Kosovo: dvostruka hibris

25.02.06 Republika

Posle mnogobrojnih knjiga i tekstova objavljenih u inostranstvu o sukobima u bivšoj Jugoslaviji te naposletku i o najneuralgičnijoj tački Evrope danas - Kosovu, čiji su autori sa više ili manje uspeha, u skladu sa svojim ideološkim diskursima, pokušavali da iznađu odgovor na pitanje šta se zaista događalo tih tragičnih devedesetih godina na Balkanu, evo napokon, četiri godine od objavljivanja na grčkom jeziku i tri od njenog francuskog izdanja, jedne ozbiljne i prilično objektivne studije u prevodu Jelene Femić-Kasapis na srpski jezik. Njezin autor Stefanos Pesmazoglu (1952) je profesor Atinskog univerziteta na Odeljenju za političke nauke i istoriju fakulteta Panteios, i istraživanja su mu usmerena na analizu političkih ideologija, a posebno populizma i nacionalizma u društvima jugoistočne Evrope na kraju XX veka. Knjiga intrigantnog naslova ("dvostruka hibris") tematizuje dva ključna društvena pravca na Balkanu čije je čvorište upravo Kosovo: s jedne strane, reč je o pojavi nacionalizma i šovinizma čiji je pokretač bila Miloševićeva politika u Srbiji s kraja osamdesetih godina koja je, zakonomerno, po principu spojenih sudova, dovela do pune revitalizacije ostalih dotad latentnih etničkih nacionalizama (albanski, hrvatski, slovenački, bošnjački) te do bratoubilačkog rata (1991-1995), ali, s druge strane, radi se i o, kako autor ističe, "samoživom i nekontrolisanom planetarnom militarističkom humanizmu" čije su oličenje SAD i NATO koji su svoje lice pokazali u tromesečnom vazdušnom ratu protiv Miloševićeve Srbije 1999. godine.
Krećući se unutar tako postavljenih teorijskih koordinata, Pesmazoglu u odnosu na druge inostrane analitičare pokazuje zadivljujući stepen poznavanja "balkanske materije", možda i stoga što ostvaruje redovne kontakte sa naučnim krugovima na Balkanu (u Srbiji i Bugarskoj) ali i zato što je Grk pa su mu obrasci političkog i društvenog ponašanja Balkanaca vrlo bliski, kako u svom istraživanju više puta napominje, naročito kada analizira "stanje duhova", odnosno ponašanje grčkog društva tokom ratova u bivšoj SFRJ. Naime, većinska grčka podrška koju je uživao Milošević rezultat je (istih kao i u Srbiji) mitsko-patriotskih vrednosnih kriterijuma utisnutih duboko u svest grčkog čoveka: s jedne strane prisutna je "grčka posebnost, dobrota i pravednost", a s druge "nezahvalnost sveta, posebice Zapada", "svetska imperijalistička zavera", "zloupotreba grčke dobrote" i sl. Tokom intervencije NATO-a ta podrška je naročito bila snažna, u grčkoj javnosti su se putem medija pojavljivali "srpski junaci" od kojih ponajčešće Arkan; profesori univerziteta su sa naučničkom ozbiljnošću gradili mit o neraskidivom srpsko-grčkom prijateljstvu, pa čak i o zajedničkoj mentalitetsko-karakternoj strukturi Srba i Grka kojima je "buntovna priroda upisana u biološkoj matrici njihovih ćelija, toliko različitih od onih zapadnih ćelija-izrodica!" (str. 54).
Za razliku od većine svojih akademskih kolega, književnika i umetnika, Pesmazoglu sa velikom ozbiljnošću i temeljnošću pristupa složenim balkanskim prilikama analizujući začarane krugove jugoslovenskih nacionalizama (on ih s pravom naziva "konkurentskim" pri čemu su hrvatski i slovenački "evrocentrični", a srpski mitološki i autistički), tragajući za njihovim istorijskim korenima naročito kada je reč o konstantnoj srpskoj političkoj težnji ka hegemoniji i stvaranju ako već ne otvoreno "Velike Srbije" a ono njenog politički eufemističkog monstruma "Srboslavije". U tom kontekstu opširno se istražuju posledice zloupotreba političke geografije i kartografije. Tom i takvom metodu borbe srpskih nacionalista zakonomerno i posledično se pridružuju s početka 1991. godine hrvatski i bošnjački nacionalisti, odnosno njihove, na prvim višestranačkim izborima, izabrane političke elite. Ali opet za razliku od većine svojih grčkih zemljaka, čak i intelektualne elite, Pesmazoglu je analitički nedvosmislen: Miloševićev režim je totalitaran, nedemokratski, izazvao je ratove na prostorima bivše Jugoslavije gde su u ime Srba i Srbije paravojne formacije počinile neshvatljiva zverstva nad pripadnicima drugih etničkih i konfesionalnih skupina, pa je, prema tome, taj režim i zločinački. S druge strane, Pesmazoglu intervenciju međunarodne zajednice, odnosno 24 zemlje NATO-a (među kojima je bila i njegova Grčka) energično osuđuje baš kao i većina naprednih evropskih intelektualaca. Kroz dimenziju etičkog relativizma, odnosno dvostrukih merila, legalne NATO-argumentacije i političko-ekonomskih interesa zapadne alijanse kao i pojedinih zapadnih zemalja, autor nam prezentuje najširu lepezu interesantnih i umnogome prihvatljivih teorijskih zaključaka od kojih je ipak najuopšteniji onaj koji govori o tome da u dosadašnjoj istoriji sveta nikada nije postojala neka politika koja nije uzimala u obzir pojedinačne interese nekih od strana, odnosno da nije zagovarala neku legalnu ideju koja je služila kao hegemon (tobože osloboditi Hristov grob u Jerusalimu, a zapravo osloboditi važne karavanske puteve za dalje ekonomsko napredovanje, ili otvoriti "srpsko pitanje" u Hrvatskoj, a zapravo anektirati deo hrvatske teritorije i kad se steknu uslovi pripojiti /Velikoj/ Srbiji, boriti se za demokratiju u arapskom svetu, a u stvari biti zainteresovan za njihova naftna bogatstva itd.).
Ali ono što nam se čini najzanimljivijim jesu razlozi zbog kojih je Pesmazoglu (kao uostalom i malobrojni srpski intelektualci tzv. Druge Srbije) osudio intervenciju NATO-a. Za razliku od nacionalistički orijentisanih snaga u Srbiji i Grčkoj koje su bombardovanje Srbije osuđivale kao "ničim izazvanu agresiju zapadne soldateske" i kao primer "apokalipse koja dolazi sa "Novim svetskim poretkom" ako mu se ne stane na put" (a po njima su, naravno, Milošević u Srbiji, Sadam Husein u Iraku, Kastro na Kubi i Zjuganov u Rusiji najbolji odbrambeni bedem od mondijalizma kojeg taj poredak tobože oličava), Pesmazoglu osuđuje intervenciju NATO-a kao zlo po sebi, jer se destrukcijom ne postiže ništa. Milošević i njegova politika za zločine moraju biti podvrgnuti kazni (moralnoj osudi demokratskog sveta i sudskoj u Hagu). Ali zločin se ne spira novim zločinom, zlom se ne gradi dobro, nasiljem se ne pobija nasilje, pa takav put nikako ne može voditi u demokratiju. Demokratija ne poznaje nasilje, prinudu i strah. Ogorčenje sveta, ratom u bivšoj Jugoslaviji i svim zločinima počinjenim u njemu, jeste posve opravdano, smatra Pesmazoglu, ali je Zapad propustio priliku da mnogo pre eskalacije nacionalizama, tačnije odmah nakon Titove smrti, Jugoslaviji koja je uživala popriličan ugled u svetu pruži svu ekonomsku i političku pomoć. Kada se početkom sedamdesetih razmahao hrvatski nacionalizam Tito je bio živ i snagom svog autoriteta uspeo da ga suzbije. Krajem osamdesetih Tita nije bilo, eskalirao je srpski nacionalizam, poput cunamija preplavio srpsku partijsku strukturu, potom i celu Srbiju i trijumfalno zauzeo vodeće mesto na lestvici vrednosti srpskog društva. Odatle do rata nije trebalo mnogo. Ekonomska kriza se produbljivala čitavih desetak godina, a da bogate evropske zemlje i SAD ništa opipljivije nisu učinile na planu stabilizacije prilika u Jugoslaviji.
Pesmazoglu stoga ističe da sve samoživosti i maniri "nebeskog naroda" (Miloševićeva Srbija), baš kao i "tehnološki svemoćnih i sveznalačkih naroda" (Zapad i SAD) tvore naizmeničnu hibris u celokupnom starogrčkom smislu te reči: "prkos", "samoživo ponašanje", "drska težnja da se postane božanstvo" što je rezultat nekritičnosti prema sebi (mi smo najbolji, najpametniji, ne može nam niko ništa) i prezira prema drugome. Pesmazoglu ove osobine hibrisa pripisuje dakle ne samo "primitivnim" balkanskim narodima (Srbima, Grcima, Bošnjacima, Turcima, Hrvatima) već i danas ekonomski i vojno najmoćnijim narodima sveta. Zato je hibris u savremenim svetskim sukobima uvek dvostruka.
Svoj naučni i moralni credo (zasad svakako utopijski!), Pesmazoglu najbolje iskazuje u poslednjoj rečenici ove po mnogo čemu dragocene knjige citirajući Levinasa koji govori o "jednom drugačijem shvatanju politike gde će cilj borbe biti upravljen u korist drugoga, ili još bolje u ime drugoga; cilj borbe neće biti gašenje, izopštenje, iščeznuće drugoga".

Zlatoje Martinov