Ispaštanje ili priče iz donjih predela

Njujorškoj, londonskoj, berlinskoj i pariskoj gospodi ponekad se dopadnu naše balkanske egzotičnosti, rado će pogledati neki Kusturičin film, na primer. Pariske dame u tim prilikama tiho vrisnu, ah... Da bismo im ugodili, stavljamo na svoja lica balkansku masku, ratničkim bojama ukrašenu kopiju našeg pravog lica, i izvodimo im igrokaz balkanske istorije

Promena sistema je obavljena sa hepiendom.

Posle dugog iščekivanja stigao je i Džo Bajden, potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država.

Proverena je čak i kanalizaciona mreža važnijih beogradskih ulica, u slivnicima su čučali policajci. Mnogi su u nedoumici čačkali noseve, nisu mogli razumeti zašto treba toliko brinuti o nekom koga smo deset godina neprestano kudili. Stražareći u smrdljivoj kanalizaciji prizivali su u sećanje holivudske glumice. Sofiju Loren, Elizabet Tejlor, Đinu Lolobriđidu, koje su se s Titom vozikale u fijakeru i limuzini na Brionima. Viđali su ih još kao deca, u bioskopu, sve te seksi glumice. I zavideli drugu Titu što može da bude u njihovom društvu. Elizabet Tejlor i Merilin Monro – to je prava Amerika, a ne ovaj Bajden, kojeg mora, čameći u smrdljivoj kanalizaciji, da čuva.
Bajden je pak sa širokim holivudskim osmehom pozdravio beogradske političare koji su se na dočeku pojavili u odelima, dakako, prema najnovijoj italijanskoj modi. Neka vidi Amer da smo veći Evropljani od Nemaca i Francuza. Posle izvesnih natezanja i pogađanja usledila je svečana večera na kojoj je potpredsednik visoko digao čašu, pa se kucnuo i sa srpskim tajkunom koji je svoj prvi milion stekao u ratnim godinama, za vreme Miloševićeve vlasti i kojem je dugo bio zabranjen ulazak na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država.
Tako je okončana plišana revolucija. Bajden i tajkun su učtivo klimnuli jedan drugom glavom, kucnuli se čašama, a na ulicama su se, jedan pored drugog, našli bilbordi koka-kole i Ratka Mladića koji je poštovan kao nacionalni heroj.
Nekadašnja opoziciona inteligencija delovala je kao siroče, na simpozijume sad već odlaze ministri i državni sekretari koji se srdačno grle sa svojim zapadnim kolegama. Dugo stežu jedan drugom ruke, smeškaju se u kamere, prave se kao da je sve u najboljem redu. Ispostavilo se da je demokratija podnošljiva, treba samo umeti s njom. Oni koji su pre dve decenije naivno sanjali o slobodi, ostadoše bez Velikog Neprijatelja – imali su osećaj kao da su se ušetali u zamku slobode. Zastrašeno su ustuknuli, ućutali, njihova kritika je sve više gubila oštrinu. Nisu hteli ovakav kapitalizam, ali ipak ne negoduju, kako ih ne bi optužili za nostalgiju za socijalizmom. Još bi se pokazalo da su oni poslednji, tajni komunisti ili liberali, jer je i ta reč postala psovka, poput komunizma.
Tršćanski konobar, moj zemljak, dobro je uvežbao srednjoevropske manire, postali smo svi kao on. Smeškamo se sa srednjoevropskom elegancijom, otmeno se klanjajući pozdravljamo iz daleka pristiglog gosta, laganim plesnim koracima vodimo ga do unapred rezervisanog stola. Ponašamo se učtivo, nenametljivo, i uzdržavamo se od svakog vida familijarnosti. U srednjoevropskim kafeima poslužujemo goste u besprekorno belim rukavicama, dok u potaji sanjarimo o braći Rusima i o Putinu. I književnost se sasvim upitomila. Lako, takoreći iz zgloba, bezbrižno ispisujemo svoja dela, kao da u Parizu živimo svoj nehajni život.
Srednjoistočni Evropljani su, polagano, u svojoj slobodi, izgubili identitet. Uspomena na njega ponekad izbije iz najdublje utrobe, ali moramo je zatajiti, ili se praviti kao da je reč o bezazlenoj turističkoj atrakciji. Njujorškoj, londonskoj, berlinskoj i pariskoj gospodi ponekad se dopadnu naše balkanske egzotičnosti, rado će pogledati poneku numeru, neki Kusturičin film, na primer. Pariske dame u tim prilikama tiho vrisnu, ah, kako je samo čudesan, egzotičan ovaj svet. Da bismo im ugodili, stavljamo na svoja lica balkansku masku, ratničkim bojama ukrašenu kopiju našeg pravog lica, i izvodimo im igrokaz balkanske istorije. Sve je to, međutim, samo koketovanje, puka zabava, zadovoljavanje nostalgije salonskih globalista za folklorom. Na njihov zahtev ponekad im serviramo nešto i od toga. Bolje da tapšu takvim stvarima, nego da zaviruju šta se dešava u stvarnosti. Nije trebalo dugo čekati pa da se umesto imaginarne srednje Evrope i Balkana pojavi pravo lice, ono koje smo prvobitno najradije prikrivali. Lice koje rečito govori o tome da nacije i države sumnjičavo ili neprijateljski odmeravaju jedni druge, dok iz njih elementarnom snagom izbija nacionalizam i populizam. Ovo podneblje se s takvom žestinom okrenulo udesno da su ga zabolela krsta, jer je naumilo da se smesti desnije i od Zapada.
Sloboda nas je razotkrila, ogolila. Ono drugo lice, skriveno iza crta prilagođenih maski, ono lice, dakle, koje je komunizam silom, diktatorskim metodama prikrio, naše iluzije i ideali su našminkali zamišljenom srednjom Evropom. Srednjoevropski san, onaj koji su prosanjali Kundera, Konrad i Magris, najednom se raspršio. Raspršile su se i iluzije. Ispostavilo se da smo samo falsifikovali sopstvene biografije, inače, sve je ostalo po starom. Očevi su se odrekli svoje prošlosti, sinovi su se pak odrekli očeva. I sad tapkamo u mestu sa svojim izgubljenim iluzijama. Više se odgovornost ne može svaliti ni na socijalizam koji u mukama odumire, niti na sovjetsku imperiju koja je navodno otela srednju Evropu. Osvanula je sloboda, stigosmo do najteže etape puta, na kojoj smo se suočili sami sa sobom. Žmirkavo zurimo u ogledalo, u odraz sopstvenog lika. Tapkamo u mestu, ne borimo se više ni protiv komunističke diktature, niti za slobodu. Slobodni smo – priznajemo s izvesnom srednjoistočnoevropskom ironijom, pošto znamo da je i naša sloboda tek svojevrsna maska. Neka živi sloboda koja ne vredi ništa! Neka živi sloboda, dole jednakost! Dole jednakost, dole bratstvo! Stenjemo pod teretom slobode. Zlopatimo se pod slobodom. Cvilimo, ali zato i nadalje laganim plesnim koracima serviramo espreso u velikom srednjoistočnoevropskom kafeu, kao moj zemljak u tršćanskom San Marku. Srednja Evropa i Balkan su se otarasili svojih okova, a zajedno s njima izgubili su i svoju sudbinu. Kad bi ljudi čuli priču o nemačkom pukovniku i o Vladimiru, pukli bi od smeha. Izmišljena priča, rekli bi i odmahnuli, jer više veruju televizijskim rijaliti šou emisijama nego svakodnevnom životu. Tako je od srednje Evrope i od Balkana nastala – serija rijalitija.

02.12.13

Ovih dana novosadskom književniku Laslu Vegelu u Budimpešti je uručeno priznanje za životno delo “Domovina” mađarskog civilnog sektora, jedno od mnogih koje je za književno stvaralaštvo dobio sa obe strane srpsko-mađarske granice.
Ta nagrada je Vegelu već treća za životno delo (koje on ni izbliza ne privodi kraju). Prvu je dobio od svog grada, a to je Februarska nagrada Novog Sada (2003. u simboličnom obličju golubice), a druga je “Lajoš Košut”, najznačajnija književna nagrada u Mađarskoj (2009).
Laslo Vegel (1941) je romansijer, esejista, dramski pisac, dramaturg i pozorišni kritičar, prevođen na više evropskih jezika. Kada kaže da ovom gradu nedostaje familijarna ljubav, potpuno izvan sfere politike, onda niko ne prigovara. Jer Novosađani pamte da Laslo Vegel nije želeo (iako su ga mnogi zvali) da napusti svoj grad kada su ga nagrđivale NATO bombe. On je jedan od retkih umetnika koji pođednako pripada i mađarskoj i srpskoj književnosti i kulturi.

Kako se oseća čovek-pisac koji je već dobio tri nagrade za životno delo?
- Malo je čudan osećaj, jer imam još toliko planova i ideja za pisanje. Živim povučeno, nemam funkcija ni društvenih obaveza i pisanje je ceo moj život. Ipak, sva ta priznanja pričinjavaju zadovoljstvo i služe kao neka vrsta inspiracije za usamljenog čoveka poput mene. Na žalost, književni rad i umetničko stvaralaštvo u celosti nisu baš na ceni u novim demokratijama. Ljudi koji žive kao slobodni umetnici, ovde su veoma potcenjeni.

Gde su još, sem Srbije i Mađarske, prisutne vaše knjige?
- Na nemačkom govornom području, jer u Nemačkoj imam velikog izdavača, “Matez i Zajc”, koji objavljuje već treću moju knjigu, a to su “Priče iz donjih predela - Berlinski tekstovi”. Oni imaju veliku distributivnu mrežu, a “Memoari jednog makroa” i “Edžterritorium” imaju i elektronsko izdanje. A iz “Fišera” za proleće najavljuju yepna izdanja nekih mojih knjiga, pa zbog svega mislim da one nisu simbolično, već stvarno prisutne među nemačkim čitaocima. U Budimpešti mi je nedavno izašla “Neoplanta ili obećana zemlja”, a za ovaj naslov se očekuje nemački prevod i srpski izdavač, jer ga je Arpad Vicko već preveo na srpski. To je roman o Novom Sadu, radnja počinje 1914. ali se ja bavim ljudskim sudbinama, a manje istorijom.

“Ujvideki sinhaz” i Andraš Urban pripremaju pozorišnu predstavu po vašem romanu “Neoplanta ili obećana zemlja”. Da li ćete se kao pisac “mešati” u taj projekat?
- Pozorište je već najavilo premijeru za 15. mart naredne godine, a Urban je reditelj raskošnog talenta. Ja ću ljubopitljivo pratiti njihov rad, ali se neću mešati. Bio sam dramaturg i znam da reditelji to ne vole. Za pisca je najbolje da piše i ćuti, jer je reditelj autor pozorišne predstave. Najbolje mu pomaže glumačka mašta.
Ta glumačka inteligencija je jako važna u procesu nastajanja predstave. U “Ujvideki sinhazu”, koje je već imalo nekoliko dobrih faza, sada traje pozorišno čudo. Oni sve prave vrhunski, od ničega takoreći, sem ogromnog talenta i entuzijazma. To svi vide, a ja mislim da je reč najviše o velikoj glumačkoj snazi, o kompaktnom ansamblu. Ovo pozorište je iznad jednog jezika, ono je preraslo lokalni značaj, što se vidi po publici i po silnim festivalskim nagradama iz celog regiona. A najviše volim kad neki grad poseduje taj vavilonski, višejezički kosmos.

Radmila Lotina

Priče iz donjih predela

U Mađarskoj objavljuju vaša sabrana dela?
- Da, “Noran libro” je ove godine izdao prva dva naslova - “Neoplanta ili obećana zemlja” i “Priče iz donjih predela”. Dogodine će objaviti jedan stari i jedan novi (još u nastajanju). Pišem porodični roman sa radnim naslovom “Pastorak”. I uporedo, eseje, dnevničke beleške, u kojima uživam. Ni u Srbiji ni u Mađarskoj dnevnici i meomari nisu toliko popularni kao u Nemačkoj, ali se nadam da će jednog dana biti.
Za moje prve romane čeka se da isteknu autorska prava kod nekoliko mađarskih izdavača.

05.11.11

Novossti.com

Izdavačka kuća Cenzura objavila je novu knjigu poznatog novosadskog književnika Lasla Vegela. “Priče iz donjih predela”, koje je sa mađarskog preveo Arpad Vicko, definisane su u podnaslovu kao “berlinski tekstovi”.
U zbirci esejističke proze koju čine tri celine, pisac opisuje “susret sa Berlinom kao prvi susret sa stvarnom Evropom, posle pet decenija boravka pod staklenim zvonom i svetonazorski izolovanom barbarikumu...”
Laslo Vegel (Végel László), prozni i dramski pisac, dramaturg i esejista, rođen je 1941. godine u Srbobranu. Studirao je mađarski jezik i književnost na novosadskom, i filozofiju na beogradskom univerzitetu. Radio je kao novinar, urednik časopisa, dramaturg Televizije Novi Sad, stalni pozorišni kritičar lista Politika... Pored ostalog, autor je romana “Memoari jednog makroa”, “Dupla ekspozicija”, “Pareneza”, “Exterritorium”, te zbirki eseja “Odricanje i opstajanje”, „Abrahamov nož” i “Život na rubu”, kao i knjige drama pod naslovom “Judita”.

Gospodine Vegel, prvi deo vaše knjige “Priče iz donjih predela” napisan je u drugom licu. Takvo pripovedanje jedno je obeležja vaše poetike. Tako ste napisali “Exterritorium”, deo “Bezdomnih eseja”, nekoliko ogleda u knjizi “Odricanje i opstajanje”... Zašto drugo lice?
- Kada sam pisao eseje koje sam objavio u knjizi “Odricanje i opstajanje”, ja sam tu narativnu formu zamislio kao dijalog sa samim sobom, kao jednu ispovednu formu, ali to je ujedno i moj strah od subjektivnosti na koju sam osuđen. Postoje teme i situacije kada objektivistički diskurs deluje lažno, a čisti subjektivni izraz apsurdno – kako da dovodim samog sebe u pitanje, ako pišem u prvom licu jednine. Morao sam da eliminišem i svoj subjekt, moje Ja. Ja više nije čvrsto uporište, pa sam zbog toga stvorio “pseudo Ja” koje razara i mene. Znam da je to autodestruktivni paradoks. “Exterritorium” je spontani nastavak te jezičke prakse. Naime, tu knjigu sam pokušao da pripovedam u prvom licu jednine, ali nisam uspeo da napišem ni dvadesetak stranica.

Anarhija identiteta

“Exterritorium” je nastao od dnevnika koji ste vodili tokom bombardovanja 1999. godine?
- Za vreme bombardovanja vodio sam dnevnik koji nisam objavio i koji nisam mogao da iskoristim. U nemoći sam uvideo da se tu više ne radi o jednom događaju, nego o jednoj porodičnoj priči smeštenoj u dvadeseti vek. O mojim nadama i zabludama, o mom prinudnom susretu sa istorijom od koje sam četrdeset godina bežao. Ne samo ja, nego i moji roditelji, rodbina... Bežao sam od istorije u jedan bolji svet i dok sam pisao roman “Memoari jednog makroa” koji mi je doneo etiketu da „pišem crnu literaturu“. Bežao sam od istorije kada sam pisao drugi roman pod naslovom “Dupla ekspozicija”. I onda, 1999. godine, ostao sam sam sa đavolom koga mogu nazvati istorijom. U tom susretu bilo je preko potrebno uvesti destruktivno “pseudo Ja” da bih ispisao svoju ništavnost. Da, osećao sam se ništavnim. Prvo lice jednine bilo bi suviše romantično.

Drugo lice stvara distancu između pripovedača i glavnog junaka. S druge strane, upliv autobiografskog sugeriše da se radi o istoj ličnosti. Da li je vaša namera bila da stvorite neku vrstu koškanja koje bi na planu forme podržalo tu bezdomnost glavnog junaka, “lokalpatriote lišenog domovine”, razapetog između dva jezika?
- Od mog prvog romana osećam da pišem neku autobiografiju iza različitih maski. A masku ne stvaram samo ja, nego i vreme u kome živim. Ponekad maska nija baš takva kakvu bih želeo, pa iza nje pokušavam da demaskiram svoju masku. To je ono “koškanje”. Rečenica o “lokalpatrioti lišenog domovine” – otvara jezičko pitanje. Moj maternji jezik je mađarski, ali taj je jezik, u mojoj svakodnevnici, strani jezik. Sa druge strane, ne mogu da kažem da mi je srpski strani jezik, jer određuje moju svakodnevnicu i prisutan je u svim porama mog života. Socijalizovao sam se u tim velikim kontradikcijama što znači da mene nije formirao jedan jezik, već jezici. Toj mojoj diskurzivnoj avanturi dodao bih i socijalni kontekst. Odrastao sam u složenoj državi, a ne u nacionalnoj. Posle raspada, meni je ostao jedan grad, Novi Sad, kao poslednja slamka.

Problem dvojnosti, traganje za identitetom, postaje groteskno kad pripovedač postane kentaur koji mora da se raspoluti ne bi li se oslobodio jednog od svoja dva ja?
- Kentaurstvo? Da! Ne verujem u neki strogo određeni identitet. On se uvek menja, transformiše se i modifikuje, a na kraju krajeva: mi smo osuđeni na anarhiju identiteta. To je velika tabu tema u Srednje-istočnoj Evropi i na Balkanu. Veći tabu nego što je nekada bila erotika. Time ne bih propagirao neki kosmopolitizam, jer je i to nešto fiksno, nešto iznad, neka vrsta bekstva od današnje drame identiteta. Svi smo mi potencijalni kentauri, naše Ja se raspada ili je u raspadu. Samo što ja kao pripadnik jedne nacionalne manjine to možda više osećam na svojoj koži i ponekad imam smelosti da o tome pišem u esejima ili romanima.

Brisanje stvarnosti

“Priče iz donjih predela” imaju čvrst temelj u realnom. U centralnom poglavlju “Ispaštanje” pripovedač nam saopštava kako živi u diktaturi brisanja stvarnosti i da mu zbog toga ne preostaje ništa drugo, nego da s krajnjim naporima, vrlo grubo, imenuje stvari.
- “Ispaštanje” jeste naznaka jednog novog perioda u mom pisanju. Mi smo dugo živeli u polu-lažnoj stvarnosti ili u jednom zavodljivom prividu. Ipak, znalo se šta je istina, a šta je laž. Književnost, umetnost bila je stavljena u lepu, odgojenu, više ili manje kontrolisanu staklenu baštu. Kažem, više ili manje kontrolisanu baštu, jer nisam zagovornik teze da smo živeli u totalnoj diktaturi – u toj staklenoj bašti bilo je i pobune i nepristajanja. Ali, ta je bašta ipak bila bašta. U takvoj situaciji stvorene su zaista značajna umetnička dela, mada se mora reći da je vladajući ton podrazumevao jednu vrstu kultivisanog eskapizma. Međutim, danas je ta staklena bašta razrušena; u ranom, divljem kapitalizmu se urušila. Nema ko da je “kontroliše”, književnost je postala usamljena i uvređena. Izgubila je i kontrolora, ali uz to i razlog da zajednica misli da je ona važna. Više nema privida, jer nema te snage koja bi stvarala privide, ali postoji jedna sistemska tendencija da se “demokratski” briše stvarnost. Danas više nema velike razlike između istine i laži. Često se istina čini kao laž. Danas se ne stvara privid, nego se sakriva stvarnost. Živimo déja vu, u najboljem slučaju u Balzakovom vremenu, i ja ne vidim ništa važnije od toga da grubo imenujemo postojeće, ne bi li shvatili šta je razlika između istine i laži.

Slikovito objašnjavate naš problem s istorijom – kako se stvaraju palimpsesti lažne istorije koji se talože jedni na druge. Vaša teza je da se u Srednje-istočnoj Evropi stalno čini kako ima previše istorije, jer na tim prostorima ne postoji autentična istorija?
- Ako u nekom društvu nema konsenzualne vrednosti, onda nema ni autentične istorije. Pa pogledajmo, skoro svaka partija ima svoju nacionalnu istoriju za svakodnevne političke potrebe. Istorija je, u stvari, pogled na budućnost, jedna interakcija između prošlosti i budućnosti, ali mi danas živimo s licem okrenutim ka prošlosti. I kako budućnost i prošlost nisu više u interakciji, mi stalno multipliciramo prošlost. To je ta dnevno-politička prošlost koja gubi svaku autentičnost.

Uništena solidarnost

Kad smo već kod istorije, jedna od najpotresnijih scena jeste ona kad majka glavog junaka saopštava svom sinu da u njihovom rodnom selu postoje masovne grobnice. To čini prilikom njihovog poslednjeg viđenja, posle višedecenijske ćutnje. Pišete kako se tokom te noći svet promenio.
- Da dodam: moja majka nije ni sa mojim ocem govorila o tome! Strah je sahranio istoriju. I tada se u meni nešto zaista promenilo. Pre svega ne sam događaj, ne to što se dogodilo, već strah – tada sam počeo da razmišljam u kolikoj je meri naš život determinisao strah. Mi više volimo da pričamo o hrabrosti nego o strahu. To se vidi na svakom koraku. Ljudi pričaju kako su se u vreme jednopartijskog sistema hrabro odupirali, a posle pada Miloševićeg sistema – koliko su bili veliki opozicionari. To je već smešno. Bežeći od priznavanja straha, degradirali smo hrabrost. Tad sam shvatio da Miloševićev režim nije pao sa neba, nije samo nametnut, nego je i kazna za sve naše prethodne laži.

Volite Stendala. Adam Mihnjik govori o posledicama rušenja velikih vrednosnih sistema, pojavi tipičnoj za pojavu restauracije koju Stendal opisuje u “Crvenom i crnom”. To je vreme cinizna, intriga i karijera. Rezultat te praznine, kaže Mihnjik, jeste to što se i republikanski i konzervativni stavovi pretvaraju u cinizam. Da li mislite da mi živimo u sličnom vremenu?
- Mislim da je Stendal danas najaktuelniji pisac! Taj naš divlji kapitalizam oslobodio je naš latentni cinizam, karijerizam i sklonost intrigama. Ne postoji kulturna antiteza. Današnja borba za egzistenciju, konkurencija bez pravila igre, slogan da po svaku cenu treba biti pobednik – stvara alibi za odricanje svakog ideala. Uništena je i ona sićušna solidarnost koja je postojala u doba socijalizma. Ušli smo u vreme permanentne restauracije u kojoj ni sami ne znamo više šta bi želeli “restaurirati”. I to je ta aksiološka praznina koju bih ja nazvao pauperizacijom duha.

Truckanje prema Evropi

Glavni junak “Priča iz donjih predela”, nakon Miloševićevog pada, kaže kako “polako, ali sigurno truckamo prema zacrtanom cilju”. Naravno, misli na ulazak u Evropsku uniju. Kad već govorimo o sistemima vrednosti – da li mislite da ćemo naposletku usvojiti te evropske vrednosti? Da li vidite neki izlaz iz svega ovoga?
- Sa jedne strane vidim snage koje se očajnički bore da usvojimo te evropske vrednosti, a sa druge strane vidim snage koje bahato ruše te vrednosti. Naše društvo je po tom pitanju oštro podeljeno, mnogo oštrije nego na primer u Rumuniji, Bugarskoj ili Slovačkoj. Spadam u idealiste, koji veruju da ipak truckamo ka zacrtanom cilju, mada me svakodnevnica najčešće demantuje. Izlaz je jako maglovit, jer je lako promeniti politički sistem, lako uvesti višepartijski sistem, ali teško promeniti nas, ljude. Mi smo najveća prepreka.
Pobednicima se čini da je Evropa mala, gubtinici pak misle da je velika.“Vi svog junaka obeležavate kao pravog gubitnika. Jedna vaša pozorišna kritika iz osamdesetih kaže: “A šta će biti s nama kojima je budućnost bila ona kocka na koju smo stavili sve, na kojoj možemo izgubiti sve što imamo?”
- Mi smo marginalci. Ili ponekad samo dekoracija. Ikebana na stolovima moćnika i tajkuna. Nažalost.

Kapitalizam je proizveo kulturnu krizu

Vaš glavni junak putuje, luta, shvata da je ostario. Pretresa svoj život i kao da briše sve ideale, iluzije – raščišćava teren. No, čini mi se da u prvom poglavlju pod naslovom “Nach Berlin” uspeva da učini ono čega se plašio, a što je možda i želeo u vašim ranijim tekstovima – konačno ostaje sam. Putovanje završava u “nepostojećoj Evropi”. Da li je to rezultat putovanja o kome govori vaša knjiga?
- Već u tom prvom eseju u knjizi koju sam pisao još u “davnim” osamdesetim godinama, vidi se da mene interesuje Evropa iz donjeg rakursa. Naravno, u izvesnim slučajevima bilo je potrebno (i biće još potrebno) govoriti o idealnoj Evropi. O standardnim evropskom vrednostima, pre svega kada se suočavamo sa populizmom, sa netolerancijom, sa autoritarnom vladavinom i sve perfidnijem propovedanjem neslobode. Sve to smatram intelektualnom obavezom, ali moj svet je ipak ispod ove oficijalne, elitističke Evrope. Nisam oduševljen briselskim tornjem od slonovače, ni tom ispražnjenom retorikom o Evropi. Danas to stvara distancu u ljudima i, u toj opštoj krizi, jača otuđenje od Evrope. Govori se o monetarnoj krizi, o ekonomskoj krizi, ali mislim da nije reč o tome. Reč je o kulturnoj krizi koju je proizvodio kapitalizam. Zato je danas desni ekstremizam najapsurdnija pojava – ti ekstremisti bi hteli da jednom rukom bičuju ono što drugom rukom miluju. No, svakako smo u krizi. U prošlom veku postojala je ekonomska kriza, pa politička kriza, ali ova kulturna kriza je najrazornija. Naročito je razorna u novim kapitalističkim zemljama. Ali, zapadnom kapitalizmu taj je sistem proizveo jedan građanski sloj, a ovim našim sistemima (tu ubrajam i Kinu i Rusiju) kapitalizam je nametnut od gore, od političke elite, što može imati najekstremnije posledice.

Mića Vujičić

03.12.11 e-novine.com

"Priče iz donjih predela" čine tri teksta od kojih je onaj centralni, simboličkog naziva "Ispaštanje", zaista jedno od najboljih promišljanja našeg podneblja, njegove problematične istorije, njegovog nejasnog i prevrtljivog odnosa sa Evropom kojoj i želi i ne želi da pripada, a koja s druge strane i želi i ne želi da ga primi. Kada to dolazi iz pera jednog autentičnog čoveka sa margine, koji se tamo nalazi i zbog jezika i zbog prirode sopstvenih izbora, dakle sa mesta na kojem je centrifugalna sila jača od centripetalne i stalno pokušava da ga istisne iz kolektivnog identiteta - onda to ima posebnu težinu jer se sa udaljenosti bolje vidi šta se dešava u centru
Postoje mnoge stvari kojima se koristimo kao da su najprirodnije, a ne primećujemo koliko su uslovne. Ako, na primer, pogledate geografske karte primetićete da je sever uvek gore, bez obzira na činjenicu da je zemlja okrugla te da dvodimenzionalni prikaz geografskog predela ne mora da bude tako orijentisan. S tim u vezi, postoji još jedna stvar koju manje-više prihvatamo zdravo za gotovo – ono što je gore/severno je gotovo po pravilu razvijenije nego ono što je na jugu. To ne važi samo za severnu Zemljinu hemisferu, već je to tačno i za države, ali i gradove (na primer London, čak i Beograd). Pored toga, ljudsko razmišljanje, posebno u novom veku je izrazito antropocentrično, pa se "gore", odnosno "sever" povezuje sa glavom i umovanjem, a ono što je dole, "na jugu", sa nečim što je telesno/prljavo.
U ovom ključu interesantno je kad Laslo Vegel svoju poslednju knjigu eseja, u sjajnom prevodu Arpada Vicka, nazove Priče iz donjih predela. Iako je sasvim jasno, kada se u vidu ima podnaslov berlinski tekstovi, da se misli na geografske predele donje, odnosno Vojvodinu iz koje autor dolazi, metonimija u kojoj se država i/ili mesto iz kojeg je pisac, zameni rečju donji može da zvuči, a ja bih rekao i treba da zvuči, prljavo-telesno; pritom, ne mislim na ljudsku seksualnost, već na druge ljudske prljavštine kojima su ljudi, u našim, donjim dakle, predelima skloni. Međutim, ako bih jednom rečju trebalo da opišem poziciju iz koje piše, misli i pripoveda Laslo Vegel onda bi to bila reč granica. Pisac se neprekidno samoposmatra i samoopisuje kao neko ko želi da pređe granicu, da prodre i bude primljen u jedan stalan identitet, ali mu je to onemogućeno upravo njegovim početnim graničnim identitetom – on nije ni Mađar, ali nije ni Jugosloven-Srbin. On nije ni Evropljanin, ali nije ni Balkanac. On poseduje hibridni identitet koji naziva Jugomađar i koji ne može da bude jasan u Evropi koja, bez obzira na deklarativni nadidentitet Evropljanina/Evropljanke, podrazumeva jasnu podelu na nacionalno hegemonističke i homogene države.
Ipak, problem ne leži isključivo u Evropi, iako ona u očima subjekta naracije nije nimalo nevina. Problem leži u komplikovanom komunističkom nasleđu, u lažima i identitetskim neslobodama u kojima smo stasavali u SFRJ, a koje su, kao po najprostijoj šemi iz termodinamike kojom se Frojd obilato služio, pod prejakim pritiskom dovele do razorne erupcije što je zbrisala zajedničku nadnacionalnu državnu tvorevinu.
Pokušavajući da odgovori na pitanje ličnog odnosa prema Evropi koji nije jednodimenzionalan, Laslo Vegel dolazi do ličnog pogleda na ono što bi se nazvalo dvosmernom dinamikom odnosa na relaciji (bivša) SFRJ - Evropa. Možda su zbog toga, kao književni simboli, kao lajtmotivi za opis te složenosti uzeti Trst, Titova smrt, tvrdokorni nemački pukovnik iz Drugog svetskog rata koji nije želeo da bude razmenjen i da se vrati pod Hitlerovu komandu i Lenka, piščeva mladalačka ljubav koju je otac oterao od kuće kada mu je dovela verenika Nemca.
Priče iz donjih predela čine tri teksta od kojih je onaj centralni, simboličkog naziva Ispaštanje, zaista jedno od najboljih promišljanja našeg podneblja, njegove problematične istorije, njegovog nejasnog i prevrtljivog odnosa sa Evropom kojoj i želi i ne želi da pripada, a koja s druge strane i želi i ne želi da ga primi. Kada to dolazi iz pera jednog autentičnog čoveka sa margine, koji se tamo nalazi i zbog jezika i zbog prirode sopstvenih izbora, dakle sa mesta na kojem je centrifugalna sila jača od centripetalne i stalno pokušava da ga istisne iz kolektivnog identiteta - onda to ima posebnu težinu jer se sa udaljenosti bolje vidi šta se dešava u centru. A kada se, kako reče Milan Milišić, još jedan vrhunski intelektualac i književnik problematičnog identiteta, sve to do tančina beleži na pisaćoj mašini sopstvene kože, u onom, dakle, registru koji pripada velikim piscima, onda su ti uvidi dragoceniji. Nazivajući glavni deo knjige Ispaštanje, Vegel nije pokušao da kupi čitaoce jeftinim viktimizatorskim diskursom kojim bi od sebe ili od stanovnika s ovih prostora napravio žrtve. Naprotiv, on je neprekidno autoironičan, spreman da ismeje svoju poziciju. On neprekidno, kao večiti Drugi u svetu u kojem živi, pokušava da razume one oko sebe, one koji su u poziciji moći i da ih, što je najvažnije, ne osudi. On završava Ispaštanje slikom Nemca koji sedi ispred televizora, posmatra rušenje Zida i neprekidno ponavlja naslovnu reč eseja kao formulu koja sublimira naše iskustvo istorijskih bića.
Vegelova proza nije moralizatorsko popovanje o tome gde grešimo i kako treba da se ponašamo. Ona nije mesto sa kog neko ko je u posedu znanja, stoji za predikaonicom i obasipa nas svojim mudrim rečima. Ne, ona je upravo ono što reč esej etimološki i znači – ispitivanje, testiranje. Ona u sebi sadrži sve kategorije književno-umetničkog teksta i zbog toga je čitljiva i laka za kontekstualizaciju. Poslednji tekst u knjizi čak pokušava da svojom formom odgovori na pitanje iz naslova - What is Yugoslavia. Ako mislite da znate odgovor na to pitanje, ali i ako niste baš sigurni u njega, pročitajte ovu knjigu. U njoj sasvim sigurno nećete naći lak i jednoznačan odgovor.

Vladimir Arsenić

08.08.11 Dnevnik - Novine i časopisi

U izdanju novosadske „Cenzure“ovih dana se pojavila nova knjiga Lasla Vegela „Priče iz donjih predela“. Prevod na srpski potpisuje Arpad Vicko, a u podnaslovu piše-Berlinski tekstovi. Ovaj poznati novosadski autor kroz svoju prozu ponovo nas vodi na putovanja imaginarnim i stvarnim evropskim koridorima. Od leta na asfaltu sklonio se u selo, gde završava rukopis o Novom Sadu, čita klasike i sprema se na nova putovanja. U najbližim planovima su Hrvatska i Austrija, a ko poznaje Vegela, jasno mu je da će tragove tih putovanja slediti u nekim njegovim narednim knjigama.
U kom smislu podnaslov „Berlinske priče“ određuje vaše „Priče iz donjih predela“, pitali smo Lasla Vegela?
Ova knjiga je žanrovski između eseja i romana, ta mešavina mi je bila interesantna, i kad sam pisao „Eksteritoriju“ okušao sam se u toj formi- kaže naš sagovornik.- To su , zapravo, priče o putovanjima, koje kazuju ličnu istoriju, ali i pogled na svet iz donjeg rakursa. Jedna od njih opisuje moje prvo putovanje u Trst, kada je taj grad bio najveći supermarket bivše Jugoslavije.
Ipak, okosnica tih putovanja i pripovedanja je Berlin, počev od mog prvog boravka tamo, kada je bio evropska prestonica kulture. Mene nisu toliko interesovale kulturne manifestacije, koliko činjenica da je grad tada još bio raspolućen zidom. Upoznavao sam obične ljude, pošto govorim njihov jezik, i video sam koliko su u njima još žive traume Drugog svetskog rata, o čemu mogu da pričaju, a o čemu moraju da ćute. To je za mene bio mali istorijski šok. Posle 2000. sam takođe odlazio tamo po pozivu, a na nemačkom su objavljeni „Eksteritorijum“, „Memoari jednog makroa“i još neki tekstovi.
Kako provodite ovo leto, šta vam se događa, šta čitate a šta pišete?
Ovo leto mi je baš uzbudljivo, iz više razloga. A pre svega je radno, jer završavam knjigu, takođe žanrovski neodređenu, koja se zove „Neoplanta ili obećana zemlja“; to je priča o mom gradu, puna ljudskih sudbina, istorije na mestu sudara Balkana i Srednje Evrope, dramatičnih i tragičnih elemenata, ali i utopije, što obećana zemlja jeste. Sve te priče govore o novosadskom 20. veku, još od pre Prvog svetskog rata, pa do 1990. jer Evropljani smatraju da se te godine završava 20. stoleće. To je dug mom gradu i veoma se radujem skorom izlasku te knjige.
Na srpskom su mi izašle „Priče iz donjih predela“, a na jesen će se pojaviti i mađarsko izdanje u Budimpešti. A „Čaladi Ker“iz Novog Sada objavio je na mađarskom drugi tom mojih dnevnika “Ispisivanje vremena u međuvremenu“; u prvom tomu bavio sam se vremenom od 2000. do 2002. godine, a u drugom, do 2004. Imam još tri knjige, ali izdavač je u oskudici, videćemo. Na jesen će se kod „Stubova kulture“pojaviti treće izdanje „Memoara jednog makroa“.
Jedan od mojih starijih eseja „What is Jugoslavia?“, objavljen tokom devedesetih, takođe je žanrovski eksperiment. Taj tekst nedavno je zainteresovao austrijskog reditelja Lukasa Cajpeka, koji je rekao da je to, zapravo, monodrama. Već su počele probe, a premijera je zakazana za 27. oktobar u Beču u Kabinet teatru.
Povukao sam se u klasike, ponovo iščitavam Stendala, koji je u mladosti najviše uticao na mene. A čeka me Balzak, jer mi sada živimo u njegovom vremenu, u doba prljavog rađanja kapitalizma.
Šta poručujete gradskim ocima, kao Novosađanin- dobitnik „Golubice“, najvišeg gradskog priznanja, Februarske nagrade, i vama najdražeg, kako mi jednom rekoste?
Novi Sad zaista ima taj veliki potencijal privlačnosti, i moram reći da se, tu i tamo, vidi briga onih koji vode grad. Sada su potrebni enegričniji koraci i dugoročna razmišljanja. A to znači- više parkova, zelenila i cveća, fontana, tih malih, prijatnih oaza za građane. I više brige za Dunav, za priobalje koje nije ni izbliza iskorišćeno.
Nedostaje nam više te evropske vizure, tih višejezičnih putokaza, kako su mi rekli moji dobronamerni prijatelji iz inostranstva. Javni službenici, od vozača autobusa do policajaca, treba da budu ljubazniji, da nauče po nešto na stranim jezicima. Ne treba o putu u Evropu da govore samo političari, već i kondukteri, i bankarski nameštenici i piljari. Lepotu jednog grada stvarali su mnogi, pa zašto onda ne obeležiti mesta gde su živeli i radili značajni Novosađani, možda i vratiti neke spomenike, isticati to blago multikulturalnosti.
Velika bi sreća bila da Novi Sad postane evropska prestonica kulture, ali to ište truda svih nas. Naročito onog truda koji ne zavisi od mnogo novca.Ovom gradu nedostaje familijarna ljubav, potpuno izvan sfere politike.
Radmila Lotina,

Od Kuršumlije do Berlina
Supruga i ja smo jednom leteli iz Berlina za Budimpeštu, pa smo neplanirano u vazduhu visili preko četiri sata- priča Laslo Vegel.- Od tada ona ne želi da putuje avionom, a ja se solidarišem. Tako sam otkrio gastarbajterske autobuse, kojima najčešće putuje taj balkanski svet, sa juga na zapad. Sama srž ove moje knjige je ta velika metamorfoza- kako se ljudi, putnici ponašaju, o čemu pričaju, kako razmišljaju ovde, a kako tamo, na kraju putovanja.
Krene tako autobus iz Kuršumlije, ima u njemu Srba, Albanaca, Makedonaca, Bosanaca, uđemo i mi iz Novog Sada, a u vazduhu se oseća neka napetost, svi šapuću na svom jeziku. A kada se približe Berlinu, svi prelaze na nemački i počinje da struji međusobna solidarnost.
Bio sam u tom gradu i prilikom obeležavanja dvadesetogdišnjice pada Zida. Od mnogih sećanja i stručnih tumačenja tog događaja kroz medije, meni je među najinteresantnijim bila priča jedne prodavačice iz „Aldija“ u zapadnom Berlinu. Da se nešto čudno događa ona je zaključila po tome što je jedan čovek došao i kupio 30 kilograma banana. Bio je to istočni Nemac, koji je svoju novostečenu slobodu pokazao na taj način.To je Evropa iz donjeg rakursa, za mene privlačnija od one oficijelne, briselske.