Kosovo na kraju istorije

01.01.20

Zbornik Matice srpske za društvene nauke - br. 174/2020
Doprinos autora je u prepoznavanju (neo)imperijalnih i (neo)kolonijalnih korena izgradnje „Albanide” kao secesione postdržave, protivdržave i kvazidržave, sa besprizornim ambicijama namicanja atributa prave, nezavisne nacionalne države. Petrović i Kamčevski čitocima predočavaju raznolike moduse evro-američke i albano-američke strategije ostvarivanja privida u konturama „nove realnosti” na KiM. Oni znaju da je nova realnost u stvari prerađena stara realnost (post)imperijalnih namera. Pritom, autori nemaju dilemu iluziju o čarima ni tzv. mekane moći, ni pedagogiji „štapa i šargarepe”, a ni o krajnjim konsekvencama naizmeničnih upozorenja, ucena i pretnji koji se iz evroatlantske zajednice interesa upućuju vazda osumnjičenoj i optuženoj Srbiji. U tom smislu knjiga Kosovo na kraju istorije spada u rasanjujuću i otrežnjujuću literaturu.
Autori se u knjizi zalažu za potpunije razumevanje nekadašnjeg i sadašnjeg albanskog prisustva na Balkanu, uz uverenje da se „pitanje Albanaca danas može najbolje sagledati sa stanovišta poststrukturalizma koje je njegov pravi intelektualni okvir” (str. 19). Dodajmo da se postrukturalizam u knjizi (pod)razumeva kao sinonim za postmodernizam na dekonstruktivnom poslu rasturanja logocentrizma i esencijalizma u filozofiji i društvenim naukama. Jer, „postrukturalizam čini da se prividi umnožavaju kao virusi” (str. 144), što je tačno budući da u redu za secesiju nestrpljivo čekaju mnogi rastrzani delovi Evrope.
Knjiga Petrovića i Kamčevskog u strukturnom opsegu i sadržaju svakako spada u kosovologiju, ali, po svemu sudeći, takvo žanrovsko i multidisciplinarno određenje, s obzirom na njenu misaonu podlogu, nije dovoljno. Knjiga Kosovo na kraju istorije jeste istoriografska i politikološka u interpretativnoj rekonstrukciji evolucije zaodevanja Albanaca, u Srbiji na KiM i u Albaniji, prisvojenim i lažno pretumačenim identitetima. U tom smislu, knjiga bi mogla biti određena kao imagološka u kritičkim koordinatama postmodernog narativa o „drugom” i „različitom”.
U obimnoj kosovološkoj literaturi osnovna tema ispoljava se kao krupan i dugoveki nacionalni i državni problem koji ozbiljno ometa razvojne istorijske perspektive srpskog, albanskog i susednih balkanskih naroda. Otprva je uočljivo da se najoštrije suprotstavljanje u pristupima problemu KiM ispoljava između dve nepokolebljivo suprotstavljene strane, među Srbima i Albancima. Ali, iluzorno je misliti da je savremeni antagonizam podeljenih univerzuma Srba i Albanaca samonikao, naprotiv, u mnogo čemu ako ne i u celosti, on je proizvod zloćudnih sadejstava unutrašnjih i spoljašnjih činilaca umešanih i stoga odgovornih za balkanske nedaće.
Izloženo upućuje na potrebu kratkog predočavanja osnovnih ideja koje su autori Aleksandar Petrović i Danko Kamčevski predstavili čitaocima u „sažetoj analizi privida”, sadržanoj u deset poglavlja knjige Kosovo na kraju istorije.
U „Uvodu” knjige Petrović i Kamčevski obrazlažu tezu da „osa Kosova deli svet tačno na dva dela: koji priznaje stvarnost nestvarnog i koji ne želi da prihvati nestvarnost stvarnog” (str. 7). Autori su, međutim, uvereni da se domaća filozofija nije posebno bavila problemom KiM pa je potrebno da se krene od početka. Zato oni vele da bi „ovaj tekst trebalo da posluži kao prolegomena, bolje rečeno kao azbuka ili rečnik, što bi omogućilo sricanje ili čitanje, a ne prepričavanje”. Jer, kako se u nastavku ističe: „Kosovo je mesto gde se preuzima svest o celini” (str. 8), ali i „primer da istoriju stvaraju oni koji dele ono što nemaju” (str. 10). No, i pored toga, nije teško shvatiti da knjiga Kosovo na kraju istorije nije napisana u strogom filozofskom žanru i samo u filozofskom tipu diskursa. Ona jeste nužno i istoriografska i kulturološka, u meri u kojoj se analizira kulturni osnov preuzetog i klimavog albanskog identiteta. Isto tako, ona je istorijskofilozofska u meri u kojoj kritički opovrgava sve neaktuelniju praksu poigravanja sa vremenom u ideofloskuli „kraja istorije”. Autori ukazuju na četiri bitna koncepta „kraja”: hrišćanskog, kojim se proriče nailazak „Carstva nebeskog”; hegelijanskog, kojim se nagoveštava apsolutna (totalna) država; marksističkog, kojim se nagoveštava komunizam; i neoliberalnog, kojim se utiče na oblikovanje svetske, tj. globalne države (str. 18). Autori takođe smatraju da je istorija izgubila svaku vrednost u raznovrsnoj množini značenja, te da je „kraj istorije u stvari uvid u bankrot istorije i beskorisnost ove šuplje reči kada treba da označi bilo kakvu stvarnost” (str. 18). Prvo poglavlje „Breton Vuds i poststrukturalizam” (str. 20–28) u epistemološkom pogledu ima presudan značaj za poduhvat sažete analize privida albanske istorije. U njemu Petrović i Kamčevski elaboriraju jednu u odnosu na većinu autora drugačiju platformu tumačenja i razumevanja kosovsko-metohijske stvarnosti. Oni, naime, geopolitičku dinamiku promene političke karte sveta, Balkana i Srbije povezuju sa dinamikom globalne ekonomije. U izvesnom smislu, takav smer otkrivanja nastanka uzroka političkog u ekonomskom vraća na Marksove, Šumpeterove, Kejnsove, a u novije vreme i Volerstinove obrasce tumačenja stanja sveta. Iako ne referišu eksplicitno na radove pomenutih mislilaca i kritičara kapitalizma, autori pretpostavljaju da je tajna političkih privida sadržana u tajnama ekonomskih, tačnije rečeno zamršenih finansijskih tokova.
Ono što se na trijumfalnom Zapadu, u stvari, dogodilo bilo je privremeno potiskivanje stvarnosti latentne politekonomske krize koja je na kulminativnoj tački nahrupila, na iznenađenje upravljačkih magova i zbunjenost njenih objekata, građana. Autori knjige Kosovo na kraju istorije primetili su prikrivenu vezu između geopolitičkih nedaća i njihovih geoekonomskih uzroka. Iako nisu izričito stavili u odnos ekonomske i političke cikluse istorije, osetili su vezu geopolitičkog nasilja i naizgled beskonfliktnih privida koji se raspršuju u oblasti kulture, tačnije geokulture. U gruboj podlozi geopolitike su sila i volja koja je opravdava. Nema suštinske suprotnosti između privida rasejanih u ekonomiji i politici. Njihova veza se, naime očituje u stvarnosti političkih i ekonomskih kriza čiji su brutalni izrazi terorizam, vojne intervencije, agresije, ratovi, okupacije. Upravo to su podvukli autori u tumačenju agresije Zapada – oličenog u NATO-u – na SRJ i Srbiju, te sledstvene secesione okupacije KiM.
Sada bi se mogli zapitati, zbog čega je predočena razlika aktuelnih oblika neoliberalizma, postmodernizma i poststrukturalizma neophodna u tumačenju savremenog stanja na Kosovu i Metohiji? Ima li ona ikakvu važnost za analizu konkretnih prilika na tom nasilno odvojenom i zaposednutom delu Srbije? Petrović i Kamčevski dokazuju da, ma kako izgledala nepovezano apstraktna, itekako ima.
Njihova argumentacija ide u pravcu dokazivanja da je vladajući tržišni fundamentalizam zadojen anglosaksonskom doktrinom ljudskih prava – koja je protivna kontinentalnoj tradiciji jusnaturalizma – prenaglasio kolektivna prava na otcepljenje. Što je, takođe očekivano, izazvalo haotične procese malodržavlja u vidu legitimizovanja manjinskih separatističkih želja za sopstvenim državama. Na sličan način napuštanje zlatnovalutnog standarda dovelo je do nekontrolisane proliferacije spekulativnog kapitala i rasprsnuća mehura kapitalizma ubitačnih finansijskih rizika. Ma kako izgledalo čudno, kosovska kreatura antisrpske „Albanide” na starom srpskom tlu je eksperimentalni produkt uništenja države blagostanja i socijalne države u negativnim uslovima savremenog kazino-kapitalizma. Autori na predočenoj osnovi epistemološkog i ontološkog rascepa evropskog bitka i nebitka uviđaju snažan upliv ekonomski i monetarno nepostojećih „vrednosti”, ili kako vele prodor „praznih koncepata” (str. 26) u oblast politike, čime se ekonomska simulacija očitava na političkom terenu. Tako je, naime, nastala i vajna Republika e Kosovës. Iz jedne fikcije nadimanjem se izopačila u drugu, ponderišući njene negativne potencijale do malignih formi albanske lažne države, u naoružanom okruženju američke vojne baze.
U poglavljima „Skenderbeg i izmišljanje identiteta”, „Naziv Albanija i bela istorija” „Novi jezik pre stare nacije” i „Iliri od srednjeg veka do moderne” (str. 28–91) autori predočavaju suštinske uvide u lažne predstave koje Albanci šire u svakom od nabrojanih oblika samopredstavljanja. U tom smislu, reč je o razmatranju opsenarskih tačaka kreiranja ili, kako autori preciziraju „korena” lažnog identiteta Albanaca, ne samo u Albaniji nego i među Albancima u Srbiji na KiM. Iako je Skenderbeg (1405–1468) bio Srbin imena Đurađ i prezimena Kastriotić, ta činjenica nimalo ne smeta albanskim istoričarima i političarima da ga ponosno predstavljaju kao omiljenog albanskog junaka nad junacima. Kao tvoračkoj figuri srednjovekovne albanske istorije, Skenderbegu su posvećena brojna književna dela i spomenici. U albanoidnoj kulturi pamćenja Skenderbegu se kao nenadmašnom borcu protiv turske dominacije odriče srpsko etničko poreklo i pripadnost. Sve to je, međutim, daleko od istine. U prilog suprotnog stanovišta autori navode brojne istorijske i istoriografske dokaze da je Skenderbeg bio Srbin i hrišćanin. O tome da je Kastriotićev otac Jovan (Ivan) bio pravoslavni Srbin ne svedoče samo hilandarske povelje nego i italijanski naučnik Sansovino (str. 32). Prva albanizovana predstava Skenderbegove biografije objavljena je početkom 15. veka iz pera Marina Barletija. Tada je iz katoličkih krugova dat prvi impuls koji je proizveo ustaljenje krivotvorene predstave o Skenderbegovom nesrpskom poreklu. Razmatrajući teorije o istorijskom poreklu Albanaca autori se kritički osvrću na ilirsku interpretativnu dominantu. Na tom mestu oni, zapravo, obrazlažu uporišne tačke ilirskog kontinuiteta u tumačenjima karaktera prostora, ali i skupnih i pojedinačnih balkanskih etnosa, tj. naroda. Ne pominje se samo predrimski nego i predgrčki supstrat paleoilirskih plemena, a onda i njihovi prvi pomeni u grčkoj i rimskoj literaturi. Na istočnoj obali Jadrana Rimljani su vodili ratove protiv ilirskih plemena. Prostrana kopnena oblast Balkana formirana je kao rimska provincija pod nazivom Ilirikum. Autori ne propuštaju da primete kako se posle pada starog Rima u dugom vremenu Vizantije gubi svaki pomen Ilira.
Obnova zanimanja za Ilire pod tim imenom osetna je u 18. veku. Monarsi Austrijskog carstva Srbe označavaju Ilirima a njihove političke tvorevine iz prošlosti ilirskim. Potom je Napoleon na prostoru Dalmacije i delova kopnenog zaleđa formirao kratkoveku Ilirsku provinciju koja je propala njegovim porazom. Sredinom 19. veka na hrvatskom i u manjoj meri srpskom prostoru razvio se tzv. ilirski pokret koji je svoju projužnoslovensku snagu ispoljavao u oblasti kulture i književnosti, prvenstveno na planu jezika. Budući da je imao katoličku podlogu taj pokret je u manjoj meri uspevao da se ukoreni među Srbima koji su već uveliko stupili na stazu samostalne nacionalne i državne emancipacije. Očigledno da je etnonacionalna i politička prijemčivost ilirskog amblema uvek kreirana u središtima moći izvan prečesto obeznanjenih i razdržavljenih balkanskih krugova. Ona se u predmodernom i modernom izdanju uvek odnosila na nedovoljno razaznatu etničku magmu, većinom na stadijumu plemena, a nimalo na formiran narod. Jer, Iliri prema dostupnoj istorijskoj građi, i nisu bili jedinstven narod već neujednačena i nepovezana etnoidna plemenska masa koja nikada nije dosegla istorijski stadijum naroda. Takvo stanje nekada postojeće etnije, bez zapamćenog jezika i pisma, sa malo preostalih tragova materijalne kulture, nije smetala naučnicima u službi kolonizatorskih i prozelitskih ciljeva da upravo u davno iščezlim Ilirima prepoznaju korene pojedinih naroda, ne samo Albanaca nego pokatkad sasvim neumesno i Srba.
Imperijalni prikazi Ilirije su slični književnim i filozofskim predstavama Utopije ili Distopije, svejedno. Ukoliko se nekadašnja Albanija umisli kao Ilirija ona, prema autorima knjige, više nalikuje priči nego tačnom geografskom prostoru (str. 36). Ona je, uostalom, kao mitsko mesto sugestivnije ovekovečena u Ovidijevim i Šekspirovim stihovima, nego što je precizno ucrtana na istorijskim kartama Balkana. Zato su Iliri i Ilirija „odlična podloga za istorijske fantazmagorije” (str. 36). Otuda bledi napor nekadašnjih i sadašnjih istoriografa bečkog stila i napora da Albance promovišu u ovovremene izdanke drevnih Ilira. Kao da savremeni Albanci u Evropsku uniju žele da uđu kao od svih priznati najstariji stanovnici Evrope – skroz amerikanizovani Albano-Iliri! Takvo ideološko učitavanje privida prepotopskog albanskog porekla i etnogeneze stvara iluziju prednosti vajkadašnjeg porekla koje je – gle čuda! – prethodilo i samim grčkim osvitima evropske civilizacije. Stariji od Grka, iz retorti etnoinženjeringa iznikli Albano-Iliri predstavljaju se kao stariji od svih ostalih Južnih Slovena, a naročito od Srba.
Na sličan način autori knjige Kosovo na kraju istorije Petrović i Kamčevski prilaze filološkoj i kartografskoj analizi naziva Albanija i njenih lingvalnih derivata. Prema njihovom mišljenju i na tom planu deluje niz opsena. Jer, enigmatična reč Albanija ne odnosi se samo na prostor koji je u skorijem vremenu oblikovan pod tim nazivom. Uočavaju se zapravo tri moguća rešenja. Prvo se odnosi na indoevropsku osnovu reči alb koja označava pojam planine, pri čemu kao primer služe nazivi Alpi, Albanija, Alba (ili Škotska) (str. 40). Drugo rešenje upućuje na reč albus ili belo. Pridev belo u različitim mitologijama i religijama poput indijske, meksičke, keltske i grčke nije označavao samo boju i obojenost nego i nešto više, izvesnu oboženost, božanstvenost, svetost (str. 42). Najzad, u trećem tumačenju se ukazuje na paleolingvističko značenje belog kao tečnog, vodenog. Paleoligurski, staroevropski i protoindoevropski, upućuju na belo kao oznaku i simbol vode. Slično je i u sumerskom i akadskom jeziku (str. 43). Autori se opredeljuju za treće kao najuverljivije tumačenje prideva i imenice alba i Albania. Na to ih upućuje i slovenska tradicija nadevanja prideva belo naseljima kao: Beograd, Bele Vode, Bela Zemlja, Belovodje što je u ruskom označavalo Svetu zemlju. Uz to, pridev belo upotrebljavan je da označi svetlost. Čak su i etnije, narodi i njihovi prostori opisivani pridevom beli, kao recimo Beli Srbi ili Bela Hrvatska. Određenje belo je takođe korišćeno da se naznači razlika grupa unutar naroda. Prema mišljenju autora odrednica belo je upotrebljavana da se „napravi razlika između doba, kasti, mora, božanstava” (str. 48).
Autori zaključuju da ime Albanija zapravo nije trajno ime zemlje ili naroda već opis: „... ime Albanija se pojavljuje gde god postoji neki prenos identiteta... Pojava Alba je uvek pojava nekog posredničkog identiteta; ona je težnja za utopijskim ispunjenjem, napor stalnog stvaranja novog istorijskog cilja, što se vrlo dobro uklapa u diferencirajuće odlike upotrebe "belog"” (str. 48). Navedenom se može dodati i zapažanje autora da je „tokom srednjeg veka Albanija isključivo regionalno određenje koje se ne povezuje ni sa kojim imenom naroda” (str. 49).
Naposletku, od značaja je takođe i zapažanje autora da je u vremenu posle Vizantije, misionarskim delovanjem Katoličke crkve prostor velikog i zamršenog lingvističkog diversiteta svođen na samo jedan, i to albanski jezik. „Time je srpsko-grčko-napolitansko stanovništvo pretapano u jedan latinski supstrat” (str. 53). Tako je, u stvari, ostvarena brižljivo planirana konstrukcija novog albanskog identiteta čiji je vrhunac bila izjava Paška Vase „Religija Albanaca je albanizam!” (str. 55).
U poglavlju „Naduvavanje mehura: Albanija i Kosovo” razotkriva se privid opravdanosti i autentičnosti kosovske „Albanide” kao ratom umnoženog evro-američkog dara druge nazovi države Albanaca na Balkanu. Ako se stvarnost u pogledima na savremeno „Kosovo” ikada može uočiti, onda je to jasno razaznata bondstilovska realpolitika. Dabome, reč je o prebaziranom vojnom jezgru „Amerikanide” u prostorno kontrolisanoj oplati „Albanide”. Albanci sa KiM su teški klijentistički zavisnici evropske politike Vašingtona, koji još uvek ne pomišljaju na odvikavanje. Antologijski izraz ne samo trenutnog stanovišta nego i uvreženog klijentističkog mentaliteta Albanaca autori predočavaju u navodu reči vidno ojađenog Ramuša Haradinaja: „Mi nemamo svoju sopstvenu inostranu politiku, mi pratimo SAD. U nevolji smo ako oni nemaju svoje mišljenje, jer onda "moramo da mislimo" sami” (str. 95).
Teritorijalno okruženje Bondstila obitava u generisanom kompleksu privida onoga što se albanomerno želi ili ne želi, a sve u drskom htenju srpskog „obaveznog priznanja” druge, predujedinjene, „konačne države” Albanaca. Suprotno njenim vitalnim interesima, Srbija se navodi na odricanje od dela svog nacionalnog i državnog bića i priznanje njegove nezavisnosti. I pritom se zataškava i zaboravlja da je u uzročnoj podlozi kreiranja tobožnje nezavisnosti lažne države Kosova bila i ostala agresija na Srbiju.
U poglavlju „Spomenici postčovečanstva: ex falso quod libet” autori razmatraju strategije oblikovanja privida albanskog identiteta. Savremeno doba je u svevlasti privida. Bilo da se priznaju ili odriču, prividi su kolonizovali umove tumača. U svetu politike propitivanje pojave privida izaziva paradoksalne efekte. Ukazuju se onda kada uobražavamo da ih nema; nema ih kada umišljamo da su tu, da smo unutar njih, da se sami sebi priviđamo u razbijenim ogledalima ispraznih odraza. Otuda i upit: kako se izboriti sa prividom koji isuviše liči na stvarno? Zapažanjem da su postvizantijski počeci povezani sa savremenom izgradnjom postjugoslovenskog privida albanskog identiteta tzv. Kosovara, autori ukazuju na joneskoovsku teatralnost umišljenog albanskog memorisanja istorijskih ličnosti, navodno bitnih za njihovu etničku „samosvojnost” i državnu „samostalnost”. Po raznorodnim ali zajedničkim merilima identitetskog doprinosa „Kosovu i Albancima” među takve su uvršteni Đurađ Kastriotić (pod imenom Skenderbeg), Makedonka takođe srpskog porekla Tereza Bojadžiju, Ibrahim Rugova, Adem Jašari, američki predsednik Bil Klinton, oficir CIA i režiser predstave casus belli događaja u selu Račak, zloglasni Vilijem Voker. Kao u nekom secesionom Diznilendu njima su izliveni bronzani spomenici večne zahvalnosti. Autori knjige zapažaju da u servilnoj mešavini teatra apsurda i holivudskih sapunica, Albanci: „vide Ameriku kao još jednu Tursku ili Jugoslaviju s kojom će razviti parazitski odnos. Ali nećemo još dugo čekati a već će, prema scenariju koji se ponavlja, Amerika postati "tlačitelj"” (str. 111).
Šta je, uostalom, za Petrovića i Kamčevskog suština sukoba na Kosovu? Oni pišu da je „...vladajuće načelo rata na Kosovu od njegovog početka do kraja bilo magbetovsko veštičarenje putem stvaranja privida. Ovi paradoksi, prevare, neprirodna stanja stvari, antitradicionalna i demonska po svojoj prirodi, dolaze iz postsrukturalnog načina mišljenja kojem nije do realne vrednosti, već virtuelnih varki” (str. 114). Otuda je inspiracija za rat protiv Srbije i Jugoslavije 1999. imala podlogu u holivudskoj produkciji filma Spasavanja redova Rajana (1998), pri čemu je napad NATO bio „motivisan geopolitičkim a ne humanitarnim ciljevima” (str. 115).
Autori su tačno zapazili upornu primenu opsenarske „logike izuzetka” kada je reč o Srbima, bilo gde na južnoslovenskom prostoru uključujući i KiM. Na taj način je, recimo, tretirana nekadašnja federalna Jugoslavija, kao zemlja izmeštena iz one primene Helsinškog akta o nepromenljivosti granica. Ista voluntaristički politizovana kvazipravna logika odnosila se na zaraćene oblasti u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, da bi se naposletku i „slučaj Kosovo” proglasio presedanom koji nema važenje u drugim sličnim slučajevima u svetu. Autori u prilog iznetog citiraju čuveno upozorenje Vilija Vimera nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu iz maja 2000. godine. Smisao tog upozorenja sadržano je u uviđanju da je stvaranje „nezavisnog Kosova” geopolitički izraz američke težnje o ograničenju i suzbijanju ruskog uticaja na Balkanu (str. 115–116).
U agresiji na SRJ koja je prethodila okupaciji KiM i proglašenju kosovske „nezavisnosti” 2008, niukoliko nije moglo biti reči o humanosti i humanizmu, nego samo tehnikama hibridnog rata na posthumanim osnovama (str. 120). U posthumane učinke asimetričnog konflikta spadaju bombardovanje osiromašenim uranijumom, trgovina ljudskim organima, epidemični narko-trafiking, fanatični džihadizam, skrnavljenje srpskih pravoslavnih grobalja, crkava i manastira... Ili, kako autori nagoveštavaju: „To znači da će se političke mutacije, sresti sa budućim genetskim mutacijama i da će idući ruku pod ruku proizvesti nova himerična bića” (str. 121).
U poglavlju „Nezavisnost i protivrečnosti privida” Petrović i Kamčevski na materijalu tobožnje ili, kako je u ovdašnjem političkom diskursu odomaćeno, lažne nezavisnosti lažne države „Kosovo”, propituju ovu nadasve sumnjivu i krivotvorenu pojavu. Autori, naime, u čitavoj knjizi, a u ovom poglavlju posebno, otkrivaju stvarnu prirodu albanoidne laži „Kosova”, dovodeći je u direktnu vezu sa postmodernim strategijama i projektima zasnivanja virtuelnih država.
Dabome, tzv. Kosovo je kao ratni produkt jednostrane secesije i bržeboljih priznanja sa zapadnih strana, iznađeni model sadašnjih i budućih razdržavljenja na matrici „pucanja mehura”, koji su u konkretnom slučaju koincidirali sa talasima ekonomske krize koja je, kako je rečeno, pogodila SAD i ostatak sveta 2008. i 2011. godine. Autori su lucidno uočili: „Izgleda da ekonomske aveti više liče na stvarnost kada se nastane u neku izmišljenu državu” (str. 126). Baš u prvoj godini krize lažna država Kosovo proglasila je nezavisnost od Srbije.
„Albansko Kosovo je rođeno u kolevci okrnjene ekonomije Breton Vudsa koja ne zna za granice dok trese sve temelje na kojima se zasnivaju moderna društva. Zato je Kosovo u ovom smislu bilo ogledno polje in vivo. Finansijski mehur nema osnove u stvarnoj vrednosti; politički mehur na Kosovu nema osnovu u istoriji, kulturi, jeziku, moralu, ili u bilo čemu drugom” (str. 126). Postrukturalistički efekti napuštenog projekta Breton Vudsa u političkoj razgradnji nacija i država nisu ništa manje brutalni i pogubni od onih koji nastaju u sferi ekonomije i finansija. Autori, takođe, podvlače snagu destrukcije na polju identitetske politike Albanaca koji istovremeno glorifikuju darovanu „nezavisnost”, i podređenost i služenje stranim interesima, pre svih američkim, EU i NATO (str. 134). Narečeno ukazuje na pritvornost i dva lica ponašanja Albanaca sa KiM: unutarpolitičko prenaglašavanje nezavisnosti u punom kontrastu, zapravo fanatičnom antagonizmu prema Srbima i Srbiji, ali i neprestano udvorništvo i snishodljivost prema stranim patronima i protektorima.
Čini se da Albancima nije lako ali ni teško da pod stranom („međunarodnom”) zaštitom umišljaju da su ono što nisu, samo da ne bi bili ono što uistinu jesu. Od toga su ustrašeni. Mnoštvo je primera. Tako se usred naduvanog privida kulturnih obzira i pažnje Albanci deklarišu kao „čuvari istorije i svetinja” koje u stvarnosti izvan privida, kad god stignu i kad god mogu ruše, razaraju i uništavaju. Kosmetski Albanci su jedini „Evropljani” koji se diče uništavanjem onoga što im je od te iste Evropske unije „velikodušno” prepušteno na čuvanje i negovanje, a to je, nažalost, srpska istorijska, kulturna i sakralna baština.
Zamućenog vida protivrečna briselska evrokratija, naravno, deklarativno ne podržava anticivilizacijsku i antihrišćansku praksu albanskog uništavanja gustog i bogatog srpskog nasleđa, ali još uvek podržava Albance koji tu praksu sistematično, otvoreno i u potaji vrše? Fiktivno jedinstvena Unija sve više uranja u od početka kreirani antisrpski bezizlaz svojih balkanskih fikcija, dok se tzv. Republika e Kosovës na evroazijskom horizontu sve više ukazuje kao proždrljiva crna rupa evropskih zabluda. Autori su tu geopolitičku aporetku lucidno prepoznali i prikazali.
U odnosu geopolitike globalnih moćnika prema Albancima i albanskom pitanju u ovom poglavlju su takođe zanimljive i dve konkretne spoljnopolitičke analogije koje podvlače Petrović i Kamčevski. Prva se tiče već pomalo zaboravljenog albanskog bekstva sa KiM u Zapadnu Evropu (2015), kao masovnog testa na lokalnom materijalu dugo pripremane simulacije „Velike seobe naroda” koja se odista i dogodila izbijanjem migrantske krize koja još uvek traje (str. 147). Druga analogija se odnosi na kosovsku kvazidržavu nastalu 1998–2008, koja je bila uzor pri stvaranju islamske kvazidržave 2014. godine na Bliskom istoku. Prema rečima autora, ta kvazidržava na Kosovu nije napravljena poštovanjem „ljudskih prava” već bombardovanjem teritorije suverene države Srbije i SRJ, da bi pod dimnom zavesom „humanitarne intervencije” mogla da se uspostavi posthumana diktatura (str. 148). Autori su mišljenja da je „kosovski sklop samo prenet u drugi geografski prostor, ali su svi elementi kosovskog veštačkog identiteta pažljivo primenjeni u konstrukciji Islamske države, koja nije ništa drugo do alter ego kosovske bretonvudske korporacije” (str. 148).
Knjigu autori Petrović i Kamčevski privode kraju u sugestivnom metaforičkom stilu efektnim zaključkom pod naslovom „Fuga i ahimsa”. Fuga je određena kao muzički oblik koji se ostvaruje nizanjem muzičkih imitacija. „Počinje ekspozicijom u prvom glasu, koji drugi ponavlja za kvintu više ili kvartu niže. Ostali glasovi se uvode po sličnom principu neprekidnog podražavanja. Albanizovano Kosovo tako je fuga (lat. fuga – bekstvo) kojom se napušta stvarnost i zamenjuje virtuelnom imitacijom. Ono ne može da postoji izvan imaginacije...” (str. 151).
Privid koji izaziva zabludu u središtu je pažnje autora. „Sve čemu se mogu dodati prefiksi pseudoili kvazikao da se pojavilo na Kosovu. Ono je par excellence pokazatelj virtuelne stvarnosti koja dobija svoj konačno istorijski, ili bolje rečeno, postistorijski oblik. Kao Ilirija u Empedoklu na Etni Metju Arnolda, Kosovo je "mesto zaboravnosti, skoro pa i brisanje koje zabrinjava". Nezavisno Kosovo može se uzdići samo tamo gde je sve zaboravljeno” (str. 142). Autori uviđaju da ukoliko „kosovska politika zaborava uzme maha, Kosovo će postati mesto odakle će početi da se šire veštačka sećanja po čitavom svetu. Ta slagalica opsena i laži u proizvoljnoj istoriji teži stvaranju prihvatljive slike prošlosti i identiteta. Tako je „inflacija lažnih sećanja neuporedivo opasnija od pucanja ekonomskog mehura. Ona može da sve dovede u pitanje i da predloži ništa kao jedini izlaz. To je sasvim verovatan scenario ako imamo veštačkog nacionalnog junaka, veštački jezik, veštačku istoriju, veštačku radijaciju, posthumanu politiku” (str. 143). Autori smatraju da „Kosovo je burevesnik koji otvara Pandorinu kutiju dekonstrukcije sveta gde sve tone u zabludelost bez granica i beskrajno varkanje na svim nivoima. To je svetsko istorijsko pozorište na svom vrhuncu” (str. 145). Istovremeno i istoprostorno, ahimsa u značenju nenasilja predstavlja „najdelotvorniji način razjedanja privida jer ona ne ratuje sa vetrenjačama, već pokazuje njihovu nemoć pred istinom duboke kulture” (str. 153). Ahimsa takođe označava potrebu nenasilnog povratka Srba na Kosovo. Nema podizanja rušenjem, niti istinitog sagledavanja zurenjem u ogledalo. Put povratka istini Kosova je rastvaranje albanolikih privida Svetosavljem. Tako autori završavaju knjigu.
Zaputimo li se elipsoidom vikoovske staze razvoja povesti čovečanstva, mogli bismo da se zapitamo, koja su to osvežena i osnažena tumačenja koja autori Petrović i Kamčevski predočavaju čitaocima? Ne, dakle, ona mnogoponavljana i heuristički mršava, nego ona plodno otkrivalačka koja kao pronicljivo uprti pogledi prosecaju armirački spregnutu konstrukciju albanoidnih privida na Kosmetu. Nije li to upravo ona neophodna misaona predradnja nezbunjive samozaštite pred utvarama koje ne samo da zavode i omamljuju nego i kidišu i ujedaju? Biće da je takav saznajni pristup podesno iznađeni modus inveniendi u savremenom prozuklom stanju albanizovane kosovsko-metohijske kvazidržavne stvarnosti. Naročito, imavši na umu da je dozlogrđena stvarnost ogrezla u vešto građenim prividima mekane, a u stvari, vulgarne i brutalne realpolitike!?
Knjiga Petrovića i Kamčevskog samosvesno je odmaknuta od jalovog akademskog neutralizma i tobože objektivne nezainteresovanosti za razrešenje utegnutog kosmetskog čvora. U njoj nema vrludavog „srednjeg puta” na trasi komotnog narativa oslonjenog na nevrednosnu deskripciju istorijskih i savremenih tokova. Autori ne okolišaju oko nagomilanih laži višestrano i višestruko manipulisanog albanskog identiteta, ne samo na Kosovu i Metohiji nego i u Albaniji. Oni energično razbijaju i potom pažljivo razgrću oplatu privida albanske etnogeneze, te nastanka nacije i države na zaposednutom slovenskom i srpskom prostoru. Mada u težnji raskrivanja nametanog privida i viskofunkcionalnih laži ukazuju na nepoznate i prikrivane činjenice, autori neprestano izvode etičke i preskriptivne zaključke. Upravo zbog pridržavanja moralnih normi sadržanih u kosovskom zavetu, autori ovom knjigom zadaju misaone udarce prividnim etnonacionalnim i političkim opravdanjima albanske otimačine KiM. Knjiga u celini sadrži moralni poučak saznajne obaveze raskrivanja evro-američke i albanske strategije izgradnje albanolikog privida Kosova. Autori su svesni da je KiM bilo i ostalo jako ideologizovana i politizovana problemska tema. Pregrejano stanje predmeta istraživanja ukazuje na njegovu odavno uznemirujuću kontradiktornost. U obostrano antagonističkoj atmosferi, retoričke protivrečnosti izviru iz realnih suprotnosti na KiM. Takvo stanje stvari maskira teatralna hiperprodukcija albanoidnih opsena i privida. Pripadnici albanskih političkih elita rado preuzimaju ulogu režisera pokreta masa u „stradalničkim predstavama” poput insceniranog trovanja u rudniku Stari trg kod Trepče, CNN-bežanije u Albaniju, organizovanog „egzodusa” kroz Srbiju do mađarske granice i brzog povratka, trovanja glasačkim listićima iz Srbije i sl. U predočenim, ali i drugim nepomenutim slučajevima uočljiva je preuzeta i naučena kinematografska i teatarska osnova novije albanske protivsrpske politike. U njenoj podlozi je kolektivna gluma zaplakanosti i jecaja pred kamerama, u koordinatama namenjene uloge nevinih stradalnika i srpske žrtve. Kvaziumetnički žanr ovakvih priključenija pre bi se mogao odrediti kao propagandna geopolitička „sapunica” i komedija nego kao drama i tragedija, iako je ovo poslednje albanska autoviktimizujuća namera sa produženim trajanjem.
Upravo stoga potrebno je prisetiti se empirijskih i teorijskih razlika između uloge takmaca, protivnika i neprijatelja u političkim i istorijskim procesima. Autori knjige, naime, smatraju da je moguć drugačiji pogled od ustaljenog šmitovski intoniranog modela prijatelj-neprijatelj. U težnji što tačnijeg imenovanja problema oni pišu: „Albanci nisu naši pravi neprijatelji. Naš pravi problem je privid i oni koji se svrstavaju uz njega bilo kome i bilo čemu da se priklanjaju jer nisu shvatili ni svoju ni prirodu stvari. I koji su daleko od izvora zato primorani da ukleto podražavaju i oponašaju” (str. 152).
Petrović i Kamčevski mnogim primerima ilustruju albanske „nepodopštine” koje su na istorijskoj nizbrdici natovarene na kljakavu zapregu lažnog identiteta. Oni ukazuju na opasnosti koje na toj secesionoj strmini prete stvarnosti srpskog istorijskog karaktera ne samo u političkom nego i u kulturnom pogledu. Jer sa KiM šikanom i zulumima, etnoinženjeringom, terorom, te vojnom agresijom i destrukcijom, nije u talasima izgonjen samo srpski narod, već su se na udaru našli doslovno svi materijalni i duhovni tragovi srpskog milenijumskog postojanja. A reč je o oblasti Stare Srbije sa ogromnom gustinom srpskih sakralnih zdanja. Hrišćanska pravoslavna sakralnost Stare Srbije i pored svih razornih i rušilačkih ispada Albanaca ne može se zatrti, kao što je nemoguće poništiti živodajnost kosovskog mita. Nekadašnja i sadašnja srpska borba za Kosovo i Metohiju prožeta je pravoslavljem u predačkom obliku Svetosavlja. Zato je i kosovo-
-metohijska nacionalna motivacija nepokolebljivo identitetno utemeljena.
Sa čim se u borbi za očuvanje nasleđa suočavaju Srbi i Srbija? Knjiga ukazuje i dokazuje na sumorno stanje albanoidne kontrakulturne kleptokratije čije kradljivi postupci, na žalost, imaju podršku u nekim evropskim centrima. Sumarni geopolitički interesi na matrici evroglobalizma nadjačavaju drevni hrišćanski karakter Evropske unije. Starokontinentalna tradicija je ugrožena čime je i sama praksa Unije „u širenju” postala dekadentna. Evropa se, naime, sažima. Takva Evropa u opadanju je gluvonema i bez reakcija na protivsrpske i antihrišćanske nasrtaje koji se zbivaju na KiM. No, i takvo ponašanje pretenciozne „Evrope” deo je istorijske tradicije proorijentalne, proturske i antislovenske politike na Balkanu. Albanci su prema uvidima autora knjige samo marionete vešto upravljane i gurane u sukob sa Srbima. Nije teško zaključiti, a to čine i autori, da je u pozadini takvog na prvi pogled čudnog savezništva, kontinuirani antiruski i antisrpski stav evropskog Zapada. Zato evrokratija ne reaguje na albansku kontrakulturnu kleptokratiju. Pa ona ne samo da je podržava nego je odavno proizvodi!
Pri kraju osvrta na knjigu Kosovo na kraju istorije možda je najbolje navesti reči samih autora: „Jer narodi koji prizivaju privid postaju puko sredstva njegovog širenja” (str. 144). U tom pogledu, prema mišljenju Petrovića i Kamčevskog uloga Srbije je i realno i simbolički značajna jer: „Evropa je nestala u slici koju je pokušala da stvori. Srbija koja je često za carstva bila ono što je ledeni breg bio za Titanik, jeste jedan nevoljni, ali ipak dobar znak i trenutak istine za virtuelne krstaše” (str. 150).
Knjiga Petrovića i Kamčevskog u dubljem smislu, zapravo, i nije posvećena obeshrabrujućem kraju, skončavanju u „svršenoj stvari” i „gotovoj priči”, već otvaranju mogućnosti obnove početka istorije Srbije na njenom delu pod imenom Kosovo i Metohija. Ona je dobro komponovan i argumentovan epistemološki poduhvat vredan hvale, kojim se ukazuje na bremenitost privida koji se Srbiji usiljeno nameće kao nepromenljiva stvarnost na koju ona treba i mora da pristane. Na žalost starih i novih albanizatora KiM, budućnost prikazanog koncepta na osnovu strategije privida, ukazuje se kao krajnje neizvesna. Tako se umesto „kraja istorije” i „kraja Srbije” pomaljaju zbunjujući počeci drugačijih i suprotnih procesa.
Britkim epistemološkim rezom u trulo tkivo preslojenih opsena i zabluda o Albancima i Albaniji, te prodorom u dugi niz prevara i osmišljenih laži o „albanskom Kosovu”, autori samouvereno demonstriraju kretanje po jedinoj mogućoj putanji rešavanja kosmetskog problema. Tumačeći albanske junake, jezik, geografske nazive, imena zemlje, ilirsko poreklo naroda Šiptara, nastanak albanske države 1912, motive NATO-agresije na Srbiju i SRJ, stvaranje lažne tvorevine Republika e Kosovës, očitu albansku nesposobnost za dijalog i kompromis sa Srbima, autori ocrtavaju sumornu perspektivu aktuelne evro-američke politike zasnovane na (post)imperijalnoj i (post)kolonijalnoj konstrukciji kosovske kvazidržave i svega lažnog što joj pripada.
Zato su autori Petrović i Kamčevski na stanovištu da je pre donošenja odsudno važnih političkih odluka problem potrebno postaviti u ravan saznanja onoga što je u njemu dubinski problematično, a to je mreža privida sa ambicijom stamenog uverenja da Kosovo i Metohija u obliku Kosova odista pripada Albancima. Samim tim što su takvo uverenje sistematično propitali sa stanovišta suprotnog njegovoj prividnosti, autori su pokazali da se sa trijumfom privida na Kosovu ne mire. Naročito stoga što je taj bespobedni trijumf lišen slavodobitnih lovorika – ukratko, osuđen je na istorijski neuspeh.
Miloš Knežević