Laslo Vegel (1941), novosadski romansijer, dramski pisac, esejista, pozorišni kritičar. Vegel je autor koga kritičari ubrajaju među najvažnije pisce savremene mađarske i srpske književnosti. Jednom prilikom izjavio je: „Pišem na mađarskom jeziku i, naravno, pripadam mađarskoj književnosti. Moje životno iskustvo, ceo moj život i prozni svet vezuje me za nekadašnju Jugoslaviju, danas za Srbiju, Vojvodinu odnosnoNovi Sad. I srpski i hrvatski kritičari koji su pisali o meni uvažili su moju kompleksnu situaciju i niko nije pisao o meni kao o stranom književniku. Ni ja se ne osećam u srpskoj književnosti i kulturi kao stranac. Ali, to ne znači da je ta kompleksna situacija neka ’multikulturna idila’, ponekad osećam da sam na ničijoj zemlji, a ponekad kao da nosim dva tereta na leđima.”Najvažnije knjige Lasla Vegela su: „Memoari jednog makroa” (roman, 1967), „Dupla ekspozicija” (roman, 1983), „Pareneza” (roman, 1987), „Vitgenštajnov razboj” (knjiga eseja, 1993; Regionalna Pulicerova nagrada Mađarske), „Exterritorium” (roman, 2002), „Judita i druge drame” (knjiga drama, 2005). Romani i eseji Lasla Vegela prevedeni su na više evropskih jezika.
18.10.18 Vreme
Grad, ono što ostaje
U sablasnoj svetlosti munja učinilo mi se da oluja podiže grad u nebo. Ujutro putujem na nekoliko nedelja u Budimpeštu, gde nikad u životu nisam sastavio više od mesec dana. Prizor nevremena i pomisao na duže odsustvovanje rodili su u meni izvesnu strepnju, moglo bi se desiti da se Novi Sad u jednoj takvoj noćnoj oluji podigne u nebo i da na njegovom mestu ostane samo maketa bivšeg grada. I da ću ja i nadalje morati da se ponašam kao da se ništa nije desilo: kao stranac tumaram novosadskim ulicama, i srce počinje sve brže da mi kuca kad se iza ugla pomoli neko lice koje makar podseća na nekog. Bilo bi veliko poniženje nadživeti ove kuće i trgove, mada nikad sebi ne mogu da objasnim zašto sam im toliko privržen. (1992.)
Prošlo je već dosta godina, i još četiri puta toliko godišnjih doba, otkad je Laslo Vegel prvi put upotrebio "bezdomni lokalpatriotizam" kao svojevrsnu samodefiniciju, kao paradoksalan, a upravo zato tako besprekorno precizan opis vlastite pozicije – intelektualne, političke, kulturne, ne naposletku i emotivne – ne samo spram & vizavi grada u kojem je proveo skoro čitav život, nego i svega onoga što određuje pisca i intelektualca, i njegov odnos prema svetu u kome živi – i prema sebi u tom svetu, dakako. U epohi tiranije identiteta, zapravo "identitarizma", ili "histerije identiteta" kako bi rekao Đerđ Konrad, nepoželjno je i nepoćudno imati više od jedne identitetske odrednice, i to, dakako, baš one koja je u vašem neposrednom okruženju većinska – ne samo u brojčanom, nego pre svega u smislu moći, dominacije, hegemonosti u jeziku, mišljenju, vrednovanju. Ali, kako da neko kao Vegel ima samo jedan identitet, i kako da taj jedan bude "većinski" u bilo kojem smislu? Za početak, pisac dostojan tog imena već je sam po sebi manjinac; zapravo, čovek s nezakržljalim mentalnim aparatom već je osuđen na manjinstvo – ili nagrađen njime, kako se uzme. Ali, ti čudni srednjoevropski svati kao pisac Neoplante ne mogu se jednoznačno definisati ni u kolektivističkim formama i formatima. U redu, Mađar je i piše na mađarskom, ali nije "onaj pravi" – kako će mu reći jedan slučajni pijačni sagovornik – jer nije iz (današnje) Mađarske. Državljanin je Srbije, ali nije Srbin niti srpski pisac; odrastao je u Jugoslaviji, bio je "Mađar koji ima more", što bi rekao Oto Tolnai, ali ni te Jugoslavije više nema, pa s njenim traumatičnim rastakanjem i njena zakonita deca, svi ti silni južni Sloveni, imaju silne identitetske probleme, pa kako ih neće imati jedan potomak Huna? I Vojvođanin je, dakako, ali zna li iko, nakon svega što ju je pregazilo, da nam objasni šta je to danas Vojvodina i, sledstveno, ko je danas Vojvođanin, i po čemu osim po adresi? I moglo bi se ređati ovako još dugo, ali na kraju preostaje nešto što je oku i drugim čulima koliko-toliko sagledivo, izmerivo, opipljivo, lekovito neapstraktno, mada beskrajno složeno i protivrečeno, češće iritantno nego razgaljujuće, ostaje, dakle, grad: Novi Sad, Ujvidek, Neusatz, Neoplanta. Vegel je, dakle, možda ponajviše Novosađanin, ali ni u toj se koži ne oseća komotno, sačuvaj bože: u njoj ga samo možda za nijansu manje svrbi nego u svim drugim kožama koje mu takođe legitimno pripadaju (mada on nikako da njima bezostatno pripadne). Makar i samo zato što grad ipak nije istorijsko-ideološka utvara nego mesto presne životne stvarnosti. A možda i tek zato što nam grad, njegove ulice, kuće i ljudi, preostane kada sve drugo iščezne ili se – što je mnogo gore – pokaže kao iluzija, pričina, sablast.
Mnogo je Vegel svojih knjiga, i mnogo stranica u njima posvetio Novom Sadu, neposredno ili posredno, toliko (i tako) da mu u tom smislu može parirati samo Aleksandar Tišma, njegov ionako čest sagovornik, manje u tzv. stvarnosti slučajnih i namernih susretanja, više u knjigama, u samotnim reminiscencijma koje će doživeti onu kišovsku milost uobličenja u proznim, esejističkim ili dnevničkim zapisima. Pa ipak, kolekcija dnevničkih zapisa, fragmenata, paramemoara, mikroeseja i nanoputopisa nazvana Novosadski dnevnik 1991-2016 (preveo Arpad Vicko; Akademska knjiga, Novi Sad 2018) i u tom je opusu na poseban način istaknuta, bez obzira na to što možda nije bila takvom izvorno mišljena, jer je ova knjiga zapravo svojevrsni ekstrakt izvađen iz šire celine: Vegel već decenijama piše i objavljuje raznorodne dnevničke zapise, a ovde su iz tog obimnog materijala probrani oni koji direktno ili indirektno referišu na Novi Sad, ili na sve ono što ga se (Novog Sada, ali dakako i Vegela) sudbinski, egzistencijalno tiče. Vremenski smešten u godine uspešnog raspadanja naših života (i zemalja, gradova, željenih i nametanih identiteta...) i mnogo manje uspešnih pokušaja da se ti životi – preoblikovani, ali u srži prepoznatljivi – nekako ponovo sastave, Novosadski dnevnik seizmički precizno beleži bilo epohe, raspad tzv. socijalizma i uspon (tzv.?) kapitalizma, nestanak Jugoslavije i otužni kvazitrijumf etničkih državica, od kojih je jedna "fasovala" i Novi Sad, pa ga brže-bolje (Da joj ne utekne? Kao da ima gde?) napučila svim onim što će ga najmanje podsećati na samog sebe, bahati i bučni nacionalizam većine kojem se suprotstavlja tihi, mrmoreći nacionalizam manjine, sve više zagledane preko crte u tzv. Maticu, a i ta matica, bogme, ima dovoljno identitetskih problema (sa sobom, sa Drugima i sa vlastitom zagraničnom manjinom koja kao da je nedovoljno Mi jer uglavnom nedovoljno deli "naše" iskustvo i kodove samoprepoznavanja i nedovoljno Drugi da bi se mogla uspostaviti istinska distanca, ma uopšte: da bi je bilo moguće definisati izvan plačljivih stereotipa), toliko da je naposletku posve zabasala u bespuće... Vegel u svemu tome ne nastoji da tvrdo pripada bilo kojem (id)entitetu, a sve se čini da bi, kad bi nekim čudom i uznastojao, bio uredno odbijen, jer je isuviše atipičan, i tako besprimerno "nenarodni element", šta god da definišemo kao "narod". I gde tu da čovek, pa još pisac, potraži siguran zaklon, u kojem to krdu u kojem "smrdi, ali je toplo"? Vegel, boraveći u Budimpešti, beleži i ovo: "Najviše me iznenađuje što kondukter urla na mom maternjem jeziku, što i reklamne poruke čitam na mađarskom. U Novom Sadu me pritiska spoznaja da imam jedan život i dva jezika, ovde u Pešti bespomoćno otkrivam da imam dva života i jedan jezik. Bar kada bih mogao da se uverim u istinu bilo jednog bilo drugog, pa da ne moram više da lutam, da se potucam od jedne do druge strane, jer nijedna protivrečnost ne može da me smiri."
Na koncu, dakle, preostaje bezdomni lokalpatriotizam, i taj čudni gradić od kojeg bežiš i kojem se vraćaš, čak i kada si odavno iscrpeo sve makar i prividno racionalne razloge za to, čak i onda kad zapišeš da te za njega vezuju još samo tvoja radna soba i kontemplativne, sve više usamljeničke (jer – kako i s kim preguravati kroz Postvreme?) šetnje njegovim sve zapuštenijim ulicama. Iz kojih ulica, ćoškova, prigušeno osvetljenih trgova, zgureno promičućih predvečernjih senki, ipak nikako da do kraja izvetri neka tajanstvena supstanca koja neke među nama nepopravljivo vezuje za njega, utoliko više što manje uspevamo da odgovorimo na ono dosadno pitanje – zašto. Možda je i ceo ovaj dnevnik, sa svojih tristotinak stranica, jedan velik, unapred uzaludan, a postojano odvažan pokušaj da se na to pitanje odgovori, to jest, da se odgovoru priđe najbliže što je moguće, a to je još uvek dovoljno daleko da u tekstu bude – čini se čitaocu, svakoj banalnoj statistici uprkos – više upitnih nego potvrdnih rečenica. I dobro je što je tako. Ne, ispravljam se: nije li ipak dobro što je tako?
teofil pančić
