Putovanje u putopis

25.02.05

I stvorila se tako velika gužva oko Vide Ognjenović, pisca, reditelja i ambasadora u Norveškoj, nakon završene promocije njenog dela „Putovanje u putopis“ (izdavač Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjenin“). Prisetimo se, ona je za ovu knjigu koja (ni)je putopisna proza dobila priznanje „Todor Manojlović“ za 2003. godinu, ali i da nije to književno priznanje stavila uz ostala koja je dobila, ona ima snagu koja istovremeno i opčinjava i osvešćuje. Tog ledenog, snežnog dana bila je, kao i obično, elegantna u decentnom ljubičastom kostimu i na crnim visokim potpeticama. Prizor je, neočekivano, inicirao prvo pitanje:

Kako vi uspevate da po ovom nevremenu budete tako elegantni?

- Nalazim da nisam tako elegantna danas. A volela bih da jesam jer u Beogradu danas ima puno elegantnih žena. Trudim se da ne odskačem.

Govoreći o putopisu kao žanru, rekli ste da on ide ili u žurnalizam ili u fikciju...

- Stupila sam tu u svojevrsnu raspravu sa vama novinarima. Setite se brojnih pitanja o tome kako ćemo čitati nova pisma iz Norveške. Branila sam se od toga koliko god sam mogla rečima da ne volim putopis i da ne znam kako se on piše. Smatrala sam da je besmisleno pisati to samo da bih ličila na Isidoru Sekulić ili da bih tu misiju ispunila. Međutim, Isidorinu knjigu koju zovem epistolarnim romanom pročitala sam još u školskim danima ali vrlo površno. Upravo taj putopisni deo. Mnogi su to čitali zbog slučaja Isidore Sekulić, odnosno Skerlićeve presude toj knjizi koja je strašno intrigirala. Ne treba da naglašavam da smo mi bili gorljivo na Isidorinoj strani smatrajući da joj je taj drski Skerlić učinio nepravdu. Drugi put sam ga čitala za potrebe svoje drame. Treće čitanje je bilo ono pravo.

Zašto?

- Zato što sam čitala putopis o zemlji koju poznajem, tako da su mi toponimi bili poznati, neke osobine ljudi o kojima ona piše, njihove nastambine... Odjednom me je to strašno zaintrigiralo. Konačno, pročitavši tu knjigu, shvatila sam kakvo delo imam u rukama i stupila sam, bacila se u vrtlog njenog putopisa.

Tri godine ste ambasador u Norveškoj. Kako komentarišete novu tendenciju da pisci idu u ambasadore. Koje su prednosti takvog „trenda“, a koje su mane?

- Pre svega hoću da kažem kako pozdravljam tu ideju. Jer, pisci su komunikativni, oni su ljudi koji imaju moć zapažanja veću od drugih, specifičan ugao gledanja, atraktivniji su od ljudi drugih zanimanja, privlače ljude... Smatram da je ta ideja da pisci idu za ambasadore odlična. S druge strane stoje prigovori da ambasadori treba da su profesionalci. A šta ih čini profesionalcima? Da li ih čini profesionalcima način na koji pišu depeše, ili način na koji slušaju šta ko tamo kaže pa onda to pretoče u kakav spis... Ne bih znala. Ja sam zaista najozbiljnije pristupila jer mi je to bila potpuno nepoznata služba, nepoznata oblast, pa sam se svojski trudila. Recimo, uzela sam rečnik političih izraza, i štošta još. Na izvestan način sam čitavu prvu godinu bila kao dobar đak. Sada već mogu da kažem kako imam neku rutinu i da me taj posao više ne zastrašuje.

Kao ambasador upućeni ste u gledanje norveških zvaničnika na ovdašnje (ne)prilike?

- Pre svega, to je zemlja koja nam je prijateljski veoma naklonjena. Norvežani su nam naklonjeni zbog tih sjajnih iskustava iz Drugog svetskog rata gde su oni nesebično pomagali našim ljudima koji su im potom iskazivali neobičnu zahvalnost, održavali veze... Dakle, stvorilo se neko divno srodstvo i to po antifašizmu. U tom pogledu Norveška je zemlja na strani naših najboljih osobina i možemo na nju računati kao na medijatora u vezi sa pitanjem raznih prilika i neprilika.

Nije li Srpski PEN centar, sa vama na čelu, prvi pružio ruku prištinskom PEN-u?

- Tako je, mi smo podržali osnivanje prištinskog PEN-a. Ne vidim zašto ne bismo. Podvlačim, to nije politička organizacija već književna. Svako ko tome nešto zamera - politizuje vrednost književnosti i književne organizacije. Tome se žestoko protivim.

Vratimo se „Putovanju u putopis“ u kome razgovarajući sa Isidorom dajete svoj sud o fenomenu palanke s kojom smo, evidentno, prečesto suočeni...

- Palanka, po mom mišljenju, mnogostruko ograničava čoveka. Pre svega radijus kretanja je mali, mali je broj lica s kojima se sreće i s kojima sarađuje... Drugo, palanka je diktator, diktira pravila ponašanja, a sve izvan toga je svetogrđe, ogrešenje. Začas vas prokaže, izoluje, nagriza, a kad joj se potpuno predate, onda vas pojede i nestanete. Ona je aligator.

Tatjana Nježić

15.02.05

Neiskorenjivo je u Srbiji rakijaško ubeđivanje birača da je makadam najbolji put u Evropu. Norvežani su ljudi čiste savesti. Uželela sam se senzibilne energije, strepnje i ludila pozorišta

Na godinu dana do isteka redovnog ambasadorskog mandata u Norveškoj, pisac Vida Ognjenović je ovih dana na mini-turneji u Srbiji, koja joj je priredila severnjački ambijent. Obilazi Sremske Karlovce, sinoć je u Kragujevcu govorila o Joakimu Vujiću i počecima srpskog pozorišta, a već danas promovisaće u Beogradu svoju knjigu "Putovanje u putopis". "Putovanje..." je lagana literarna šetnja kroz ambasadorske dane i poslove, ali i otpisivanje Isidori Sekulić i njenim "Pismima iz Norveške".

Na početku knjige demonstrirate snažnu dilemu nad odlukom da krenete u Norvešku. Ipak, kao da Vas je Oslo "usisao" svojom civilizovanom jednostavnošću. Hoćemo li, onda, ipak dobiti neiznuđenu knjigu o Norveškoj?

- Ne, ne bih umela da napišem knjigu čiji bi junak bila neka zemlja, čak i kad je reč o ovoj koja me zaista zanima. Može se jedino desiti da ću za neko do narednih izdanja malo proširiti ovu knjigu ponekim novim pismom Isidori.

Rizikujem bukvalno pitanje o prirodi i navikama Norvežana...

- Norvežani su ljudi čiste savesti, drugim rečima sloboda za njih nije poetska metafora.

Jeste li u nekom trenutku poželeli da severnjačku lakoću o kojoj pišete vidite i ovde?

- Da, samo mislim da je to utopijska želja, otprilike kao kad bismo poželeli da gubara prevaspitamo u svilenu bubu.

Citirate Isidoru da je "palanka tamnica u kojoj slobodnog čoveka dave gospodar, sused, običaj, kritika". Da li ste, iako tamo daleko, osetili da Srbija ponovo "miriše" na taj citat?

- Mislim da je ta njena rečenica rezime skučenosti našeg životnog projekta. Košava je suviše slab vetar da bi rasterao taj, kako kažete, "miris". Palanka je ljudožder koji svoje žrtve ždere lagano, deo po deo, tako da one ne primećuju sopstveno nazadovanje, nego to prihvataju kao običaj, tim pre što svog suseda za istu stvar mogu da kritikuju do mile volje...

Kultura je vitalni kod diplomatije

Koliko je vaša "kulturna diplomatija" bila Vaš lični izbor, a koliko se pokazala kao neophodni deo diplomatskog staža?

- Šta da vam kažem, kad sam malo bolje razmislila o prirodi diplomatskog posla, shvatila sam da je kultura njegov vitalni kod, pasvord, kako bi se reklo na Internetu. Politički odnosi između zemalja su promenljivi, ne samo od izbora do izbora, već od incidenta do incidenta. I najčvršći se začas raskole, znamo to iz iskustva na ovom tlu, gde države pucaju kao hladno staklo u vreloj vodi. Kulturne veze su trajne, bez obzira na političku prinudu. Ni u tiranskim režimima politika nema totalnu kontrolu. Smatram da negovanje kulturnog upoznavanja treba da je u biti diplomatskog delovanja.

U jednom "pismu" Isidori Sekulić kažete: "Vi dobro znate šta se kod nas ne može iskoreniti". Na šta ste mislili?

- Na razmetljivo bekrijanje osećanjima, naročito rodoljubljem, čitaj samoljubljem, pri čemu se oblačenje golih činjenica u šarene laže smatra patriotskom zaslugom, na rakijaško ubeđivanje birača da je makadam najbolji put u Evropu i tako dalje.

Da li je srpska kultura (bila) potpuna nepoznanica Norvežanima? Koliko ste gostovanja i programa organizovali?

- Nažalost, i u istinski prijateljskoj Norveškoj smo najmanje poznati po našoj kulturi. Za ovih nekoliko godina otkad radi Kulturni centar pri Ambasadi, gostovalo je mnogo umetnika: slikara, operskih pevača, pijanista, književnika, glumaca, dolazili su izdavači, prevodioci, profesori, publicisti...
Zainteresovani su Norvežani za druge kulture, to se videlo po tome što su se mnogi naši slikari izlagači, recimo, vratili sa znatno manje slika nego što su izložili, isto tako uspostavljena je saradnja između dveju operskih kuća, Beogradske i one u Oslu, prevode se knjige, razmenjuju se pozorišne predstave...

Je li udobnije na margini diplomatskog sveta? (Neke su Vam kolege, je l", uspele da napišu svoje "ponajdeblje" knjige na južnoj granici Evrope.)

- Cenim da je to zbog povoljnih klimatskih uslova, ha-ha-ha. Šta vi mislite?

Jeste li se uželeli režije, pozorišta i glumaca?

- Jesam, uželela sam se te senzibilne energije, strepnje i ludila. Pretprošle godine sam godišnji odmor provela u probnoj sali, radeći u Narodnom pozorištu predstavu " Nezvani gost" po tekstu norveške spisateljice Nine Valse. Jesenas sam je obnovila za ovu sezonu. U međuvremenu "prerežiravam" u sebi kao redovni gledalac predstave u pozorištima u Oslu. I čudim se što se glumci prave kao da me ne čuju, nego glume nešto sasvim drugo...

Tatjana Čanak

01.05.05 Polja

Na jednom mestu u knjizi Putovanje u putopis Vida Ognjenović postavlja pitanje: "Šta ja to ovde radim?" Mada stavljeno pred čitaoce, takvo pitanje autor uvek, pre i posle svega, postavlja samom sebi. Ali kada postane izgovoreno, takvo pitanje pokazuje senku jedne egzistencijalne situacije, životnog okvira u kome se tek kroz pisanje i neprestano preispitivanje može doći do odgovora.
Svako u sebi nosi po jednu knjigu, to je napisao Danilo Kiš, a to su svojim iskustvom i svojim knjigama potvrdili i toliki drugi pisci. Knjigu Putovanje u putopis Vida Ognjenović svakako duguje vlastitom iskustvu. Odlučujući se da se primi diplomatske službe u Norveškoj, Vida Ognjenović nije samo promenila žanr svojih javnih poslova već je otputovala u samo središte jedne neobične književne tradicije iza koje ona prepoznaje i jednu životnu i književnu dramu, jednostrano osvetljenu primećenu u našoj književnoj istoriji.
Svesna da svaki izbor poznaje svoju cenu, i to mnogo pre nego što je upozna onaj koji je izbor učinio, Vida Ognjenović odlaskom u Norvešku stupa i na tlo književnog znanja koje se u srpskoj kulturi neumitno vezuje za Pisma iz Norveške Isidore Sekulić. Put u Norvešku postaje, na taj način, put do knjige koja je, gotovo pre jednog veka, opisivala Norvešku. Nastajući, dakle, u susretu života i literature, knjiga Vide Ognjenović jeste i autentično svedočanstvo i autentično pripovedanje. Ali će čitalac, svakako, lako zapaziti kako se u knjizi Putovanje u putopis mnogo više vidi koje su promene zahvatile putopis kao žanr nego koje su promene, u istom vremenu, zahvatile Norvešku kao zemlju.
Da je u Norveškoj napisala samo knjigu Putovanje u putopis, Vida Ognjenović bi mirno mogla da odgovori na pitanje koje u toj knjizi postavlja: "Šta ja to ovde radim?" Ta knjiga jeste i jedna avantura i kazivanje o toj avanturi. U njoj se govori o književnosti i nekim njenim formama, najpre o putopisu i romanu, ali i o najličnijem i najneposrednijem iskustvu onoga koji književnost piše. Ona svedoči o svakodnevici, o upoznavanju jedne zemlje, o lako vidljivim izrazima života te zemlje, ali i o skrivenim, senovitim stvarima koje se otkrivaju tek oku iskusnog posmatrača. U isto vreme Putovanje u putopis aktivira i neke vrlo značajne i složene niti iz srpske književne i kulturne tradicije, kao i iz tradicije norveško-srpskih odnosa.
Otuda je Putovanje u putopis najbolje doživeti kao izraz tolikih raznovrsnosti i kao otvoreno uživanje u raznolikostima. U ovoj knjizi se ne menjaju samo teme, već se u njoj ukazuje i raznovrsnost u govoru, u tonu, u formi obraćanja čitaocu, u tipu predočavanja stvarnosti. Idući za tim oblicima, čitalac se kreće između pronicljivih eseja i zanimljivih putovanja, između govora o pozorištu i govora o prostorima iza pozorišne rampe, između Isidore Sekulić i novog susreta sa Norveškom.
Na početku knjiga Vide Ognjenović je svedočanstvo o susretu sa novim poslom i sa novom kulturom. Ali ubrzo ova knjiga postaje izvrsna studija o tradicionalnom i modernom putopisu, o onome putopisu koji je detaljan putnički izveštaj i o onom putopisu u kome fikcija uzima glavnu reč, a opisani prostor postaje samo jedan od junaka priče. U modernoj književnosti putopis je postao žanr sa narušenim suverenitetom. Proistekao iz potrebe da čitaoce jedne jezičke zajednice izvesti o kulturama iz bližeg i daljeg okruženja, tradicionalni putopis je u modernom dobu postao žrtva sopstvene informativnosti. Slika koju je nekada mogao da prenese samo putopis postala je masovno dostupna zahvaljujući novim medijima, da bi u dobu televizije i digitalne kamere takav putopis postao žanrovski atavizam. Novi mediji su ukinuli egzotičnost koja je nekako uvek stajala u prisenku putopisnih poduhvata. Iluzija poznatosti i dostupnosti, kakvu stvaraju novi vizuelni mediji, ukinula je iluziju informativnosti, kakvu je oblikovao stari putopis. Čitava poglavlja u knjizi Vide Ognjenović posvećena su ispitivanju ove književne i društvene promene.
Na prepoznavanju ove promene autorka zasniva prirodu svoje knjige. Otuda, umesto putopisa, ona ispisuje putovanje do putopisa, uzbudljivo svedočenje o putovanju do Pisama iz Norveške Isidore Sekulić, o tome kako se Isidorina knjiga na različite načine otkriva, sve dok, u trećem čitanju Vide Ognjenović, ne bude pročitana iz ugla koji je kombinacija autentičnog ličnog doživljaja i pronađene analitičke perspektive. Tri čitanja Isidorinih Pisama nisu samo tri čitalačka iskustva, već i model predočavanja jedne intelektualne biografije.
Opredeljujući se da, u završnom delu Putovanja u putopis, napiše nekoliko pisama Isidori Sekulić, o prostoru kroz koji je ona prošla, ali koji više nije isti, Vida Ognjenović na neki način obnavlja osnovnu situaciju putopisa svoje prethodnice. Ti putopisi su, takođe, pisma, nedvosmisleno obraćanje. Ali uvođenje obraćanja Isidori Sekulić ukazuje na ono što bismo i bez toga teško prevideli. Putovanje u putopis nije putopisni izveštaj, već uzbudljiv roman u kome je putopisna forma samo mimikrija kojom se u tekst uvode gotovo svi književni žanrovi.

26.03.05 Dnevnik - Novine i časopisi

Već je isticano da je u prozno delo Vide Ognjenović (knjige pripovedaka i roman) utkano dramaturško umeće i iskustvo, kao što i njene drame nose visoke književne vrednosti koje odlikuju tu prozu. Moglo bi se pokazati da je "Putovanje u putopis" vođeno, građeno i pleteno spretnom dramaturškom rukom i postupkom. Ova knjiga, inače, nosi neke od bitnih osobenosti putopisa, kako ga autorka žanrovski određuje u zanimljivoj, a znalačkoj raspravi na tu temu. "Putovanje u putopis" je, dakle, i istraživačka, i fikcijska, i epistolarna proza, i esejistički diskurs. Pri svemu tome ne izostaju ni neke od onih već poznatih i cenjenih osobina njene proze: živo, sveže, iskričavo, jezički jedro i raskošno pripovedanje, utisak neposrednog obraćanja, skoro poveravanja, pojedinačnom čitaocu, kao i česti duhoviti i ironični obrti. U ove poslednje svakako se može ubrojiti priča o pokušajima učenja norveškog jezika još u Beogradu, o saplitanju o silne poluglasove i onda duhovitom domišljanju i «lingvističkom otkriću» da se ovaj jezik može učiti samo pri niskim temperaturama, kada se zbog hladnoće mora govoriti brzo i skupljenih usana.

Elementi dramskog tkanja

Ipak se daju naslutiti, pa i primetiti u nekoj vrsti potke ove knjige, u organizaciji, u građenju, prepletu, slaganju i spoju tih različitih pristupa i diskursa – elementi dramskog postupka i tkanja. Oni su u tri čitanja "Pisama iz Norveške" Isidore Sekulić, koja su kao tri dramska čina, čiji je rasplet "Putovanju u putopis". Elementi dramskog su i u priči o sazrevanju shvatanja i razumevanja Isidorine knjige u dužem vremenskom periodu, koji ide od karlovačkih gimnazijskih dana i prvog čitanja, do odlaska u Norvešku i trećeg čitanja. U poniranju u značenja i svedočenja knjige i u njihovom temeljnom ispitivanju. U analizi književne, a zapravo političke presude s kojom su "Pisma..." dočekana pre jednog veka i magli koje su se nad njih nadvile, a nisu bile ni norveške, ni Isidorine. U prvobitnom opiranju, a onda postepenom navikavanju i konačnom priklanjanju ideji da krene Isidorinim stazama i da tako nakon jednog veka čitamo novu, današnju varijantu pisama iz Norveške. U uranjanju u prostor, stvarnost, život, kulturu, silne posebnosti te zemlje. U pripremama i potom hodočašćenju Isidorinim putem i u pismima s toga putovanja.

Nerazumevanje s kojim je dočekana Isidorina knjiga, Skerlićeva olaka i bahata, a reska osuda, i sve u ime patriotske obaveze i nacionalnog zdravlja, neprebolno trajanje tog nesporazuma i potresa u Isidori i njeno vraćanje na njega četrdeset godina kasnije u čudesnom eseju – ispovesti, kao predgovoru za drugo izdanje "Pisama..." - nose, na trenutke, uz sve ostalo, pravi dramski naboj. I što je još važnije, ovaj nesporazum je svestrano, minuciozno, lucidno, izoštreno osvetljen i analiziran u "Putovanju u putopis". Nije nimalo neobično i iznenađujuće da je on upravo u Vidi Ognjenović dobio pravog tumača, u autorki, dakle, drame o Isidori i Skerliću, kao i više dramskih dela u kojima se srećemo sa pitanjima odnosa politike i umetnosti, mita i istorije.

Visoke moralne vrline

Isidorino stranstvovanje i potom "Pisma iz Norveške" nisu samo beg od palanke – tamnice «u kojoj slobodnog čoveka dave gospodar, sused, običaj, kritika», već otkrivanje primera životne i društvene stvarnosti, naroda i zemlje visokih moralnih vrlina, stoičke jednostavnosti i istrajnosti, duhovnog bogatstva i kulturnog imperativa koji «reguliše život unutrašnjosti, život palanke i sela», ukazivanje na primer koji služi «i boljem razumevanju onoga kod kuće», skretanje, po Vidi, pažnje na to da «nacionalno osećanje može biti predmet književnosti, ali književnost ne sme biti u njegovoj službi, niti korišćena kao njegovo oružje».

Putujući pre bezmalo jednog veka norveškim surovim prostranstvima, prostranstvima siromašne, neplodne i slabo naseljene zemlje, Isidora je u posebnom, kraćem tekstu zapisala da «u Norveškoj niko ne živi iza božjih leđa», jer se u toj zemlji već tada «mnogo veća briga poklanjala narodu nego državi». Ovo kao da je odjek, kao da je na tragu Geteove misli koja je, opet, više od veka prethodila Isidorinim "Pismima...", a kojom se kaže da je Nemačka ništa a svaki pojedinac u njoj sve. Razlika, međutim, i te kako postoji. Ona je u tome što Isidora nije nudila projekciju i ideju, već je pisala, izvan svake magle, o otkrivenom, viđenom i doživljenom, o stvarnosti. Pitanje nije u tome kako se na ovo moglo gledati u Srbiji uoči Prvog svetskog rata, već koliko su ovakve ideje i primeri i danas istinski prihvaćene u našoj sredini i stvarnosti.

Rodbina po duhu

Šest godina nakon eseja – ispovesti, objavljenog kao predgovor drugom izdanju "Pisama...", Isidora u kraćoj esejističkoj prozi već naslovom tvrdi:» "Putovanje je problem egzistencije (...)» Putovanje je nagon divan i problem opasan. Ne putuje se da se razdrma dosada, ni ubije vreme, nego da se, između bezbroj pitanja, nadnese čovek, zaviri u zagonetku, u tešku iluziju vremena»". Kao u nekoj vrsti dijaloga, koji je živa, neprekinuta nit ove knjige, Vida Ognjenović u prvom od šest pisama iz Norveške Isidori Sekulić kaže:» "Ne nameravam, dakle, da gazim u vaše stope da bih uočila velike promene koje su se desile tokom minulog veka, što deli vaše od mog putovanja. Pre svega zato što smatram da se menjaju samo površne stvari, a takve nisu bile predmet ni vašeg interesovanja, ni opisa. Zaista, pravo je čudo koliko bi danas, da sami prođete onim nekadašnjim putem, mogli da nosite svoju raniju beležnicu kao najbolji mogući vodič. Moje putovanje će zapravo biti hodočašće»". I tako ona hodočasti, kako je to i na koricama knjige ucrtano, hiljadama kilometara od Osla na jugu ili jugoistoku, preko Bergena na zapadu, do Tromsea, blizu samog severa zemlje i kontinenta. Pri tome ponire u zagonetke vremena i prostora, kulture, običaja i ljudi, rodbine po duhu, što reče za odnos Norvežana i Isidore, a moglo bi se to i za nju reći. Nastoji da pronikne u srž drukčijeg i različitog, u život u surovim uslovima, koji postavlja mnoštvo pitanja, ali i daje i materijalizuje pregršti pravih odgovora. Sve to Vida Ognjenović čini otvorenim, bistrim i umnim vidom.

Mileta Radovanović

15.02.05 Dnevnik - Novine i časopisi

U Sremskim Karlovcima, gradu za koji je Vida Ognjenović jednom izjavila da je uticao na njeno intelektualno sazrevanje zajedno sa najstarijom srpskom gimnazijom koju je pohađala u njemu i spomen bibliotekom u kojoj je, kao đak bibliotekar, čitajući provodila dane i noći, minulog vikenda predstavljena je najnovija knjiga ove dramske i prozne spisateljice, esejistkinje, pozorišne rediteljke i ambasadora Srbije i Crne Gore u Norveškoj: ’’Putovanje u putopis’’ (Gradska narodna biblioteka ’’Žarko Zrenjanin’’, Zrenjanin 2005).

Susret sa Norveškom u svojstvu ambasadora, u kojoj do tada nije boravila, što je potvrdila u samom delu, a i u razgovoru s publikom, bio je presudan i podstakao je na ponovno čitanje “Pisama iz Norveške” Isidore Sekulić, koje je, priznaje, prvi put ovlaš pročitala u gimnazijskim danima i to pre svega zbog oštre kritike Jovana Skerlića kojom je napao to delo. ’’Sama zemlja mi je na neki način otvorila potrebu da pročitam ta pisma koja su napisana pre sto godina i genezu te ideje i opisujem u knjizi; zato je to putovanje u putopis’’, rekla je Vida Ognjenović.

- ’’Putovanje u putopis’’ je i istraživačka, i fikcijska i epistolarna proza i esejistički diskurs u kom ne izostaju ni neke od onih već poznatih i cenjenih osobina proze Vide Ognjenović: živo, sveže, iskričavo, jezički jedro i raskošno pripovedanje, potom utisak neposrednog obraćanja, skoro poveravanja pojedinačnom čitaocu, kao i česti duhoviti, ironični momenti i obrti - kazao je Mileta Radovanović. – Daju se naslutiti i primetiti, u nekoj vrsti potke ove knjige, u organizaciji, građenju, prepletu, slaganju i spoju tih različitih pristupa i diskursa, elementi dramskog postupka i tkanja. Kao u nekoj vrsti dijaloga koji je živa, neprekinuta nit ove knjige, Vida Ognjenović u prvom od šest pisama iz Norveške Isidori Sekulić kaže: ’’Ne nameravam, dakle, da gazim u vašoj stopi da bih uočila velike promene koje su se desile tokom minulog veka, što deli vaše od mog putovanja, pre svega što smatram da se menjaju samo površne stvari, a takve nisu bile predmet ni vašeg interesovanja ni opisa. Zaista, pravo je čudo koliko biste danas, da sami prođete onim nekadašnjim putem, mogli da nosite svoju raniju beležnicu kao najbolji mogući vodič. Moje putovanje će zapravo biti hodočašće”. I tako ona hodočasti, kako je to i na koricama knjige nacrtano, hiljadama kilometara od Osla na jugu do samog severa zemlje i kontinenta, pri tom ponire u zagonetke vremena i prostora, kulture, običaja i ljudi, rodbine po duhu, što reče za Norvežane i Isidoru, a moglo bi se to i na nju odnositi, nastoji da pronikne u srž drukčijeg, u život u surovim uslovima, koji postavlja mnoštvo pitanja, ali i materijalizuje i daje pregršt pravih odgovora.

Analizirajući ’’Putovanje u putopis’’, Arpad Vicko je istakao da Vida Ognjenović stigavši u Norvešku nije poslušala savete da krene stazama Isidore Sekulić, ne samo zato što je postojala bojazan da i nehotice oponaša njena pisma, nego se opredelila za nešto drugo do čega nije došla lako, što odražavaju dva poglavlja s početka knjige ’’Prtina kroz norveški sneg’’ i ’’Putopis ili roman’’ u kom ispituje savremene mogućnosti ovog prastarog žanra.

- Glavna junakinja ove knjige je bez sumnje Isidora Sekulić, kaže Vicko, i dodaje da njena ’’Pisma iz Norveške’’ Vida Ognjenović u svojevrsnom postmodernom ključu čita kao epistolarni roman. Nije ova knjiga Vide Ognjenović ni u kom slučaju putopisna knjiga, a ponajmanje o maglama i snegovima Norveške. Pored toga što je svojevrsni omaž Isidori Sekulić, među koricama ’’Putovanja u putopis’’ sabrani su eseji koji neposredno izražavaju sva misaona stremljenja vezana za određene problemske krugove. Uzgred, neko je već primetio, da esej na ovim prostorima u poslednje vreme istupa kao dominantna retorička, kao par ekselans kritička izražajna forma, koja se, prema rečima Predraga Palavestre, samim karakterom protivi gluposti i dogmatizmu. U knjizi Vide Ognjenović mi se nalazimo prevashodno u savremenoj esejističkoj, a ne u tradicionalno putopisnoj situaciji.

Z. Ml.