Grad u zrcalu

06.03.09

Ad hominem - „Poticajno je sve ono što mislimo da ćemo izgubiti“, napisao je Mirko Kovač. „Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži“, napisao je Ivo Andrić. Negde na tragu ove dve dijagnoze, u lukavoj želji da ih transcendiramo, u intervjuu ad hominem, razgovarali smo sa Mirkom Kovačem, hrvatskim, srpskim i bosanskohercegovačkim piscem (redosled može biti i obrnut).

Čitam ovih dana kako se u Društvu hrvatskih pisaca raspravljalo o sudbini Ranka Marinkovića, te da je rečeno da je on sveden na spomenik. Ne pitam vas ovo zbog vaše, često pominjane naklonosti Ranku Marinkoviću, nego se nameće pitanje šta je to s našim književnostima, u ex jugoslovenskim prostorima. Gde se god okrenemo, Srbija, Hrvatska, Bosna, nešto tugaljivo se dešava s piscima. Sada s početka 21. veka nekako se, hajde upotrebiću ne sasvim precizan termin, ali unekoliko odgovarajući, „rehabilituju“ pisci, problematizuje se njihova izopštenost iz kulture, uglavnom pisaca nekolikih generacija pre vaše... Svuda se krpe neke rupe, ispravlja nažao učinjeno piscima. Valjda će i vaša generacija tako doći na red. Je li vam pomalo jezovito, ili, mučno ili smešno to vekovno naknadno metafiziciranje s piščevim prokletstvom, sva ta iščašena potreba da se ovde neprestano sahranjuju živi pisci ili oživljavaju davno upokojeni? Zastrašuje ili zasmejava pomisao da će i vama naknadnim „balzamovanjem“ nadoknađivati ono što misle da su vam oduzeli.

- Što se mene tiče, sve sam učinio da bude onako kako sam htio. Jedan tupavi crnogorski polupisac ljetos je negdje napisao da sam ja „ničiji“, misli, jadan, da je to sramota i užas biti ničiji. A ja sam prije tri-četiri godine imao jedan veliki intervju na dvije stranice zagrebačkog „Vjesnika“, naslovljen prema mojoj izjavi da je „lijepo i ugodno biti ničiji“. Slažem se s vama oko toga „iskapanja i prekapanja“ književnih grobova, postaje to mučno, jer je pristrasno, u ime nekih nacionalnih kultura, a ne u ime skale vrijednosti, jer pisaca je nepriznatih bilo i biće, nepriznatih iz raznih razloga, ideoloških ili nekih drugih, i to treba obaviti, ali znanstveno, naučno, temeljito. Ja sam mislio da su neki svojedobno zabranjeni pisci, primjerice, u Srbiji Dragiša Vasić ili u Hrvatskoj Mile Budak, veliki pisci, pa sam to uzeo i čitao i shvatio da je to sve osrednje ili čak slabo. Jedno vrijeme bila je tendencija u Hrvatskoj da se Mile Budak suprotstavi Krleži, da bude predstavnik nove kulture, počele su škole nositi njegovo ime, dobio je ulicu u nekim gradovima, ali na kraju ipak nije uspio. Sada, nakon svega, više nije važna njegova ideologija, njegov fašizam, nego jednostavno kao pisac ne valja. Lijepo je otkriti zaboravljenog ili za života nepoznatog pisca, ali onda to mora biti Kafka. Onda je to praznik književnosti.

Mislite li da vredi intervjuisati pisca u dnevnim, nedeljnim, uopšte u medijima za široku publiku? Kada čitam intervjue uvek mi smeta što se od početka do kraja sa piscem priča o politici. Mislim tada, hoće li neko s piscem razgovarati o književnosti? A kada pomislim na šta bi ličio intervju kada bi se pričalo o književnosti, još gore o knjizi piščevoj, bude mi nelagodno. O čemu, zapravo, pisac treba javno da govori?

- Pisac bi morao govoriti o onome što razumije i zna. Najbolje je ako ostaje u području kulture. U vremenima totalitarizma, pisac je u nedostatku sloboda najčešće preuzimao ulogu „savjesti vremena“ i govorio o zabranjenim stvarima. Kao što znate, to su mnogi pisci platili glavom. Intervjui su dio književnog posla. Nagrade takođe. To je način da se o književnosti govori. Nerado idem na promocije svojih knjiga, nerado nastupam na tribinama, ali neki dan sam u Zagrebu na tribini velike knjižare Profil nastupio s mlađim autorima, govorilo se što je klasik. Bilo je dinamično, uzbudljivo. Hoću reći da je sve to potrebno, jer književnu scenu održava u životu. Intervjui su bitni, pisac i danas ima što reći. I mora sve činiti da u ovo vrijeme profita promoviše književnost kao granu duha. Negdje sam čitao da je zaprepašćujuće veliki broj onih koji ne znaju da književnost uopšte postoji.

Nedavno sam se jako smejala, slično kao Harmsovim urnebesnim pričama o tome kako on „hoda tako ulicom a u susret mu ide Tolstoj...“, kada sam, u „Danima“, mislim, pročitala vašu izjavu, o tome da nije nemoguće da ćete doći u Beograd, ali da vam je nezamislivo da hodate tako ulicom i vidite kako vam u susret dolazi Bećković, Crnčević, Nogo i Đogo... Šta bi se desilo? Hajde, zamislite za ovu priliku? Da li biste se pozdravili? Kako? Pomaže Bog junaci? Šalim se, a, zbilja kako?

- Ja sam se šalio, nemojte sve tako ozbiljno uzimati. Mnoge sam ljude zaboravio, mnoge ne poznajem, Crnčeviću i Đogu nisam se javljao na ulici ni dok sam živio u Beogradu. Prema tome, ne bi bilo nikakva problema da ih sretnem, bilo bi kao i prije, okrenuo bih glavu. S Bećkovićem bih se, naravno, „upitao“, ako bi to on želio. Jer on je vrhunski pjesnik. I na svoje političke stavove, koji se razlikuju od mojih, ima pravo, jer ima, za razliku od mene, veliki broj sljedbenika i obožavalaca. Ne slažem se, ali poštujem.

I mada se ne libite pričati o politici, i reći popu i bobu ko je ko, i mada su vaši osvrti na domaće pisce s kojima ste nekad drugovali a koji su otišli u nekakav nacionalni obor, česti, britki i duhoviti, ipak niste opsednuti obračunima. Kao u sceni u vozu (Grad u zrcalu) kada neotesani radnici ismevaju Majku koja tek što se ne porodi, vi ih mrzite u sebi, no kažete tamo, nikada se sa takvima niste obračunavali, uvek se sklanjate i gadite sa strane. Je li tako?

- Iskreno, nisam vjerovao da ću se i ovoliko morati baviti stvarima izvan romana, a ponajmanje političkim temama. Ja sam mislio i nadao se da ću jedino zastupati svoje poglede na književnost. Ne volim obračune, iako sam se i u to upuštao. Pa ipak, sve u svemu, drago mi je što sam imao priliku, i što sam mogao o ovim našim političkim satrapima reći što mislim i reći bez dlake na jeziku. Muka mi je bila, muka mi je i danas, od tih banalnih ljudi u politici. Naravno, nije problem u njima, nego u onima koji su za njih. Ali sve u svemu, doza gađenja nije loša.

Ipak, vaš lični čin da ‘90. napustite pomahnitalu „kulturnu sredinu“ u Beogradu i odete u Rovinj, u drugi kraj, drugačiji jezik, neprekidno oživljavaju u razgovorima sa vama, smatrajući da vas baš taj čin određuje, čini politički tako zanimljivim. Koliko je to samo ona kjerkegorovska gesta, jedna u nizu, koji počini čovek kome je zavičaj karavan, sama selidba, zapravo, a ne mesto kud se seli? Pitam, jer u „Vratima od utrobe“, a još više u „Gradu“ vi potencirate svesno ili ne, to da i jako važnim stvarima pristupate donekle, tragate donekle, a odnekle ostavite to iza sebe da se nikada ne vratite. U „Gradu“ to izgovarate više puta... Ne znate šta je na kraju bilo sa dragom kućom, sa moštima sestre Marije, sa tetka Pavom... kažete uvek: i nikada više nisam pokušao da saznam, da se vratim, da se raspitujem...

- Ako sam vas dobro shvatio, a mislim da jesam, sve moje pređene etape ostaju iza mene. Ja sam od onih: što je bilo - bilo je, nikad ne okrivljujem druge, sam se nosim s dobrom i zlom, kako bi Kiš rekao. Nisam ništa drugo htio ni želio, nego biti pisac i pisati o onome što me tišti. Ja ću vam iskreno reći, politika je bila najmanji razlog da odem iz Beograda, jer politika nije bila ništa bolja ni tamo gdje sam došao. Ja sam shvatio: ako ostanem u Beogradu neću više moći pisati, politika će me prožderati. I ja nisam otišao u Zagreb koji mi je drag, u kome imam prijatelja, u kome sam godinama radio na filmu i objavljivao, nego sam izabrao ugodan i miran grad, dva sata vožnje od Venecije ako se baš zaželiš gužve i muvanja. Uostalom, ja i moja generacija vozimo posljednju etapu naše utrke.

Upravo ste se vratili u Rovinj, iz Zagreba i Rijeke. Nedavno ste rekli da vam je najlepše u Bosni. Zašto?

- Rekao sam da se u Bosni osjećam najbolje kad izađem iz svog svijeta, iz svoje kule. Bosnu doživljavam kao neku povijesnu jezgru koja je dala pečat ovim našim prostorima. S druge strane, Ivo Andrić, pisac koga obožavam, otkrivao mi je različite slojeve toga svijeta i tih kultura. Tako je uspio još jedino Fokner sa svojim američkim jugom. Ili u srpskoj književnosti Bora Stanković. Bosnu sam zapravo zavolio i otkrio čitajući Andrića, ali i druge pisce kao što su Meša Selimović, Isak Samokovlija, pa sve do mojih suvremenika, sjajnih pisaca Ivana Lovrenovića, Abdulaha Sidrana i drugih. A uza sve to, u ovom našem vremenu,

Bošnjaci su jedine istinske žrtve ludačkih politika i ideologija, psihopata koji su s početka devedesetih godina, u okolnostima potpune dezorijentacije, svjetske i naše, dobili priliku da ratuju. I to se sve pretvorilo u orgiju. Taj je rat definitivna istorijska sramota ovih naroda čija je povijest zajednička i koji su zapravo jedna nacija, barem kad je riječ o patnji koju smo svi mi, i naši preci, jednako podnosili. U mom romanu „Vrata od utrobe“, u dijalogu između pravoslavnog i katoličkog svećenika, jedan od junaka kaže: „Nekad je bilo vama gore, nekad nama. Dobro nam nije bilo nijednima.“ Taj rat se, kad sve saberemo, pretvorio u klanje sirotinje. I to je, uz profit, ispao jedini njegov cilj. Rat je stvorio nove bogataše, profitere, bankare. I novi stalež skorojevića.

Pratite li šta se dešava na BIH književnoj sceni. Isto pitanje važi za Crnu Goru i Srbiju. Kako vam se dopada to što stignete pročitati od mladih pisaca. Politički stav ili njihov dar za pisanje? Šta prvo primetite, i šta vam je zanimljivije kod mladih pisaca?

- Lagao bih ako bih rekao da mi nije važan i politički stav nekog mladog pisca. Ako je fašist, ako je antisemit, ako je rasist, ma kakav bio taj pisac neću ga čitati. U povijesti je bilo dobrih pisaca koji su politički zastranili, primjerice, Ezra Paund, Selin, itd. Pa i moj omiljeni pisac Knut Hamsun. Ali, meni je dosta tih nekoliko pisaca za cio život, više nemam volje uvlačiti neka nova imena u svoju biblioteku. I zašto bih to činio kad i dobre pisce s ove moje strane, jedva stignem pročitati. Od hrvatskih mlađih pisaca mislim da su pravi veliki talenti Miljenko Jergović, Igor Štiks, vjerovatno ih još ima. Ostale književnosti slabo pratim. Od srpskih mladih proznih pisaca sviđaju mi se Saša Ilić i Srđan V. Tešin. Imaju duha i igraju se pišući. Ima nekoliko mlađih crnogorskih pisaca, štampaju ih u Zagrebu, sjajni su i moji dobri prijatelji. To su Balša Brković, Andrej Nikolaidis i Dragan Radulović. Bosanske mlađe pisce na žalost ne poznajem dobro.

Da li je u vreme vaše književne mladosti bilo lakše postati pisac nego sada, bez obzira na politički stav? Uporedite u tom smislu vreme prošlo i sadašnje.

- Krleža je lijepo rekao da je politika mnoge velike talente na ovim našim političkim vjetrometinama nemilosrdno prožderala. Ma koliko paradoksalno zvučalo, u moje vrijeme, ograničenja su bila podsticajna za razna naša dovijanja oko forme, oko toga kako nadmudriti cenzora. Mi smo to oskudno pretvarali zapravo u umjetničku raskoš. Danas se može reći sve, cenzura ne postoji, pa ipak nema snažnih velikih djela. Mi smo onda, na ovaj ili onaj način, osvajali slobode, dolazili u sukob s ideološkim glavosječama, sanjali ovo što pisci danas imaju, a to je potpuna sloboda stvaranja. Ne mislim da je u diktaturama bolje za pisca, to nikako, ali vjerovatno mora još proteći vremena da se i sloboda savlada, jer postoji i „strah od slobode“.

Grad u zrcalu jedna je od najčitanijih knjiga u Beogradu. Čitaju je ljudi različitih obrazovanja i književnog iskustva i svako je razume, koliko mu je potrebno, valjda. Znam čoveka koji ima ravno 80 godina a koji je pročitao „Grad“ za jedan dan i ganut je. Vi kažete da ste se vazda ustručavali da pišete o emocijama jer ne želite nikoga da ganete. Znate da vam sa Gradom to nije pošlo za rukom. Sve je od početka do kraja prejaka emocija i sve vodi ka tome da ćete na kraju rasplakati jadnog čitaoca, što i činite. Kao čitalac, mislim da ste u tome uspeli, do sad nedosegnutom dozom iskrenosti, koja nije patetična nego dečija, kao da je stranice i stranice pisao dobri, neiskvareni herceg-morski dečak. Pa, šta vam je Mirko?!

- Meni je to drago čuti, lično sam se bojao da će jezik biti prepreka mojoj knjizi kad je o Beogradu riječ, a pokazalo se da je to isti jezik, s različitim varijantama. U Zagrebu je prošle godine moj izdavač objavio sjajni roman Filipa Davida „San o ljubavi i smrti“, primljen je kao ovdašnji pisac, na promociji njegove knjige ljudi su stajali na galeriji, nije bilo mjesta za sjedenje. To su sve neke stvari koje su tek sada, nakon što su se kulture udaljile, postale privlačne. Dobio sam puno pisama, mejlova od nepoznatih ljudi i čitalaca, svi pišu da im je knjiga vratila volju za čitanjem. Pa nisu emocije, za ime Boga, sramota. Ja nisam sentimentalan, nego melanholičan. Iz moje nostalgije izbija tjeskoba.

Na sajtu, jedne, slagaću vas da li bosanske ili hrvatske knjižare, tamo gde se piše dajdžest o knjigama koje nude na prodaju, o knjizi „Vrata od utrobe“ stoji otprilike: Književni majstor neponovljive sugestivnosti, čiji je tekst plemenita slitina sastavljena od te neke sasvim posebne, „kovačevske ljubavi prema svemu stvorenomu“. To je nešto najistinitije, a da je izvan vaših knjiga, što sam o vama ikada pročitala. Imate tu neku stidljivu i tihu kovačevsku ljubav prema svemu stvorenom, zar ne? Da li je to ono najvažnije što vas određuje?

- To nisam čitao, ali mi dobro zvuči. Kad ste spomenuli „Vrata od utrobe“, roman je prije tri-četiri godine izašao u ediciji „Hrvatska književnost“, uz „Večernji list“, u tiražu oko 90 hiljada primjeraka, knjiga je rasprodana, a iz Zapadne Hercegovine stizale su mi poruke i pisma da bih mogao objaviti zanimljivu knjigu mišljenja o romanu. Svako to pismo bilo je na tom vašem tragu kako sam ja s toliko ljubavi „opjevao Hercegovinu“, iako to moja namjera nije bila, niti sam se oslanjao na ono postojeće, niti je to Hercegovina kakva doista jest. Mislim da je tačno i precizno rekao Džordž Štajner, teoretičar umjetnosti, da „roman nužno mijenja krajolik“. U romanu je sve ponovo stvoreno. I to je ono što privlači. I čime roman plijeni.



Nova izdanja

Izdavačka kuća SAMIZDAT B92, objaviće ponovo Kovačev roman „Životopis Malvine Trifković“, koji je 1971. kada se prvi put pojavio izazvao pravu buru oprečnih reagovanja. Jedni su Malvinu smatrali remek-delom, a drugi bogohulnim, iz raznih pobuda. „Malvina“ je pisana mešavinom starog hrvatskog i starog srpskog jezika, i to joj daje posebnu draž.

Druga vest iz SAMIZDATA B92 je da uskoro iz štampe izlazi treće izdanje romana „Grad u zrcalu“.

Nataša B Odalović

12.07.08

Roman Mirka Kovača „Grad u zrcalu - obiteljski nokturno“, melanholična porodična hronika, ispričana u prvom licu s autobiografskim elementima, dočarava čudesni svijet zaleđa Dubrovnika poslije Drugog svjetskog rata, surovi i predivni kraj na razmeđi Mediterana i Balkana i sudbine njegovih stanovnika. “Grad u zrcalu” je knjiga o zavičaju, odrastanju i porodici. Kao fine niti u pozadini priče romana naglašene su prepoznatljive društvene okolnosti poslijeratnog vremena i “ukleti kraj” u trouglu Trebinje, Nikšić, Dubrovnik – a Dubrovnik, taj grad u zrcalu, opisan je s posebnim lirskim naglaskom. Kao hroničar koji vješto i s izvanrednom lakoćom zapisuje život prostora koji su ga obiljeležili, a prije svega odnos istovremene bliskosti i nerazumijevanja između oca i sina, Mirko Kovač u ovom romanu maestralno ostvaruje misao da je naš život ono čega se sjećamo, a ne ono što smo proživjeli. „Grad u zrcalu“, kako stoji u uredničkoj bilješci, je „veličanstvena posveta zaboravljenom vremenu u kojem su čuda još bila moguća, magnum opus Mirka Kovača, krunski biser u nizu njegovih djela, roman koji je vrijedilo čekati“.Za roman „Grad u zrcalu“ Mirko Kovač je dobio najveće crnogorsko priznanje - Trinaestojulsku nagradu, koje će mu sjutra biti uručeno, a promocija ovog romana održaće se 14. jula u Modernoj galeriji u Budvi. Roman “Grad u zrcalu” je krajem prošle godine objavljen kod hrvatskog izdavača “Fraktura”, a nedavno i kod beogradskog “Samizdata B 92”. Za ovu knjigu u Hrvatskoj Kovač je već dobio nekoliko značajnih nagrada, u Beogradu je u samom vrhu čitanosti.
Mirko Kovač rođen je 1938. u Petrovićima, Banjani. Studirao je dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Beogradu. Autor je romana: „Gubilište“, „Moja sestra Elida“, „Životopis Malvine Trifković“, „Ruganje s dušom“, „Vrata od utrobe“, „Uvod u drugi život“, „Kristalne rešetke“, „Rastresen život“. Objavio je zbirke pripovijedaka „Rane Luke Meštrevića“ i „Nebeski zaručnici“; zbirke eseja „Europska trulež“, „Europska trulež i drugi eseji“ i „Cvjetanje mase“, knjigu filmskih scenarija „Okupacija u 26 slika i drugi scenariji“. S Filipom Davidom objavio je „Knjigu pisama“. Napisao je scenarije za filmove: „Mali vojnici“, „Lisice“, „Muke po Mati“, „Okupacija u 26 slika“, „Dunavski znak / Usijanje“, „Pad Italije“, „Večernja zvona“, „Dan za tetoviranje“. Dobio je mnoge književne nagrade među kojima i Ninovu, Andrićevu, Tuholski, Herderovu... Živi u Rovinju kao profesionalni pisac, odakle je i govorio za „ART Vijesti“.

Nekoliko mjeseci poslije objavljivanja romana “Grad u zrcalu” dobili ste u Hrvatskoj dva značajna priznanja - nagradu Matice hrvatske i nagradu “Vladimir Nazor”, a, evo i - Trinaestojulsku nagradu u Crnoj Gori, predloženi ste za nagradu “Meša Selimović” od strane i hrvatskog i crnogorskog selektora. Kakvo značenje za Vas imaju pomenute nagrade?
- Uvijek se može drukčije odgovoriti na pitanje što nagrade znače za pisca. Brodski je rekao da nagrade "daju oblik postojanosti djelu jednog autora", dok Rušdi o nagradama govori kao zgodnom provodu kad se pravi banket čak i piscima u čast. Dakle, može se varirati na ovaj ili onaj način što nagrade znače. Dvije velike hrvatske nagrade koje sam dobio, ukazale su i na roman i na autora koji je na taj način uvršten u hrvatsku književnost. Pored toga, dobio sam neku vrstu satisfakcije da sam prije osamnaest godina, dok je Milošević ratovao i ove narode barem za pola stoljeća unazadio, donio dobru odluku kada sam izabrao Hrvatsku kao domovinu i hrvatsku kulturu kao vlastito nasljeđe. Trinaestojulska nagrada, koja je takođe nacionalna nagrada, za mene ima i emotivno značenje i to je ono što je razlikuje od svih nagrada koje sam dosad dobio. Ruku na srce, jako mi je važno, i to ističem, da je ova nagrada došla u samostalnoj Crnoj Gori, jer sam i ja, pišući, ulagao dio svoje energije da Crna Gora obnovi svoju državu.

“Grad u zrcalu” Vaš novi roman, samo mjesec dana od objavljivanja u Beogradu već je u vrhu bestseler lista. Da li Vas iznenađuje taj podatak, obzirom da kao pisac Više od deceniju gotovo da nijeste postojali u Srbiji, iako su u tom periodu u Beogradu objavljene Vaše knjige među kojima i “Kristalne rešetke”, te “Knjiga pisama 1992-1995.” koja je dio Vaše prepiske sa Filipom Davidom. Kako tumačite tu zainteresovanost čitalaca za Vaša djela, ako je, kako to primjećuje Saša Ilić u posljednjem broju “Betona”, “Mirko Kovač živ sahranjen u Beogradu, bar prema napisima u štampi i reakcijama kulturnih poslenika na njegove knjige”?
- Neke su moje knjige izlazile u Beogradu, ali bez odjeka. Ne vjerujem da je to bio bojkot, jer i knjige drugih pisaca nijesu mogle probiti zaglušujuću buku politike. Gotovo sve tranzicijske zemlje teško stižu do demokratije, a pogotovu Srbija koja je do juče vodila ratove i gubila jedan za drugim, sve do konačnog poraza na Kosovu 1999. godine. Taj osjećaj poraženosti doveo je do depresije iz koje se ne umiju i ne mogu izvući. Možda sam, kako to lijepo i tačno piše Saša Ilić, "živ sahranjen u Beogradu", ali svi ti koji su me tako vidjeli šoknuli su se kada su me ugledali živog vidjevši da pišem bolje nego ikad usprkos njihovoj sahrani. Ja sam uvijek imao mali broj ljudi koji su me čitali, oni su drukčiji, vidim to po mejlovima i pismima koje dobijam. Mogu reći da sam upravo iz Beograda dobio ponajviše pisama i poruka pohvalnih i vrlo emotivnih, čak su mi se neki, samozvano, izvinjavali u ime svoje nacije.

“Život je ono čega se sjećamo, a ne ono što smo proživjeli”, navodi Markes na početku svoje autobiografske knjige “Živjeti da bi se pripovijedalo”, a vi tu misao i citirate u romanu. Koliko je u Vašem slučaju toj konstataciji doprinijelo lično iskustvo?
- Taj Markesov citat odredio je moju knjigu, dao joj je ton. Uticaji su najljepša stvar bez kojih književnost nema svoj kontekst. Svaki pravi veliki pisac priziva svoje nasljednike. Ili kako to kaže jedan filozof: "Majstori, umjetnici, daju jedni drugima ritam, poput atletičara". Nije Markes toliko uticao na mene, koliko mi je dao ritam. Naravno, važno je lično iskustvo, sve što ste prošli i proživjeli, ali je mnogo važnije kako se sjećate i način na koji ćete to saopštiti.

Dječačka fascinacija gradom, kao lajtmotiv provlači se kroz roman “Grad u zrcalu”. Dubrovnik, koji čudesno izranja iz ogledala ima posebno mjesto u Vašoj prozi, ne samo u ovoj knjizi. Ipak u ovom romanu je naglašen odnos hercegovačkog zaleđa prema Dubrovniku. Zašto?
- Nije riječ samo o "dječačkoj fascinaciji", nego će se i danas svako zapitati kako to da je tih tridesetak kilometara između Dubrovnika i hercegovačkog zaleđa stvorilo toliki razmak u civilizacijskom i kulturnom smislu, toliki mentalni jaz da su to postali udaljeni svjetovi. Kada su brđani išli u pljačke Dubrovnika, oni su to doživljavali kao invaziju na drugu planetu.

U “Kristalnim rešetkama” postoji jedna epizoda vezana za Dubrovnik, i boravak Knuta Hamsuna u njemu uoči Drugog svetskog rata. Pominjete i da je Hamsun u Dubrovniku kupio cipele koje će imati na nogama i pri susretu sa Hitlerom. U Vašoj prozi česte su reminiscencije na Hamsuna. Šta Vam znači ovaj pisac?
- Ne bih rekao da mi Knut Hamsun znači više ili manje od drugih pisaca, ali spominjući ga uvijek ponešto mistificiram, to je više poigravanje, jer ja volim, naravno uz veliki oprez, i neke vragolije u romanu, a proza Knuta Hamsuna zapravo obiluje tim vragolijama. Pisanje je između ostalog i duhovna vježba. Volim kad roman "kreše varnice".

U jednom dijelu romana “Grad u zrcalu” kažete za Crnu Goru da je “slavna robinja mitova”... Da li ste pri tom mislili na njenu prošlost ili trajnu sadašnjost?
- Crna Gora ima svoje instrumente koji uvijek drže prošlost u pripravnom stanju. Ako se na to stalno igra, onda je u svemu tome neki strah od budućnosti. Ne volim one koji veličaju svoju prošlost, to je bjekstvo od stvarnosti. Prošlost mnogo više zaslužuje skrnavljenje, nego veličanje.

Postoji niz zanimljivih detalja u romanu “Grad u zrcalu”. Posebno me je zaintrigirao onaj kada opisujete porođaj pripovjedačeve majke u vozu. Tom prilikom pomogla joj je sestra Marija, franjevka sa Cetinja. U daljem tekstu romana saznajemo da sačuvano tijelo sestre Marije čuvaju franjevke na Cetinju i smatraju je sveticom, iako to Vatikan ne odobrava. Koliko je istine u tome?
- Mi ovdje govorimo samo o literarnoj istini. Fikcija se ne može uspješno ostvariti, ako nemamo zrno istine u njenoj osnovi, zato i uvodim vrlo kratku istoriju časnih sestara na Cetinju da bi bilo uspješno i tačno to fikcionalno putovanje. Sve je istinito što je opisano u knjizi, čak i ono što se čini potpuno nestvarnim. Markes je na jedno takvo pitanje Plinija Mendoze, je li ta i ta scena istinita, odgovorio da je roman "poetska transpozicija stvarnosti", te da je moguće razgovarati samo o književnoj istini.

“Grad u zrcalu” sadrži rasute komentare i dileme sa kojima se susreće pisac pri pisanju, u procesu nastanka književnog djela. Može li se “Grad u zrcalu” u jednu ruku smatrati i autopoetičkom knjigom?
- Ne, autopoetika je povremena, to su diskursi. Neki pisci to autopoetsko stavljaju kao uvod, ili epilog, ili bilo kako, ima više načina, ja sam pak odlučio da te tragove ostavljam dužinom teksta, kad sam već pisca uzeo kao naratora. Recenzenti se najčešće love u te zamke i to stavljaju u prvi plan. Ja bih rekao da je to najmanje važan dio romana, jer bi roman mogao i bez toga.

U ranijim intervjuima pominjali ste da prikupljate građu o Baju Pivljaninu i njegovim boravcima u Istri.
- Ne, ne, krivo ste shvatili, ne bih nikad pisao knjigu o Baju Pivljaninu. Bože sačuvaj. Ja sam skupljao građu o istarskim razbojnicima iz 17. vijeka, pa sam tako naletio u knjizi Miroslava Bertoše na podatak da je u Premanturi kod Pule boravio "junak Bajo" i tu otimao ulov marnim ribarima. Ja inače mislim da su sve te priče o junaštvima zapravo mitovi i to u nedostatku junaka i junaštva, narodna je mašta gradila ono čega nije bilo. Želio sam napraviti jedan pikarski roman, ali, čini mi se, da sve više odustajem od toga. Uostalom, bolje je izležavati se kao Bajo Pivljanin u Istri, nego pisati nepotrebne stvari. Knjige koje planiram, obično ne napišem. Bojim se da su moje napisane knjige došle kao plod otpora onim knjigama koje sam planirao i napustio. Kao da moja podsvijest radi na tome: sprema jedno, da bi ispalo drugo. I "Grad u zrcalu" bio je planiran više kao esejistički traktat o onima koji su, kako je to Matoš govorio "raguzirali". Dakle, dobro je planirati neke knjige, da ne bi bile napisane.

Pisanje nije lagodan posao

Moglo bi se reći da se Vaši romani “Kristalne rešetke” i “Grad u zrcalu” na prirodan način međusobno dopunjuju, a radnje u njima neosjetno prelivaju. Ako izuzmemo period tokom pedesetih godina, sjećanja na Medialu iz romana “Kristalne rešetke”, primjećuje se da u oba romana postoje slični, ako ne i isti motivi, epizode iz Vojvodine, iz Trebinja, Dubrovnika. Čak i da ste, usuđujem se da kažem, opis smrti majke iz “Kristalnih rešetki” stavili u roman “Grad u zrcalu” ne bi se primijetilo da je riječ o drugom romanu. Ide li to u prilog tezi da pisci cio život pišu jednu te istu knjigu?
- Pisci koji imaju svoje svjetove i koji se "rvaju s vlastitim utvarama", zapravo pišu jednu te istu knjigu. Markes je rekao da on piše "jednu knjigu pod različitim naslovima". Ja sam ulazio u druge literarne poslove kao što je drama, esej, filmski scenarij, samo da bih napravio te "psihološke pauze" između romana. Kiš je govorio da su potrebne barem četiri godine predaha između dva romana. Ali, želim reći da ja cijenim i poštujem one pisce koji se literaturom bave strogo profesionalno i mogu o svemu pisati. Jer pisanje nije lagodan posao. Slažem se s vama da se neke scene mogu mirno prelivati iz jednog romana u drugi, jedina je razlika u tome što ipak svaku knjigu drukčije pišem. Otuda i veliki razmak između tih romana.

Nacije su mitovi

Kakve tragove crnogorske prošlosti kriju hrvatski primorski arhivi?
- Ne bih znao. Malo sam istraživao doseljavanja Crnogoraca u Istru u drugoj polovini 17. vijeka, jer su seobe i asimilacije i naše današnje teme. I još nešto: naši su prostori mješavina plemena. Patrik Geri napisao je knjigu o srednjovjekovnom porijeklu Evrope i nazvao ju je "Mit o nacijama". Nacije su mitovi. U Istri ima mnogo crnogorskih prezimena, kao na primjer Matijaševići, Stanišići, Popovići, Vučetići, Tomaševići, Burići, itd., oni su danas Hrvati, osjećaju se tako, znaju ponešto o svom porijeklu. Ali i djeca onih Crnogoraca koji su poslije rata došli u Hrvatsku, osjećaju se Hrvatima. I to je sasvim normalno dok to ne postane dokazivanje da si "veći katolik od pape", kako to obično čine "posrbljeni" Crnogorci. Mitovi su učinili naš život nemodernim. Jučerašnji ratovi vođeni su oko nepotrebnih stvari "ko je ko". Zato je vrlo bitno da demokratija donese i modernizaciju.

Vujica OGNJENOVIĆ

01.03.09

Koraci, 2009.

Svoj najnoviji roman Kovač nam donosi kao šlagvort za dalja razmišljanja o kategorisanju književnosti. Iako disidenti umeju biti jedna boemična, suvišna i patetična grupa (bezbroj je primera za taj dramatičan odnos prema egzodusu), ovaj pisac pripada sasvim drugačijoj vrsti ’otpadništva’. Njegovo delo nije istrzano između kultura jugoslovenskog prostora, već upravo spaja te delove u autentičan i spontan kaleidoskop, koji će čitaocima iz svih tih rasutih delova načiniti književnu celinu. Nije potrebno komentarisati piščeve lične stavove o politici, jer se čitajući njegova književnost doznaje više od stava - očituje se fina poliglosija, uspešno ostvarenje spajanja.
Kovačev pristup onome što se geografski označava kao EX YU toliko je bizarno tačan, da će čitajući njegov poslednji roman, Grad u zrcalu, pažljivi čitalac i dekoder sigurno konstatovati da -iako Jugoslavija kao romansirana iluzija ne postoji- postoji entitet Bivša Jugoslavija, koja kroz Kovačev roman živi na jedini pravi način, kulturološko-kosmopolitski, bez neophodnosti da se identifikuje kao bilo koja nacija.
Fraziranje je u ovom slučaju izbegnuto jer grad u zrcalu nije samo Dubrovnik, to je i svaki prostor u kome ’’možemo razgovarati sa sobom’’. Dubrovnik pre svega nije grad već simbol koječega, bogate književne tradicije i istorije, smešten u roman kao emocionalno ognjište pripovedača, ali i kao tema anegdota o Dučićevom pozivanju na svoje ’plemićko poreklo’ i Matoševim oštrim pronicanjem u tu laž (’’kada je laž neka barem bude pompozna!’’), kao sinonim za otmeno i glamurozno, starinsko i plemenito. To se kroz čitav roman prožima sa pričom koju slušamo od pripovedača, koja jeste autobiografska i emocionalno potkovana, ali mnogostruka i kohezivna.
Jezik kao distinkcija između Dubrovčana i nedubrovačkih došljaka, potom duh koji hoda tim gradom u obliku žalosti spram negdašnje Republike, a to žaljenje je –kako pisac kaže- Ivo Vojnović, poznati sastavljač Dubrovačke trilogije, poneo u grob. Svakako, tu je i Gundulić, podsećanja na njegove pesme koje su nekako integrisane u individualnu kulturu glavnog junaka, kao i posebno živopisne epizode sa učiteljicom, ili traženjem oca po lavirintskim ulicama Dubrovnika koji dečak ne poznaje. Upravo je u tom traganju za konkretnim ocem smešteno i apstraktno traganje i ogledanja kroz zrcala, i nije slučajan odabir naslova. Roman je naslovljen po dominanti, onom motivu koji je bio okidač kontemplacije i radnje, nosilac simbola i stvarnosnih zbivanja.
Distinkcija koju je uspostavio između Dubrovnika i okolnjih mesta očituje se konstantno, no ta različitost ima više melanholje i topline, nego bunta ili pravog jaza. Psihološki nivo junaka, jezički efektivan i stilski markiran, ’sitni’ događaji koji utiču na celokupan mozaik života, i iako pratimo razvitak junaka on ipak nije pretenciozno prikazan kroz faze, već je data panorama koja pokriva sveukupnije polje – junaka i junakovu okolinu, pozadinu i odvijanje filma. Kovač je filmičan u meri da, kako je film sistem znakova, njegova semiotika nudi sekvence i delove dijaloga kroz koje saznajemo ono što bismo naširoko saznavali preko naracije, isto tako pisac nam pruža i mogućnost saživljavanja sa nekim naročitim nijansama življenja. On bira delove koji nisu personagge detalji, već upravo dinamični, sadrže čitave podsisteme u sebi. Pripovedački tok ima pitkost, ali ne i uzlaznu radnju, nije obeležen napetošću horizonta očekivanja, a sve vreme održava pažnju upravo tom svojom narativnom harizmom.
Kako je rekao bugarski pisac Gospodinov u svom Prirodnom romanu - za idealan roman potrebna je nit koja povezuje delove; nit shvaćena imaginativno kao komad konca a štivo kao štof. Umeće takvog povezivanja ogleda se najpre u motivu ogledala – učiteljicino ogledalo gde je uvek ’’spopadne blaga drhtavica, pa i strah da će se suočiti sa vlastitim nepoznatim likom’’; to svakako ne važi samo za njen lik. Grad u zrcalu, Dubrovnik za koji je Tin Ujević rekao da je po njegovom ukusu taj grad samo jedna uspomena, mrtav, smešten je u pripovedački obrazac koji vrvi od impresija i autentičnih susreta. Emocionalnost u naraciji je nenametljiva i jasna, doprinosi harizmi kojom nas drži roman.
Autobiografske slike umeju biti odbojne ponekad, jer poništavaju distancu između pisca i pripovedača a samim tim čitaocu može biti nedovoljna avantura saznanje da zapravo sve to nije fikcija već literarni dnevnik pisca. Izgleda da čitalac teži ka fikciji koja liči na stvarnost, a ne obratno, ili aristotelijanski: ka estetski a ne prirodno lepom. Ono što je nesumnjivo Kovačev roman postigao, nazvan mnogo puta i remek-delom, jeste to što je, iako autoreferentan i protkano ličnom emocijom, toliko razgrađen da se ništa ne bi izgubilo i da je pisan u trećem licu. Treće lice, kod Jakobsonovih zapažanja, daje distanciranost, ali sam kostur romana i vrednost kojom raspolaže nije u ličnom proživljavanju pisca. To može biti samo dodatan efekat. Nabujala verbalna kombinatorika prva je stvar koja se uočava. Dijalozi koji se javljaju, kao po zakonu filmskog jezika, sasvim su na mestu, služe gotovo kao fusnota uz prozu. Čitajući Grad u zrcalu zre se ponajpre, kako to dolikuje velikim delima – umeće pisanja. Nemoguće je reći u čemu je tajna i kako se uspeva izneti sopstvena impresija, od detinjstva do starijih godina, a da to ipak nije na nivou impresionističke bolećivosti. Od estetike uvek tražimo pojačavanje svakodnevice, intenzivniji vid života, i zato je teško pretočiti ’prirodno lepo’ u ’estetski lepo’, jer se radi o dve različite kategorije lepoga. Kovač je motive koji su bili dokumentarna realnost preformulisao u književnu. Ono što je Pazolini nazvao ’’unutarnji žar i osećajna rečitost’’ ovde je došlo do izražaja; Grad u zrcalu jeste upravo takvo delo, gde je sve složeno pažljivo, ali nikako ne sterilno. Ako je prizvati stare teoretičare – Bogdan Popović je primetio da je umetnost prava ako li ima osećanja i na to se doda misaonost. Sve u njegovom romanu ima namenu izražavanja života, u meri koja lišava tu biografiju dokumentarne dosade i prikazuje je knjiški, ali bez hiperbolisanja. Pisac upravo izražava a ne opisuje životni tok, kao genealogiju koja se odmotava pred očima čitaoca, iz etape u etapu. Primetno je i da je, u sklopu toga, čak i erotizam daleko od senzualnog, i ’idealizovanog’. Roman je prepušten biografiji, ili biografija je odredila roman.
Mirko Kovač ima specifičnu etikeciju pisca koji punopravno pripada raznim eksjugoslovenskim zemljama. Zaista, pored epizode u vozu gde sreću Muslimana koji pomaže njegovoj majci oko porođaja, ili lutanja po Dubrovniku, on govori i o Beogradu gde je radio u Vodiču za kulturne događaje i pisao kritiku. Markantan je taj pasus gde iznosi razlog zašto je izbačen otuda: jer je streljanje đaka u Kragujevcu iz 1945. godine nazvao ’’groteskni događaj’’, komentarišući tek nastali prvi film o tome.
Napokon, razlog nastanka jednog ovakvog romana, koji predstavlja svojevrsnu krunu na stvaralaštvo ovog pisca, svakako je spisateljski impuls za oblikovanjem, a odakle impulsa –to možemo možda objasniti piščevim citatom: ’’Jer su moje opsesije nešto posve drugo, možda prolaznost, možda smrt, tko zna!’’


Sofija Živković

04.10.08 Polja

S vremena na vreme ukaže se potreba da se svedu računi, da se sagleda učinak i saberu uspesi i promašaji, zadovoljstva i razočaranja. Neke sabirke namerno izbegavamo, ali se oni uporno nameću u tim povremenim bilansima i popisima uspomena. Higijena nesećanja vida, ali s nekim se demonima prošlosti, ma kako im se nerado vraćali, treba suočiti da bi nas ostavili na miru i da bi se moglo poći dalje u životu, ili ka smrti, svejedno. Stoga je najnovija knjiga Mirka Kovača Grad u zrcalu, zaista za pisca libro od mnozijeh razloga, ličnih, porodičnih, umetničkih.
Pitko, autobiografski obojeno pripovedanje Kovač organizuje u šezdeset i pet celina, kratkih efektnih sekvenci, isečaka iz prošlosti koji su u izvesnom smislu obeležili spoznavanje sveta, života i smrti, sopstvenih korena i odrastanje pripovedača. Stanovište onoga koji priča istoriju svoje porodice i sopstvena sećanja na zavičaj ne može se bez ozbiljnih rezervi izjednačiti s pozicijom pisca, majstora koji poznaje granice stvarnosti i fikcije i svesno se njima poigrava, zavodi čitaoca namernim sličnostima, detaljima koji neodoljivo podsećaju na njegov životopis. Ipak, Kovač piše roman, prelama činjenice kroz prizmu književnog žanra, mada tu i tamo u tkivu naracije probljesnu aluzije na njegovo prezime, poreklo, stvaralaštvo i reakcije koje su njegova dela izazivala. Time se rubovi realnog i literarnog zamagljuju i rastaču, a mogućna stvarnosna osnova poziva na plovidbu čunkom po vešto otkanoj potki romana.
Narator u Kovačevoj knjizi takođe je književnik koji čas pripoveda rekonstruisana sećanja iz pozicije prvog lica, čas zauzimajući stanovište sveznajućeg pripovedača. Povremeno se čak i direktno obraća čitaocima lucidnim komentarima, refleksijama o sopstvenim spisateljskim nedoumicama, razmišljanjima o opštijim pitanjima. Time se, s jedne strane, hvata kopča s vanliterarnim činjenicama, sa životnim kontekstom pisca i/ili čitalaca, ali se u isti mah i ispituje fleksibilnost literarnih postupaka, sam proces književnog pripovedanja se razotkriva i pisac nam očigledno predočava svoje male zanatske trikove. Uprkos tome, čarolijom jasne i jednostavne naracije, uz obilje skladno uklopljenih funkcionalnih digresija, uranjamo u Kovačevu prozu bez suvišnog balasta teorijskih razmatranja poetičkih elemenata njegovog dela.
Nema u Gradu u zrcalu ni glomaznih ideoloških bukagija koje bi ga opterećivale društveno-političkom dimenzijom, mada se trunje ideologije ne može izbeći u pričama s hronotopom kakav je u ovom Kovačevom romanu. Vraćajući se kroz porodičnu istoriju na kraj 19. i početak 20. stoleća, pripovedač se u sećanjima posebno zadržava na periodu posle Drugog svetskog rata, koji su na našim prostorima obeležila politička i ideološka previranja. Potresi društva i države prelamaju se kroz sudbine pojedinaca, junaka ove povesti, likove rodbine, poznanika i sunarodnika pripovedača, ponekad samo minu kao odraz u ogledalu, a ponekad ih suštinski potresaju, čak i slamaju.
Kovač svoje junake smešta u zaleđe nadomak Dubrovnika, koji za pripovedača ima značaj privlačne tajne, seli ih u Trebinje, potom u Nikšić, ali se njihova odiseja proteže i šire našim prostorima. Upravo ova odrednica je najprimerenija za Kovača kao pisca koji ne podleže nacionalnim određenjima i svrstavanjima, koji je čovek „naših prostora“, svačiji i ničiji, samo svoj i iznad svih podela i svojatanja. Svi izrazitiji likovi ove porodične sage, snažnije i svesnije individue teže da se otrgnu korenima koji ih vežu istorijom, predanjima, nacionalnim i konfesionalnim mitovima, da se otisnu u svet gde ih poreklo neće određivati i sputavati, gde ih sredina neće okivati u kolektivno nasleđe i gde će moći da se iskažu i dokažu ili utope u tuđinstvo prema kojem nemaju nikakvih obaveza, ni moralnih niti emocionalnih. Tako neki od njih izmišljaju, „popravljaju“ svoje poreklo, neki se potpuno otuđuju, a neki dugo bezuspešno pokušavaju da se rastave od svoje porodične i nacionalne prošlosti, da prekinu stare veze, prebole i nadrastu sve nasleđene poglede na svet, te zablude i predrasude koje ih prate („Katkad pomislim da je to neka naša karakterna crta i da nam je to u krvi. Nije li i moj otac danomice bježao od sebe sama, ako ništa drugo, onda u zemlju alkohola? Možda je svatko od njih mislio da mu je Bog nepravedno dodijelio taj zemaljski kutak kao mjesto rođenja, taj jezik i tu kulturu, pa su željeli svojom voljom nepravdu ispraviti.“). Zavičaj, sa specifičnim odnosima među ljudima, unutar porodice, sa čvrstim moralnim nazorima i ostacima arhaičnih običaja, prepun je protivrečnosti za detinju svest pripovedača koji kao aktivni učesnik ili kao posmatrač pamti i uklapa slagalicu porodičnog stabla i opštih prilika koje su pratile njegov rast i grananje. On takođe ima potrebu da ode, da se iskoreni („Što će biti sa mnom? Jesam li ja sve vlakove propustio? Je li kasno dizati sidro?“), i upravo u pripovedanju i pisanju o zavičaju vidi način da se od njega oprosti i oslobodi.
Okosnicu Kovačevog romana čini porodična hronika rekonstruisana na osnovu priča i sećanja, bez obzira na njihovu nepouzdanost i nepostojanost. Uz isticanje bitnih događaja narator oslikava i najmarkantnije ličnosti svoga „plemena“ i neprestano ispituje sopstveni odnos prema njima i genetskom nasleđu koje ga vezuje za njih, uprkos težnji da im se otrgne. Porodični odnosi neprestano osciluju od ljubavi i blagosti do skoro divlje surovosti koju propisuje nepisani kodeks ponašanja gorštačke zajednice, što ni samom pripovedaču nije strano i ne može se uvek tome odupreti, mada mu se ta zaostavština ne mili i trudi se da je utuli. U porodičnoj galeriji, među osobenjacima, rugobama, izuzetnima, zloćama i plemenitima, kriju se klice osobina, postupaka, interesovanja i naklonosti potomaka. („Ali ja se pitam nasljeđujemo li mi i neke snove svojih predaka i svojih bližnjih? Sanjam li i ja isti san što ga je sanjao moj otac?“). U toj nedoumici nastaje obiteljski nokturno kao oproštaj od prošlosti, pređašnjih dela i dana, dragih i manje dragih rođaka i ljudi koji su uticali na odrastanje i život pisca/pripovedača. U okruženju u koje se nikada u potpunosti ne uklapa, sanjalaštvo i senzibilitet dečaka najbolje razume i podržava učiteljica, osećajna, ali i čvrsta žena, koja se smelo suprotstavlja zaostalosti sredine i teškoj bolesti. S njom pripovedač ima naročit savez, blizak prijateljski odnos uz izvesne erotske impulse koji se javljaju u tom uzrastu, a nežno sećanje na učiteljicu neće ga napuštati ni u odrasloj dobi.
Ključna figura tog grupnog portreta naratorovih uspomena jeste njegov otac, boem i pijanica, na momente brižan i blag, a ponekad hladan i osoran. Nakon stalnih mimoilaženja, sin konačno uspostavlja bliskost s ocem tek pri poslednjem susretu u sanatorijumu.
Tu, mada je „čak i za sveću kasno“, prepoznaje dvostruki dvojnički odnos, s jedne strane prema dečaku koji provodi vreme s njegovim ocem i živi njegovo nedoživljeno detinjstvo, a s druge strane se identifikuje s očevim duhovnim i moralnim stavovima i njegovim filozofskim pogledom na život i smrt.
Iako se trudi da svoja sećanja ispriča realno i trezveno, Kovačev narator ponekad ostaje zatečen čudnim spletom okolnosti, iznenađen zagonetnošću neke ličnosti ili fasciniran mističnim trenucima i neobjašnjivim pojavama. Otuda u pretežno realističkom pripovedanju, protkanom nužno digresivnim (jer je „pripovijedanje bez digresija sporo i dosadno“) opisima mesta, likova ili situacija, prosinu metafore koje se tu i tamo razbokore u alegorijske slike i izdižu u ravan simbolike. Najuspeliji je mozaički prikaz Dubrovnika iz vizure dečaka iz zaleđa, a potraga za ocem pretvara se u živopisnu i uzbudljivu avanturu, lutanje i otkrivanje veličanstvenog grada. Dečak je zadivljen živošću luke, ushićen pred raskoši kulture i umetnosti grada koji mu nudi iskušenja i oduševljenja. Sva dubrovačka čarolija sabrala se u zamamnoj viziji prelepe neveste koja mami i sjajem i strahom, da bi se pri skoku sa stene u more skamenila u dečakovom pamćenju u vidu ptice, čime se naslućena tragedija pretapa u estetsko-erotsku fantaziju.
Arhaizmi i lokalizmi, posebno leksika dubrovačkog govora osvežavaju jezik romana i daju mu izvesnu privlačnu notu egzotike, a ne izostaju ni lucidna zapažanja i mudre izreke s patinom iskustava mnogih generacija. U romanu se zaista, kako i sam pisac veli, ogledaju prethodna Kovačeva dela, a posebno je zanimljiv odraz njegovog stvaralaštva vezanog za film, jer je vizuelni utisak veoma upečatljiv, i mnoge su slike i scene poput filmskih kadrova. Najnapetije situacije utisnute su u dramsku, dijalošku formu, mada direktni upravni govor ima neveliki udeo u narativnom toku. Kovač vešto balansira na skliskoj ivici patetike, bilo da dočarava gorčinu ili ushićenje, začinjavajući ispovest naratora škakljivom erotikom, humorom ili ciničnim opaskama.
Naslovna slika, odraz grada u ogledalu tren pre zalaska sunca i nestanka lelujave vizije, ima snažno simboličko značenje. Ogledalo je moćan magijski predmet, granica svetova, „golema zbirka zatočenih odraza“, koji su u stvari obrnuti svetovi, iluzija, obmana, privid stvarnosti, nešto neuhvatljivo i nepostojano, jedina mogućnost udvajanja u stvarnosti, budući da je to inače „ostavljeno za snove, čaroliju i književnost“. Za pripovedača Dubrovnik, grad u zrcalu, jeste nedosanjani san, čarobno iskustvo, gotovo mitsko mesto za koje ga vežu duboki utisci i živa sećanja, ali i osećaj neostvarene čežnje. Stoga je grad u zrcalu, ta slika i čitav roman, u izvesnom smislu, i za samog autora odblesak sećanja, a pripovedanje lek od sećanja i lek za sećanje. To je način da evokacijom uspomena na prošlost i zavičaj konačno (ukoliko ta kategorija uopšte postoji) raskine sve veze sa njima, jer nečega se moramo prisetiti da bismo mogli da zaboravimo. A razloga za oboje, i za sećanje i za zaborav, ima mnogo..
Milica Seljački

09.05.08 NIN

Označeno poetski disperzivnim podnaslovom “Obiteljski nokturno”, srpsko izdanje prošlogodišnjeg (Fraktura, Zaprešić 2007), spisateljski “povratničkog” naslova Mirka Kovača možda je najuputnije čitati kao izrazito autofikcionalno ostvarenje, delo u kojem se memoarska potreba za trajnim beleženjem sopstvene i tuđe prošlosti ukršta s beletrističkim porivom za njenim umetničkim izmišljanjem i domišljanjem. Ova svest o neizbežnoj “hibridnosti” svakog autobiografskog pisanja, inače karakteristična za savremeni teorijski diskurs, u Kovačevoj najnovijoj knjizi postala je, naime, svojevrsni zamajac celokupnog imaginativnog tkanja. U izvesnom smislu, to je “naličje”, ili pak pravo “lice”, istog onog postupka koji je svojstven i čisto romanesknim ostvarenjima ovoga pisca, kao što su Vrata od utrobe (1978) i Kristalne rešetke (1995), u kojima fikcionalnost sećanja i autoterapeutsko dejstvo pisanja već od uvodnih napomena ili prvih rečenica predstavljaju neotklonjivi ulog čitanja i razumevanja.
Stoga i najkraće epizode u ovoj prozi mogu da imaju jednako ispovedan i refleksivan značaj. Tako uvodni san, u kojem je ovo delo u nastajanju imenovano kao “knjiga koja se osipa”, istim zamahom, čini se, poetički priziva borhesovsko-kišovski “peščanički” sindrom i onu okrenutost figuri oca koja je ovde zaista učinjena opsesijom i tematskim okvirom sveukupnog kazivanja. U pripovedno najrazuđenijem delu knjige, koji najvećma odstupa od Kovaču bliske “estetike sažimanja” i koji u desetak poglavlja fikcionalizuje dečačku potragu za tom iščezlom figurom po ulicama i trgovima posleratnog Dubrovnika, a završava se epizodom uzaludnog “čekanja oca” na železničkoj stanici, u ovu igru označavanja autor naposletku upliće i prisećanje na sopstvene literarne početke, na neki način zatvarajući pomenuti krug autorefleksivnog razumevanja.
U samom središtu tog kruga nalazi se pak zamisao o pisanju kao osobenom načinu sagledavanja ličnog identiteta, koji pripovedač ove netipične porodične hronike doživljava kao nesumnjivo povlašćen u odnosu na sve uobičajene kolektivne oblike identifikacije. “Ja sam različit od drugih i... nema nijednog čovjeka istovjetna sa mnom”, veli on zato, odbijajući etikete i stereotipe u ime neke vrste nedoktrinarnog individualizma koji svoj vrhunac potom ipak pronalazi u suočavanju sa paradoksalnom spoznajom da, “ma koliko pisali o sebi, to je samo život drugog”. Taj drugi, u kojem se uvek neminovno prikazujemo sebi, zbog nemogućnosti da odista vidimo svoje pravo, narcistički samozaklonjeno lice, pojavljuje se ovde, između ostalog, u liku nepoznatog dečaka-dvojnika i očevog “anđela čuvara” na završetku knjige, tamo gde narator prikazuje poslednji susret s roditeljskom figurom u bolničkom okruženju. Ali možda još značajnije i dalekosežnije on se ukazuje kao ono fantomsko lice u amblematskom ogledalu iz naslova knjige, budući da “zrcalo je idealno mjesto za susret s drugim”.
Metafora ogledala nepogrešivo, reklo bi se, ukazuje na pravu prirodu tog alteriteta ili spoznajne drugosti kao protivrečne nostalgije za tradicijskim predstavama identiteta koji ima svoju dubinu i suštinu, nagoveštenu i raskrivenu u slikovitim odrazima i odblescima. Otuda i ceo niz autobiografskih toposa, okupljenih oko teme detinjstva i odrastanja, otuda gotovo rusoovsko pozivanje na patos iskrenosti, kao i “feljtonski” intrigantne opaske na račun (ne)razumevanja autorovog lika i dela u kulturnoj javnosti i čaršijskom polusvetu.Viđeno iz naknadne i pozne perspektive, “s vrha godina”, kako bi kazao pripovedač, sve to, međutim, ima i svoju senovitu stranu, što znači da se ukazuje kao drugačije, lišeno mladalačkih himera i iluzija, ali isto tako i nekadašnje supstancijalnosti i težine, naravno. Dubrovnik, taj izabrani grad među drugim gradovima piščeve duhovne biografije, u ispovedno-pripovednom ogledalu Kovačeve knjige zato neizbežno postaje grad bez simboličkog središta i autoritativnog centra, u izvesnom smislu odsutni i utvarni grad u kojem se uzaludno traga za “odbeglom” očinskom figurom, smeštenom uvek negde drugde, “jer nitko od nas nema trajnoga grada”, veli autor u otrežnjujućem svođenju računa s prošlošću, bolje rečeno: s onim što je prošlost značila dok je još bila sadašnjost.
Napisan upravo u tom međuprostoru nostalgije i trezvenosti, potrebe za pripadanjem i odricanja od nje, vraćanja tradiciji i nepristajanja na nju, Grad u zrcalu Mirka Kovača je, reklo bi se, sasvim osobena knjiga memoarsko-testamentarne proze, romansirana, samorazračunavajuća autobiografija jedne u mnogo čemu sputane mladosti i isto takvog doba pod sutonskom senkom jednog u mnogo čemu nesputanog i isto tako razobručenog doba.

Tihomir Brajović

09.02.08 Politika

Junaka je puno i svi se oni nakon kraćih pauza ponovo pojavljuju, ali ih Kovač ipak uvek drži sve nekako na okupu, kao da pažljivo brine o njima, iako ih čas mrzi, čas voli, baš kao i svoj zavičaj koji je na momente raj da bi onda opet postao pakao.
Urednik izdavačke kuće „Fraktura“ Seid Serdarević napisao je na koricama najnovijeg Kovačevog romana da je „Grad u zrcalu“ magnum opus Mirka Kovača, „krunski biser njegovih dijela, roman koji je vrijedilo čekati jer u njemu se u cijelosti ostvaruje misao da je naš život ono čega se sjećamo, a ne ono što smo proživjeli“.
U šezdeset pet glava, na tristo pedeset stranica, Mirko Kovač je poređao porodičnu hroniku ispripovedanu u prvom licu, sa pažljivo doziranim autobiografskim elementima (uz opasku iz jednog intervjua) da ništa tako nije bilo ali da je ipak istinito. Pripovedač romana, književnik, ispisuje onaj svoj jedan nezavršeni rukopis koji mora imati svaki pisac – „rukopis na kojemu će stalno radit i ispravljati ga, jer pisanje je intima, bludni čin“ – te nakon dvadeset godina toga bludničenja, otkriva čitaocu to što se kuvalo cele dve decenije. Pripovedač se vratio među svoje – suviše romantično ovo zvuči kada se govori o „Gradu u zrcalu“ – u tajanstveni zavičaj koji se krije iza slova L. i popeo se na porodično stablo.
„U ovom času, dok pokušavam osjenčati strica Anđelka, ne znam što je s njim i je li živ, kao što ne znam tko bi mi javio da je umro, jer sam sve obiteljske veze pogubio, a kada završim ovu knjigu onda ću čitavo pleme zaboraviti, ali dotada se još moram verati po obiteljskom stablu i njihati grane s kojih će, dok traje ova avantura, padati truli plodovi“, piše Mirko Kovač. U tom će rodoslovu pronaći mnogo zanimljivih životnih priča, pravih drama koje sudbina ispisuje svojim junacima, ali uz sve to i puno onih „verovali ili ne“ životnih situacija koje će do suza nasmejati čitaoca. Čitalac će se sigurno na tim mestima zaustaviti i zapitati da li je sve ovo savršena igra ironije koju je ispisao život a pisac tek prepričao, ili ipak pseudoautobiografska bravura pisca koji junake ume da isprofiliše tako da postanu zavodljivi, da se čitaocu uvuku pod kožu i da mu ne daju da se od njihovih sudbina odvoji.
Najzanimljivije je ipak to što Mirko Kovač sve to postiže sasvim jednostavnim pripovedanjem, direktno se katkad obraćajući čitaocu – na prvi pogled i sasvim jednostavnim jezikom koji je nenametljivo ukrašen na pojedinim mestima, prošaran ponekim lokalnim arhaizmom koji će dobro začiniti atmosferu, uz vrlo, vrlo veštu kompoziciju romana. Poglavlja se prekidaju tačno tamo gde treba da bi se nova očekivala sa nestrpljenjem. Junaka je puno i svi se oni nakon kraćih pauza ponovo pojavljuju, ali ih Kovač ipak uvek drži sve nekako na okupu, kao da pažljivo brine o njima, iako ih čas mrzi, čas voli, baš kao i svoj zavičaj koji je na momente raj da bi onda opet postao pakao. Pišući porodičnu hroniku, Kovač vrlo hrabro i bez prećutkivanja kroz usta svojih junaka iznosi britke misli i oštre stavove o društvenim događanjima nakon Drugog svetskog rata, s obzirom da porodična hronika obuhvata upravo ovaj vremenski interval.
Velika je bibliografija Mirka Kovača i nije nimalo čudno što on tako smireno, sigurno i vešto vodi obimnu storiju ka kraju. Vrlo pažljivo toj stvarnosnoj priči pisac dodaje metafore, ostavljajući češće samom čitaocu mogućnost da negde u mestu L, ili pak u porodičnoj kući u Trebinju, pronađe nekakav simbol ili nekakav grad u ogledalu, a potom prelazi na životne priče rođaka koji su svi odreda interesantni: svi srećni i svi nesrećni na svoj način. Pisac u svom porodičnom ciklusu, u ovom familijarnom cirkusu, sasvim hrabro, ne izbegava ni ona najosetljivija mesta, ali sve te scene uvek ostaju u ravnoteži, uvek su majstorski utišane, spasene od patosa, od svake banalnosti.
„Grad u zrcalu“ je velik roman, maestralni krešendo svih dosadanjih proza Mirka Kovača, majstorski završetak onoga proznog toka u Kovačevom opusu koji za temu ima detinjstvo u zaleđu Dubrovnika, neka vrsta piščevog finalnog vraćanja u zavičaj, među porodična sećanja, uz nenametljivo preispitivanje poetike koja se ovde rasklapa do najsitnijih delova da bi se tokom romana ponovo sklopila, iscrpila svaku svoju mogućnost, iscedila svaku svoju metaforu do kraja i tako dala ovaj obiteljski nokturno, kako svoj roman pisac definiše u podnaslovu.
Mića Vujičić