Otrovno mleko maslačka

29.04.09

Naša poznata književnica, dramska spisateljica i rediteljka Vida Ognjenović trenutno živi u Danskoj, gde je ambasador naše zemlje, nakon što je tu dužnost prethodnih godina obavljala u Norveškoj. Ponesena tom zemljom fjordova, glečera i ponoćnog sunca, Isidora Sekulić je napisala svima znana “Pisma iz Norveške”. Vidi Ognjenović su i boravak u Norveškoj, ali i pomenuto Isidorino delo, bilo podsticaj da zabeleži svoje utiske u knjizi “Putovanje u putopis”.


U toj knjizi ste rekli da je problem s putopisima to što često bivaju odbojni, čak i dosadni, a otežavajuća okolnost je i pojava novih medija. Može li putopis, kao žanr, da se izbori sa svim tim preprekama?
– Putopis je već izborio bitku, naročito su je izborili engleski autori. Ja sam u knjizi „Putovanje u putopis” pominjala Brusa Četvina, kao autora koji je na poseban način fikcionalizovao ono što je doživljavao u nekim egzotičnim krajevima koje je posećivao. Tako su radili i neki drugi čuveni putopisci. Pa i DŽonatan Svift je, u stvari, putopisac. Dakle, putopis ima vrlo značajnu šansu u književnosti, baš zbog fikcionalizovanja stvarnosti. Zato ne treba da se doslovno opisuje neki spomenik, nego da se dočara doživljaj posmatrača, kao i uzajamno dejstvo te dve pojave: posmatrača i predmeta posmatranja.

U„Putovanju” ste objavili i pisma pisana Isidori Sekulić. Da li je možda to dopisivanje nekih svojih iskustava o zemlji u kojoj je i ona bila, pokušaj da se uspostavi i nastavi nešto kao lanac iskustava?
– Da, ja sam tako i rekla, da sam se upisala u njenu knjigu putopisa “Pisma iz Norveške”. Ja sam tu knjigu upotrebila kao jednu vrstu bedekera, sopstvenog vodiča kroz Norvešku, i poredila sam ono što sam zatekla s onim što je ona opisivala pre sto godina. Bila sam zaista začuđena koliko je ona stvari zapazila, onih koje su preživele, i koje su pitanje kontinuiteta. Onih stvari koje su stigle i do mene, bez obzira na opšte promene koje je, naravno, i ona predviđala u svojim putopisima. I to svoje upisivanje smatram za način na koji putopis jedino može da preživi - da se upiše u tu sredinu. To je opisivanje nečeg trećeg: ne onog što neko vidi, nego ono što je doživeo videći to.

Da li pisac govori i o sebi kada piše putopis?
– Verovatno, naravno, piše o sebi, o svom viđenju, doživljavanju, interakciji... Putopis je interakcija. Pišu ga s namerom oni koji idu da nešto posete, pa onda iznose svoje utiske i prenose ih nekom drugom. Imate putopise koji su reklamnog tipa i apsolutno su poziv da se nešto poseti. Imate putopise koji su najobičnije reportaže, opis nekih lepota, i koji su opšta mesta. Ja ne govorim o tim putopisima, nego o putopisu kao literarnom rodu.

Da li mora neko da bude dobar pisac da bi napisao dobar putopis?
– Da bi neko napisao dobar putopis onako kako ga ja posmatram, kao dobro književno delo, taj mora da bude dobar pisac.

Čini se da ste imali neku vrstu privilegije, jer zemlja o kojoj ste pisali u putopisu, vrlo vam je izdašno uzvratila time što je tražila da još jedan mandat budete ambasador?
– Htela sam nešto drugo da kažem. Ja sam tu zemlju doživela inspirisana Isidorom Sekulić i hoću da kažem da knjige zaista imaju svoje dejstvo, svoj put i svoju sudbinu. I opisala sam sudbinu te knjige u mom slučaju, odnosno, ja sam se susrela s „Pismima iz Norveške” u ranoj mladosti i nisam je doživela i razumela na taj način. Navela sam jedan fini paradoks koji je upotrebio pesnik Vinston Hju Odn, koji je rekao da pesnici ne treba da prevode s jezika koje znaju, da ih ne bi zbunjivali originali. Tako sam i rekla da putopisac ne treba da piše o zemljama koje ne poznaje preko knjiga, da ga ne bi zbunjivali originali.

Učesnik ste Pozorja i ove, kao i prošle godine. Kakav je vaš sud o proširenju selekcije festivala? Da li se sve pretvara u neku vrstu vašarišta, kako su ga neki krstili, ili ipak sve to ide ka dobrom?
– Ne znam, praksa će pokazati. Mislim da je Sterijino pozorje bio dobro uređen, dobro vođen i dobro organizovan festival. Taj festival je neobično mnogo učinio za našu dramsku književnost, i za našu kulturu uopšte. Bio je jedna vrsta temelja, bastiona našeg pozorišnog života, mislim na jugoslovenski. Kad smo se izdvojili, i postali zemlja za sebe, odnosno kad se Jugoslavija raspala na šest država, Sterijino pozorje više, naravno, nije moglo da ima taj obim. Jer, ipak se u Srbiji godišnje napiše pet, šest domaćih dela, a Pozorje ima selekciju, i zato je bilo normalno da se proširi i na stranu dramu. Doduše, internacionalizovao se festival, pa su mogle da dođu i naše drame, urađene na drugim jezicima u pozorištima u inostranstvu, no ni toga nije bilo puno, tako da nalazim da je bilo logično da se Sterijino pozorje proširi tako da u selekciju mogu da ulaze i predstave koje nisu postavljene po domaćem tekstu. Međutim, proširivanje preko selekcija, odnosno da se selekcije dopunjavaju, zaista smatram da nije dobro.

Zato što se od šume neće videti drveće i kvalitet neće doći do izražaja?
– Da, mislim da će naprosto onda ostati svega pet, šest predstava koje nisu ušle u izbor, možda ni toliko, tako da ne znam čemu je onda selekcija uopšte služila. Zašto sve te predstave nisu došle, pa onda jedan mesec dana da se sve takmiče? To onda zaista više nije festival nego smotra.

Onda se postavlja i pitanje autonomije selektora?
– Selektora jednog pozorišnog, muzičkog ili filmskog festivala ja doživljavam kao kustosa jedne grupne izložbe, gde kustos odabira radove koje će izložiti, tako da je to jedno autorsko delo. Dakle, ja doživljavam selekciju kao autorsko delo, gde autor ima svoja obrazloženja, odnosno gde selektor ima svoje kriterijume koje brani i koje iznosi, i gde konstituiše festival kao umetničku celinu. Unositi proizvoljnost u nečiju selekciju naprosto predstavlja poricanje selektorskog autorstva.

Nataša Pejčić