na tematskoj ravni razumevanja dvema prethodnim knjigama dnevničke polu-fikcije. Pa ipak, ono što je u tim “zimskim” naracijama bilo iskazivano kao neprestano sučeljavanje sumorne svakodnevice i sapete duševnosti, ovde je dobilo svoj bezmalo obrnuti lik.

Umesto zapisivača neveselih ispovesti iz epicentra domaće “sredine stalnih užasa”, autobiografski osenčeni junak postao je igrom “komedijanta slučaja”, kako bi kazao jedan od njegovih omiljenih pisaca, nosilac Rokfelerove stipendije i povlašćeni gost u izdvojenom, arkadijskom okruženju italijanskog mesta Belađo. Tako je rvanje sa strahotama jednog lokalnog ratnog doba zamenjeno sofistikovanijim i složenijim unutrašnjim razabiranjem sred globalnog “doba ravnodušnosti” i “doba sitnodušnosti”, posredno oličenog u intelektualnom snobizmu i blaziranosti privremenih stanovnika alpskog raja u kojemu se narator obreo takoreći ni kriv ni dužan.

Suštinski gledano, ova promena prostorne i simboličke perspektive ne označava, međutim, za ovog naročitog memoarskog pripovedača zapravo nikakvu bitnu promenu ukupne lične perspektive. I u jednom i u drugom slučaju autsajderska pozicija predstavlja njegov usud i izbor istovremeno, samo što je njena pojavnost svaki put prilagođena neposrednom izazovu. Otuda i objedinjujuće čitanje poslednje tri Valjarevićeve knjige upućuje na Komo kao zaista komplementarno lice (po)ratnih zimskih dnevnika, koje na izvestan način zaokružuje jedan dosledno izmaknuti pogled na svet, pridružujući prinudnom sazrevanju prvih dvaju ostvarenja sada i prividno obratnu figuru ponašanja, načelno sažetu u sloganu “Biti glup i nezreo... (jer) takve ljudi ne gnjave”, a narativno obelodanjenu u neprestano ponavljanim situacijama slatkog lenstvovanja, uprkos pokroviteljskim očekivanjima, i još slađeg uživanja u maliganskim rajevima, uprkos etikecijskim standardima. Gotovo usputno pomenuti, književni reperi ovakvog, iskošenog gledanja (Bernhard, Valzer, Muzil, Brodski, Benjamin) označavaju ipak pre njegove putokaze nego noseće stubove i potpornje, budući da praktično svi, osim možda poslednje navedenoga, obeležavaju izrazito antiideološka i antikonformistička stanovišta.

Krajnji domašaj tog opredeljenja ukazuje se, pak, tek u odnosu na poimanje prirode kao istinski povlašćeno u pisanju Srđana Valjarevića. Još u Dnevniku druge zime sažeto u uverenju da “samo u emociji je sve kako jeste, svi životni sokovi, sve ljudsko i ništa moderno”, ovo u osnovi antiistorijsko shvatanje u najnovijoj knjizi dobilo je gotovo oblik apoteoze netaknute prirode i njene zasenjujuće energije, s vrhuncem u izvrsno izvedenoj epizodi susreta s velikim zlatnim orlom Alpa, i s posledicama koje čitanje približavaju jednoj neobično interferentnoj, antimodernistički “modernoj” perspektivi svojevrsne neoromantičke osećajnosti.

Iz knjige u knjigu insistirajući na jednostavnosti, nepatvorenosti i izdvojenosti, Valjarević je zapravo markirao teško odredljivo mesto na imaginarnoj mapi savremene srpske književnosti. Sasvim izvan glavnih tokova i struja, to mesto svakako je odlučujuće određeno iskustvom margine; s druge strane, uporno i opsesivno bavljenje univerzalnom i bezmalo laički razumljivom, a ne ekskluzivnom i ekstravagantnom doživljajnošću čini to iskustvo donekle relativnim, budući da prijemčivom čitaocu omogućuje neposrednu emotivnu prohodnost, prepoznavanje i identifikaciju inače uobičajenu za književnost “većinskih” senzibiliteta i tokova.

Stoga bi se moglo kazati da je Komo u isti mah logično i paradoksalno ostvarenje, knjiga “čistih računa” i podrazumevanih rešenja, ali i u izvesnom smislu iznenađujući glas iz “središta” margine, koji u pasioniranom protivljenju savremenim konvencijama iznova potvrđuje gotovo zaboravljene vrednosti i značaje, nudeći onome koji čita jednu novu-staru naivnost i osećajnost kao nezvanični i neobavezujući sporazum sa sobom i sa svetom

Tihomir Brajović