Kristalne rešetke

20.03.08

Moj je trajni osećaj neka vrsta otpadništva. Ja se time ne ponosim, ali i ne patim zbog toga. Biti u manjini nije uopšte loše
Od prošlogodišnjeg sajma knjiga u Puli, na kojem je promovisan, novi roman Mirka Kovača Grad u zrcalu (“Fraktura”, Zaprešić) jedna je od najzapaženijih knjiga u Hrvatskoj koja izaziva podjednako divljenje čitalaca i kritike. Wen urednik, Seid Serdarević, očigledno nije bio bezrazložno impresioniran kada je u recenzentskoj belešci na koricama knjige, između ostalog, napisao da je “Grad u zrcalu maestralan krešendo svih dosadašnjih proza Mirka Kovača u kojima se ovaj suvremeni klasik bavi svojim zavičajem – surovim i predivnim krajem između Mediterana i Balkana i sudbinama njegovih stanovnika”, kao i da je “Grad u zrcalu magnum opus Mirka Kovača, krunski biser u nizu njegovih djela, roman koji je vrijedilo čekati...” I čitaoci u Srbiji imaće priliku da se u to uvere pošto Grad u zrcalu uskoro objavljuje Samizdat B92.

Ne sumnjam, uprkos svemu, da u Srbiji ne postoji još uvek znatan broj poklonika i poštovalaca vaše literature. Šta biste im, u ovom času, mogli reći o “Gradu u zrcalu”: da je to roman o odrastanju, porodična hronika, autorova fikcionalizovana autobiografska pripovest...

- Ponešto od svega toga, ali istovremeno i povest o “vremenu koje se udaljava”, o onome čega više nema. Niko bolje od romana ne hvata svetove u izumiranju. Umeo bih i ja pisati o savremenim mitovima, zanimljive su ove tranzicije, ovi naši svetovi poremećeni ratom iz devedesetih godina. Ima dovoljno brutalnosti, krvi, droge, seksa, sve to pogoduje piscu čiji je jedini pravi stil, kako veli Šopenhauer “imati što reći”. Pa ipak sam ja imao potrebu da spasavam od zaborava neki drugi davnašnji svet. Roman je elegantna forma, bio mi je naklonjen i ja sam mu zahvalan što mi je omogućio da se pozabavim tim svetovima u nestajanju i da u njih “ubrizgam emociju”.

Mada je to, u osnovi nebitno, čitaoce obično (a i našu književnu javnost, kakva je), kad je reč o ovakvim knjigama, zanima koliko je u “Gradu u zrcalu” autobiografskog, odnosno u kojoj se meri pisac poistovećuje sa junakom romana.

- Mislim da bolje i tačnije zvuči to “u kojoj se meri pisac poistovećuje sa junakom romana”. Singer kaže da je verodostojna priča o životu jednog čoveka izvan moći književnosti. U ovom romanu ima mnogo prizora iz mog detinjstva, osnova je, rekao bih, tačna, zgode su istinite, pa i neke iz mog života, ali sve to nema nikakvog značenja, pa ni važnosti, ako ne postane fikcija.

Zašto je rukopis ovog romana dugo čekao na objavljivanje i bio na stalnoj doradi, tj. “u radu”? Je li za njegov dovršetak bila presudnija činjenica da je “sadašnje vrijeme toliko mučno da je vraćanje u prošlost postalo pravi užitak” ili potreba da se oprostite od zavičajnih tema i zaronite u nove?

- Pravio sam velike pauze. Najpre sam ga bio zamislio kao niz slika koje bi nas vodile u daleku prošlost. Bile su to vrlo bizarne slike, pa i neke male čudne sudbine trgovaca vezanih za Dubrovnik. Hteo sam napraviti istoriju hana koji je držao moj deda (han je turcizam, to je neka vrsta svratišta i mehane) kroz koji su prolazili ti čudni trgovci, pustolovi, kirjadžije, begunci, ubojice. Prikupio sam bio veliku građu. Došao sam do jednog čudnog rukopisa “Otrovi u Dubrovačkoj Republici”. Da ne duljim, bio je to materijal za istoriju toga kraja od davnih vremena do danas. Ja sam se bio postavio kao hroničar. I onda sam nakon podužeg rada na tome, sve to odbacio i sebi rekao: “Pa ti nisi arhivar.” Posle toga dve godine sam bežao od toga materijala. I onda sam otišao u potpunu kontru i odlučio pisati lirski porodični nokturno, setnu priču, u prvom licu, u ispovednom tonu. Tih istorijskih natruha ostalo je u romanu, ali to je sve dozirano, kao ljuti začin, na vrhu noža. Ako pisac uspe da napravi fikciju od stvarnih događaja, onda može biti zadovoljan.

Kao “junak” romana može se smatrati i Dubrovnik vašeg detinjstva i mladosti. Imamo, na jednoj strani, vašu pripovedačku fascinaciju “gradom u zrcalu” i, na drugoj, u realnosti, večite srpsko-hrvatske licitacije oko njegovog identiteta. Da li magična privlačnost
Dubrovnika za vas i vašeg junaka duguje nešto i činjenici da je u vašoj biografiji, posmatrano simbolički, isprepleteno mnogo toga kao i u njegovoj istoriji?

- Sve scene u Dubrovniku došle su kao “halucinacija detinjstva”, Markes kaže da je svako detinjstvo halucinantno, i postale su, ako smem reći, simbolične, neke više, kao na primer, scena kad se pripovedač izgubi u spletu ulica koje su za njega bile zamršene, ili kad se nađe u bleštavoj dvorani. Dubrovnik jeste neka vrsta halucinacije, pogotovu za onaj svet koji se tu spušta iz mračnih jazbina i kasaba. Sa Dubrovnikom su se, kroz povest, brđani obračunavali kao sa utvarom. To je za njih bio neki brod, iz druge galaksije, koji se nasukao ne tako daleko od njihovih kuća, torova, gunjeva, ovaca. Uzmite samo u ovom poslednjem ratu sve to što se zbivalo s Dubrovnikom i kako su narastale želje za njegovim uništenjem. Čak su neki beogradski arhitekti, u “Našoj borbi”, u ono vreme razaranja Dubrovnika, izjavljivali kako grad treba sravniti sa zemljom. To je bilo dovoljno za onog primitivnog prevoznika iz Trebinja koji je raspolagao oružjem i rušio grad. Dakle, došao sam do onoga što Novalis naziva “sveobuhvatnom spoznajom”, ali sam ulovio samo delić priče, možda njenu lirsku stranu. Osobno su mi u romanu najdraže partije vezane za Dubrovnik. I onaj detalj halucinacije kad grad blesne u ogledalu.

Šta je u vašoj životnoj i stvaralačkoj biografiji predstavljao Beograd, koji ste, poput nekih drugih pisaca i intelektualaca, napustili kad vam je postao nesnošljiv? Zašto još “svoje traume o bijegu” iz njega niste “u stanju dovesti u neki literarni kontekst”?

- Pisanje ponekad zna biti uzaludan posao, jer nas lako dovede u stanje da sami sebe uspešno zavaravamo, pa sam i ja protraćio mnogo vremena pišući o onim ratnim događajima koji su proticali kroz mene i koje sam emotivno proživljavao. Sve to što sam pisao, bilo je naraslo do jedne romančine, a onda se pojavio interes nekih stranih izdavača da ga objave. Seo sam i to počeo čitati i gledati očima stranca. I užasnuo sam se. Sve je to ispalo kao neka računica. Bio sam zapanjen ratom, onim što sve ljudi mogu učiniti jedni drugima, koliko je svetine i ološa nahrupilo iz primitivnih učahurenih jazbina, kako su se oslobađali mračni nagoni, kako ljudsko biće počinje da luduje, pijano od krvi i rakije. I sve to stoji, ali roman to mora dokazati drugim sredstvima, čak bih rekao smireno, jer tragedije su najfinije tkanje i najlakše razotkriju autora kad omane. Jer pisac ne sme ni u jednom trenutku biti reporter. Ja nisam od toga romana odustao, ali čekam “sveobuhvatnu spoznaju”, čekam da mi se ukaže stil i način pripovedanja. U ovom trenutku znam da se radnja zbiva u jednom primorskom gradiću, glavni junak je pisac koji je napustio Beograd užasnut činjenicom da dotad nije poznavao ni samoga sebe, ni svoje kolege pisce, ni grad u kome je živeo. A u taj primorski renesansni gradić svakodnevno stižu izbeglice, nesretnici, begunci, rasturene porodice, rastureni brakovi. To im je neka usputna postaja, odatle idu za Kanadu, Norvešku, Ameriku. Sam sam video stotine takvih sudbina, neke sam ljude vozio u Italiju, smeštao ih u kampove. Dakle, tu bih utkao lična iskustva, pa i bekstvo iz Beograda. Ali ono što sada želim, u ovim godinama, jest da se prvi put okušam u tzv. trećem licu, iz objektivnog rakursa. To je za mene izazov, jer ja znam da umem da baratam “autobiografskim ja”, ali ne znam koliko umem da promatram stvari iz onog manovskog “svevidećeg kuta”. Mislim da sam objasnio zašto još nema romana o vlastitim traumama i “bijegu” iz Beograda.

Na šta su se svele vaše današnje veze s Beogradom? Koliko vam je uopšte stalo do povratka vaših knjiga u Srbiju?

- Ja nisam zazirao od Beograda na onaj način da me više ništa ne dira što otamo dolazi. Naprotiv. Možda nisam u dovoljnoj meri sve pratio, na planu kulture sigurno nisam, ali sam uvek bio koliko-toliko informisan. U poslednje vreme imam kontakte s nekim mlađim piscima, razmenjujemo mejlove, čitam ih i moram reći da sam zadivljen kako ti mladi ljudi obnavljaju ono što sam mislio da je definitivno otišlo s nama, a to je kritika nacionalnih mitova, ksenofobije i uopšte zatvaranja u svoju palanku. Vi ne biste verovali koliko sam ja dobijao mejlova, pisama, poruka, pa i “rukopisa na uvid”, upravo iz Srbije, a da vam ne govorim na kakve sam sve sudbine nailazio i sretao ljude koji su napuštali Beograd i spasavali decu od rata pozivajući se na mene. Dakle, stalo mi je da moje knjige dođu u Srbiju, premda su moji čitaoci posebni i specifični, manjina kao i ja.

U intervjuima koje dajete potpuno relativizujete pitanje pripadnosti nekom korpusu nacionalne književnosti. Otkuda sve potiče ravnodušnost te vrste? Da li i otuda što su vas nekada neki terali iz srpske a neki, istovremeno, odbijali da vide unutar hrvatske književnosti?

- Ne. Sam sam izazivao i jedne i druge, i nemam razloga da se ljutim na bilo koga. S druge strane, uvek će neko drugi odlučivati o tim stvarima, pa bi sada bilo smešno da i ja u tome sudelujem. Neka se drugi time bave. A i inače, ne volim da se izjašnjavam. I na jednoj i na drugoj strani ima pisaca s kojima nemam ama baš ničeg zajedničkog, kao što na obe strane ima onih koje cenim i volim, s mnogima prijateljujem, čitam ih i radujem se njihovim knjigama.

Šta bi, dakle, bio odgovor na pitanje “čiji ste vi danas pisac”?

- Ja se osećam piscem onih koji me žele čitati. Wih, srećom, nema tako mnogo, ali to što ih ima, to što ih je, običavam nazivati svojim “dvojnicima”, preuzimajući tu dosetku od Nabokova. Naravno, nacionalne književnosti postoje, poštujem pisce koji do toga drže, rekao bih da je to većina. Pa čak i one koji se time razmeću. Sad, druga je priča i druga tema, imaju li svrhe knjige koje nisu, na ovaj ili onaj način, deo svetske književnosti. Čak i ne mora neka knjiga biti prevedena na svetske jezike, ali svojim potencijalom i po onome što literatura jeste, može imati te dosege, jer već postoje neki kriteriji i neki parametri da se tako što ustanovi. Dakle, jedno je biti poznat, a drugo su vrednovanja. Wegoš nije poznat u svetu, ali je veliki pesnik. A s druge strane, imamo pisce poznate i prevedene, ali nemaju dosege o kojima govorimo. Dakle, na tom planu “mi plešemo na opasnoj žici”, kako je voleo reći Gombrovič. Nacionalna književnost je neka vrsta trezora, i to je u redu, ali ja ne pišem za određenu naciju, jer i nemam predstavu šta je to publika, a iskreno, i nacija mi je mutan pojam. Ne sećam se ko je to rekao “ponašajmo se kao da nema publike u dvorani”.

Sada dolazi logično pitanje “za koga pišete”?

- Ja bih rekao, ili bih ponovio ono što je neko već rekao, da pišem za književnost. Ona je ta za koju radim i nastojim da radim najbolje kako umem i znam, a hoće li to ona u svoje trezore primiti, i gde će ti trezori biti smešteni, to sami Bog zna. Ima mnogo, mnogo pisaca koji pišu za određenu publiku, za “svoj narod”, za lovu, itd, itd, ali i to je deo književnog posla i književnog zanata. Sve u svemu, ja bih za sebe mogao reći da imam određene probleme sa pripadnošću, ali to mi ne predstavlja nikakvu teškoću. Mnogim stvarima nisam uspeo da se prilagodim. Negde u srži poezije velikog pesnika Branka Miljkovića stoji pojam “pripitomiti”. On je na to pitanje odgovorio samoubistvom. Moj je trajni osećaj, otkako znam za sebe, neka vrsta otpadništva. Da se razumemo, ja se time ne ponosim, ali i ne patim zbog toga. Biti u manjini nije uopšte loše. I biti sa onima koji nigde ne pripadaju, takođe je dobro.

Neki tekstovi iz “Ferala” i naslovi koje najavljuje vaš hrvatski izdavač u okviru “Djela Mirka Kovača” govore o vašem sve većem okretanju publicističkoj literaturi. Od ličnosti i tema kojima se u njima bavite, šta korespondira s ovom sredinom? U kojoj bi meri to za nju mogao biti izazov?

- Dosta toga, ali meni lično ti tekstovi nešto znače kao zapisi o našem vremenu, iako sam sumnjičav prema istoriji. Sve ono što ne umem i ne mogu pretočiti u umetničku prozu, smestio sam u publicistiku, ali ne mislim da je publicistika neki niži stupanj, samo nije moj fah, i ne verujem da bih “političko pero”, termin je Manov, ikada uzeo u ruke da sam živeo u normalnim okolnostima, ili da su publicisti radili kako treba, čast iznimkama. U romanu pisac ne bi smeo nikakvu svoju gorčinu ili ojađenost isticati kao nešto važno, to ostaju “prikriveni slojevi”, ali publicistika je otvorena, direktna, nema dovijanja, aluzija, metafora, niti se traga za tzv. indirektnim jezikom, pa se može otvoreno govoriti o svemu onome što te muči, sa čime se ne slažeš itd. Ako sam uopšte bilo kakav publicist, onda bih voleo da na tom području delujem kao svedok. Knjiga koja uskoro izlazi u Zagrebu kao deveta knjiga mojih sabranih dela zove se “Pisanje ili nostalgija”, jeste neka vrsta publicistike, a spasavao sam se izletima u memoaristiku. Lepo govorim o prijateljima, uz pokoju zamerku, a o onima koji su me izneverili, govorim oštro, možda ojađeno, sa žaljenjem, ali nikakve mržnje tu nema. Jer ako su mi neki ljudi jednom nešto značili, a sada sam u njih razočaran, to ne znači da ih moram po svaku cenu “uništiti”, ili sve njihovo negirati. Kundera je lepo pisao o velikim piscima izgubljenim u istorijskim maglama.

U jednom od objavljenih memoarskih tekstova prijateljski i setno vraćate se nepravedno “zaboravljenom” Miodragu Bulatoviću. Je li njegovo udvorištvo nanelo najveću štetu samoj njegovoj književnoj reputaciji i na neki način bilo, benignije od udvorištva pisaca koji su, pristajanjem uz Miloševića, doprineli našoj opštoj društvenoj nesreći?

- Upravo taj tekst ponajviše dokazuje ovo što govorim. Miodrag Bulatović bio je moj intimni prijatelj, voleo sam ga kao prijatelja, mnogo smo vremena zajedno proveli, bio je genije, to tvrdim i to sam napisao, jer i geniji su ljudi od krvi i mesa, sa svim manama i vrlinama, ali on je učinio nešto što nisam mogao da razumem, a to je da se stavio na stranu hajkača na Danila Kiša, možda je bio i inicijator hajke, u svakom slučaju, poneo se nerazborito. A sam je bio od onih na koje su se dizale hajke. Otada, sve što je učinio bilo je nekako logično, to se zove “nezaustavljivo propadanje” za koje je najviše kriv on sam, da bi na kraju dopuzao do Miloševića, što je već samo po sebi poslednji stadij moralne i intelektualne sramote, vrhunac poniženja. Mi smo prekinuli prijateljevanje, sretali smo se i pozdravljali, ali smo bili dva udaljena sveta. Meni je to žao i o tome sam pisao, ali uprkos svim tim jadima, ostaju njegove četiri prve knjige kao deo velike svetske literature. I to treba reći. Wegova je tragedija što je rano oboleo od nacionalizma, i to se više nije moglo izlečiti. Hamvaš bi to nazvao deformacijom koja toliko godi da počneš uživati što si deformisan.

Zašto su, po vašem mišljenju, mnogi nekadašnji, stvarni ili tzv. disidenti u postkomunističkom društvu lako uskočili u uloge režimskih intelektualaca? Zašto to danas lako postaju i neki poznati umetnici kojima nije potrebna nikakva politička logistika za promociju onog što stvaraju?

- Krleža je svojevremeno rekao da je na ovim našim prostorima politika “prožderala mnoge velike talente”. Dakle, nije to od juče, i nije reč samo o postkomunističkom razdoblju, niti samo o tzv. disidentima. Zastrašujuća je ta intelektualna ništavnost u celini, ne samo onih koji su vukli konce politike, nego i onih koji su se, na ovaj ili onaj način, suprotstavljali, da bi na kraju postali isti kao i oni protiv kojih su bili. Najgore političko razdoblje svih ovih društava jeste ono kada su na scenu stupili sve sami doktori, bilo filozofije, prava, istorije, medicine, književnosti. Čini se da su ti doktori bolje od drugih znali da formulišu laž i mržnju kao vrlinu i potrebu za opstankom svojih naroda. Moram reći da ja nikad nisam shvatao kako to da reč narod izaziva toliku histeriju. Pod tim imenom “narod” možeš sve prodati, taj je pojam podesan za mito. Tomas Man je negde rekao “ako hoćeš da privoliš rulju da učini što želiš, onda je nazovi narodom”. Te “režimske intelektualce” nekad smo nazivali dvorskom ili udvoričkom inteligencijom, a sada je ipak sve jasnije da se radi o korumpiranoj feli. Naravno, tu ima još mnogo “podvrsta”, raznih kalkulacija, pa sve do onih samozvanih koji od toga ništa nemaju, ali ne mogu, a da se ne prišljamče uz nekoga. Ima čak i iskrenih koji se među prvima razočaraju. Te još masa neznalica. Nedavno sam čitao jedan esej, ne sećam se autora, u kome govori otprilike to da su intelektualci fascinirani kriminalcima i da u svakom od nas čuči ta “kriminalna sklonost”. Dalje se u tom tekstu kaže da političar koji dođe na vlast, pogotovu ako je bio odličan student, štreber, oduševljeno se okružuje gangsterima. Ne bih rekao da je politika dobro upakovani kriminal, bilo bi to preterano, ali “kriminalne sklonosti” postoje. Dakle, i sa tog aspekta valja promatrati intelektualce fascinirane kriminalcima. Samo da me ne shvatite krivo, ne mislim da su političari odmah i kriminalci, taj je pojam “fascinacija kriminalcima”, ipak finiji i složeniji od brze usporedbe s političarima. I još bih samo dodao, u vezi s vašim pitanjem o disidentima, da verujem jedino onim disidentima koji su ostali jednako kritični i prema režimima i vlastima u postkomunističkom razdoblju tzv. demokratije.


Sava Dautović

01.11.04

Mirko Kovač, današnji apartid, pisac kosmopolitske orijentacije i jedini živući iz mitske trijade Kiš, Kovač, Pekić, početkom, za mnoge, kobnih devesetih, bio je pisac, scenarista i esejista, sa šest romana, nekoliko zbirki pripovedaka, scenarija za filmove (“Okupacija u 26 slika”, “Lisice”, “Pad Italije”...) i dobitnik najvrednijih jugoslovenskih književnih priznanja: od Andrićeve nagrade, Nagrade Željezare Sisak, Nagrade biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu, do NIN-ove nagrade i nagrade “Dimitrije Tucović” 1986. godine za esejističku knjigu “Evropska trulez”. Bujajućim efernalijama suprotstavio se energično. Beskompromisno se u lice narugao srpskom nacionalizmu. Učinio je to u vrijeme kad se u gomilama galamilo o teritorijama, o ujedinjenju srpskih zemalja. Bio je u manjini. Kad su arhitekti, dobitnici Borbine nagrade za arhitekturu, zajapureno govorili da Dubrovnik treba sravniti sa zemljom, kad je količina odvratnosti u njegovom okruženju postala nepodnošljiva i kad su ga na poslijetku počeli nazivati izdajnikom otišao je iz Beograda. Razumijevajući “dijalektiku varvarizma” govorio je da da će to nacionalističko divljanje završiti tamo gde je počelo. Kasnije se to i dogodilo. Njegov dolazak u Hrvatsku 1991. izazvao je lavinu optužbi u beogradskoj “patriotskoj štampi”. U početku živio je kao podstanar, bez radnog prostora, bez knjiga. Jedno vreme i bez pasoša. Bio je dobro prihvaćen, čak i onda kad je oštro pisao protiv hrvatske vladajuće politike. U tom času, bio je potpuno na hrvatskoj strani. Na toj strani bili su i njegovi hrvatski prijatelji koji nikad nisu bili nacionalisti. U to vrijeme gorjeli su hrvatski gradovi i hrvatski nacionalizam bio je odbrambenog tipa. Kad se to izmijenilo Kovač je slijedeći vlastite porive počeo pisati u opozicionom listu “Feral” rasturajući kako hrvatski malograđanski nacionalizam tako i onaj primitivni, s ustaštvom kao ideologijom. Srećom, u Hrvatskoj je bio veliki broj njegovih istomišljenika koji su se gadili Tuđmanove politike. Jednom je kazao da je Tuđman, koji je utemeljio kriminalnu državu i prokockao status žrtve, nanio štete svojoj zemlji makar koliko i srpska agresija. Desničari su mu prijetili izgonom. Danas živi u Rovinju, nepomiren s nacionalizmima i populističkim bedastoćama sviju provinijencija.

Mirko Kovač je 1993. dobio međunarodnu nagradu “Tuholski” švedskog PEN centra, te Herderovu nagradu za književnost 1995. godine. Uručene su mu i dvije nagrade iz bivših Slovenije i BiH, s obrazloženjem da se “svako veliko književno djelo sretno prelijeva izvan nacionalnih ograda i postaje univerzalno, zajedničko kulturno dobro i civilizacijsko naslijeđe”. Veliku nagradu Crnogorskog narodnog pozorišta dobio je dramski tekst izuzetne književne vrijednosti i scenskog izazova - “Lažni car”. “Lažni car” predstavlja novo tumačenje vremena i ličnosti više puta obrađivane u literaturi, a bogatom umjetničkom imaginacijom problematizuje i današnje vrijeme - zapisano je u obrazloženju žirija.

* Veliku nagradu CNP dobili ste kao priznanje za dugogodišnju dobru saradnju krunisanu dramom Lažni car koja je premijerno igrana u čast obilježavanja pola vijeka crnogorskog nacionalnog teatra. Kako ste doživjeli visoko hijerarhijsko priznanje pristiglo iz Crne Gore, iz rodnog kraja ?

- Znate, ja sam već pomalo postao kolekcionar nagrada što domaćih, što međunarodnih, ali ovo je moja prva i jedina nagrada u Crnoj Gori, pa je već to dovoljno da me na neki način gane to priznanje. Uz to, nagradu su prije mene dobili izuzetni umjetnici koje cijenim, koje volim i to me čini posebno radosnim.

* Može li se sklonost ovdašnjih naroda da kao kolektivitet, s vremena na vrijeme, počinju osjećati potrebu za proviđenjem i spasenjem u liku vladara označiti kao mentalitetska konstanta? Smatrate li da je tabu o nepogrješivosti vladara ovdje nagažen do te mjere da je reinkarnacija nekog od ovdašnjih “lažnih careva” minimizirana ?

- “Lažni carevi” mogu se lažno predstavljati na više načina i u više formi. Šćepan Mali je samo jedna varijanta lažnog carevanja. Lažni car je svaki onaj koji laže svoj narod, koji ga zaluđuje, opčinjava, zavodi, potkrada. Lažne vladavine su žilave. Posljednji lažni car je bio Milošević. On je toliko lagao, da je najzad prevario i samog sebe. Danas u Hagu laže. Dobrica Ćosić je rekao: “Lažemo iz ljubavi i čovečnosti, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno.” Ako ideolog jedne nacije propovijeda laž, onda su neminovni lažni carevi. Da postoji, na primjer, srpska inteligencija, ona bi morala do temelja razoriti tu kulturu laži. Jer sa takvim poimanjem da je laž oblik poštenja, da je laž istina, jedna nacija je osuđena da ostane u svom brlogu i da uživa u svojim lažima i svojim lažnim carevima.

* Vjerujete li i dalje da je društvo bez konflikta mrtvo društvo?

- Ja sam o tome govorio kada smo imali totalitarno društvo koje je propovijedalo unisono mišljenje, bez prava na svoje i drugačije mišljenje, dočim je danas, krahom totalitarnih ideologija, sloboda mišljenja i govora dobijena, ali i u najrazvijenijim demokratijama ta sloboda nikad nije osvojena. Nedavno je jedan Institut za istraživanje slobode javnih medija Ameriku svrstao na 22 mjesto, prema tome konflikti su bitni za jedno društvo, ali samo s argumentima. A mi smo skloni uvredama, gaženju privatnosti drugih ljudi, zadrtom osporavanju mišljenja drugog. Na tom planu kodeksi ponašanja moraju postojati. U novim uslovima konflikti moraju biti plodonosni, stvaralački.

* Brojni crnogorski intelektualci i jezikoslovci tvrde da je na ovdašnjem izvoru izgrađen srpski i hrvatski štokavski sistem i insistiraju da Crnogorci imenom crnogorski jezik označe ovdašnji segment opšteštokavskog sistema. S pravom ili ne?

- Osobno mislim da je ovaj jezik kojim mi pišemo i razumijemo jedan jezik, ali kako ne postoji za njega zajednički nazivnik, onda ne preostaje ništa drugo nego uzeti ga kao komponentu nacionalnog identiteta. I to ne bi trebalo nikome da smeta. Nije važno odakle potiče štokavica, važno je da je ona ugrađena u jezični standrad i prihvaćena. Pisci imaju pravo “napstovati” mnoge jezične kanone, ići u kontru, poigravati se s jezičnim finesima, pomicati njegove standarne vrijednosti, itd. , jer je i to dio slobode. Lično mislim da je sasvim svejedno kojom varijantom pišete u okviru jednog jezika, ali ako baš želite da vas jezik određuje, onda je to vaš slobodni izbor. Pisao sam i ekavski i crnogorski i bosanski, sada u Zagrebu objavljujem izabrana djela na hrvatskom, na kojem već dugo pišem, ali ne zato da bih po svaku cijenu bio hrvatski pisac, nego naprosto stoga što mi se hrvatski najviše sviđa. Uostalom, crnogorski je jezik najbliži hrvatskom.

Uvijek sam u manjini

* Svojevremeno vas je Predrag Matvejević nazvao skrnaviteljem ovdašnje malograđanske i tradicionalističke mitologije. Jeste li prevashodno zbog toga svugdje i uvijek u manjini? Jesu li Vaše knjige pokvarile vašu biografiju ?

- Da, tačno. Uvijek sam u manjini, ali i to je moj izbor. Ne podnosim kolektivne zanose. Kako je Niče govorio: “Oko mene je uvijek jedan previše!” Što se knjiga tiče, donijele su mi i zadovoljstva, ali i gorke sate. Na jednom sam mjestu rekao da sam kušao mnoge gorke napitke, ali najviše gorčine donijeli su mi napici od tinte. Mogao sam izabrati lakšu plovidbu, niz struju, ali literatura je jedina moja karijera, druge nemam i nijesam je nikad želio. Čak je i moje pisanje političke publicistike iznuđeno, jer ja sam učio samo dva zanata: pisanje proze i dramskih tekstova, bilo da su pozorišni, filmski, televizijski ili radijski. Sve drugo je dodatni rad koji mi teško pada.

Nijesam birao mjesto rođenja

* Da li se s godinama Vaše “sjećanje na Crnu Goru” intenzivira? Što to znači kad kažete da za Vas Crna Gora ima samo zavičajnu vrijednost?

- Ja nijesam birao Crnu Goru kao mjesto rođenja, dakle to je jedina stvar na koju nijesu uticale moje sposobnosti i moja volja. Kad je to tako, onda se ta činjenica prihvata, ali ne određuje moju sudbinu čiji sam gospodar ipak samo ja. Iz Crne Gore sam otišao prije pedesetak godina, na žalost takve su bile okolnosti, ali i otprije se iz Crne Gore odlazilo, to je istorijska datost. U Istri gdje ja živim nekada su u 17 stoljeću doseljavali Crnogorci. Iako su oni odavno Istrani, oni znaju svoje porijeklo. Ima Stanišića, Brajkovića, Matijaševića, Popovića, itd. svi oni znaju svoje rodoslove. To ističem stoga da bih pokazao da zavičaj, da porijeklo ima svoju snagu, ali se mnogo toga mijenja karakterološki, ako tako mogu reći. Za mene zavičaj ima vrijednost samo onoliko koliko je u njemu pravde. I ja sam naučio da se odričem svega onoga što ne valja i nije dobro u zavičaju, a to mi je zapravo dalo jednu posve slobodnu poziciju.

Vlatko Simunović

10.03.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Krajem devedesetih, kada je u Beogradu osnovana nezavisna književna asocijacija „Forum pisaca”, javnost je obaveštena o principima i načelima po kojima će delovati. Osnovno je, podsećanja radi, odbrana esnafskih i prava na profesionalni književni rad. Ova umetnička grupa takođe naglašava poziciju pojedinaca suprotstavljenih političkoj demagogiji, populizmu, partijskoj državi , medijskim manipulacijama, militarizaciji društva, nacionalističkim i drugim isključivostima, kao i borbu protiv „vladajućeg kulturnog modela oličenog u filozofiji palanke”.
Da se to ne bi zaboravilo, principi i načela su štampani na kraju svake knjige čiji je izdavač „Forum pisaca”. Od dvehiljadite, kada je pokrenuta izdavačka delatnost, objavljeno je petnaestak naslova, žanrovski i autorski veoma raznolikih. Prošle godine „Forum” je, između ostalog , štampao dva romana:”Gozba” Baškima Šehua i „Kristalne rešetke” Mirka Kovača.
Mada je Šehuova proza prevođena na srpskohrvatski i na još desetak evropskih jezika, na srpskom govornom području on je poznatiji kao sin Mehmeta Šehua, svojevremeno zamenika albanskog diktatora Envera Hodže. Nakon što je stariji Šehu pao u nemilost i potom ubijen, u zatvoru se našla cela porodica, a Baškim je imao sreće da preživi. Autor je desetak knjiga, uglavnom proznih.”Gozbu” je sa albanskog na srpski preveo Škeljzen Malići, a radnja je smeštena u jednom gradu „negde između Bratislave i Ruande”, u zemlji u kojoj ratuju dve etničke grupe. Ovaj roman je duboko prožet autobiografskim elementima i tragičnim iskustvom desetogodišnjeg Šehuovog tamnovanja po albanskim kazamatima.
Mirko Kovač je ovdašnjoj književnoj publici poznat iz vremena SFRJ, kao vrsan pripovedač i romanopisac, nagrađivan, između ostalih, i NIN-ovom i Andrićevom nagradom. Nakon raspada zajedničke države, preselio se u Hrvatsku, a proza mu je takođe prevođena širom Evrope, gde je i nagrađivan. Autor je više filmskih scenarija, pozorišnih i TV drama.
U romanu „Kristalne rešetke”, u skladu sa Kovačevim prepoznatljivim umetničkim postupkom, prepliću se stvarno i magično, okrutnost, erotizam, cinizam i melanholija. Priča je smeštena u Beograd šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i svojevrsni je omaž umetničkoj asocijaciji „Mediala”. Kako reče Filip David, ovo je knjiga „o duši grada koji nije ono što je bio” i roman „o stanovnicima zemlje koja više ne postoji”.
Beogradski „Forum pisaca” najavljuje neke, već poznate autore i nove knjige: roman DŽevada Karahasana „Sara i Serafina”, eseje Filipa Davida „Jevrejske teme”, monografiju „Danilo Kiš” Viktorije Radič i drugo.

Radmila Lotina

01.01.00

Politika
09.03.2002.

Savremeni roman

Otpor individualiteta
Mirko Kovač: "Kristalne rešetke"; izdavač: LIR BG, Beograd, 2001.

Ako celokupan prozni opus Mirka Kovača (1938) vidimo kao niz koncentričnih krugova, poetički i tematski omeđenih oštrinom stalnih sukoba zanosa kolektiviteta i otpora individualiteta, onda i u njegovom poslednjem romanu "Kristalne rešetke" prepoznajemo samo najširi, iznova ispričani okvir istog.

Iza kulisa slobodne, naoko fragmentarne i neobavezne, a dramaturški i mikrostrukturno vrlo precizno vođene romaneskne strukture, u životnom viziru junaka, istovremenog naratora i pisca prepoznatljivih kovačevskih manira, kroz niz povesti, defiluju uobičajeni junaci - udbaši i zavodnice, slikari i salonski nacionalisti, propali građani i uzneseni revolucionari, najčešće progonjeni i njihovi progonitelji.

Svest sveznajućeg pripovedača pluta kroz maske ovih likova, i njihovih životnih priča, i u kružnom toku različitih povesti popisuje banalnosti realiteta, zbivanja zanetih diktatom istorija "tvrdog" i "mekog" komunizma.

Dah minulog

Otpor koji ih čini književnim činjenicama ishodi kako iz životnih okvira što u priči poprimaju obrise bajke, tako i iz stalnog rugalačkog odmaka od sveta tvrde materijalnosti i istorijske zadatosti kroz podrazumevanost anticipacija duše.

Ovakav prozni kontekst ishodi iz sveta u kome sve može biti priča, a uzdarje patnjom, vrlo konkretan individualni bol, Kovačeve likove lišava one banalnosti koja već proviruje iz njihovih klišea.

U autobiografskom prividu ličnog obračuna sa dominantnim ideološkim obrascem iz šezdesetih, pripovedajući delove svoje i tuđih životnih priča, narator silazi na dno svoga Ja. Kao i u prethodnom romanu ("Uvod u drugi život", 1983), ovo Ja se priča kroz priče o sebi i o drugima, a osnovni kontrapunkt knjige, onaj između traženog određenja individualiteta i zadatog kolektiviteta, uspostavlja se na nivoima realiteta nekoliko psiholoških i socijalnih rezonanci.

Široko raspričan, kližući se između stvarnosti različitih sećanja, ovaj Kovačev roman unosi u našu čitalačku savremenost dah i kôd jednog minulog vremena, onog iza čijih su kristalnih rešetaka i pisac i njegov narator nepovratno zarobljeni.

Zato nam i njegovo pripovedanje nalikuje na niz ulančanih bajkovitih priča. U njima su nosioci zla predstavnici aparata države, a stradalnici pojedinci koje je ideologizovana svest procenila kao neprijatelja. Obrazac potčinjavanja individualiteta pokazuje se ili otvorenim ideološkim pritiskom, ili latentnim nacionalizmom.

Tanana vivisekcija

Izveštavajući sa bojnog polja permanentnog sukoba jedinke i zajednice, Kovač svaku priču udvaja, svaki lik najavljuje likom senkom, a noseća priča, ona koja se tiče sudbine arh. Miše Spasića i njegove porodice, više puta najavljena i razrešena kroz nemoć pojedinca i svemoć ideološke prinude svedene na cinizam i osionost njenih egzekutora, prati kaskadu materijalnih i egzistencijalnih gubitaka beogradskog građanstva.

Drugi okvir romana čini sporadičan uvid u umetnički, slikarski i književni svet Beograda šezdesetih, oličen u epizodama sa nastankom grupe Medijala, te slikarskom poetikom Mira Glavurtića, koji lični duhovni zatvor jasnoće svojih "kristalnih rešetki", svog duševnog oka, posuđuje samom piscu, ili, maskiranom pojavom samog Borislava Pekića. Nezaobilazan lik iz Kovačevih ranijih knjiga, Udbaš Kuzma, i u "Kristalnim rešetkama" biva jedna od inkarnacija zla.

Dakle, ova daleka rekapitulacija, prozni sažetak, tanana evokativna vivisekcija i koncentrisan uvid u opsesivne teme vlastitog literarnog opusa, one koje se tiču tkanja sudbine i pripovesti kao stalnog provlačenja između Scila i Haribda zlih sila i ludila, donosi čitaocu, uz "Nebeske zaručnike", jednu od najostvarenijih knjiga Mirka Kovača.

Nenad ŠAPONJA