Komparativne studije - italijansko-srpska poetska prožimanja u XX veku

01.01.14 Književna istorija

Zbornik radova Komparativne studije: italijansko-srpska poetska prožimanja u XX veku Perside Lazarević di Đakomo rezultat je rada na projektu Smena poetičkih paradigmi u srpskoj književnosti dvadesetog veka: nacionalni i evropski kontekst (178016) Instituta za književnost i umetnost. Tekstovi sakupljeni u ovoj knjizi objavljeni su i ranije, ali su ovde doneseni sa izvesnim jezičkim, sadržajnim i stilskim dopunama i izmenama. U takvoj vizuri, srpska književnost predstavljena je kao deo evropske književne baštine, a naši pesnici XX stoleća kao pisci posrednici, koji doprinose interkulturnom dijalogu.
U podtekstu Dučićevog doživljaja Italije Persida Lazarević di Đakomo rekonstruiše tragove koje je ostavio Dučić- putopisac, a koji su bitni za kontekst razumevanja Dučićeve lirike i poetike. Putopis „Pisma iz Italije”, subjektivan, intiman, unutrašnji, prati evoluciju pesnikovog iskustva i njegovu kulturnu pozadinu. U njemu se ogledaju neke od opsesivnih tema ovog rafiniranog stiliste i otmenog pesnika simbolizma. Otkrivajući tekstualne izotopije – od pompezne i pomalo patetične pohvale opštoj veri i razmatranja o misticizmu, samoći i „ubogoj lepoti” rimskog brda Aventina, preko misli o stoicizmu, i širokoj istorijskoj viziji, do smrti i straha od zaborava, koji je gori i strašniji od samog umiranja – autorka pokazuje da su samoća, melanholija, tuga i slava suštinske Dučićeve tematske preokupacije. „Pismo iz Italije”, poznato je, pre svega je priča o Rimu, gradu koji je otelovljenje večnog, nepromenljivog i apstraktnog, i kao takav idealno mesto za Dučića da govori o suštini stvaranja i bivstvovanja. Još uže određujući prostornu izotopiju Dučićeve Italije ali i Dučićeve poetike, Persida Lazarević di Đakomo označava Aventino kao povlašćeni, posvećeni, kompleksan simbolistički prostor u kome san o slavi i ovenčanosti u sklopu večnog brda pesnika doseže svoju puninu. Aventino, tvrđava tišine, prostor je u kojem Dučić ispisuje veliku pohvalu samoći. Iako govori o samoći koja je izbor, za koji treba snage i hrabrosti, stvaralačkoj samoći u kojoj sazrevaju Istine, u kojoj pesnikovo biće dotiče sebe i u dosluhu je sa svojom suštinom, paradoksalno Dučić upada u melanholiju. Upravo na tim protivrečnim mestima autorka uočava podtekstualne izotopije; jasno ukazuje na Petrarku, za čije su stvaralaštvo ključne reči bile samoća, težnja ka vertikalnosti i poetskom savršenstvu, iz kojih je proizlazila accidia, aegritudo ili taediumvitae – nezadovoljstvo sobom i prezir prema svetu, teme koje su kondenzovane i u Dučićevom putopisu. Mada preuzima Petrarkinu poetiku sublimacije, Dučić se ne opredeljuje kao Petrarka za dijalog. U svom poetskom monologu on ne može ili ne želi da razreši teskobu, niti stremi iskupljenju koje utišava hrišćansku tugu. Dučićeva svest o teskobi, koju je autorka uočila komparativnom analizom, pokazuje nam da je, orfijski pristupajući poeziji, poetici i slavi, pesnik pravio svesne izbore, a u nameri da ostavi trag, čini se da je i uspeo.
Petrarka je (bio) povod da autorka zbornika govori o donkihotskim pokušajima prevođenja i još jednom pesniku srpskog XX veka, Stevanu Raičkoviću i njegovom poetskom dijalogu sa pesnikom iz XIII veka (Stevana Raičkovića prepevi Petrarke). Šest stoleća od Petrarkine smrti, 1974, Raičković objavljuje „Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri”. U dvojezičnom izdanju, ostajući dosledan formi i sledeći metričku shemu soneta, suočavajući se sa nimalo lakim jezičkim izazovom, kako na leksičkom, tako i na sintaksičkom planu, Raičković pravi jedan izbor, koji kao i svaki izbor nije slučajan, već je ogledalo nas samih. Persida Lazarević di Đakomo zapaža da je Raičkovićev izbor skrenuo pažnju na složenu arhitekturu „Kanconijera”, te poslužio našem pesniku da aktuelizuje najbitnije teme svoje poetike: prirodu, samoću, tišinu i smrt.
„Na mučnom poslu rime i ritma” (da prizovemo na tren Dučića) veliki je udeo pesnika Raičkovića; njegovi prepevi pogađaju mrežu intencija originala, a rešenja su mu odmerena, originalna i kompenzativna, zaključuje autorka. Uz sve teškoće, Stevan Raičković uspeo je da postigne milozvučje i prizove poetsko biće odsutnog pesnika, dočara nam šest vekova prošlosti i pokaže da prevodilac ipak nije izdajnik, kako bi duhovito rekli Italijani (il traduttore e il traditore). Da ova provokativna maksima nije opštevažeća dokaz su i prevodi Ljubomira Simovića. U tekstu Ljubomir Simović i italijanska srednjovekovna poezija Persida Lazarević di Đakomo predstavlja ovog pesnika koji je sav uronjen u tradiciju i srpstvo kao pesnika u čijem je celokupnom korpusu stvaralaštva, iako sporedan i sporadično prisutan, značajan uticaj poetike italijanskog srednjovekovlja. Ključne reči Simovićevog pesničkog sveta su interes za čoveka, za ono elementarno i tamno nesvesno u ljudskoj prirodi, čovek suočen sa različitim okolnostima i situacijama, kao i istorija. Deo pesnikovog dijaloga sa istorijom je i dijalog sa italijanskom srednjovekovnom kulturom i poezijom. On se ispoljava na tri nivoa – u prevodima Petrarkinog Kanconijera, gde se naš pesnik otkriva kao poznavalac kodova poetike srednjovekovne italijanske poezije, složenog semiološkog sistema na jezičkom i tematskom planu; prevodima pet soneta iz italijanskog XIII i XIV veka, u kojima Simović prepoznaje sugestije Božanstvene komedije i stil novelista, te u komentarima u esejima o drugim srpskim pesnicima. Simovićeve prevode autorka određuje kao veoma uspele interpretativne prepeve, koji čuvaju muzikalnost, dinamiku i ritam originala. Njegova je zasluga, ističe ona, što je preveo jednu pesmu nepoznate, prve italijanske pesnikinje iz XIII veka i skrenuo pažnju na sikulo-firentinske pesnike (pre svih Čina da Pistoju) koji su nepravedno zaboravljeni, iako su anticipirali Petrarkinu ljubavnu liriku. Simović, ne samo da je oživeo i vrsnim prevodima predstavio našoj publici najbolje primere italijanske srednjovekovne poezije, već je i ukazao na kult Bogorodice, marijanski kult, koji je do naših pesnika (Laze Kostića, Miodraga Pavlovića) stigao baš preko Dantea, Jakoponea da Todija i srodnih italijanskih pesnika, dodaje autorka i zaključuje da je i sama poezija Ljubomira Simovića, koja obiluje složenim retorskim elementima, rezultat poznavanja italijanske i drugih stranih poetika.
Jedan neobičan ugao gledanja na Italiju donosi nam tekst Kôd Crkve Sv. Marka: Miodraga Pavlovića vidno polje Italije. Autorka rasvetljava kompleksan, duboko ambivalentan, odnos Miodraga Pavlovića prema Italiji. Pun sumnje i hladnoće pesnik kreće na putovanje Italijom, stvarajući oko nje vizantijski obruč. Premda bi putovanje trebalo posmatrati kao veliko kulturološko i pesničko iskustvo, Pavlović je isključiv, otvoreno podozriv i nepoverljiv prema Italiji, uočava Persida Lazarević di Đakomo. Svoja razmatranja ona upotpunjuje činjenicom da na putu od Ravene do Venecije, preko Verone i gradova Umbrije, pesnika prati nelagoda gotovo na svakom koraku, a spiritualna i vanzemaljska mera kojom ispituje i ocenjuje Italiju – Vizantija, odnosno „gde ima više, gde manje Vizantije”, otkriva nepravednost i neravnomernost u pristupu. U vizantijskoj prizmi Miodraga Pavlovića Ravena, mesto Danteovog izgnanstva i smrti, postaje simbol sveopšte smrti; bez istinske radosti i uzbuđenja posmatra i Đota, Peruđina, umetnost Etrušćana i čita pesnike poput Da Todija i Čeka Anđolijerija (o kome je, dodajmo, drugačije pisao Crnjanski), a transcendentnu duhovnost nalazi samo tamo gde ima Vizantije, pre svega u Crkvi San Vitale u Raveni. Tek finale u Veneciji donosi ustreptalost, iako pokušava da se odupre njenom sladostrašću i uticaju. Venecija, na čije „tle od vode” nije moguće kročiti, simbol je vavilonske zbrke kultura i jezika, ali i rastvaranja i raspada svega i konačno smrti Vizantije. Čak ni magični refren čuvene Santa Marie della Salute, koji sliči molitvi, ne nudi spas. Ipak, prizor potopa u Crkvi Sv. Marka, donosi razrešenje: sažaljenje nad propašću Venecije i svest o cikličnosti, obnavljanju i večnosti, ali i svest da treba otići i spasti se.

Plima koja nosi potop, acqua alta, neizbežno i lagano propadanje Serenissime, njena je sudbina koja je zaokupljala i Ivana V. Lalića, pesnika kojem je Persida Lazarević di Đakomo posvetila najviše prostora u ovoj knjizi. Rafinirani erudita Lalić, prevashodno mediteranski duh, čovek Juga, načinio je Italiju povlašćenim prostorom svoje poezije i poetike. Srodne teme prepliću se u tekstovima Lalićev italijanski itinerarijum: „U traganju za preciznom izražajnom sintezom” i Odraz italijanske stvarnosti u poeziji Ivana V. Lalića.Persida Lazarević di Đakomo ukazuje da je Italija sveprisutan zvučno-vizuelni pojam kod Lalića, deo njegove „unutrašnje geografije”, opsesivna tema. I dok se na formalnom planu kod Lalića neosimboliste javljaju oblici preuzeti iz starije italijanske književnosti, pre svega sonet, te mnogobrojni, direktni i skriveni citati i intertekstualne relacije, sadržinski autorka izdvaja nekoliko pesnikovih italijanskih podcelina. Jednu grupu čine pesme posvećene Mediteranu, Rimu i njegovoj okolini. Njih autorka čita kao trijumf individualizma, intimističku ispovednu liriku u kojoj se ispoljava idilična atmosfera i raskoš mikrokosmosa. Rim iz „Rimskog kvarteta” i „Rimske elegije” je locus amoenus i prostor ljubavi za pesnika, koji se uspešno opire opštim mestima i uvek putuje kao pesnik, nikad kao turista, ispisujući svoju poetsku geografiju. Nasuprot rimskom snu i čarobnosti intime stoji vizantijska grupa pesama, posvećena Veneciji i njenoj laguni. Raspad, truljenje i prisustvo smrti – smrti Vizantije za koju je kriva Venecija, te smrti Venecije – i ponovo otklon od stereotipa (o Veneciji se ne razmišlja kao poetizovanom mestu ljubavi) karakteristike su ove grupe pesama. Prljava, svetogrdna i drska u svojoj lepoti, Venecija mora biti kažnjena. Stvarnost oličena u otrovima luke Margere i visokoj vodi, plimi, kao i kod Miodraga Pavlovića, kod Lalića su povod da progovori o svojim opsesivnim temama – smrti i totalnosti mora. I Lalić je surov prema Veneciji na mahove, primećuje autorka, jer je u Vizantiji i za njega oličena svest o kontinuitetu naše tradicije i kulture. Najmanju Lalićevu italijansku podcelinu čine pesme o političkoj stvarnosti u pograničnim oblastima, opštinama oko Trsta. U njima ima naslaga slovenske prošlosti, ali i književnih reminiscencija, pre svega sećanje na Rilkea i Devinske elegije. Persida Lazarević di Đakomo uviđa da je stvarnost kod Lalića nepobitno povezana sa prošlošću, i uvek se promišlja kroz sferu odnosa vidljivo–nevidljivo. Tragajući za tajanstvenim vezama između istorije, mita i svakodnevice, pesnik sve filtrira kroz svoje biće i u tom ukrštaju stapaju se horizonti prolaznosti vremena i trajnosti večnosti. Lalićeva poezija, zaključuje autorka, uvek je dijalog sa kulturom, a njegove dijaloške pesme imaju prednost nad deskriptivnim u estetskom smislu i pogledu psihološke produbljenosti. Markirajući Veneciju, „mletačku Vizantiju”, kao Lalićev hronotop, posebnu pažnju ona posvećuje pesmi „Acqua alta”. Tekst Istorijsko-kulturni podtekst narativnosti pesme „Acqua alta” Ivana V. Lalića posvećen je Lalićevoj temi-ožiljku, propasti Vizantije. Ta pesma je osveta i obračun, u njenom semantičkom polju aktivira se ona stara mitološka univerzalija istok-zapad pokazuje analiza Perside Lazarević di Đakomo. Veoma slikovito prikazuje Lalić svoj kompleksni i ambivalentni odnos prema Veneciji: „Bila je to ljubav / I mržnja na prvi pogled”, jasno je. „Acqua alta” je dijaloška, narativna pesma u kojoj Lalić blista kao pesnik kulture; prepliću se istorijsko i psihološko vreme od susreta dečaka sa Venecijom do pesnika čiji „duh nad vodama” rečima kažnjava oholu lepotu Serenissime, pesnika koji je svestan rasula grada nad vodama, ali i svog rasula, hybrisa Venecije, ali i svog greha prema lepoti koja je jedini apsolut.
U dijalogu sa Italijom i italijanskom kulturom bio je i Jovan Hristić. Njegova drama „Savonarola i njegovi prijatelji” povod je za Persidu Lazarević di Đakomo da istraži odnos Hristićeve poezije i poetike i pokaže, dubljom analizom, da na nekoliko razina ovo delo odgovara teoretskim stanovištima poezije i sadrži u sebi formalne i poetske odlike Hristićevog opusa, iako to nije vidljivo na prvi pogled.

Posmatrajući pojam enklave u lingvističkom smislu kao „ostrvo” unutar šireg, većeg sistema, autorka u tekstu Savonarola, Hristićeva poetska enklava ispituje trostruku poetsku enklavu; odnosno nastoji da pokaže koliki je udeo Hristića pesnika u ovoj drami, koliki je udeo poezije propovednika i političara Savonarole (koji je predstavljen pre svega kao čovek od pera) i, konačno, otkriva srodnost tematike u Hristićevim stihovima i drami. Događaji iz Firence Lorenca Medičija u proleće 1498. samo su povod da se govori o pesniku koji ne može da se odupre svom poetskom biću ni u proznom govoru, dijalogičnosti, citatnosti i intertekstualnosti njegovog dela, eruditi za koga je Đirolamo Savonarola bio idealna tema, jer se oko njega uspostavio ključni odnos – odnos humanista i teologa i odnos humanizma i religije, bitan za pesnika kulture, čija su razmišljanja usmerena na knjige, biblioteke, filozofske rasprave i teorijska pitanja književnosti i umetnosti.
Završni tekst u zborniku nosi unekoliko drugačiju tematiku od ostalih; posvećen je stvaralaštvu za decu (Congruentiae R-R: Uvod u poredbenu analizu stvaralaštva za decu Dušana Radovića i Đanija Rodarija). Ovaj tekst nudi i iskorak iz stereotipne slike o Dušanu Radoviću i Đaniju Rodariju – autorka nastoji da ih prikaže kao pisce koji su i pisci za decu, ali koji nadrastaju taj okvir. Otkrivajući izvesne biografske i literarne podudarnosti, kongruencije traži na žanrovskom planu (gde su Radovićeva kreativnost i samosvojnost očigledni u odnosu na Rodarija koji je čvršće vezan za tradicionalne žanrove), na planu formalnih aspekata (gde su dvojica književnika i najdalji s obzirom na različitosti jezičkog sistema i nepodudarnu literarnu tradiciju, a gde se opet naš pesnik pokazuje maštovitiji, slobodniji i smeliji) i konačno na tematskom planu (na kojem su dva pisca i najbliža, i gde se uočava skoro kompletna podudarnost u stihovima koji se bore protiv klišea i opštih mesta). Ispitujući stilsku i semantičku podudarnost srpskog i italijanskog pisca, Persida Lazarević di Đakomo zaključuje da su obojica inovatori u odnosu na svoju tradiciju, u formalnom, semantičkom i tematskom smislu, ali da je Duško Radović ipak nekonvencionalniji, i da njegova poezija, koju stavlja u širi kontekst koji prevazilazi okvire naše književnosti (za decu), ima onaj neočekivani i otkrivalački momenat koji „univerzalni čitalac” shvata i prihvata sa odnosom radosti i poverenja.
Obuhvatajući raznovrsnu tematiku i period od srednjeg veka do postmodernog doba, ovaj zbornik svedoči o dubokim i suštinskim vezama srpske književnosti sa italijanskom kulturom i mediteranskom civilizacijom. Prizivamo Lalićeve stihove: „Mesta koja volimo postoje samo po nama, / Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu, / (...) Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo, / Mesta koja volimo ne možemo napustiti.” i zaključujemo da su polifonija, susret i prožimanje kultura nužni koraci ka spoznaji alteriteta, identiteta i našeg literarnog nasleđa.
Isidora B. Belić