Vida Ognjenović, književnica i rediteljka.
Osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu (1963) i na Odseku za režiju Akademije za pozorište, film i TV u Beogradu (1965).
Piše romane, pripovetke, drame i eseje.
Knjige drama: Melanholične drame (1991), Kanjoš Macedonović (1993), Devojka modre kose (1993), Setne komedije (1994), Mileva Ajnštajn (1999), Jegorov put (2000), Drame I-III (sabrane drame u tri toma; 2001–2002), Don Krsto (2007).
Knjige priča: Otrovno mleko maslačka (1994, 2009), Stari sat (1996), Najlepše pripovetke (2001), Prava adresa (2007), Živi primeri (2012).
Knjiga proze: Putovanje u putopis (2006).
Knjiga eseja: Nasuprot proročanstvu (2007).
Romani: Kuća mrtvih mirisa (1995), Preljubnici (2006), Posmatrač ptica (2010).
Knjiga razgovora: Nema više naivnih pitanja (2008).
Teatrološke studije: Strah od scenske rasprave (1980), Šekspiromanija (1980).
Književne nagrade: “Andrićeva nagrada”, “Branko Ćopić”, nagrada “Prosvete”, “Laza Kostić”, “Karolj Sirmai”, “Paja Marković Adamov”, “Ramonda Serbica”, “Stefan Mitrov Ljubiša”, “Todor Manojlović”, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za knjigu godine (2007).
Drame i proza Vide Ognjenović prevođeni su na engleski, nemački, francuski, češki, poljski, makedonski, bugarski i mađarski jezik.
Prevodi sa engleskog i nemačkog jezika.
Vida Ognjenović je jedan od naših najvažnijih pozorišnih reditelja.
Predsednica je Srpskog PEN centra.
Potpredsednica je Međunarodnog PEN.
U izdanju Arhipelaga objavljene su sledeće knjige Vide Ognjenović: Nasuprot proročanstvu (2007), Otrovno mleko maslačka (2009), Posmatrač ptica (2010) i Živi primeri (2012).
17.09.24 Danas
Nova drama Vide Ognjenović u izdanju Arhipelaga: Čovek prosvetiteljstva i napoleonovskog zanosa
Za razliku od svog savremenika, prijatelja i evropskog pustolova Stefana Zanovića, junak nove drame Vide Ognjenović, kanonik Antun Kojović, posle završenih studija u Italiji, u Loretu, nije napuštao svoj grad Budvu, ali je bio građanin sveta i čovek svog vremena.
Kojović je iz dana u dan pisao hroniku Budve i, uporedo s tim, prevazilazio okvire svog kraja i svoje epohe. Kao svojevoljni povratnik u svoje rodno mesto, Kojović je živeo i radio u Budvi kao da je u Parizu ili u nekom drugom velikom evropskom gradu.
Pored redovnih, kanoničkih dužnosti, Kojović obrazuje budvansku decu preko šezdeset godina, čak i kada je Mletačka Republika ukinula redovna plaćanja opštinskom učitelju. Kojović je tako bio prvi učitelj velikog pisca Stefana Mitrova Ljubiše.
Nadpop Kojović nije biografska drama, već drama ideja koje je zastupao Antun Kojović, oduševljen dobom prosvetiteljstva, Napoleonom i napoleonovskim revolucionarnim zanosom koji je menjao Evropu XIX veka.
„Smijaćeš mi se, ali mene često pohodi daleka budućnost, da znaš. Ne smijem o tome da pričam, ionako ođe svi misle da sam lud“, kaže na jednom mestu u drami Vide Ognjenović Antun Kojović. U tim rečima se prepoznaje i jedna ljudska sudbina i jedna volja da se prevaziđu ograničenja i svoga mesta i svoga vremena.
U drami Nadpop Kojović mladi istraživač dolazi u primorsku biblioteku da za potrebe svog rada istražuje život i delo kanonika Antuna Kojovića. Tu započinje nesvakidašnji dijalog u vremenu i mediteranski karneval jedne epohe i jedne sudbine.
