Vida Ognjenović, književnica i rediteljka.
Osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu (1963) i na Odseku za režiju Akademije za pozorište, film i TV u Beogradu (1965).
Piše romane, pripovetke, drame i eseje.
Knjige drama: Melanholične drame (1991), Kanjoš Macedonović (1993), Devojka modre kose (1993), Setne komedije (1994), Mileva Ajnštajn (1999), Jegorov put (2000), Drame I-III (sabrane drame u tri toma; 2001–2002), Don Krsto (2007).
Knjige priča: Otrovno mleko maslačka (1994, 2009), Stari sat (1996), Najlepše pripovetke (2001), Prava adresa (2007), Živi primeri (2012).
Knjiga proze: Putovanje u putopis (2006).
Knjiga eseja: Nasuprot proročanstvu (2007).
Romani: Kuća mrtvih mirisa (1995), Preljubnici (2006), Posmatrač ptica (2010).
Knjiga razgovora: Nema više naivnih pitanja (2008).
Teatrološke studije: Strah od scenske rasprave (1980), Šekspiromanija (1980).
Književne nagrade: “Andrićeva nagrada”, “Branko Ćopić”, nagrada “Prosvete”, “Laza Kostić”, “Karolj Sirmai”, “Paja Marković Adamov”, “Ramonda Serbica”, “Stefan Mitrov Ljubiša”, “Todor Manojlović”, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za knjigu godine (2007).
Drame i proza Vide Ognjenović prevođeni su na engleski, nemački, francuski, češki, poljski, makedonski, bugarski i mađarski jezik.
Prevodi sa engleskog i nemačkog jezika.
Vida Ognjenović je jedan od naših najvažnijih pozorišnih reditelja.
Predsednica je Srpskog PEN centra.
Potpredsednica je Međunarodnog PEN.
U izdanju Arhipelaga objavljene su sledeće knjige Vide Ognjenović: Nasuprot proročanstvu (2007), Otrovno mleko maslačka (2009), Posmatrač ptica (2010) i Živi primeri (2012).
01.01.00
Dnevnik
16.01.2002.
Najlepše pripovetke Vide Ognjenović
Neobičnici
Piše: LJubica Popović-Bjelica
Jasno je, i znano, da dobro delo pri svakom novom čitanju omogućava otkrivanje novijih i zapretanijih slojeva, odnosno poruka njegovog potpisnika. To stoji i za pripovedački opus Vide Ognjenović čije su pripovetke uvek izazov i za izdavače i za čitaoce kojima je, i ovog puta, beogradska "Prosveta" ponudila autorkine najlepše priče, naslovljavajući ovu knjigu, upravo, tako.
Šest već znanih pripovedaka: Otrovno mleko maslačka, Paunica, Nostalgija, Dvoboj, Veliki žuti leptir i Zmijska ljubav, uz uvodne napomene iz pera Milisava Savića, traju čarolijom radnje, neobičnošću događanja iz života nekih neobičnika. Traju i zavodljivošću pripovedanja njihovog potpisnika.
Deset Savićevih napomena, poput broja Božijih zapovesti, slučajno ili namerno markiranog broja, razmiču zavesu nostalgične pozornice zbivanja radnje, vremena i njegovih aktera, sveta odraslih i sveta dece, osvetljavajući njihovo kretanje javom i snom kao svojevrsnom metaforom za život i iskustvo. U zagrljaju stvarnog i dograđenog je i istorija kao determinator mnogih ljudskih sudbina, čije zagonetke života odgonetamo ili prepoznajemo u sudbinama ljudi i drugih sredina u kojima je, kao i među koricama ove knjige, život nekako uvek surova ali neizbežna stvarnost, život-enigma, nadasve nemogućnost čoveka da dozna sve ono što se tiče njegove sudbine. Otuda i zamršeni životi i raznolika ljudska viđenja, dožiljaji i reakcije, uzdrmani impulsima vremena uz strast koja počesto, poput gneva, upravlja čovekom, uznosi ga, preobražava ili lomi i razbija, potapa. To su samo neke od odrednica složenog tkiva ovog izbora pripovedaka Vide Ognjenović ne samo pripovedača, već i romanopisca, dramskog pisca, prevodioca i profesora Akademije dramskih umetnosti u Novom Sadu.
U knjizi podsećanja na zbivanja koje autorka sabira oko odrednice-sudbina. I tako se iz jednog arhiviranog vremena pomaljaju neki neobičnici, defiluju ovim stranicama, osvetljavajući i svekoliki milje jedne podunavske varoši. Ipak, neimenovani toponim je znan kao "miljenik istoričara". To je varoš čija je urbana vizura prepoznatljiva a pamtljiva po fontani i njenim glavama lava. Tu su i druga drevna obeležja, zdanja i legati, koji ukazuju na Sremske Karlovce. Doduše, njih Milisav Savić i razotkriva, autorka ne.
Iz znane, a nepomenute varoši, nedre se zatomljene priče iz života iza gazdačkih, kicoških kapija ili onih drugih, neupadljivih. Teče priča i iz kafane kod Dišinice. Priče iz života, a o životu, pune vizuelnih i akustičnih slika, sećanja i prisećanja iz sredine u kojoj, beleži autorka: "Istorijski podaci nisu zagubljeni i rasuti. Oni su valjano proučeni i raspoređeni po debelim knjigama i raspravama". A dalje, u pripoveci, Dvoboj, najplastičnijoj i najanalitičnijoj slici autorki dragog toposa, uvođenje i meštana i vodiča koji su "prosto navikli da je ovde vreme širom otvoreno, a da je trajanje stvari produženo, katkad i u nedogled. Godine, decenije, vekovi, na ovom prostoru kolaju istim krugom". U toj neobičnosti i izmicanje prave priče i žiteljima i vodičima i: "Nema nigde onih neobičnih ljudi, njihovih ondašnjih podviga, ideja i otkrića do kojih su baš ovde došli. Više se ne pamte njihovi sukobi, poetska bekstva i razlazi sa sredinom, stranstvovanja i povrati. Nema ko da ih opriča. Pitate za njih, i pričaju vam o njima sitnice i gluposti".
U tom kontekstu, među koricama ove knjige, rasklapaju se nijanse života mnogih takvih neobičnika čiji usudi sada izlaze na videlo.
U Dvoboju galerija likova Karlovčana i niska priča iz života Evgenija-Đene Maširevića, prof. Petrovića, Koste Jovića, prof. Torera... Tu je i izvesni zagonetni došljak gosn Šnabl i neka "birana gospoda" u kafani kod Dišinice. Odgonetajući njihove živote, avanture i strasti, čitalac se suočava i sa dilemom povodom zagonetnog ubistva Koste Jovića, ubistva kao puke posledice verbalnog sukoba ili mogućeg odjeka nečijih interesa.
Autorka, zaokupljena osnovnim problemima neobičnih života, neočekivanim uzrocima i njihovim posledicama, umetnički uobličava neke pojedince iščezlih naraštaja, ali i one druge, iz našeg vremena, koji se, poput Kose Belovuk iz Zmijske ljubavi, nose sa superiornom željom da im se veruje i da vladaju drugima. I sve je to i ovaploćeno u ovoj pripoveci punoj i atmosfere i deskripcije, nadasve razmišljanja o oniričnom i mogućem. Otuda, ravan zbivanja i ravan simbola u spletu i tumačenju sna kao predznaka ili pravog znaka, sloja očekivanog ili neočekivanog, strepnje, košmara i zebnje a koji uvek i virkaju iz čoveka.
U Nostalgiji, vešto vođenoj pripoveci sa majstorski oblikovanim dramaturškim lukom, kazivanje o jednoj od ličnosti ruske emigrantske kolonije u autorkinom toponimu-Lizaveti Jurjevnoj Berg. Uz potragu za identitetom i uzroci koji motivišu ljudsko ponašanje. Na ovim stranicama suptilnog tkanja i slike pomućenih sećanja koje dobijaju neočekivani akcioni karakter i tužan epilog. U pripoveci i pomen na generala Vrangela, i trenutak kao večnost. I još nešto: potvrda da starost ne dolazi samo sa godinama. Dolazi sa iskustvom ali i porazima - tom drugom, zatamnjenom stranom medalje. Dakle, u pripoveci i refleksija o prolaznosti i menama i na ideološkom planu.
Paunicom autorka otkriva jednu emocionalnu dramu, događaj koji obeležava kao sudbonosni. To je pripovetka nad kojom se razmišlja o mentalnim strukturama, o avanturi kao stanju duha i o emocionalnoj drami kao večitom pratiocu. Tema pripovetke pokreće razmišljanja i o etici i zbilji, o datostima koje pomućuju svest. U ovoj pripoveci jake psihološke podloge i sama čitaočeva zapitanost, drevna i sveprisutna: Koliko čovek može uopšte da utiče na sudbinu, svoju i tuđu? Paunica pleni i autorkinim istančanim čulom za detalj, boje i mirise, zvuke i onomatopeične reči. I sva je i ispisana rečenicom čistom, doteranom, umivenom.
I u Velikom žutom leptiru - isto. Sudbina. Pričanje autorke o dečaku Feriki, "izgubljenom, neusmerenom i tuđem za sve oko sebe osim za leptire". NJegov bunt, otpor, može se sagledati i kao svojevrsna metafora o značenjima slobode, o harmoniji i ljubavi u svetu prirode.
U Otrovnom mleku maslačka, pripoveci po kojoj je jedna od knjiga Vide Ognjenović ponela ime, na planu događajne istorije vreme i sudbina pojedinca hemičara i apotekara Gela, koji deci uliva strah i jezu, a paralelno na simboličnoj ravni otkrivalačko iskustvo, mašta i domaštavanje autorkinih junaka iz sveta dece, kao slika proteklih zbivanja.
Ove pripovetke, date različitim pripovedačkim načinima, oslikavaju i misaoni i emotivni svet junaka čije se sudbine mešaju, pletu, sudaraju ili razilaze ali ostaju nekako u večitom zagrljaju arhetipskog zla i dobra koje nekako uvek caruje, pa i u varošici koju Vida Ognjenović, kao njen negdanji đak, poznaje, očito i voli, i to sa onim poštovanjem koje budi i čitaočevo divljenje.
I tako to zapretano, "pusto prošlo" kao kod Bore Stankovića, a kako uočava Milisav Savić u svojim napomenama, ponovo navlači neko svoje ruho, istanjeno od nanosa vremena, postaje i krhko, podsećajući na herbarijum, "iz čijeg sasušenog cveća - napominje još Savić - zasipaju mirisi, najnepropadljiviji od svega u ovom propadljivom svetu".
