Kota 69

04.08.10 e-novine.com

Nema posebnog osvrta na grad u kojem se radnja dešava, jezički tekst je siromašniji jer se koristi hiljadama puta ponovljenim, ustajalim frazama, koje gotovo da se ni ne čuju u pravom gradskom argou, posebno među narkomanima i secikesama svih fela, prinuđenim da svoj jezik, kao i odeću i mesto boravka, neprestano menjaju u strahu da ne budu uhvaćeni. Najjači pasaži u Koti nemaju veze sa urbanošću, već sa univerzalnošću ljudske situacije i odnosa između muškarca i žene. Grimasa kojom ljubav počinje i završava se, ta mešavina telesnih tečnosti, kože, plastike i novca, u kojoj se traže uteha i nada, može da se odvija bilo gde, na bilo kom mestu između Arktika i Antarktika, asfaltiranom ili ne
„Urbana proza“ jedan je od termina kojim se označava određena vrsta tekstova, iako bi trebalo, bar prema etimološkom značenju, da pokriva mnogo širu grupu priča i povesti vezanih za grad i gradsko. Međutim, u Srbiji se ustalilo usko shvatanje pojma, vezano sa krilaticom Jana Djurija o seksu, drogama i rokenrolu, te sumnjam da bi neko Balzakovog Čiča Gorija, Džojsovog Uliksa, Jergovićevu Rutu Tanenbaum ili, pak, Logiku pruge, reke i otpada Danijela Kovača, nazvao urbanom prozom, iako to ove knjige svakako jesu, makar u onoj meri u kojima su gradovi u kojima se radnja odvija postali likovi u narativu. Pored ovih tematskih određenja urbane proze, tu je, naravno, i stilsko određenje prema kojem ekstenzivna upotreba slenga kvalifikuje tekst kao urbanoprozni. Nemam ništa protiv takvog određenja, ono je možda i korisno kao podžanrovsko, jedino što smatram lošim u tome je što se „urbana proza“ po definiciji smatra vrednijom od svega ostalog. Jer u (auto)percepciji srbijanske kulture, bez obzira na oksimoronski karakter ove sintagme, urbano je retko, a onoga što stoji na drugoj strani izmišljene dihotomije ima koliko vam duša zaželi.
Novo čedo „urbane“ proze srbijanske zove se Kota 69. Potpisuje ga niški pisac Branislav Stanojević i tako se pridružuje poetički bliskim, no po kvalitetu često udaljenim sugrađanima i kolegama, Zvonku Karanoviću i Zoranu Ćiriću. Ipak, nije reč o katastrofalno lošoj knjizi, ima ih i rđavijih, hvala na pitanju, ali je ona toliko nedovoljno dobra da čitaoca prosto obuzme neka tuga za gomilom propuštenih šansi. Žanrovski gledano radi se o mešavini ljubića i krimića, čime je autor zagazio u tematski krug Magičnog Ćire. Glavni junak je sitni diler kome se, u jeku mobilizacije, posreći da mu brat, vlasnik folkoteke, ostavi kafić na čuvanje, a on ga zatim pretvara u „hard-rock caffe“, mesto gde „urbana“ omladina nalazi utočište u mesecima pre i za vreme bombardovanja. U priču su umešani i lokalni narko bos Grof (element krimića) i tankoćutna lepotica Malena (element ljubića).
Narativ se odvija na dva nivoa: u onom vremenski bližem narator se nalazi zatočen u podrumu kafića koji je nekada držao. Drugi vremenski plan predstavljaju njegovi zapisi na podrumskom zidu, o doživljajima dok je vodio kafić. Metaforika ovih vremenskih planova više je nego očigledna i ona je možda i najsjajnije mesto u romanu, odnosno njena univerzalna primenljivost. Ipak, gro narativa predstavljaju ovi svojevrsni zapisi iz podzemlja, u kojima se nižu epizode i dogodovštine iz kafića „Dž-B-R“, što je model preuzet iz prvog romana Karanovićeve trilogije Više od nule. Stanojevićeva pozajmljivanja od poznatijih kolega nisu problematična, naprotiv. To je legitiman postupak i time se stvara nešto što bi se grubo moglo nazvati „niški krug“. Problem je što Stanojević ne zna baš kako bi gotove modele svojih uzora preusmerio i iskoristio za sopstvene svrhe. On nema Karanovićevu veštinu da epizode učini zanimljivim, da ih zaokruži i tako gotove smesti u celinu, kao što mu nedostaje i šmek žanrovske književnosti kojom suvereno, posebno u ranijim romanima poput Hoboa, vlada Ćirić.
Druga stvar koja strahovito smeta pri čitanju jeste upotreba izanđalih metafora i jezičko siromaštvo u Koti 69. Ako već nema bolju metaforu i neobičniji izraz od onog iz spomenara, Stanojević bi trebalo da se obuzda i svede stvari na hladne i kratke rečenice, lišene prideva kojih bi se postideo i malo napredniji tinejdžer. Teško je biti čvrst momak, istovremeno igrajući na kartu sentimenta. To mogu samo najveći, a ni oni ne baš uvek. U tom smislu je kraj knjige, u kojem se odigrava izopačeno finale ljubavi sa Malenom, značajno podigao čitav kvalitet knjige ali i podgrejao žal za propuštenim prilikama. Stanojević je iskusan pisac i takve stvari ne bi trebalo da mu se dešavaju, pa ipak Kota 69 deluje kao prvenac nekog mladog talenta, koji još nije spoznao sve tajne zanata i koji se trudi da u jednu knjigu sabije svo iskustvo i sve ono što mu okupira glavu i srce. Neke od tema koje su samo očešane u romanu zaslužuju posebne knjige.
Sve ono što bi trebalo da je urbano u Stanojevićevoj „urbanoj prozi“, ostaje nejasno. Nema posebnog osvrta na grad u kojem se radnja dešava, jezički tekst je siromašniji jer se koristi hiljadama puta ponovljenim, ustajalim frazama, koje gotovo da se ni ne čuju u pravom gradskom argou, posebno među narkomanima i secikesama svih fela, prinuđenim da svoj jezik, kao i odeću i mesto boravka, neprestano menjaju u strahu da ne budu uhvaćeni. Najjači pasaži u Koti nemaju veze sa urbanošću, već sa univerzalnošću ljudske situacije i odnosa između muškarca i žene. Grimasa kojom ljubav počinje i završava se, ta mešavina telesnih tečnosti, kože, plastike i novca, u kojoj se traže uteha i nada, može da se odvija bilo gde, na bilo kom mestu između Arktika i Antarktika, asfaltiranom ili ne.

Piše: Vladimir Arsenić