Kratka istorija traktora na ukrajinskom

05.05.07

Debitantski roman "Kratka istorija traktora na ukrajinskom" Marine Levicke, britanske spisateljice ukrajinskog porijekla, objavljen 2005. godine bio je pravo iznenađenje kako za kritičare, tako i za čitaoce. Siže romana je jednostavan: dvije sestre, Nadeždu i Veru, u Engleskoj su odgajili roditelji Ukrajinci, a njih dvije su godinama izbjegavale jedna drugu. Poslije majčine smrti, ostarjeli otac polako klizi u drugo djetinjstvo, a u njegovom životu iznenada se pojavljuje nova žena, Valentina, mlada Ukrajinka. Ali, ispostavlja se da razmaženog i neprijatno pohotnog oca nije lako rastaviti od njegove nove ljubavi, sa kojom se ženi. Za to vrijeme, nesvjestan događaja oko sebe, njihov otac radi na svom velikom djelu za potomstvo - piše istoriju traktora, a dvije sestre se ujedinjuju kako bi oca razdvojile od nove žene, koju interesuje samo novac, lak život, automobili, pa i drugi muškarci.
Iza prividnog humora, "Kratka istorija traktora na ukrajinskom" se bavi ozbiljnim temama: starost i tuga starosti, useljenici i njihovi strahovi, rat i njegove posljedice. Snažna društvena satira kako zapadnog svijeta, nekadašnjeg sovjetskog bloka i sadašnje tranzicijske stvarnosti postkomunističkih zemalja, teme su koje i čitaoci sa naših prostora odlično poznaju. Ovaj roman je dobio nekoliko priznanja u Engleskoj (Saga Award for Wit i Bollinger Everyman Wodehouse Prize), a bio je u najužem izboru za nagradu Orandž, i u širem izboru za Bukerovu nagradu. "Kratku istoriju traktora na ukrajinskom" je objavila "Laguna" u prevodu Nenada Dropulića.
Marina Levicka je rođena za vrijeme Drugog svjetskog rata u izbjegličkom kampu u Kilu (Njemačka). Odrasla je u Velikoj Britaniji, gdje i danas živi i odakle je govorila za "Vijesti".

- U Engleskoj živim od 1947. godine, a od svoje četvrte godine pisala sam pjesme i priče, mada nijesam imala uspjeha u pogledu njihovog objavljivanja - rekla je na početku razgovora naša sagovornica.
- Pretpostavljam da je trebalo da se odavno predam, ali uvijek se javljao glas u meni koji mi je govorio da pokušam opet, da pokušam opet. Na kraju mi se posrećilo. U stvari, bila sam srećnica, jer mi je roman bio veoma uspješan - u Engleskoj je prodato više od 800.000 primjeraka i roman je preveden na 30 jezika.

Jednom ste rekli da je zapravo Vaš otac napisao Istoriju traktora. Da li nam to pruža način da razumijemo metaforu traktora u naslovu Vašeg romana?
- Moj otac jeste počeo da piše Istoriju traktora, i naravno on je pisao na ukrajinskom jeziku, ali rekla bih vam da je ta knjiga mnogo dosadnija od moje. Ona se sva odnosi na razvoj tehnike, osovina, ručica, zupčanika, opreme, itd. Ali, ja sam imala ideju koja bi bila interesantna i to kao način da se ispriča istorija minulog vijeka, vijeka kroz koji su prošli moji roditelji, koristeći traktore kao "nosioce", što su i bili, provodeći nas kroz socijalne, tehničke i ekonomske promjene.
Mislila sam da će biti strašno teško napraviti istraživanje, ali na moje iznenađenje, bilo je veoma lako, jer sam shvatila da je sajberspejs pun traktorskih entuzijasta i to mi je pomoglo da naučim puno o toj fascinantnoj temi. Kada se moj roman prvi put pojavio, nažalost, neki ljudi nijesu otkrili pravu zamisao, nijesu shvatili da je u pitanju prozno književno djelo, pa je na nekim sajtovima knjiga razvstana u dio koji se odnosi na istoriju poljoprivrede.

"Kratka istorija traktora na ukrajinskom" je knjiga o dvije generacije imigranata iz Ukrajine - iz vremena poslije Drugog svjetskog rata i iz postkomunističke Ukrajine. Da li je komunizam, po Vašem mišljenju, bio glavni razlog za ove imigrante?
- Generacija mojih roditelja napustila je Ukrajinu, jer su pod prisilom odvedeni na rad kada je njemačka armija izvršila invaziju Ukrajine 1942. godine. Oni su odvedeni u Njemačku na rad u fabrike oružja. Ali, ja pretpostavljam da ih je dijelom i strah od komunizma natjerao da ostanu na Zapadu pošto je rat bio završen - a možda i zato što su već znali da su većinu povratnika u Ukrajinu i Rusiju poslije rata slali u Sibir.
U slučaju nove generacije imigranata nije postojao pravi strah od komunizma koji bi ih privukao Zapadu, jer je Ukrajina sada nezavisna od Rusije i demokratska. Ja smatram da je kolaps ukrajinske ekonomije odveo tako puno ljudi na Zapad da tamo potraže svoju sreću, neki, poput Valentine, kroz brak, a mnogi drugi prihvatanjem loše plaćenih poslova često na marginama i u divljoj, crnoj ekonomiji.

Jedna od najvažnijih tema ovog Vašeg romana je starost i tuga starosti. Zašto mladi najčešće ignorišu tu činjenicu, kada po logičnom slijedu to stanje sustiže sve ljude?
- U ovoj zemlji (misli se na Veliku Britaniju) čini se da postoji veća podjela na generacije nego što je u Ukrajini na primjer, i mislim da je u Britaniji čitav problem starenja i starosti skriven u kut. Niko ne želi o tome da priča. Iako je to stvar koja će sigurno zadesiti većinu od nas. U svakoj porodici dođe vrijeme kada mlađe generacije moraju da preuzmu moć i odgovornost, a starija generacija može da odahne, uz saznanje da je njihov rad obavljen i da imaju još samo pregršt godina da sebi život učine lakšim. To preuzimanje moći između generacija je uglavnom univerzalno iskustvo, ali je iznenađujuće da o tome nije više pisano u književnosti - ipak, Šekspir je tu temu opisao u mnogo svojih komada.

Svi likovi u Vašem romanu niti su dobri, niti su loši do kraja: oni imaju teret prošlosti i pokušavaju da prežive u novim uslovima. Slažete li se sa ovim stavom?
- Ne vjerujem da je bilo koje ljudsko biće u potpunosti zlo ili u potpunosti dobro. Smatram da su naša ličnost i sudbina oblikovani životom koji živimo i iskustvima u kojima smo imali udjela - kao što vi rekoste - teretima prošlosti. Kada tako kažem, ja se ne slažem sa idejom da ne postoji individualna odgovornost i da "društvo" mora biti prekoreno kada nešto krene naopako. Ljudi prave moralne izbore - svi likovi u mojoj knjizi naprave nekakav izbor i ipak postoje nekakvi odlučujući faktori - ali svi su oni slobodni agenti. Mislim da roman takođe pokazuje koliko mi možemo biti tolerantniji i sa više razumijevanja prema drugim ljudima ako znamo barem dio njihove prošlosti.

Komunistička istorija provijava kroz priču i pretpostavljam da je to jedan od najvažnijih razloga što je Vaš roman blizak mnogim čitaocima iz Istočne Evrope, ali kako objašnjavate veliki uspjeh knjige na Zapadu?
- Iako se o komunizmu danas misli kao o užasnoj stvari, važno je upamtiti da su mnogi ljudi bili inspirisani željom za stvaranjem bajkovitog društva i boljeg svijeta. Iako je sovjetski stil komunizma preokrenut i postao loš nosilac te ideje, idealizam koji je stvoren je veoma važan aspekt ljudske prirode, a toga idealizma je naše materijalno društvo je uskraćeno. Veliki socijalni eksperiment komunizma imao je totalni neuspjeh na istoku i zbog tog razloga je bio izbjegavan na zapadu, ali ta čežnja za drugačijim, boljim svijetom je ono na šta bi trebalo da mi budemo ponosni. Problem je u tome kako znati koji je najbolji put da se to i postigne.

Šta Vam danas znači Ukrajina, zemlja Vaših predaka?
- Odrastajući u Engleskoj, o sebi sam mislila da sam u biti Engleskinja. Samo je moje ime, koje većina ljudi ovdje ne može da izgovori pravilno, odavalo moje ukrajinsko porijeklo. Kao dijete bila sam isuviše zauzeta da se više prilagodim i razmišljam o mojim ukrajinskim korijenima. Moji roditelji su mi uvijek govorili da su oni jedini preživjeli iz cijele familije, oni su vjerovali da je svako ko je bio izvan Ukrajine nastradao u ratu. Nije bilo tako. Kada su moji roditelji ostarili, shvatila sam da oni neće biti zauvijek tu i ako želim da saznam više o tome odakle potičem, onda bi bilo bolje da ih o tome i pitam.
Moji roditelji mi nijesu govorili o teškoćama kroz koje su prolazili kroz život, pretpostavljam zato što su željeli da me zaštite od groznih stvari kroz koje su prošli.
Ali, nekoliko godina prije smrti moje majke razgovarala sam sa njom i sve što je rekla snimila sam na traku. Taj snimak, mislila sam ja, mogao bi biti jednoga dana osnova za roman.

Vaš drugi roman "Dva karavana" pojavio se u britanskim knjižarama prije dva mjeseca. Šta nam možete reći o ovoj knjizi?
- "Dva karavana" je priča o seobama, ali ovoga puta migranti su radnici koji dolaze iz raznih djelova svijeta - iz Poljske, Ukrajine, Kine i Malavija, da bi na kraju brali jagode u Engleskoj. Oni žive u dva karavana - kao što i naslov ukazuje - u ženskom karavanu i muškom karavanu. Njihovi životi su teški, ali oni nalaze zadovoljstvo u predivnom okruženju i međusobnom druženju. Oni moraju da nauče engleski, da uštede malo novaca, možda i da pronađu ljubav. Onda se nešto desi što ih natjera da ostave ta polja i krenu na put po Engleskoj, da posjete neka uglavnom nezgodna mjesta za rad gdje su zaposleni radnici iz drugih zemalja. Ova priča je "ulični film" o savremenoj Engleskoj, otkrivanje užasnog življenja i radnih uslova pod kojima ispaštaju neki od radnika migranata, opominjujuća priča o opasnostima trgovine seksom, komedija i ljubavna priča - dvije ljubavne priče, u stvari. Oh, i oni imaju psa.

OTKRIĆE FAMILIJE

- Radeći dodatna istraživanja za ovu knjigu, na Internetu sam pronašla mnogo toga, više nego što sam ikada i pomislila da može biti moguće. Jedne noći kasno, pretražujući veb sajtove slučajno sam našla svoju porodicu u Rusiji. Otkucala sam moje prezime i djevojačko prezime moje majke, poslala ga i zaboravila sve u vezi sa tim.
Ništa se nije dešavalo godinu dana, dok je knjiga napredovala na svom putu ka objavljivanju, onda su stigla na moj e-mail tri misteriozna pisma (pisana ćirilicom), koja su bila od moje davno izgubljene familije. Pomislila sam da bi to mogla biti još jedna od prevara sa Interneta. Ali, za svaki slučaj, odgovorila sam. Pisma koja su mi potom stigla dovela su me do suza. Poslali su mi cijela porodična stabla očeve i majčine porodice. Tu su bile i fotografije - koje su oni skenirali - mojih baba i djedova koje nikada nijesam upoznala, mojih tetaka, ujaka, stričeva, rođaka. Fotografije mojih roditelja kao djece i mladih ljudi, iz kasnijeg perioda. Koliko su mi bliski i koliko su drugačije izgledali u svojoj neobičnoj odjeći, stil iz 1930-ih, njihova lica bez bora i smijeh, kao da nijesu ni pomišljali šta im sve život sprema.
I pored svih starih crveno-smeđih fotografija, pojavila se spona u boji moje nove familije iz Ukrajine: moja rođaka Marina, koja je kćerka sestre moga oca, sada je u svojim šezdesetim godinama i živi u Moskvi sa svojom kćerkom i unukom. I moj rođak Jurij sa svojom majkom Oksanom, kojoj je 88 godina i dalje živi u Luhansku. Oksana je sestra moje majke, one se nijesu vidjele od 1943. godine. Ovoga ljeta, moja kćerka i ja smo išle da ih posjetimo.
Ljudi me pitaju: pa, kakvi su oni? Da li si bila iznenađena? Ono što me je zapravo veoma iznenadilo je da smo svi mi veoma slični, uprkos ratu i ogromnoj pobuni koja je podijelila Evropu i našu familiju na dva dijela. Ipak, pored toga što smo ostali kao ljudi veoma slični, velika razlika između mene i moje nove ukrajinske familije, koja me rastužuje je to koliko su oni siromašni i koliko su im životi bili teški.
Otkriće moje ukrajinske familije promijenilo je moj osjećaj o tome ko sam ja. Ja sam i dalje Engleskinja, engleska spisateljica. Od svih privilegija koje su se podrazumijevale odrastanjem u Engleskoj, najviše cijenim što sam imala mogućnost da naučim predivan engleski jezik. Ali, ja sam engleska osoba koja voli baštovanstvo, koja voli da brblja na ukrajinskom i zna da napravi sjajnu supu od repe.

DVA TELEFONSKA POZIVA I SAHRANA

"Dvije godine poslije smrti moje majke, otac se zaljubio u blistavu plavokosu ukrajinsku raspuštenicu. Njemu su bile 84 godine, a njoj 36. Obrela se u našim životima poput ružičaste pufnaste granate, uzburkala mutne vode, izvukla na površinu mulj duboko zapretenih uspomena, šutnula sve porodične duhove u zadnjicu. Sve je počelo telefonskim pozivom.
U slušalici pucketa glas mog oca, drhav od uzbuđenja. "Dobre vijesti, Nadežda. Ženim se!"
Sjećam se kako mi je krv jurnula u glavu. Molim te neka ovo bude šala! Jao, skrenuo je! Jao, ti stara budalo! Ali ne kažem ništa od ovoga. "Jao, baš lijepo, tata", kažem.
"Da, da. Ona stiže sa sinom iz Ukrajine. Iz Ternopolja u Ukrajini".
Ukrajina: on uzdiše miris sijena i trešnjevog cvijeta koji pamti. Ali ja njušim izrazito sintetički oblak Nove Rusije.
Zove se Valentina, kaže mi otac. Ali više liči na Veneru. "Botičelijeva Venera izlazi iz talasa. Zlatna kosa. Divne oči. Vrhunske grudi. Kad je vidiš, shvatićeš"...
Neće biti nevolja, kaže tata. Predvidio je sve moguće probleme. Poznaje je već tri mjeseca. Ona ima ujaka u Selbiju i došla mu je s turističkom vizom u posjetu. Ona želi da stvori novi život na Zapadu za sebe i svog sina, dobar život, dobar posao, dobru zaradu, dobra kola - nikako ne Ńladu" ili Ńškodu" - dobro obrazovanje za svog sina - mora ići na Kembridž ili na Oksford, ništa manje. Ona je inače obrazovana žena. Ima diplomu farmacije. Lako će naći dobro plaćen posao ovdje, kad nauči engleski. U međuvremenu, on joj pomaže da uči jezik, a ona mu sprema kuću i stara se o njemu. Sjedi mu u krilu i pušta ga da joj miluje grudi. Srećni su zajedno."

(Iz prvog poglavlja romana "Kratka istorija traktora na ukrajinskom" Marine Levicke, "Laguna", 2007)

Vujica OGNJENOVIĆ

03.05.07 Vreme

Pod bledim svetlom sijalice od četrdeset vati, bore i senke na njegovim zgužvanim obrazima duboke su poput ožiljaka. Kako star izgleda. Kad sam bila mala, želela sam da je moj otac heroj. Stidela sam se njegovog dezerterstva na groblju, njegovog bekstva u Nemačku. Želela sam da je moja majka romantična junakinja. Želela sam da njihova priča bude priča o hrabrosti i ljubavi. Ali sada, kao odrasla, shvatam da nisu bili heroji. Preživeli su, to je sve.

Da je engleska/britanska literatura odavno ostavila za sobom devetnaestovekovnu monohromnost, da dugo već nije ekskluzivni posed belih anglosaksonskih protestanata (ili keltskih katolika) iole pažljivijim pratiocima prebogate ostrvske literarne scene notorna je stvar: niz pisaca vanbritanskog i vanevropskog porekla, od Salmana Ruždija i Kazua Išigura do Hanifa Kureišija i Zejdi Smit (da nabrojimo samo neke od najslavnijih), važan su deo onoga najboljeg što se na Britanskom ostrvlju danas stvara. Nije nimalo nerazumljivo što dobar deo tih "literarnih imigranata" – ili pak potomaka stvarnih doseljenika – potiče iz zemalja Komonvelta. No, London je sve manje samo prestonica bivših engleskih kolonija, a sve više jedan od najviše tri ili četiri Glavna Svetska Grada, tih globalnih prestonica, nezamislivo dobro snabdevenih "kuhinja ideja", što bi rekao Kiš misleći, doduše, na Večitog Rivala sa obale Sene... Zato će pisaca kao što je Marina Levicka (Lewycka) biti u engleskoj književnosti sve više – zbog čega ova svakako neće "izgubiti identitet" (kako se priviđa "nacošima" i ksenofobima, uvek i svugde), nego će, naprotiv, biti samo približnija onome što stvarni (difuzni, šareni, složeni, teško uhvatljivi) britanski kulturni identitet danas jeste.

Iako odrasla u Engleskoj, Levicka "vuče" ukrajinsku porodičnu istoriju. Od takvih stvari – hoće se reći: od svake bitnije biografske začkoljice koja te čini različitim od Tihe Većine – čovek može da beži, ali teško može uistinu i da pobegne; zato je svakako bolja, pametnija, poštenija i pride još i produktivnija strategija da se to odmah lepo prizna – štaviše, da se roman prvenac napiše iz pozicije koju ne može zauzeti tek-makar-ko. Ne radi se ovde, dakako, o pretvaranju romana u autobiografiju sa izmenjenim imenima; ne, nego o tome da pisac koji se "objavljuje" svetu i sebi i tom svetu ipak prevashodno duguje svoju priču, nešto u čijem je središtu ono što ga je formiralo, što ga je donelo na svet; i što samo on(a) može da nam ispriča. A vaskoliki rad mašte se valjda podrazumeva. Debitantski roman Marine Levicke Kratka istorija traktora na ukrajinskom (preveo Nenad Dropulić; Laguna, Beograd 2007) dobar je primer kako se to može uraditi, samo ako se hoće i ume.

Dve godine nakon majčine smrti, naratorka Nadežda i njena starija sestra Vera, posvađane na krv i nož, neočekivano dobijaju zajedničkog Neprijatelja, strašnog uljeza iz spoljnog sveta (da nevolja bude veća: iz njihove ukrajinske pradomovine) u vidu Valentine, odrešite i navalentne bujne slovenske plavuše koja je svojim strateški isticanim prsnim adutima posve začarala njihovog oca, nemoćnog, senilnog, ponekad upravo nebuloznog starca, kojem još samo erotska mašta radi kao u najbolje mladićko doba... Skromni udovac iz (u najboljem slučaju) srednje klase možda ne izgleda baš kao neka premija, ali ako dolazite iz totalno razvaljene Ukrajine ranog ili srednjeg tranzicijskog doba, onda vam stvari mogu izgledati drugačije... Sve u svemu, Valentina se zgranutim sestrama ukazuje na do tada besprekorno svetlom i plavom horizontu kao beskrupulozni predator, sisata ptica grabljivica koja je došla da očerupa njihovog oca (dakle, posredno i njih same...) i što pre ga smesti u grob, em zbrinuta, em slobodna kao... pa, onaj nešto pre u ovoj rečenici spomenuti oblik života. Jasno je, dakle, šta želi Valentina; ono što žele sestre jeste, naravno, da je u tome spreče, a kada im taj plan propadne – jer će se, jašta, otac njome ipak oženiti – da spasu što se spasti još može. A šta želi njihov otac? Oh, samo jedno: da poslednje svoje godine proživi zagnjuren u velike i tople sise; Levicka urnebesno, a ipak nekako "s razumevanjem" karikira tu večito-infantilnu-mušku-seksualnost, zarad koje su i pametniji od jednog sovjetskog, pa posle britanskog inženjera umeli da sfućkaju i sopstveni život, a kamoli nešto keša, nekretnina i pokretnina...

Obrni-okreni, zaplet ovog romana je "trivijalan", a ni rasplet neće biti suštinski drugačiji. Sve je to već viđeno toliko puta, na raznim mestima i u svim epohama. Pri tome, Levicka svakako nije Vrhunski Spisatelj po nekoj uobičajenoj akademskoj meri: verovatno je ni ubuduće neće odviše često trpati u istu ligu sa, štajaznam, Mekjuenom ili Greemom Sviftom. Pa opet, Kratka istorija traktora na ukrajinskom lako i šarmantno prevazilazi merila i standarde književne konfekcije, ne samo zahvaljujući pukom komičkom daru spisateljice (a ovaj je nedvojben), nego i onoj vrsti pronicljive duhovitosti koja ume na zavodljivo "lak" način da pretrese/protrese niz kulturalnih stereotipa koje ljudi (i to ne makar koji: intelektualci, bre!) vole da gaje o sebi i drugima. Recimo, način na koji Levicka prikazuje preobrazbu Nadežde, deteta kontrakulture, pripadnice "srećne generacije" koju su mimoiošli i ratovi, i represija totalitarizma, i nemaština, jedne "leve liberalke" koja sa sigurnog komandnog broda svog gotovo-pa-luksuznog života drži da je nehumano bilo kako ograničavati imigraciju jer, bože moj, "ljudi imaju pravo da žive gde žele" u ljutu guju koja će i sa policijom i imigracionim vlastima zdušno sarađivati samo da nekako vrati Valentinu tamo odakle je došla, uistinu je razgaljujući prikaz onog, oh, tako neretkog raskoraka između načelnih proklamacija i sure životne proze.

O onom "večitom malograđaninu" koji čuči u svakome od nas, i javi se krešteći do neba kad neko "ugrozi" naš komfor, Levicka, dakle, neće ostaviti mesta za bilo kakve iluzije. S druge strane, ni Valentina kao personifikacija poplavnog talasa istočnoevropskih pridošlica neće biti demonizovana, ali bogme ni idealizovana: ona nije Zlo Sa Strane, ali ni Čedna Sirotica kojoj treba sućutno dati sve što zatraži, nego naprosto osoba koja se za sebe i svog sina bori onako kako zna, koristeći ona sredstva koja su joj na raspolaganju ne bi li ostala u zemlji na koju, čak i kad je već uveliko u njoj, gleda "plakatski" idealizovano, kao na mesto gde su svi bogati i srećni (nešto kao kapitalistička verzija virtuelnog CCCP iz filmskih žurnala!), pa je otud "pravedno" da deo toga dospe i u njene ruke. I zašto li joj samo te proklete ukrajinsko-engleske babe to pokušavaju da otmu?!

Dobro, ali otkud traktori u ovoj priči? U pauzi svojih nevolja sa Valentinom, otac ispisuje svoju kratku istoriju tih poljoprivrednih pomagala, iza koje se zapravo pomalja prava priča, ona o Ukrajini dvadesetog veka, zemlji velikih nesreća, pomora, gladi, osvajanja, zemlji koju – najblaže rečeno – nisu mimoišli ni Hitler ni Staljin. Ovu tragičnu (i)storiju Levicka nenametljivo i s merom "odmotava" kroz niz ekskurza u prošlost Nadeždine porodice; pri tome, ni "stara otadžbina" ni Ukrajinci nisu tek idealizovane Večite Žrtve Drugih: Levicka će se, kao uzgred, s ultrapreciznim satiričnim nervom podsmehnuti i samosažalnom ukrajinskom nacionalizmu i etnopuritanizmu, recimo, onom jezičkom.

Svi su likovi koji defiluju ovim romanom podvrgnuti oštroj vivisekciji; pa opet, Levicka nije "hladna" prema njima, naprotiv. Što bi se reklo: sve im se prašta, ništa im se ne zaboravlja... Tako se nekako, u tom duhu, i okončava intriga ovog čitkog i duhovitog delceta koje najavljuje spisateljicu koja ima šta da kaže, a zna i kako da to učini. Kao priča o dvema tako različitim zemljama, kao humorno-setna oda starosti i prolaznosti, ali i Životu koji se ne da, nego se odupire i bori, makar i na način koji spolja izgleda nedostojno ili smešno, i kao inteligentno provučen traktatić o relativnosti upotrebljivosti Visokih Načela u strazu sa užasima Istorije, baš kao i sa "sitnim ljudskim slabostima", Kratka istorija traktora na ukrajinskom jedno je od lepših osveženja ove godine. Kad dobro pogledaš, može jedan "Džon Dir" da bude više seksi od audija ili mercedesa!

Teofil Pančić

29.04.07 Danas

Legenda Evrope, Pjotr Kuncevič
Clio, 2007.
preveo Jovan Jovanović

Legenda Evrope jedno je od najneobičnijih dela koja su se pojavila poslednjih godina, a čija je tema - Evropa. Pjotr Kuncevič želi da ovim delom Evropu veže ne samo za briselsku viziju, Evropski savet, zakone, deklaracije, preporuke, već da čitaocu ponudi jednu kompleksnu, sveobuhvatnu sliku Evrope. Stvarajući autentičan književni žanr, u kome spaja književnost, istoriju, mitologiju, esejistiku, geografiju, sociologiju, antropologiju, Kuncevič ispisuje štivo koje nije obično putovanje, a još manje popis istorijskih činjenica. Ovde autor govori o gradovima i rekama kao o simbolima, slikama, centralnim mestima velikih priča, povesti, mitova, predanja i tradicija koje i danas inspirišu i Evropljane i pridošlice u Evropu. O budućnosti Evrope, Kuncevič kaže: "Evropa se nalazi pred ujedinjenjem , ne samo ekonomskim, političkim i vojnim već, nadasve, duhovnim. Moraće da se prihvate dostignuća svih naroda, zajedničko delo antike, hrišćanstva, mitologija sa severa, uticaji islama, Kine, Japana, Indije, Polinezije, Amerike i Afrike, da bi se sve to, kao u džinovskoj retorti spojilo u jednu celinu..." Ovo delo jeste upravo to - retorta u kojoj se sve raznolikosti, brojnosti i posebnosti Evrope ukazuju i međusobno dopunjuju. Iako ova knjiga obiluje najrazličitijim slojevima, rado će je čitati i čitaoci koji nisu erudite, s obzirom da je Kuncevičev stil pitak, britak i duhovit, teme koje bira - netipične i interesantne, a ugao posmatranja - naučnički temeljan i detinje radoznao.


Kratka istorija traktora na ukrajinskom, Marina Levicka
Laguna, 2006.
preveo Nenad Dropulić

Evo duhovite, pikarske i posve neobične knjige. Njena autorka, Marina Levicka je Britanka rođena u izbegličkom kampu u Nemačkoj, posle Drugog svetskog rata. Njeni su roditelji bili Ukrajinci. "Kratka istorija traktora na ukrajinskom" njen je prvi roman i iako nije do kraja autobiografski, jasno je da spisateljica govori o ljudima i okolnostima koje su joj bliske i koje je detaljno upoznala. Upravo iz ovog razloga, roman koji je pred nama jeste uzbudljivo štivo koje je istovremeno i pitko, gorko, tragično, ali i komično, priča o ženama u zrelim godinama, ali i društvena satira. Glavne junakinje su dve sestre, Nadežda i Vera, koje su u Engleskoj odgajili roditelji Ukrajinci. One su odrasle u ličnosti potpuno suprotne jedna drugoj i jaz se između njih dve, kako su godine prolazile, produbljivao. U trenutku kada majka umire, njihov ostareli otac odlučuje da dovede dvostruko mlađu Ukrajinku i obezbedi joj budućnost u Britaniji tako što će sa njom stupiti u brak. Ova odluka će otvoriti čitav niz tragikomičnih sukoba, ali i učiniti da sestre dobiju mogućnost da konačno poprave međusobne odnose, jer su dobile zajedničkog neprijatelja - mladu maćehu. Za sve to vreme, njihov otac piše "epohalno" delo - istoriju traktora na ukrajinskom... Ovaj roman izazvao je veliku pažnju i čitalaca i kritike u Britaniji i, pored više izdanja, bio je i u najužem izboru za Bukerovu nagradu.

Sanja Domazet