Maksimum

08.03.18

Najnoviji roman Vide Ognjenović Maksimum (Arhipelag) priča o, naravno izmišljenom, javnom napadu na svetski priznatog stručnjaka za umetnost Vajnera Maksimuma. Proglašen je falsifikatorom i prevarantom, zato što je navodno svoje slike pod imenom misteriozne umetnice podmetnuo na tržište naivne umetnosti. Prijatelji ga napuštaju, kolege napadaju, mediji stvaraju slučaj, a javnost temu.

Vida Ognjenović piše romane, pripovetke, drame i eseje. Nedavno je objavljena studija Begunci iz beznađa Miroslava Radonjića o njenom celokupnom dramskom stvaralaštvu. Vida Ognjenović je jedan od naših najvažnijih pozorišnih reditelja, predsednica je Srpskog PEN centra i potpredsednica Međunarodnog PEN-a, bila je potpredsednica Demokratske stranke, ambasadorka, osnovala je i vodi međunarodni festival "Novi tvrđava teatar", predaje glumu...

"VREME": Koja je krivica Maksimilijana Vajnera Maksimuma, šta je zgrešio? Jedan od likova vašeg romana kaže "time što je daleko isprednjačio", ali odmah posumnja u tu svoju misao zbog nelogičnosti da su to "tek sad primetili".

VIDA OGNJENOVIĆ: U njegovom slučaju reč krivica zahteva znake navoda, jer je isfabrikovana. U stvari, pre bi se reklo grubo sklepana na brzinu, ali ta se grubost ovde smatra hrabrošću. Junak mog romana Maks Vajner napadnut je zato što se uspešno odupirao banalnosti društvenih kladionica na brz uspeh, a one rade na sva goriva. Nije igrao uz njihovu svirku, već je delovao izvan njihovog kladioničarskog pogona. I jasno, u tim se dobro razrađenim kladionicama retko klade protiv opravdano sumnjivih, ili očigledno krivih, jer znaju po tome kako njihov sistem deluje, da je tu mali dobitak. Naprotiv, izazov je u iznenađenju, dakle, treba se obrušiti na one na koje se najmanje sumnja. Oprobani trik iz krimi romana. Znate već, prasak takvog napada treba da odjekom razbije i pokoleba svaki razuman otpor. Pa, ako mrlje kod napadnutog nema, valja je izmisliti, da parafraziram čuvenog filosofa. Zvuči poznato, zar ne?

Negde u početku prvog dela romana, jedan od svedoka u, nazovimo ga, slučaju profesora Vajnera, kaže da ako "dva-tri poznata kritičara tvrde da je to što mu pripisuju ozbiljnu prevaru i navode neke važne stvari kao dokaze", biće da onda Vajner jeste kriv. Zašto se više veruje rečima nekog ko je autoritet zbog položaja na kome se nalazi nego nečijim delima?

Pa, to je deo našeg nasleđa, jedna od stvari koje smo sačuvali iz doba usmene tvorbe javnog mnjenja. To večno nadgornjavanje između lepo sročenog mita i jednostavne i jasne činjenice nikad ovde nije sasvim potisnuto ni logikom, ni moralnom normom. Prva strana ciljano iznosi teško verovatne, ali vešto šaržirane pretpostavke, a druga, u samoodbrani, ogoljene dokaze. I, nažalost, iz iskustva znamo kako se taj sukob završava. Atrakcija nabildovane laži, prijemčivim šarenilom zatrpa dokaz. I u ovom slučaju se to događa. Tri poznata kritičara, kao što kažete, znaju da njihova trojka ima više šanse nego jedan kojeg sumnjiče, bez obzira što je on široko priznat stručnjak u svojoj oblasti. Napadači su osokoljeni iskustvom da se kod nas, u javnoj areni, lov na greške onih koji ni po čemu ne slove kao grešnici prati i prima rado i s velikom znatiželjom. Prvo kao zabavna ujdurma u jednoličnoj svakodnevici, a drugo kao osveta sredine koju je ulovljeni u svom usponu suviše potcenio. Svesni da će lovci uvek naći više navijača od progonjenog, ne ustežu se ni od najprljavijih podmetanja. Iako znaju da će biti i onih koji će braniti napadnutog, to ih ne koleba, jer smatraju da će se završiti kao benigno sažaljenje. Sigurni su da se većina neće poistovećivati s njim, nego sa "hrabrim" goniteljima, koji tim progonom učvršćuju autoritet sile i zloupotrebljavaju ga.

Zloupotreba autoriteta, konkretno: tvrdnje protiv suparnika bez dokaza, postale su folklor u predizbornim kampanjama. Kad i kako laž postane istina?

Nikad. Pretpostavka da više puta ponovljena laž postaje istina ne treba da nas zavarava. To što se naviknemo na neku obmanu ne znači da smo je prihvatili kao istinitu, već da je nismo do kraja proverili. I to što te ponavljane pretpostavke opstojavaju najviše govori samo o tome koliko je laž prijemčiva, naročito ako je prijatnija od istine, a to je čest slučaj.

A najmanje šanse istina ima u izvornom folkloru predizbornih baraža. Te ostrvljene paljbe iz svih oruđa i oružja, gde škripe očnjaci kao šrafovi haubica, odvijaju se kao turniri psovki i uvreda. U stvari, erupcije govora ubilačke mržnje kojima se biračima nameće opredeljenje, u suštini same sebe poriču. Da je sve tako crno kao što oni urlaju, pa zar to ne bi bilo vidljivo i golim okom. Zar je u otvorenom društvu u kom su slobodni mediji potrebna tolika dreka da se ukaže na tako strašne devijacije. Ti kampanjski urlatori kojima taj način govora pređe u naviku, pa se tako posle ponašaju i u parlamentu, u stvari se grdno varaju. Previđaju da birač ne glasa tu, na licu mesta, gde je izložen tako pregrejanoj paljbi, već upravo u bekstvu od nje. U tišini, pošto je razmislio i odmorio se od zaglušujuće kampanjske buke. Oni čiji izbor podstiče takva kanonada ružnih reči, glasali bi za tu stranu i bez dodatnog goriva, a one koji se iz nekih svojih razloga dvoume, te kanonade zasigurno neće pridobiti za svoju opciju.

"Nisu oni lovci na greške nego na glave", kaže jedna junakinja. Šta je danas javna kritika?

Stručne, analitičke kritike sve manje ima. Na primer, za umetničku kritiku je vidno sužen prostor. Svega nekoliko novina i nedeljnika imaju redovne rubrike za valjane rasprave o pozorištu, slikarstvu, muzici i igri. Književna kritika jedva da se može naći u dnevnoj i periodičnoj štampi, a literarnih časopisa je sve manje, tako da je taj književni rod sveden na prikaze, najave, obrazloženja za nagrade, ili namenske tekstove u antologijama i ponovljenim izdanjima. Javna kritika društvenog ili političkog života je na jednoj strani uredno politički korektna, u našem slučaju podobna, a površna, a na drugoj s pravom ozlojađena, pa zbog toga možda malo previše rigidno samoživa. Kritičko mišljenje je, naravno, nasušno potrebna energija socijalnog, političkog i kulturnog pulsa. Trebalo bi da je to permanentna slobodna rasprava, ukrštanje mišljenja i stavova, sistem poređenja i uspostvaljanja merila, a ne političke sačekuše, intelektualne zasede i užarene negacije svakog drugačijeg mišljenja.

Predstava Narodnog pozorišta Kanjoš Macedonović, jedna od vaših poznatih režija, jeste o verovanju u samoproklamovani autoritet. Kako se ovde, danas, postaje autoritet u javnosti? Kad bi moglo da se izmeri, šta mislite, koji bi preduslovi da se postane autoritet dominirali: popularnost ili dela dokazane vrednosti?

Pa najpre da zapazimo da je samoproklamovani autoritet sam po sebi ili nasilje ili samoobmana. U oba slučaja je ograničen nedostatkom fundirane podrške. Pravi autoritet se u javnosti potvrđuje izrazitom i odgovornom kompetencijom u određenim stvarima i sposobnošću da je uspešno primenjuje. Smatram da popularnost nije gradivni element autoriteta. No izgleda da autoriteti u potaji čeznu za popularnošću kao potvrdom da su opšteprihvaćeni. To se naročito vidi kod političara koji i inače mešaju dužnost i mesijanstvo, mešaju moć i autoritet, a najvećma mešaju popularnost i stvarni uticaj. Njih aplauz prosto opija. To se vidi po tome što svoje postupke i govorne nastupe kad god mogu podešavaju tako da izazovu aplauz. U stvari, time pokazuju koliko je njihov autoritet nesiguran. A nisu ni svesni toga kako je krhko i kratko oduševljenje ispoljeno aplauzom, nego njime mere svoj uspeh. Umetnici najbolje znaju da su aplauzi dobra i, naravno, poželjna komunikacija koja afirmiše i podiže tonus za taj trenutak, ali isto tako dobro znaju da je to izraz trenutnog raspoloženja, ili učtiva konvencija, ili prosto kolektivna navika, ali sasvim naivan i nesiguran kriterijum popularnosti, a još manje izraz neke trajnije podrške.

U stvari, na vaše pitanje šta je dominantan preduslov za autoritet u javnosti, popularnost ili dela dokazane vrednosti, rekla bih da to umnogome zavisi od toga da li je javnost dovoljno razvijena da je u stanju da dvoji popularnost, što je stvar raspoloženja i drugih promenljivih okolnosti, od autoriteta koji se stiče i dokazuje otporom na površne izazove.

Ocenjuje se da je opozicija u Srbiji sama kriva za svoj status i nedopustiv rezultat na upravo održanim lokalnim izborima, najviše zbog nejedinstvenosti. Kakav je vaš komentar?

Da, kod nas u političkom vazduhu stalno lebdi jedna sasvim fantomska formula koja glasi: ujedinjenje ili smrt, kao spasonosna mantra za sve nevolje demokratskog preporoda koji je ovde spor i težak. Međutim, opozicija najpre treba da se sporazume oko osnovnih političkih ideja koje će biti temelj za širi opozicioni pokret. Zasad je to malo previše disparatno. Pa ipak smatram da bi ideja izgradnje društva na proverenim demokratskim načelima mogla da bude dovoljan faktor-ujedinitelj bar u izbornom procesu. Trebalo bi imati razboritosti za procenu sopstvene snage i snage da se prevaziđe strah od gubljenja političkog identiteta, koji je u ovom slučaju zasnovan na narcisoidnom naduvavanju malih razlika.

U julu će peti festival Novi tvrđava teatar. Da li je rano za najavu teme ovogodišnjeg programa, i nekog učesnika?

Nije rano da razgovaramo o tome, jer mi već uveliko radimo na sastavljanju repertoara. Gledamo predstave, pratimo pripreme novih premijera, konsultujemo se sa kolegama iz Asocijacije teatarskih festivala koju smo pre dve godine osnovali i koja deluje u okviru našeg festivala. Mislim da ćemo uspeti da sastavimo zanimljiv program, dinamičan i raznovrstan. Neke predstave su već na našoj repertoarskoj listi, ali ćemo sa saopštenjem sačekati dok se izbor završi. U svakom slučaju, rezervišite vreme od 3. do 10. jula, nećete pogrešiti ako ga provedete na festivalu Novi tvrđava teatar.

Naslov vašeg romana, kod onih koji ne znaju da je nazvan po glavnom junaku, može da izazove razne asocijacije.

Naslovi su inače, verujte mi, sasvim jedna zametna stvar, zadaju nam muke. Ovoga puta se nisam mnogo premišljala. Smatrala sam da je Maksimum nekako kratak, jednostavan i znakovit naslov. Testirala sam jednog prijatelja kako mu se dopada, a on mi je odgovorio: super naslov, zvuči pitomo, jer je maksimalno nabijen slovima "m". Eto, kod jednog, benevolentnog čitaoca uspela sam bar u naslovu.

sonja ćirić

01.04.18 Polja

Lutajući duh palanke, kako bi rekao Radomir Konstantinović, protejski se proteže kroz mnoga dela Vide Ognjenović i spiritus movens je njenog romana Maksimum. Fabula nam je odveć dobro poznata, oveštana istorijskim iskustvom. Evo, prepisujem je iz najave izdavača: „Maksimilijan Vajner Maksimum, slikar i svetski priznat stručnjak za umetnost, iznenada biva optužen da je falsifikator i da je na tržištu slika naivne umetnosti podmetnuo svoje slike pod imenom misteriozne umetnice koja u isto vreme volšebno nestaje. Maksi muma napuštaju i napadaju neke kolege i prijatelji, mediji od njega prave slučaj dovodeći u pitanje njegov ugled, autoritet i stručno znanje.“1 Čak je izlišno i zapitati se o prototipu ovog „slučaja“, toliko mnogo ih kao kultura baštinimo. Roman nas, međutim, poziva i pod stiče da ih prizivamo u čitalačko okružje, čak i sami, nenametljivo, ali dovoljno uporno iskrsavaju na horizontu romaneskne naracije, prerastajući u fantome ovog romana, nanovo provocirajući nečistu savest društveno nesvesnog koje pulsira u podtekstu Maksimuma. Autorka narativ o „neželjenoj eliti“ gradi inventivno i sugestivno. Slučaj profesora Vajnera slaže se, pretežno, od niza fragmentarnih monologa (svedočenja) likova, kao i dijaloških sekvenci. Monolozi likova, iz različitih perspektiva, naglašavajući drugojačije pojedinosti, tvore biografiju optuženog profesora poput nekog dela u nastajanju. U romanesknom višeglasju, koje se pretežno artikuliše pred komisijom koju čine predstavnici struke radi utvrđivanja istinitosti navoda o profesorovom prekršaju, učestvuju sam profesor, članovi njegove porodice, prijatelji, kolege i studenti, i, posredno, preko izveštaja o natpisima u štampi, njegovi oponenti, preciznije kazano, goniči. Ukrštanjem iskaza različitih likova ne rekonstruiše se, međutim, samo jedan partikularni slučaj, odnosno (radna) biografija profesora Vajnera, iako ona biva paradigmatski postavljena. Roman obiluje nizom plastičnih pojedinosti kojima se otvara širi društveni kontekst: vanredno reljefno oblikovani likovi, reference iz istorije umetnosti i intelektualnih i stvaralačkih avantura posvećenika, segmentirana vremenska ravan koja implicira ranjiva mesta našeg kolektivnog pamćenja, klasna i kulturna stratifikacija likova, razbokoren stilski registar koji obuhvata i humorno-anegdotično oblikovane epizode i iskustva osenjena tragič nim nijansama, vrhuneći u širokom rasponu majstorski građenih idiolekata. Roman, premrežen privatnim, profesionalnim, ideološkim diskursima, dakle, upućuje na širi društveni kontekst te lucidno ogoljava lice i naličje intelektualne elite. Već nakon nekoliko iskaza, odnosno izjava likova o profesionalnoj delatnosti profesora Vajnera, čitaocima postaje jasno da je on neopravdano optužen. Iako je višeglasje konstitutivni princip, romaneskna polifonija se ne gradi na principu rašomonijade, već se brojni naratori sjedinjuju u „dijalogizovanog pripovedača“ (pojam Dragana Boškovića), odnosno u dijaloški preoblikovano monološko kazivanje o uzornoj biografiji, vanserijskim profesionalnim kompetencijama, kao i zaslugama za afirmaciju domaće kulture u svetskim okvirima profesora Maksimuma. Naposletku, članovi komisije koji su zaduženi za proveru navoda i pisanje izveštaja su njegove dugogodišnje kolege. Međutim, činjenice o profesionalnoj izuzetnosti i besprekornosti profesora Vajnera, koje se samo umnožavaju, usložnjavaju i potvrđuju istupanjem njegovih kolega i studenata, ne umanjuje čitalački saspens. To je tačka u kojoj se ponajviše ogleda autorkina britka kritička i polemička oštrica. Jer, bar se retorski zapitajmo, kako je moguće da imamo dvojbe oko ishoda slučaja, ako se narativna polifonija, ipak, sliva u argumente u prilog Maksimumu? Autorka, doduše, ostavlja na pojedinim mestima mogućnost sumnji da je reč o politički režiranom progonu, međutim, ta sumnja ostaje na nivou zapitanosti samih likova koji nastoje da (sebi) objasne motivaciju za hajku. Odgovor na pitanje, čini mi se, trebalo bi tražiti u našoj familijarnosti sa „iskustvom koje nam je palanačko“, opet da prizovem Konstantinovića, u samorazumljivosti da u javnim hajkama, populistički koncipiranim, prožetim plemenskom svešću i ksenofobičnim trzajima, vulgarnom ignorancijom, militantnom retorikom, profesionalnom netrpeljivošću nijedna vrednost nije bezbedna usled permanentne poroznosti društvenog konsenzusa (ili njegovog potpunog odsustva) o načelno proklamovanom sistemu vrednosti. Vida Ognjenović je formalnom organizacijom romana takođe uputila na neka od čvornih mesta mehanizama hajke koje ih kandiduje za (naš) kulturološki „usud“. Naime, romanom dominira diskurs istražnog postupka i on se unekoliko sustiče sa naracijama o zločinu. Svi elementi istražnog postupka su tu, pamteći svoje ink vizitorsko ishodište: (montirani) skandal ili slučaj, biografija podvrgnuta istrazi, saslušanja, svedoci i islednici. Pođemo li od uvida da istražni postupak oblikuje istražni pogled na svet,2 u ovaj slučaj nas može podstaći da kažemo da „slučajeve“ proizvodi istražni pogled na svet koji prerasta u društvenokulturološki DNK. Jer, činjenica da je najbolji i najugledniji primoran da se opravdava i da se brani, da odgovara na optužbe iznete u žutoj štampi koje imaju snagu da isprovociraju njegovu institucionalno organizovanu proveru podleže promišljanju i sa stanovišta psihologije mase i sa filozofskog stanovišta. Na tom horizontu se, svakako, oblikuje jedna od priča o udesima naše kulture, konstantnom opovrgavanju vrednosti i stvaranju klime u kojoj su nipodaštavanje i obračuni, te neutemeljene prozivke legitiman vid opštenja. Iako je ta priča nemali broj puta, eufemistički kazano, viđena, čitana i osvedočavana, očito da nije o njenim pogubnim učincima dovoljno puta ponavljano, ili dovoljno glasno, te je roman Vide Ognjenović višestruko aktuelan i provokativan i u našem vremenu. Jer, konačno, i u ovom našem vremenu nismo složili prethodna vremena i njihove likove u ladice koje im pripadaju, a pojedine je valjalo i na đubrištu istorije zaboraviti. I to je pravi skandal o kom implicitno Maksimum svedoči.
Mehanizmi javnog delovanja i javne reči se, u svojim različitim protivurečnostima, izlažu u romanu, upućujući na agonalnu prirodu medijske sfere koja posreduje našu stvarnost, Vid. Dragan Bošković, Islednik, svedok, priča: istražni postupci u Peščaniku i Grobnici za Borisa Davidoviča, Plato, Beograd, 2004. Svaka sličnost sa Boškovićevom knjigom, odnosno njenim junakom u ovom prikazu je namerna i višestruko opravdana, iziskujući opsežno istraživanje. pretendujući da je oblikuje shodno sopstvenim aršinima. Dramski elementi koje sadrži romaneskni sklop mogu biti sagledani iz različitih perspektiva. Tropizovanje komunikativne situacije je naročito izazovno i sa aspekta romanesknog postupka i sa aspekta upućivanja na širi društ veni kontekst. U društ vu u kom dominira obesmišljavajuća kakofonija, smislena, odgovorna i obavezujuća reč ukazuje se kao nasušna potreba. Nastojanje da se probije monološka reč (i svetonazor u njenom zaleđu), te da se otvori prostor dijaloškoj svesti i kulturi razgovora, koja nam uporno izmiče, dramatično je iskušenje pred kojim su postavljeni pojedini likovi romana. Istražni kontekst koji ih oivičava samo pojačava teskobu getoizovanog govora u ime etičkog, nasuprot praktičkog uma. Takođe, apelativna i vokativna snaga govornih iskaza priziva i poziva na saučestvovanje još jednu instancu – čitalačku, pri tome uzdrmavajući samozadovoljnu poziciju objektivnog posmatrača ili bezglasnog simpatizera, skandalizovanog čitavim slučajem. Međutim, autorka na vrlo provokativan način uključuje višeslojnu ideologiju štampane reči, odnosno javnosti u romanesknu naraciju koja povlači sa sobom, čini mi se, jedno od konfliktnih mesta romana. Naime, javni prostor u kom je zapodenuta i vrtoglavo vođena hajka izgubio je svoju primarnu funkciju, kritičku i emancipatorsku. Javnom linču profesor Vajner se odupire, odnosno suprotstavlja snagom stručno utemeljenih argumenata. U trenutku kada shvata da to nije način na koji može da odbrani svoj rad, kada među njegovim studentima postaju važniji napisi u žutoj štampi od njegovog izvrsnog predavanja, odlučuje da se povuče. Maks Vajner je izuzetan stručnjak, ali kontekst u kom je njegov slučaj proizveden iziskuje drugačije strategije delovanja no što je on bio spreman da ponudi. Drugim rečima, najizazovnije romanskne lakune otvaraju prostor za promišljanje uloge intelektualca u društvu koje njegov značaj spori i svim sredstvima nastoji da disk valifikuje. Maksimum kao da živi u vakuumu, nesvestan društvenih mehanizama oko sebe, ne želeći, u stvari, da se prlja, nespreman za obračune i borbu, na šta ga pojedine kolege i prijatelji osnažuju, grčevito se držeći poprilično elitističkog stava da ne želi da se spušta na nivo fukare. Da li intelektualac može sebi da dozvoli ćutanje u vremenu kad budala progovori? Da li ljudsko razočaranje i teskobno iskustvo, kak vo jeste njegovo, i na privatnom i na profesionalnom planu, može (sme) da prevagne i odvede ka odluci za povlačenjem? Ma koliko ta odluka bila opravdana sa ličnog stanovišta, ona je, posmatrano sa šireg društvenog stanovišta, ipak, opredeljenje, svesno doneta odluka o nečinjenju uz punu svest o posledicama tak ve odluke. Time se otvara i linija, koju roman diskretno ispisuje, o kapitulaciji intelektualne elite.
Naposletku, kad utihnu romaneskni glasovi, na metanarativnoj čistini, odnosno tišini pomaljaju se Popine Igre, naročito „Trule kobile“, igra koja dugo traje – jedni drugima budemo kamen na srcu, a kao kultura nikako da se pod kamenom maknemo.

Žarka Svirčev