Koma

23.05.06 Blic

Junak romana nije poverljiv i otvoren narator: on se ispoveda, ali krije ranu na duši zbog koje je, još od detinjstva, primoran da mrzi oca, prezire majku i pokušava da pobegne od stvarnosti (porodice, zavičaja). On podnosi (svoj) život samo kada je pod „anestezijom“ od opojnih droga; ali, privremeno, agonično uživanje u iluziji vlastite snage i hrabrosti, pretvoriće se u trajnu smućenost razuma i duha, zbog koje junak više nije sposoban da se promeni i skrene sa puta samouništenja.

Ne smirujući se, on luta svetom kao običan i često hapšen lopov, koji „rešava“ probleme jezivim bahanalijama (samozaboravom), pravu ljubav traži među bludnicama i, nesrećan, pokušava da kupi uvažavanje i prijateljstvo od kriminalaca i narkomana. Ali, iako je pokvaren, otpadnik i od ljudi i od zakona, on nije zlikovac; sposoban za odanost i trpljenje, on je skeptik koji pažljivo čita hrišćanske mislioce (savremene starce, Dostojevskog), osuđuje sebe zbog onoga što (nastavlja da) radi i misli da je nedostojan, tantalovski žuđenog, oproštaja i ljubavi. Vest o smrti jedine voljene, a mučki izneverene žene i deteta (blagoslova) u njenoj utrobi, nateraće junaka da, kroz blesak samospoznaje, ugleda svoj život kao mučno i ponižavajuće padanje niz (Danteove) krugove pakla u kojima je, zamenjujući dušu telom, uprljao i obesmislio sve čega se dotakao.

Parodiranje memoarskog i putopisnog žanra proističe iz pokajničke potrebe junaka-pripovedača da „raskrinka svoju lažnu veličinu“; kao priča iz začaranog sveta kriminala, koji ima sopstveni jezik i pravila, ovaj roman je jezovit i grozan, a kao dokument o patničkoj težnji ka smislu i smirenju, potresan i strašan.

Vesna Trijić