Dnevnik druge zime

17.07.06

Između “Zimskog dnevnika” (1995) i “Dnevnika duge zime”(2005) Srđana Valjarevića(1967) nije bilo u srpskoj književnosti. A ni u Srbiji, uglavnom.Oni koji su ga tokom devedesetih čitali i doživljavali kao melem na rane ratnog ludila, poistovećivali se sa njegovom žestokom, po malo autobiografskom prozom-obradovani su dvostruko.

Među petsto kandidata iz deset zemalja centralne, istočne i jugoistočne Evrope, Valjarevićev roman “Dnevnik duge zime”odabran je u prvih deset i uskoro će se pojaviti na nemačkom jeziku. Osnivači i finansijeri ove, Istočnoevropske književne nagrade su Banka Austrija kreditenštalt, “Kulturkontakt” i Izdavačka kuća “Vizer” iz Beča. Evropa je, znači, i kod nas pronašla kvalitet i lepotu, a drugi razlog za radost Valjarevićevih čitalaca je novi roman “Komo”, tek izašao u Samizdatu B 92. Srđan Valjarević je autor pet romana i dve poetske zbirke. Kaže da ne pravi razliku između pisanja poezije i proze, jer sve u njegovoj književnosti nastaje pod uticajem muzike. U pisanju je “apolitični ateista” i stalno se trudi da mu priče ne budu isuviše lične. Dok piše, tekst mora da funkcioniše.

Kolege iz Srpskog književnog društva proletos su ga nagradile novoustanovljenim priznanjem “Biljana Jovanović”, naglasivši da njegova proza podstiče moderan, urbani senzibilitet i duh pobune protiv malograđanskog morala, društvenih i književnih zabrana.

Vaš najnoviji roman “Komo” pojavio se ovih dana kod Samizdata B 92. Kako bi ste ga preporučili čitaocima, budući da putujete u inostranstvo, pa nećete biti u prilici da ga lično promovišete?
- Razlog zbog čega lično ne promovišem knjigu, ni ovu, kao ni jednu drugu, nije u tome što putujem u inostranstvo; a i to je neizvesno, kao i sve drugo u životu što ne zavisi od mene. Jedini razlog je što sam ja završio posao sa knjigom onog momenta kada sam je predao dalje, izdavaču, i kad je knjiga “otišla u svet”. Ja odgovaram za svako slovo u njoj, svaku napisanu reč, rečenicu, pasus, ja odgovaram za ritam koji ta priča ima, i tu se moj posao završava. Sve dalje je nepredvidljivo, to nije moj posao i time ne mogu da se bavim.

Uživao sam dok sam pisao, sve ostalo mi ne predstavlja nikakvo uživanje. Nikakve promocije, ništa od toga. Ne mislim ni da je to ispravno; prosto, ne razmišljam o tome uopšte. I ne znam kako da preporučim knjigu, sve je u njoj, u tom romanu “Komo”. Radi se o “junaku” koji je dobio Rokfelerovu književnu stipendiju u pogrešnom trenutku i u pogrešno vreme. I taj “junak” je bio pogrešan, prestao je da se bavi književnšću, prestao je da objavljuje, a stipendija je stigla neočekivano. Naravno da je taj junak to iskoristio, nije im rekao da se više ne bavi pisanjem, i otišao je na jezero Komo da se tamo provede najbolje što može. A to je i radnja romana “Komo”.

Za „Dnevnik duge zime” nedavno ste dobili Istočnoevropsku književnu nagradu , koja podrazumeva i objavljivanje romana na nemačkom.Do koje mere nagrade pomažu knjigama, odnosno autorima?
- Tako je, “Dnevnik druge zime” je izabran među deset najboljih knjiga iz Istočne Evrope, i to je, samo po sebi, meni drago i važno. Takođe i da su iza te knjige stali jedan austrijski pesnik, jedan mađarski i jedan češki pisac, kao i jedan naš, Dragan Velikić. Važan je taj osećaj. Jer Srbija je bolesno autistična sredina, autizam koji dolazi odozgo, od bolesnih političara i bolesnih medija, i naravno da se prenosi dalje, ulazi u ljude. Jedini lek je zaista “izlaziti” odavde, povremeno, pojedinačno, individualno, barem malo. A meni je i lično važno, moje šanse da živim od pisanja, i to samo od onog što mi se piše, postaju veće. To mi je važno. Radi se o novcu, naravno. Pisati za sebe i jednog dana imati novca za čamac i ploviti, to bi bilo sjajno.

Kako vam danas izgledaju Beograd i Srbija? Postoje li zaista dve Srbije?
- Beograd je loš, Srbija je loša, ali postoje dva sveta, i na žalost, veći deo Srbije je u onoj lošijoj polovini sveta. Tamo je i Amerika, i DŽordž Buš, i većina bogatih država, tako da mi i nismo najgori. Mi smo mali, i nažalost, tu smo, u lošijem delu sveta. Ali, mi smo mali. I nismo više opasni za druge. Opasni smo jedino sami sebi.

Šta volite da čitate, ili još bolje, kojim se knjigama vraćate?
Nema mnogo knjiga kojima se vraćam, nema ni mnogo pisaca koje čitam ponovo, i kada bih pravio neku svoju listu, morao bih da nabrojim sigurno na desetine pisaca, tako da je ipak bolje da to ne radim. Neki su zauvek važni, i ne moram da ih čitam ponovo, ali i mogu, tu su uvek, i Volt Vitman i Fridrih Niče i Henri Dejvid Toro i Hamsun i Gertruda Stejn i Simona Veil i... i dosta je, ako nastavim, bila bi to dugačka lista, zaista. I uživanje je uvek isto, čitati sve to ponovo, i pamtiti, uživanje je isto.

Zidan je bio pravu

Kao bivši fudbaler, verovatno ste propratili Svetsko prvenstvo, a kao pisac, često volite da poredite fudbalsku igru sa životom.Kakve ste životne, a možda i literarne pouke izvukli iz tog takmičenja?
- Fudbal propada, postaje teško podnošljiv, ubilo ga je to konzervativno razmišljanje, pokvariti igru i zaraditi novac. Simuliranje faulova, udaranje s leđa, teško vređanje, jeftine jezive provokacije, i fudbal je gotov. Tako je i sa životom. Isto. Teško je biti miran svakog dana. Život bude najveći neprijatelj. Zbog toga je jedini pravi potez na Svetskom prvenstvu i bio onaj potez Zidana: stao je, okrenuo se prema govnaru i udario ga je. Meni je jedino žao što mu nije odvalio šamarčinu pred celim svetom, jer zbog takvih fudbal više ne može da se gleda, ni da se igra. Ne mislim da je bilo kakvo nasilje rešenje, naravno, ali teško je izdržati neki put. A tako je i u životu.

Radmila Lotina

05.07.06

ROMAN "Dnevnik druge zime" Srđana Valjarevića jedno je od deset najboljih književnih dela objavljenih ove godine u istočnoj Evropi. Tako je ocenio međunarodni žiri za dodelu Istočnoevropske nagrade, čiji je jedan od osnivača Banka Austrija kreditenštalt, koji je odabrao dobitnike među 500 kandidata iz deset zemalja centralne, istočne i jugoistočne Evrope. Valjarević će mesec dana boraviti u Beču, a roman će biti objavljen na nemačkom jeziku, najverovatnije u austrijskoj kući "Vizer".
- Ovo priznanje me je veoma obradovalo, jer je na neki način potvrdilo da je ono što radim primetio neko i van Srbije - kaže Valjarević, koji je za "Dnevnik druge zime" dobio i našu uglednu nagradu "Biljana Jovanović". - To pokazuje da ovde nije sve bolesno autistično i da svet primećuje one koji nisu doveli do tog stanja.Nedavno se vratio iz Berlina, raduje ga odlazak u Beč, jer mu, kako kaže, svako putovanje u inostranstvo pomaže da sagleda jasnije ono čime se bavi. Jedno takvo putovanje poslužilo mu je kao inspiracija za njegov autobiografski roman "Kobo", koji je prošle nedelje objavljen u "Samizdatu". To je pitak, letnji roman o teškoj temi "kako može da propadne" na jezeru Kobo u Rokfelerovoj vili.
- "Kobo" je priča o tome kako je jedna dobra stipendija, koju mi je dodelila Rokfelerova fondacija, u stvari data pogrešnom čoveku, a on ju je na pravi način iskoristio. Nisu znali da u to vreme nisam mogao da pišem.
Naš sagovornik ističe da nikada nije saznao ko ga je predložio da dobije stipendiju. Jednostavno - poziv je stigao na njegovu adresu.

PROVOD
- IAKO sam bio najmlađi posetilac Rokfelerove vile i jedini pisac, družio se sa sedamdesetogodišnjim naučnicima, proveo sam se ludo. To su bili najlepši dani u mom životu. Mesto je kao iz snova. Otišao sam iz Srbije te 1998. u raj na zemlji. Bio sam opijen i ošamućen. Verujem da sam u "Kobu" uspeo da izrazim ta osećanja.

D. B. M.


B92
04.07.2006.

"Dnevnik druge zime" među 10 najboljih dela u Istočnoj Evropi

Knjiga „Dnevnik druge zime“ autora Srđana Valjarevića, u izdanju Samizdata B92, izabrana je među 10 najboljih književnih dela u 2006. godini u Istočnoj Evropi.
Međunarodni žiri za dodelu Istočnoevropske književne nagrade izabrao je laureate među 500 kandidata iz 10 zemalja centralne, istočne i jugoistočne Evrope, navodi se u saopštenju jednog od osnivača nagrade - Banke Austrija Kredenštalt (Bank Austria Creditenstalt).
Prvo mesto pripalo je Teodori Dimovoj iz Bugarske za knjigu „Majkite“, na drugom mestu je Florin Lazaresku sa pričom „Trimisul nostru special“, a treće nagrađena je Ana Zonova iz Češke sa novelom „Za trest a za odmenu“.
Na proleće 2007. pobednički tekstovi će biti štampani u dvojezičnoj antologiji.
Osnivači i finansijeri Istočnoevropske književne nagrade su Banka Austrija Kreditenštalt, bečka organizacija „Kulturkontakt“ i izdavačka kuća „Viser“(Wieser) iz Austrije.

04.05.06

Nova prozna knjiga Srđana Valjarevića - “Dnevnik druge zime”, (izdanje Samizdata B92) napisana je u obliku dnevnika, koji pokriva vremenski period od 1. decembra 2004. do 31. marta 2005. To je dnevnik rekonvalescenta, koji poslije teške bolesti ponovo uči da hoda. Riječ je o sjajnoj, emotivnoj knjizi, koja nas provodi s kraja na kraj Beograda i bilježi u prolazu događaje, likove...
Srđan Valjarević je rođen u Beogradu 1967. godine. Do sada je objavio romane “List na korici hleba”, “Ljudi za stolom”, knjige pjesama “Džo Frejzer i 49 pesama” i “Džo Frejzer i 49 + 24 pesama”, kao i proznu knjigu “Zimski dnevnik”.

ą Zašto vam je bliska forma dnevnika? Imate li uzor u ovom žanru?
- Nemam uzor, ali ovu formu sam prihvatio možda najbliže onako kako je to Robert Muzil odredio: ŃDnevnik kao najprijatnija i najmanje stroga forma”. Tako sam doživljavao i prihvatao, i čitao neke dnevnike, i u nekima zaista uživam i danas, mislim posebno na dnevnike Henrija Dejvida Toroa i na Kafkine dnevnike, to je zaista sjajna literatura. Ali u bukvalnom smislu, nijesam nikada vodio dnevnik. Ukoliko i bilježim svakodnevne stvari, to je zaista iz razloga da nešto ne zaboravim, nešto što ću kasnije iskoristiti, negdje, za neki tekst. Nikada nijesam imao svesku za vođenje dnevnika, ali u dva slučaja sam tu formu iskoristio baš kao žanr, i u tom smislu to je bio rad na konkretnim rukopisima, a kasnije objavljenim i kao knjige. Nije bilo nikakvih tajni.

ą Priča junaka iz ŃDnevnika druge zime” je lična, koliko u njoj ima vaših iskustava?
- Pa ni tu nema tajni, to jesu moja iskustva, to jeste baš ta zima, takva kakva je bila, i kroz koju sam prošao onako kako sam je prošao. Bio sam bolestan, teško obolio sredinom ljeta te 2004. godine, i uz sve što sam morao da činim da bih ozdravio, bilo je i to da se vratim svom poslu. Krajem te jeseni, odlučio sam se baš za to. I pisao sam taj roman tokom zime. U početku sam se dvoumio oko toga da li je forma za koju sam se odlučio najprikladnija, plašio sam se upravo tih, možda i previše ličnih stvari, plašio sam se i neke zatvorenosti, ili hermetičnosti samoga teksta, ali istovremeno sam imao na umu Ničea kojeg sam u to vrijeme iznova čitao, i njegovog odnosa prema Ńmikroistoriji svakodnevnog života”, i njegove rečenice: ŃNišta od onoga što je obojilo egzistenciju još nema istoriju”. Sve je to imalo veze s mojim životom, i bacio sam se na pisanje romana. I tokom pisanja tekst je postao važniji od toga da li su iskustva moja ili nekoga drugog, pisanje je išlo kako treba, tekst je skroz funkcionisao. Govorim naravno subjektivno, ali takav odnos imam prema svakom tekstu koji pišem. Mora da funkcioniše i dok ga pišem, i kad ga čitam, da mi odgovara i ritam, i sve što treba.

ą Između ova vaša dva dnevnika u zemlji se svašta izdešavalo. Kako gledate na te događaje?
- U redu, ono je bio dnevnik Ńone” teške zime, a ovo je roman u formi dnevnika koji se odvija ove Ńdruge” zime, teške posebno tom glavnom Ńliku”. U onoj knjizi od prije deset godina, ima nešto od te tegobe, Ńzajedničke”, loše je bilo uopšte, u cijeloj zemlji, ali kada je o pisanju riječ, biću iskren, ja sam, recimo, apolitični ateista kada se radi o pisanju. Ništa osim dobrog teksta mene ne interesuje, kad kažem dobrog, mislim samo na to da ja budem zadovoljan samim tekstom, zato i pišem, zato i uživam u tome. Oslobađam se emocija i oslobađam onoga što mislim, vidim, čujem ili doživim, svejedno. Ritam, muzika, rečenice, driblinzi, stil, samo to. Ništa me drugo i ne zanima, niti mi je uzbudljivo dok pišem. A van pisanja, imam ili nemam stav o nekim stvarima, u osnovi uopšte nijesam optimista, što se cijelog svijeta tiče, tako da se time i ne bavim, ali na život ipak imam optimistični pogled, i to je možda paradoksalno, ali zato i pišem. I moram biti malo prost, ali tako na to gledam: svijet jeste u govnima, ali ne i ja.

ą Vaše knjige već smatraju kultnim, ali imam utisak da ste izvan književnih tokova, zvaničnih generacijskih klanova...
- Ja nemam nikakav odnos prema tome, sama ta riječ za neku moju knjigu da je Ńkultna”, to mi je pretjerano, ali imam lijep kontakt sa ljudima kojima nešto znači ono što pišem, i to su uglavnom mladi ljudi, bilo je tu baš lijepih stvari, lijepih reakcija, direktnih i neposrednih, i meni je naravno drago zbog toga, ali Ńkultno” mi je prejaka riječ, uostalom tek punim četrdesetu, i tek počinjem. I ako moje pisanje može nekome da znači, da i on počne nešto, bilo šta, ili da mu je to blisko na bilo koji način, to je skroz u redu, i to je lijepo, naravno. A književni tokovi? Nijesam siguran da to uopšte postoji kod nas, mi smo toliko mali i izgubljeni, da nijesam siguran da to u ozbiljnom smislu postoji. Osim konstantnog toka gluposti. To važi i za klanove, i za generacije posebno. To oko klanova, to je tek jeftino i smiješno, to sigurno postoji, ali to je zaista smijurija. I ta odrednica: generacija? Toga tek više nema. Sad imaš samo staro i mlado, i staro a loše, kao i mlado a loše. Samo tu i tamo, i među jednima i drugima, pojedincima, pojavi se neko, ili se javi ponovo. Nema ovdje u našoj literaturi mnogo toga vrijednog. Mali smo i pretučeni od onog najgoreg što je lako isplivalo, jer je sve bilo loše, i održava se, pluta. Uz jezivu podršku jezivih medija. Nije ni vrijedno pričati o tome.

Vujica OGNJENOVIĆ

17.03.06

Povod za razgovor sa mladim beogradskim piscem je njegov novi roman „Dnevnik druge zime”, ali i nagrada „Biljana Jovanović”

DŽejms Kegni je jednom rekao: „Okreni se prema čoveku, iskorači nogom i reci istinu”... I zato, kažem istinu da bih bio spreman na sve. Ili je obrnuto. Spremam se na sve, da bih rekao istinu – zapisao je prošle godine, tačno u utorak 15. februara u 22.30 časova, junak romana „Dnevnik druge zime” (izdavač „Samizdat B92”, 2005. godine) Srđana Valjarevića (1967).

Srđan Valjarević je prvi dobitnik nagrade „Biljana Jovanović”, priznanja koje je nedavno ustanovilo Srpsko književno društvo, o desetogodišnjici smrti ove naše poznate književnice. Nagrada „Biljana Jovanović”, koja je pored njegove nove knjige povod za razgovor sa Valjarevićem, podstiče moderan i urbani senzibilitet i duh pobune protiv malograđanskog morala, društvenih i književnih zabrana.

– Drago mi je što je ta nagrada ustanovljena, jer nosi ime izuzetno hrabre žene, koja je od početka bila angažovana protiv rata i rasplamsavanja nacionalizma. Nagrada mi znači i zbog toga što se u Srbiji lako zaboravljaju ljudi poput Biljane Jovanović. Drago mi je što sam dobitnik ovog priznanja, ali više osećam potrebu da govorim o ženi čije ime nosi, napomenuo je Srđan Valjarević.

„Nigde i nikad bez muzike” – zapisao je isti junak 17. januara u 14.45. Valjarević je kroz niz upečatljivih dnevnih zapisa naslikao mladog čoveka koji se oporavlja od naporne bolesti, posmatra Beograd, ljude na ulicama, uživa u jutarnjoj kafi i mnogobrojnim sitnim zadovoljstvima. Sluša Četa Bejketa, Peti Smit, Pola Velera, i čita Gertrudu Stejn, Hamsuna, Rablea, Hašeka i Selina. Intenzivno živi u našoj svakodnevici, i zanimljivo, smireno i bez gorčine.

Budući da je 1995. godine napisao knjigu „Zimski dnevnik”, koja je važila za kultno ostvarenje devedesetih, pitamo Srđana Valjarevića šta se za više od deset godina promenilo u njegovom književnom izrazu i po čemu je „Dnevnik druge zime ” nastavak pomenute knjige.

– U „Dnevniku druge zime” upotrebio sam ranije korišćenu formu dnevnika, i ovoj knjizi sam, za razliku od prethodne, od početka pristupio kao romanu. Kroz formu dnevnika jednog čoveka priča je upečatljivija i dobija na preciznosti. Deset godina ništa novo nisam objavljivao, ali sam posle tako dugo vremena rešen da se ubuduće bavim samo pisanjem. Dnevnik je idealna forma da se u priči stvari imenuju i zabeleže na pristupačan način, da se neka misao jasnije iskristališe, ali i da se održi emotivna distanca prema događajima, rekao je Valjarević.

Upitan da kaže zašto beleži „zimske” utiske, Valjarević je odgovorio da ga je zima od pre deset godina podstakla zbog teškog perioda u Srbiji, koji je bio mnogo teži od sadašnjeg.

– Zimi je i inače život teži i komplikovaniji u nekom drugom, opštijem, smislu. Slučajno se, međutim, desilo, da moj junak iz „Dnevnika druge zime” ozdravlja baš tada, dodao je Valjarević.

Da li je čoveku potrebno da prođe kroz velike teškoće da bi znao da ceni lepotu jednostavnosti, pitali smo našeg sagovornika.

– Lepota sigurno jeste u jednostavnosti, ali kroz šta god da čovek u životu prolazi, na kraju dođe do toga da teži uprošćavanju stvari i događaja. Način na koji sam posmatrao težak položaj svog lika u knjizi, njegovo lečenje i ozdravljenje, vodio je baš ka tom uprošćenijem i svedenijem utisku o stvarnosti, koji je takvim činio i njegov pogled na svet.

„Ej, znaš šta se desilo, oko četiri popodne, pustio ja neku norvešku narodnu muziku, neki ženski glas, plovilo je to kroz mene, nisam to nikad slušao ranije, i počne ta muzika da raspoređuje nešto mirno u mom telu, neki mirni tonovi, prijali su mi, tako sporo, razgalila me ta tišina u toj tihoj muzici...”, zapisao je junak „Dnevnika druge zime” u petak 21. januara. Za muziku, tako čest motiv u ovoj knjizi, Srđan Valjarević kaže da mu je važna i nezaustavljiva koliko i pisanje, on često poredi ove dve umetnosti, budući i da je pesnik i autor zbirke poezije „DŽo Frejzer i 49 pesama”, koja je prevedena na francuski, švedski i engleski. Usput saznajemo da će do leta Srđan Valjarević objaviti novi roman.

– Slika stoji iza muzike i iza reči, ona dolazi kasnije, kao posledica zajedništva muzike i pisanja. Više i ne pravim razliku između pisanja proze i poezije. I jedno i drugo za mene nastaje pod uticajem muzičkih tonova, kaže Valjarević.

Sličnost života i fudbala, ona pravila koja treba poštovati u njima, kao i izostanak ferpleja, motivski su upoređeni u prozi Srđana Valjarevića, koji je i sam nekadašnji sportista.

„Ali, poraz je bolji od iluzije. Potpuni poraz, ispadanje, krah, bude predivno u jednom trenutku, ukoliko voliš tu igru. Ili već neku. Ali, zaista, tek u porazu možeš da vidiš koliko voliš tu igru...”, piše Valjarević, a kaže:

– U fudbalu je uvek jasno zašto gubiš, šta si dobro odigrao, a šta ne. Tako je i u životu. Volim fudbal i igrao sam ga svojevremeno, za mene je smisleno poređenje života i ovog sporta.

Kao jednu od ključnih stvari Srđan Valjarević izdvaja suočenje i istinu, koju uvek treba reći.

– Živimo u iluziji. Kod nas sve i ide tako sporo zato što se istina odlaže. Živimo teško zato što niko na vreme ne govori istinu.

Marina Vulićević

13.02.06

Srđan Valjarević vratio se u srpsku književnost posle deset godina romanom "Dnevnik druge zime". Srđan je svoju priču o izlasku iz pakla, o "vraćanju na noge", pretvorio u nežnu "beogradsku ružu lutanja". Odsustvo foliranja i instinktivni otpor bilo kakvoj društvenoj, prijateljskoj, ljubavnoj obavezi, melanholični pogled na "sitnice" i uvećanje trenutka koji brzo prođe, odmah su podsetile na onog "starog" Srđana čije su se knjige i kolumne onda, pre deceniju, uzimale pre kao emotivna terapija nego kao književnost.

Što te nije bilo ovako dugo?
- Ma bilo me je, ali na pogrešnim mestima.

Mislim u književnosti?
- Pisao jesam, ali mi se nije objavljivalo. Nije mi se bavilo ovim, intrvjui... najiskrenije, sve bih to preskočio. Ali, dobro, smara me manje nego ranije. Ma to je još od osnovne škole, znam da ćeš nešto da me pitaš, pa bih najradije pobegao. I sporo kontam, i sve zavisi da li ću dobro da spavam... A evo noćas nisam.

Bio si nedavno u Berlinu, i rekla bih da ti se gadi što si se vratio.
- A šta je to tebi pa super ovde?

Šta ti tamo posebno prija?
- Pa prija mi to što svi ljudi koje sam sada tamo upoznao, a nisam upoznao nijednog bogatog čoveka, svi su radili ovo što ti radiš ili ovo što ja radim, i za berlinske uslove svi imaju male plate, i svi žive super. Kod nas ne postoji mogućnost da ti živiš dobro ni na koji način. I niko ne gleda tuđa posla, svi gledaju svoj posao, i to jedini razlog, zaista. Tamo može dobro da se funkcioniše i sa malo para. I ne zanima te koliko para ima neko bogat, i na koji način se obogatio, jer kakve veze to ima sa tobom i tvojim životom kad ti imaš dovoljno za sebe.

Ne interesuje te da pišeš o politici, onako eksplicitno?
- Ne, uopšte ne. Čak me ne interesuje da razgovaram o tome. Ne mogu više ni da razmišljam da li nešto može ili ne može da se promeni ovde. Čvrsto sam uveren u to da sada samo ja sam sebi mogu nešto da pomognem. I potpuno je gubljenje vremena baviti se time, a pri tom političari se ne bave tobom i sa mnom, nego njihovim međusobnim poslovima i što bih ja sada pričao o njima. I svaka priča o tome se pretvori u raspravu. I ja sam izabrao da ne pričam o tome.

Knjiga je prilično autobiografska. Gde ti je kočnica, kada staneš kada je reč o intimi?
- Jedina mi je kočnica da ja budem zadovoljan tekstom. Zaustavi me to da li sam preterao ili ispatetizovao, gledam samo kako tekst zvuči. Imam tajne, kao i svi, ali pišem o onome što mi se piše. Sada sam prvi put imao utisak da je sve ovo suviše lično, i hermetično, pa sam dao da pročitaju neki ljudi koji se inače ne bave književnošću. I pošto su mi rekli da se to čita lako, onda je to meni OK.

Našla sam u jednoj knjizi spisak troškova koje je Toro napravio kada je odlazio u divljinu. Šta se sa njim dešavalo, je li izdržao?
- Pa nije on baš srećno završio. Ali mislim da je on to sam izabrao. Izdržao je u divljini dve godine, a posle mu se priča promenila, vratio se u "život", ali naravno da te promeni ono što si proživeo. Nije ni pokušavao ponovo da se socijalizuje, odbijao je da plaća porez, ima taj esej o građanskoj neposlušnosti koji je možda i najvažnija stvar koju je napisao. Ali on je bio zdrav čovek, koji je donosio zdrave odluke, i to vreme je društvo bilo bolesno, a sada je još bolesnije.

Pa ja ne mislim da je pre bilo nešto mnogo gore, mislim da je društvo uvek bilo agresivno...
- Da sad ne generalizujem, ali ovde je društvo jako zatvoreno, generalno se ove država bavi sama sobom. Samo ih interesuje kako će ko da smesti sebe, ili da zaj... onog drugog da bi njemu bilo što bolje. Tako funkcioniše politika, tako funkcioniše i firma gde i ti radiš, gde ja radim, sve tako funkcioniše. Mislim, užasno smo zagledani u sebe. Uvek mi pada na pamet taj koncert "Bijelog dugmeta" prošle godine. Super, ko voli nek izvoli. A u isto vreme je svirao "Vajt strajps", jedan od vodećih bendova u svetu. Međutim, ne, sranje, na svim naslovnim stranama je bio koncert "Bijelog dugmeta", "ponovo su se okupili". A što su se okupili - da bi uzeli još para"! U isto vreme imaš vodeći svetski bend, a to je bila samo vest. Nije bio nijedan intervju sa njima, ništa... A to je sigurno bila najveća vest, bar u svetu rokenrola. Ali, ne to nije bilo ni na jednoj naslovnoj strani.

A pri tom znaš da su se ovi Bosanci okupili da bi uzeli još kinte, i znaš da su koncert napravili tako da samo deset hiljada ljudi čuje, a prodato sto-dvesta hiljada karata, i ti znaš da se radi o prevari, i ne, ipak su on na naslovnoj strani, opet je tako predivno što su se oni skupili, i ta je prevara tako predivna, a u isto vreme ti svira "Vajt strajps" i nema veze. Bilo je krcato, ali što to nije bilo na naslovnoj strani? Mislim, hajde umesto ovih kompjuterskih virusa da napravimo TV virus, i zamisli sad - ugasi se televizor svim Srbima. Ej, pa pedeset posto njih bi poludelo, ali onda bi onih preostalih pedeset odsto nešto počelo da radi.

Sada radim kao lud

Šta bi, da pobegneš?
- Ma ne, pazi, ja ne bežim više ni od čega. Ja sam se izvukao iz većih go... nego što je Srbija ikada bila... Ako sam ja mogao da se izvučem, onda može i Srbija. Ali jedini način na koji sam se ja izvukao je taj što sam počeo ponovo da radim, i ja radim sada kao lud.

Tatjana Čanak

19.12.05

Posle deset godina pauze, pisac Srđan Valjarević objavio je novi roman, „Dnevnik druge zime“, u izdanju „Samizdata B92“. „U formalnom smislu ovo jeste dnevnik, događaji se, naime, prate kroz formu dnevničkih beleški dok u sadržinskom roman ima razvijenu priču. U osnovi reč je o potrebi da kroz tekst pojednostavim život“, kaže Srđan Valjarević.

„Cilj je“, kaže on dalje, „da tekst bude prost, jednostavan tako da se njegovim čitanjem stekne utisak da je i život prost i jednostavan. Najbolji način da se to postigne jeste dnevnička forma budući da je kroz klasičnu formu romana, kroz dramu, to teško realizovati. Drugo, najbolji način da se realizuje ideja o jednostavnosti života jeste kroz iznošenje svakodnevice, kao nečega što dobro poznajem i o čemu mogu sa sigurnošću nešto da tvrdim. U osnovi, ovde je reč o jednostavnom tekstu koji se odnosi na komplikovan život.“

U kojoj meri je vaša priča o čoveku koji pokušava da prohoda autobiografska?
- Ovaj tekst prati sudbinu jednog čoveka koji je bio ozbiljno bolestan i koji nakon lečenja 1. decembra staje na noge, a 31. marta uspeva i da prohoda. Znači, reč je o komplikovanoj, mučnoj priči, koja se poklapa sa onim što se meni lično dešavalo. Taj put glavnog junaka od bolesničke postelje do šetnje, od preseljenja iz Ustaničke ulice u Ulicu Zdravka Čelara, sve je to pisano prema istinitim događajima. Međutim, u romanu nije reč ne o meni lično nego o literarnom junaku, o radnji sa mnogo detalja, sa pričom o životu, nešto kao čehovljevska dramaturgija života.

Nekada angažovani Srđan Valjarević sada se bavi nekim drugim, više ličnim problemom?
- Može se to tumačiti i drugačije: to je izbacivanje lične priče u javnost. Ja drugu priču nemam osim ove koju sam napisao. Ona je slučajno vezana za tu zimu, za ovaj grad i to je ta priča koju sam imao tokom prošle zime. Ona sadrži dosta poezije, dosta muzike, dosta knjiga koje sam čitao, to je bio moj život. Nekada je moj život bio nešto drugo.

Vaši popularni junaci Gojko i Dobrila su nestali, šta bi oni radili danas?
- Oni su nestali iz mog života otprilike u vreme kada sam prestao da pišem. Oni su nestali, i ko zna gde su sada. To je kao i u životu, ljudi dolaze i odlaze. Ako bi sada trebalo da kažem kako bi im bilo danas, to nije teško, mi smo ovde svi upropašćeni zauvek i tu nema iznenađenja. Ne moraju junaci više da se zovu Gojko i Dobrila, oni su iz priče koju sam završio otišli za sva vremena. Mada se pitam šta bi radili ovde.

Niste skloni veselom pogledu na svet?
- Zašto bih bio. Svet jednostavno propada i samo je pitanje načina kako ću to sada da obrazlažem, da brbljam o tome na koji način svet propada. Jedino se, sve to, u poslednje vreme strašno ubrzalo srazmerno razvoju tehnike. Priča kako uprkos svemu svet ipak postoji nekih par hiljada godina, to je privid. Šta se to promenilo nabolje u našim životima u poslednje vreme? Jedino to što smo prošli put imali ispred sebe diktafon sa kasetom a sada beležimo razgovor na MP3 rekorderu. Samo se to promenilo, ti i ja pričamo iste priče, a da li nam je bolje - nije. U ovih deset godina jedino se promenila ta spravica kojom beležimo razgovor, ništa drugo.

To je globalni pogled na svet. A Srbija?
- Ja se u ovoj zemlji ne osećam dobro godinama, ali sam sada apsolutno apolitičan. Više ne verujem nijednoj stranci, niti mislim da će se nešto promeniti ako za deset ili pedeset godina uđemo u Evropu. Pre tri dana sam čekao u redu za vizu u nemačkoj ambasadi i jasno mi je da će čekanja u nekom redu biti i kada uđemo u Evropsku zajednicu. Čak i kada budemo normalno putovali po toj zajednici, ništa se bitno u Srbiji neće promeniti - u to sam siguran. Na kraju krajeva, ništa se bitno u svetu, u Evropi nije promenilo time što postoji evropska zajednica.

Mnogi kažu da je stajanje u redu za vizu ponižavajuće?
- Pa naravno da je ponižavajuće, kao da ja to ne znam - ali ako hoćeš da putuješ, to je cena. Progutaš to govance od osam sati čekanja i dobro. Uostalom, to govance sam ja pojeo odavno i ovo mi sada dođe kao desert. Mora se putovati. Mislim, ne mora, ali je dobro da se putuje, meni to treba.

Željko Jovanović

23.10.06 Plastelin.com

" Bilo mi je svejedno.
A upravo to mi je i bilo važno. Neka bude svejedno."
(S. Valjarević)

Nova knjiga beogradskog pisca Srđana Valjarevića pojavila se u knjižarama pred sam kraj prošle godine, deset godina nakon izlaska poslednje Valjarevićeve knjige "Zimski dnevnik". Prema izjavama samog autora, roman "Dnevnik druge zime" ima duboku autobiografsku utemeljenost. Kroz lik glavnog junaka i pisca dnevnika, Valjarević je umetnički transponovao ličnu sudbinu iz vremena na koje se roman odnosi. Glavni junak iz romanu vodi dnevnik tokom četiri zimska meseca - od 1. decembra 2004. do 31. marta 2005. godine. Dnevnik pretenduje na utisak neutipne dokumentarne verodostojnosti pripovedanog, pa je za svaki događaj ili dnevničarevu misao navedeno tačno vreme u toku dana kada se ona dogodila.

Integrativna nit romana - odnosno svih dnevničkih beležaka skupa - je tematizacija zdravstvenog stanja glavnog junaka, odnosno njegov postepeni oporavak od teške bolesti uzrokovane alkoholizmom, čije ja posledica bila trenutna oduzetost nogu. Sastavni deo rekonvalescentske terapije su svakodnevne obavezne šetnje, pa dnevnik Valjarevićevog junaka obiluje uobičajenim prizorima, zgodama i nezgodama sa beogradskih ulica. Zbog toga će pojedini kritičari "Dnevnik druge zime" nazvati "dnevnikom šetača". Najčešća maršruta Valjarevićevog junaka su mnogobrojne ulice i uličice oko Bulevara Revolucije tj. Bulevara kralja Aleksandra. "Dnevnik druge zime" stoga je pravi beogradski urbani roman, čiji su idealni čitaoci Beograđani ili oni koji su neki period života proveli u srbijanskoj prestonici. Čitaoci Valjarevićevog romana svedoci su postepenog oporavka dnevničara, koji na početku broji svaki korak i svaki metar (pređen uz pomoć štapa), da bi na kraju, pred simbolički pregnantan kraj zime, "iz cuga" prepešačio, takođe simbolikom osenčen, put od svog stana na raskrsnici ulica Vojislava Ilića i Ustaničke do spomenika Pobedniku na Kalemegdanu.

Događaji sa beogradskih ulica i slike uhvaćene u prolazu mozaički sklapaju obuhvatnu viziju srpskog društva, koja je, u svojoj suštini, ipak pesimistički intonirana. Na sve bliske prijatelje i poznanike glavnog Valjarevićevog junaka katastrofične devedesete godine prošlog veka ostavile su dubok i nezalečiv trag. Ostrva utehe za dnevničara su sećanja na detinjstvo i mladost, asocirana delom grada u kojem se tokom šetnje zatekne, kao i trenuci koje provodi u igri sa svojim nećacima. Uz to, časovi tihe duhovne naslade su oni provedeni u čitanju omiljenih autora, među kojima su upadljiva imena čuvenog filmskog režisera Fazbindera, a potom i Simone Vej, Henrija Dejvida Toroa, Gertrude Stejn, Roberta Valzera, Knuta Hamsuna, Tomasa Bernharda i Miloša Crnjanskog.

U novom romanu Srđana Valjarevića značajnu ulogu ima motiv o pisanju kao izbavljenju iz teške egzistencijale krize i beznađa. "To mi je dalo još veću snagu, i činilo volju snažnijom. Neke od tih rečenica su mi u izvesnim trenucima bile baš neopisivo lepe. I neponovljive. Čudesne i uzbudljive. Ja sam tada uživao u tim rečenicama. Da nije bilo njih, ja bih sigurno poludeo. (21. decembar)" To se odnosi na sam dnevnik, tj. proces nastajanja dnevnika, ali mnogo više na stihovane memoare dnevničara iz najtežeg perioda bolesti - vremena provedenog u stacionaru, među drugim teškim bolesnicima. Tih trideset poetskih zapisa, koji senče roman sumornim tonovima blizine smrti i ništavila, Valjarević u tačno određenim intervalima useca u tok dnevničkih beležaka. U "Dnevniku druge zime" topos pisanja kao izbavljenja u dosluhu je sa citiranim Jaspersovim stavom o graničnim egzistencijalnim situacijama kao najblagorodnijim područjima za spoznaju životnih suština.

Najveća vrednost Valjarevićevog književnog postupka je u osobenom depatetizirajućem pripovednom modusu. (Po tome je proza mladog beogradskog pisca veoma bliska "poetici" velikana svetske kinematografije Džima Džarmuša.) To je izraziti poetički minimalizam, ostvaren opčinjavajućom nepretencioznošću, kako u izrazu, tako i u značenjskim ishodištima naracije. Magična privlačnost i zavodljivost ove proze počiva na toploj, upokojavajućoj melanholiji, koja omogućava Valjareviću da, po čitaoca gotovo bezbolno, govori i o najtežim i najmračnijim temama naše svakodnevice. Međutim, na pojedinim retkim mestima (podvlačimo retkim), osetljivom čitaocu moglo bi opravdano da zasmeta preterivanje u tom hotimičnom potenciranju nepretencioznosti i naivnosti. Valjarevićev pripovedački manir je riskantno hodanje po tankom konopcu vrhunske umetničke kreacije (bez štapa za održavanje ravnoteže!) nad dubokom provalijom izveštačenosti i patosa.

Valjarević je pisac specifičnog realističkog prosedea, koji se u kritici često označava hiperrealizmom, sa karakterističnim, poput egzotičnog začina miligramski doziranim, naturalističkim detaljem. Srđan Valjarević je, što se nekome na prvi pogled može učiniti čudnim, izrazito vredan i disciplinovan pisac. Kompozicija "Dnevnika druge zime" ima precizno utvrđenu i simetričnu strukturu, koja je dosledno provedena kroz ceo roman, što nalikuje strogo obavezujućim normama klasičnih versifikacijskih oblika. Svaka dnevna beleška sastoji se od tačno tri crtice iz različitog doba dana, koje može obuhvatati period od svega tri minuta, ili se pak protezati od ranog jutra do duboke noći. Gotovo bez izuzetka, nakon svakog četvrtog dnevničarskog dana sledi po jedna pesma sa motivima iz stacionara. Uz to, pojedine crtice Valjarevićevog pisca dnevnika bez ikakve sumnje bi mogle zasebno stajati kao pravi biseri kratke proze.

Dnevničarski narativni postupak, barem kod Valjarevića, sam je po sebi (postmoderno) paradoksalan, jer, s jedne strane "pokriva" do pojedinosti svakodnevnu aktivnost junaka, dočim, sa druge strane, izriče u potpunosti fragmentarnu sliku pripovedanog sveta. Dnevnik kao forma romana, u slučaju "Dnevnika druge zime", iako bez ostatka sačinjen od čistokrvnih realističkih proznih jedinica, zapravo je uobličenje ekskluzivne postmoderne romansijerske strategije, poput npr. romana-rečnika. Relevantno je pitanje da li se danas uopšte može objaviti dnevnik u klasičnom značenju toga književnog termina. Roman je u naše doba konkvistadorski surov žanr, koji pobija svoje zastave na gotovo svaki prostraniji prozni entitet, uzimajući ga pod svoje okrilje i pod svoj grb.

Autor: Goran Lazičić

06.04.06 Vreme

Ako išta povezuje ove tri knjige i trojicu autora, to je postranjenost od opštih mesta srpske prozne konfekcije
Šta je "mejnstrim" a šta "alternativa" u književnosti jednog jezika, ili ko su "insajderi" a ko "autsajderi" gledano sa stanovišta glavnog toka? I da li sve te (proizvoljne?) odrednice uopšte nešto znače glede kvaliteta, ili se relevantna dela "dešavaju" – onda kad se dese – i u samom epicentru kao i na rubu, i preko ruba, nekakvog (imaginarnog?) dominantnog modela? I da li je danas uopšte još moguć jedan mejnstrim u nekoj normalno razvijenoj nacionalnoj književnosti? Nije li, recimo, za nekoga to u srpskoj književnosti (i dalje) jedan Dobrica Ćosić, a za nekog drugog David Albahari? I da li ove paradigme (i brojne moguće treće) još uopšte ikako korespondiraju – pa makar se i svađale – ili su se nepovratno udaljile, pa svaka obdelava svoju bašticu?

Pisce čije će recentne knjige ovde biti razmatrane malo toga međusobno povezuje, poetički, senzibilitetski, svetonazorno, ili kako god. I u njihovim "društvenim" životima i građanskim (dez)angažmanima teško da se može pronaći neka deblja nit-poveznica. Ono što im je, međutim, zajedničko jeste to da se njihovo pisanje kreće negde po strani od vladajućih, ili naprosto najprisutnijih modela u savremenoj srpskoj prozi, kao i stanovita žanrovska difuznost i neodredivost, i izvestan – "spontani" ili "brižljivo negovani" – pogled-sa-margine na Opšta Mesta savremene srpske literature, to jest ovakva ili onakva postranjenost (što nema nužno veze sa ličnom autorskom nepriznatošću, daleko od toga!), estetska i(li) egzistencijalna, od onoga što ovdašnja kritika najradije "kanonizuje". Što samo po sebi, opet, nije ni kvalitet, a kamoli mana...

ULIČNI HODAČ: Srđan Valjarević se u prvoj polovini devedesetih obreo niotkud – a tako i treba! – u srpskoj književnosti, i afirmisao se kao pesnik i prozaik jednog melanholičnog postbukovskijevskog i postkarverovskog senzibiliteta; njegove su poetske i prozne priče o intimnim užasima i divotama, a sve u zarobljeništvu podivljale Istorije, bile ono što je mnogim čitaocima – od kadgod "svojih" pisaca izneverenim i ostavljenim na suvome u varvarskim vremenima – bilo tako potrebno i tako lekovito. U ogavnim okolnostima koje su tada vladale i senčile naše živote, Valjarević je nekako imao biti prvim glasom još jedne "izgubljene generacije", da bi se onda nekako pokazalo da je ova (književna) generacija bila do te mere izgubljena/poništena/rasuta da je zapravo i nije bilo, da se sve svelo na ne više od tri-četiri imena, od kojih se većina opet negde zagubila usput, ne ostvarivši prethodno baš mnogo od onoga što se od njih očekivalo. Uostalom, i za samog se Valjarevića može reći da se negde usput bio zagubio – u egzistencijalnim vrtlozima, Bože moj... – i da se tek sporadično javljao da nas podseti na sebe, pa i na ono to je još možda mogao biti. A za to vreme su ono malo Scene iznova hrpimice preuzeli uglavnom jalovi mlađani klonovi svojih profesora, koji su ih lepo podučili da okrenu glavu od odvratnih i trivijalnih realija i posvete se istraživanju Nutrine Sopstvene Praznine...

Kako god bilo, Valjarevićev je povratak sa Dnevnikom druge zime (Samizdat B92, Beograd 2005), nekako na desetogodišnjicu onog, štono kažu kultnog, Zimskog dnevnika, vaistinu upečatljivo iskupljenje zarad svih onih posnih godišnjih doba. Ako je do smeštanja u "fioke", Dnevnik druge zime najbliži je romanu zaogrnutom u dnevničku formu; u svakom slučaju, to je kudikamo više roman od onog paraleksikonskog semoljisanja koje je famozni The Žiri proglasio romanom, pa još i najboljim... No, to je i najmanje bitno. Dnevnik druge zime kolekcija je dnevničkih zapisa ispisivanih od početka decembra do kraja marta, tokom jedne duge i teške, a opet sve vedrije "zime oporavka": dnevničar se oporavlja od svojevrsne oduzetosti nogu do koje je doveo njegov alkoholizam; zapravo, može se reći da iznova uči da hoda. U širem smislu: i da misli, da oseća, da živi. A od ranije znamo da je Valjarević kao prozni pisac možda i najjači baš u svojstvu uličnog hodača-pripovedača: onoga ko briljantno uočava i prepoznaje, i bez i trunke kitnjastosti i pretencioznosti u malešne lirske medaljone pretače svakodnevicu, svoju i tuđu, prizore i zbitija poznatih i nepoznatih ljudi, čineći od sivog i tmurnog Beograda pozornicu za svoj spektakl-bez-spektakla, za sve one kao uzgredne čarolije koje bi nekome (svakome?) drugome promakle, ili bi ih pak upropastio ne umejući da im podari pravi ton, da ih depatetizuje na jednoj strani, ali i da ih liši svakog ciničkog naboja. Valjarević je, uostalom, pisac operisan od cinizma. U njegovom slučaju to nikako ne znači operisanost od duha: ovakva, pak, kombinacija ume da rodi vrlo plemenitim plodovima, a Dnevnik druge zime tome je najbolji mogući dokaz. Pošto ni sam pisac u javnim nastupima uopšte ne krije izrazito autobiografsku potku ove knjige, nema razloga ni da se mi femkamo: "doslovno" ili ne, ova knjiga jeste hronika Valjarevićevog povratka u život, prošarana tučano teškim reminiscencijama na boravak u stacionaru, ispisanim u obliku trideset pesama (kaogod nekakvih intermeca ili interludija u dnevničkom tekstu) reklo bi se izrazito proznog jezika, a ipak perfektno ugođenog poetskog ritma. Usredsređen na svoje teško ranjeno telo koliko i na duševna stanja, pisac ovih zapisa sa čitaocem će obazrivo, a snažno podeliti svoje "poslove, sumnje i snove", a u međuvremenu će – polako, nogu pred nogu – špartati Iznova Pronađenim Gradom, gledanim ovaj put treznim, ali ne i suvim očima. Sklon svakovrsnom minimalizmu i understatementu, daleko od razmahanosti i svake preciozne fraze, Valjarević Dnevnikom druge zime ostavlja utisak početka jedne spisateljske zrelosti, za koju se vredi nadati da će tek da nas ugodno iznenadi. Što nam pisac ovde na neki način i najavljuje, preteći svojim budućim romanima... No, već je i ova knjiga pri vrhu onog najboljeg što je prošle godine na srpskom jeziku pisano i objavljeno, jedna od onih sve ređih i sve dragocenijih s kojima se lako i vedro budiš i zaspivaš i koje ti nešto znače: zamislite, srpska književnost nas se još (tu i tamo) može ticati, još je nisu sasvim ubili, mada se na tome po književnim pilićarnicima vredno radi!

OSUNČANA LEDINA: Ima li uopšte kakvog funkcionalnog linka između Valjarevića i Igora Marojevića? Na prvi i nekoliko narednih pogleda nema, jerbo je reč o uočljivo različitim senzibilitetima i rukopisima, a opet, nije bez neke to što se Marojeviću pripisuje "krti realizam" (Vladislava Gordić), mada na sve moguće načine zakrabuljen, transponovan u nešto drugo, ponajčešće u ironijsko poigravanje sa junacima, okolnostima u kojima su se obreli, konačno i sa samim sobom, sa The Autorom i njegovim dogodovštinama, sa "životnim radostima & teškoćama" koje mogu krasno da posluže kao predložak za – nakon što smo odstrelili nagoveštaje samosvrhovite anegdotalnosti – prozno-esejističko proigravanje sa duhom vremena. A bogme i sa geopoetičkim stereotipima. Nova, druga zbirka Marojevićevih priča Mediterani (Laguna, Beograd 2006) u neku je ruku reprezentativan primer(ak) takvog zaokruženog koncepta: kolekcija od četrnaest po svemu različitih proza koje povezuje to što su smeštene negde u mediteranski milje (širokogrudo shvaćen: može, za nuždu, da se protegne i do košavno-bljuzgavog Beograda), i što diskretno ali neopozivo podrivaju i izneveravaju poneki od dežurnih ("brodelovskih", u ovom slučaju) stereotipa o Mediteranu kao području izobilja, lakoće i vedrine življenja, mestu gde žive bezazleni hedonisti, pri tome još i urođeno multikulturalni... Notoran već sa svoje hladnoće, koju će kritičari radije nazvati "emotivnom prigušenošću", a mogla bi se nazvati i svojevrsnom namernom (koliko i, tobož" paradoksalno, "prividnom") emotivnom dezangažovanošću kao osvešćenim opozicijskim stavom vladajućem tonu "južnjačkog" (ergo: balkanskog, mediteranskog...) pripovedanja, Marojević u Mediteranima – čija naslovna množina, bajdvej, razložno potcrtava fakat da je svođenje tog područja na zajednički sociokulturni nazivnik bilo koje vrste vrlo diskutabilna rabota – varira i panoramira četrnaest slika egzistencijalne zebnje i(li) pometnje, od kojih su najuspelije one smeštene u Barselonu, autorovo privremeno utočište u prethodnim godinama: ovaj je pisac, kao i junaci koje izabere da oblikuje – ili oni izaberu njega, kako god – najbolji u ulozi Stranca, onog-koji-primećuje, a ničemu se, jel"te, ne čudi, niti produkuje "stavove" gde im mesto nije; ako je to, naime Stranac, i bukvalno, stvari su utoliko ogoljenije, a Marojević utoliko bolje demonstrira ono osećanje sveta koje tako snažno i tako konstantno obeležava njegovu prozu. No, i "domaće" mistifikacije (prerađeni Perast i Rat za čast Moane Poci; groteskni, sardonično karikaturalni Kazneni udarac kao pljuska neizbežnim toposima "balkanskog" i "muškog" kočopera), u kojima mu se otvaraju prilike za lapidarno, brzo i efikasno sastrugavanje pozlate sa ponekog samozadovoljnog lokalnog klišea, mahom su uspešni pokušaji da se prodre s onu stranu površinskih slika, opštih mesta jednog vremena i prostora. Kada još samo malo olabavi svoj pogdegde odveć "kr(u)ti" rukopis, Marojević će sigurno otići i dalje od Mediterana, no i oni su, u pozitivnom smislu, dovoljno daleko od svega onoga što dominira začaurenom domaćom proznom konfekcijom: knjiga priča koje, baš "mediteranski", bar mestimično osunčavaju jednu magluštinom obavijenu ledinu na kojoj obitavaju Zaslužni Radnici srpske proze, i taljigaju li ga, taljigaju...

ROMAN U ODUSTAJANJU: Nenad Prokić je banuo u čarobni (polu)svet srpske proze malo iz dramaturgije, malo iz politike; to možda i ne bi bilo neophodno spominjati da nije tako vidljivo iz njegovog prvenca Alpha Foxtrot (LIR BG i Forum pisaca, Beograd 2005). Evo nam, dakle, još jednog komandoskog upada "spolja" u naš ušuškani zabran, i to kroz (još) jedno žanrovski teško locirljivo delo... Kako, dakle, okarakterisati ovaj trodelni tekst od pukih stotinak stranica? Možda bi najbolje bilo reći da je to roman u odustajanju: njegov je prvi deo začetak jedne manje-više "klasične" – i sa zavidnom, nepočetničkom veštinom ostvarene – romaneskne naracije smeštene u savremeni Beograd; njegov je junak intelektualac pomalo zagubljen u srednjim godinama, na glupom i beznačajnom poslu, u zemlji Srbiji u kojoj su Nisko i Ružno podruku zaseli i zavladali, pa ne puštaju, opsesivni čistunac koji uzalud pokušava da se nekako ugnjezdi u svoj život u takvim okolnostima, a da se pri tom ne zaprlja... Ako vam se čini da ovo zvuči obećavajuće, rado ću se složiti s vama; iz nejasnih razloga, međutim, Prokić u drugom, daleko najdužem delu Apha Foxtrota naprosto ubija zametak sopstvenog romana menjajući ga za jedan više bunovan no buntovan solilokvij svog junaka, da bi tek posle nekoliko desetina stranica polako, u fragmentima, bez osobitog reda i smisla, počeo da se vraća ponekoj krhotini inicijalne Priče, ali tako da joj se istinski uopšte ne vrati ni do samog kraja. O, zašto? Nemam pojma. Prokićev me postupak podseća na kuvara koji počne da sprema neko ukusno jelo: sve lepo izgleda i miriše, stvar se krčka i obećava, a onda se kuvar odjednom uskopisti, skine šerpenju sa štednjaka i zafrljači okolo vaskoliki njen sadržaj, pa se ono što je imalo biti sastojcima dobrog ručka pretvori u vrele gromuljice koječega koje se nekako tužno slivaju po zidovima, patosu i licima kolateralnih žrtava njegovog čina. A opet, u poslednjim će se stranicama tekst relativno "oporaviti", ali samo utoliko što će povremeno (pro)funkcionisati kao zanimljiv i strastven esejistički "moj obračun s njima", to jest sa savremenom Srbijom, ovakvom kakva je, musavom i prema sebi savršeno nezahtevnom... U redu, ali to je dobro za knjigu eseja, dok je Alpha Foxtrot u konačnom zbiru više jedan prozni bastard nejasnog pravca i smisla, koji je pao žrtvom svog autora: on ga je rodio, on ga je i ubio! Šteta, jer se lepo vidi da je sve to moglo biti drugačije, samo da se znalo šta se sa svim tiim hoće, ili da je bilo strpljenja da se to izgradi. Eto paradoksa: Prokić je dobar pisac, ali kao da ima problema s tim da prihvati da je uopšte nekakav pisac?!

Teofil Pančić

15.02.06

Vavilon

Pre ravno deset godina pisan je I potom pasionirano čitan Zimski dnevnik Srdjana Valjarevića, pisca koga još pamtimo, izmedju ostalog po romanu Ljudi za stolom i poeziji, Džo Frejzer I 49 pesama. A onda, zatišje, pa muk, pa pitanja, I konačno odgovori stižu sa novom knjigom Dnevnik druge zime. Ko je pročita, saznaće šta se sve dogadjalo sa Srdjanom Valjarevićem, ali će uvideti i da su se neki od osnovnih kvaliteta njegove proze, jednostavnost I iskrenost, nepretencioznost I prijemčivost, još uvek zadržali, pa možda čak još I više od toga, dobili novi kvalitet emotivnosti bez patetike.
I njegov drugi dnevnik (Dnevnik druge zime), proizvod je četvoromesečnog hodanja beogradskim ulicama, pomalo u maniru "on the road dnevnika-romana", čiji glavni lik ispisuje sopstvenu pripovest u stalnom pokretu. Razlike izmedju ove dve knjige su ipak višestruke I pronalaze se na nekoliko nivoa od kojih je najvažnija promena motivacije glavnog lika koja pruža zamajac osnovnom motivu šetnje. Dok je u prvom "Zimskom dnevniku", narator bio šetač-posmatrač, hroničar, beležnik koji je konceptualno prilazio projektu popisivanja gradskih prizora u sadejstvu sa fotografom, Vesnom Pavlović, Dnevnik druge zime je proistekao iz borbe za život, iz neophodnosti da se teška bolest savlada fizičkom I duhovnom terapijom- hodanjem. Šetnja uprkos zimi, uprkos bolovima, hodanje iz nužde kao povratak životu, oživljavanje, šetnja kad ništa drugo ne preostaje. Izmenjeni ugao motivacije glavnog lika ovog romana u dnevničkoj formi, nametnuo je i introspektivni momenat bez obzira na to da li se promišlja sopstvena ili tudje sudbine, on donosi katarzu I ozdravljenje. Uočljivo različita pozicija pripovedača koja se sa konceptualizma preselila u egizstencijalizam, podstaknuta je, kako sam Valjarević, inspirisan Jaspersom, navodi na jednom mestu dnevnika, graničnim okolnostima u kojima se čovek suočava sa Nigdinom I ne pronalazeći odgovore u egzistenciji, traga za transcedentnim sadržajima čineći tako egzistencijalni skok.
Kao da je potekao iz Aristotelove peripatetičke škole, Srdjan Valjarević šeta I pripoveda, piše, pa opet šeta. Njegovi književni družbenici-šetači, Robert Valzer, Miroslav Mandić, Henri Dejvid Toro, Jaspers i Hajdeger šetaju zajedno sa Srdjanom te zime 2004-2005. A opet, Valjarević, sledeći Toroove reči iz njegovih dnevnika, veruje da I "onaj ko sedi kod kuće, možda je najveća lutalica od svih". Ulice Beograda su piščeva kuća, baš onoliko koliko I njegovi iznajmljeni stanovi, bezdogadjajni prolasci gradskim pejzažom nalik usamljeničkoj nepokretnosti ostajanja kod kuće, te se i motiv šetnje premrežen usamljenošću kojoj ne smetaju povremeni I usputni susreti, pojavljuje I u (širem, metafizičkom) kontekstu prividno nebitnog, ali ipak svrhovitog lutanja.
Hladnoća, zimsko okruženje asocira dvostruko: na Handkeovsku Nigdinu koju Valjarević poštujući Jaspersove putokaze, uspešno prevazilazi uključujući tople i životne priče o ljudima koji više nisu samo slučajni prolaznici, predlošci za širi koncept kao u prethodnoj knjizi, već poznanici i prijatelji. Intimistički zagrljaj ispovednog tona ne dopušta hladnoći urbanog prostora, niti metaforički sagledano zimskoj atmosferi tragike koja je prethodila pripovedanju, da se zaledi u okovima objektivnosti hiperrealističkog zimskog prostora I vremena: život uprkos svemu pulsira I odaje toplinu u paralelnom sadejstvu sa neprekidnim hodanjem koje proizvodi toplotu. U poredjenju sa "hladnim" zanimanjem za ljudske sudbine iz prethodnog dnevnika, "toplina" empatije sa ljudima koji više nisu marginalci već običan, jednostavan a nadasve važan svet prijatelja, komšija, rodbine, najznačajniji je pomak u dosadašnjem Valjarevićevom radu, bez obzira na uglavnom nepromenjeni stilski obrazac minimalizma, svedenosti I jednostvanosti čime se čitaocu ostavlja dovoljno prostora za moguću nadogradnju produbljenim značenjima.

Jasmina Vrbavac

29.01.06 Danas

Kao da nije prošlo deset teških godina, još se sećam Zimskog dnevnika Srđana Valjarevića, onog trpkog, hladnog osećaja koji je emitovala ta knjiga, crno-belih fotografija što su skladno pratile niz preciznih dnevničkih beleški iz života jednog mladog čoveka.
I u proznim knjigama i u poeziji, Srđan Valjarević je vrlo brzo izgradio svoj ton saopštavanja (izbegao sam floskulu: prepoznatljiv), iskrene neposrednosti koja osvaja čitaoca. Taj ton mu omogućava da iz proznog prosedea pređe u pesnički i ostajući u istom svetu, govoreći o faktički istim temama, jedino blagim korekcijama ritma iznova pripoveda trpku priču o usamljenosti, o egzistenciji na izabranoj margini. O skromnosti, u stvari...
Dnevnik druge zime, nastajao od 1. decembra 2004. do 31. marta 2005. nosi u sebi znane stilske vrline davnašnjeg Zimskog dnevnika, knjige koja je s pravom stekla kultni status u Beogradu i onom što nazivamo srpska književnost, dakle bila je čitana i pročitavana, odnosno voljena od onih koji od života traže u suštini malo, ali vole dobro. Verujem, naime, da su se mnogi (to jest neki, oni koji su voleli Zimski dnevnik ili Džoe Frejzera u njegove dve varijante), tokom proteklih sezona pitali šta li je sa Srđanom Valjarevićem, zašto tako malo objavljuje... Ova knjiga nudi odgovor. Ona, dakle, u dnevničkim beleškama prati piščeve dane, dug i bolan proces telesne rehabilitacije (problemi s nogama, stopalima ), njegova duga, oporavljujuća šetanja po Beogradu, s kraja na kraj, od Kalemegdana do Bulevara revolucije, od Crvenog krsta preko Slavije do Autokomande, preko zebri i pored ljudi, s vazda budnim pogledom ka uličnom životu grada, sedenjem za stolovima kafana i kafića, razgovorima s trgovkinjma i medicinarima. Otuda u ovim zapisima Srđan Valjarević često efektno prikazuje obične ulične prizore, životna očuđenja, "skida s trake" razgovore prolaznika, beleži oblike njihovog ponašanja, gestove namera... Dnevnik druge zime jeste vrsta ličnog dokumenta o napuštanju jedne vrste života (na samoj granici mogućeg i legalnog - ovo je pogrešna reč, ali bolja mi ne dolazi u mozak!), o upornom izvlačenju iz rizičnog zdravstvenog stanja, o prekidu prijateljstava s nekim (sumnjivim) ljudima, o srećnim trenucima u društvu dece ili prijatelja.Kao i prethodni dnevnik Srđana Valjarevića, i ovaj živi od treperenja svakodnevice, iz koje pisac, dva-tri puta dnevno "vadi" situacije, atmosfere, likove, doživljaje - ponekad uobičajene - i pretvara ih u ekspresivno tkivo svakodnevne drame. Ponekad, još ređe, te kratke sekvence života u prolasku, kraj kojih šetajući ide Srđan Valjarević, istinske su drame - saobraćajna nesreća neke devojke, rasprava uličnih mangupa, pucnji u susedstvu, apsurdna pogibija prijatelja - ali ih pisac na izvestan način umiruje, depatetizuje i svodi u ravan običnog i uobičajenog - gradeći tako sirovi utisak ovog doba, u Beogradu, haotičnog kakav već jeste. Srđanova iskrenost je zalog poverenja, njegova sposobnost da odabere ono što je obično i ubedljivo, podjednako, daje snagu njegovom literarnom svetu - te je ovaj dnevnik skoro nemoguće (čitaj, bolje je tako, ipak: vrlo teško!) ostaviti, kad počnete da ga pratite, sledeći piščevo kretanje. Hamsunovska iskrenost i nepretencioznost podrazumevaju se, i u proznim i u pesničkim delovima Dnevnika druge zime. Pisac ih uspešno utkiva jedne u druge, darujući, u stvari, svojim čitaocima i 30 novih, vrlo dobrih valjarevićevskih stihovanih osvrta na (vlastiti) život - u hiperealističkom duhu vremena (dakle: naše nesreće). A ono što sledi iz samog toka rehabilitacije i škole hodanja, prirodno je, verovali ili ne: jedan ozarujući kraj. Neka vrsta spoznaje da izlaz postoji i da je on u prihvatanju sebe i sveta u koji si uronjen, sa svim svojim teretom na srcu.
Dnevnik druge zime je autorska knjiga koja obeležava proteklu sezonu kao jedno od najznačajnijih ostvarenja u srpskoj književnosti.
Srđane, baš je dobro što ti je hodanje pošlo za rukom!
Vasa Pavković