Kultura i identitet - pogled zdesna

23.04.08 Nova srpska politička misao

Novo vreme donosi i nove izazove, pa je tako i ono staro, famozno pitanje druga Černiševskog – šta da se radi, naime – dobilo ovih dana svoj svojevrstan moderni odgovor u izdanju NSPM-a, programsko-ideološkoj knjizi Kultura i identitet (pogled zdesna) Igora Ivanovića. Budući da se autor jasno i nedvosmisleno samopozicionirao na desnoj strani političkog spektra i životnog svetonazora, nema mesta čuđenju što je njegov pokušaj definisanja kulturne politike Srbije u tragično i beznadežno – po svoj prilici trajno – raspolućenoj intelektualnoj javnosti uzburkao duhove. Ispravno uviđajući istinski značaj kulture u savremenom dobu, na pozornici globalne svetske (geo)politike i njome odgovarajuće moći, Ivanović daje niz načelnih i konkretnih saveta i predloga za stvaranje jednog novog „srpskog kulturnog puta“. Odbacujući sveprisutnu tradiciju pogubnih mitomanskih, nerealnih i pre svega političkih velikodržavnih, već u samom začetku nedostižnih projekata, ambiciozno pretendujući na ispisivanje svojevrsnog manifesta srpskog kultur-kampfa, Ivanović smatra da se pravilnim određivanjem daleko skromni(ji)h ali dostižnih nacionalnih ciljeva, naročito u domenu kulturne politike, danas može ublažiti efekat brojnih istorijskih zabluda i nesumnjivih poraza, u i dalje aktuelnoj, neprestanoj hegelijanskoj „borbi za priznanje“ između svetskih naroda. Ponavljajući i razvijajući već poznatu tezu o sve većem približavanju nekada tako udaljenih pojmova kulture i civilizacije, stapanjem i redefinisanjem prve, uključivanjem druge u svoje tokove, kroz čitavu prvu polovinu knjige argumentuje značaj novog smisla pojma „kultura“. Tako će na jednom mestu taksativno nabrojati neka od mnoštva njenih novih vidova: „Ona je danas i elitna umetnost, i institucije kulture, i škola, i zabava, i popularna umetnost, i tradicija, i običajnost, i mane, i vrline, i mit, i ekonomija, i marketing, i estrada i sport, i hrana i piće, i mediji i film, i novine i časopisi, i politika, i odgoj i maniri, i arhitektura i urbanizam, i vera i sumnja, i muzika i zabava, i još stotinu takvih "i". Ona je neophodni prefiks svih oblasti ljudskog delovanja i nadmetanja: kultura govora, kultura stanovanja, kultura ishrane, politička kultura, akademska kultura, zdravstvena kultura, sportska kultura, bezbednosna kultura i sve ostale kulture redom.“ (str. 115/6) Kada svoju motivaciju nalazi u činjenici da je ovakvo određenje kulture naročito značajno za male narode (str. 15 itd.), on se time podjednako suprotstavlja s jedne strane preovlađujućim regresivnim nacionalističkim sebe-percipiranjem kao izrazito bitnog faktora na svetskoj sceni, koji smatra da ne postoji nikakav razlog za promenu odavno postojeće paradigme, zasnovane na davnoj, već potpuno savršenoj, imaginarnoj i prevaziđenoj „tradiciji“, koju samo treba uvek biti u stanju implementirati, a ne istu dovoditi u sumnju, propitivati ili, daleko bilo, modernizovati ; s druge strane, isto tako veoma brojnim protivnicima stava – koji svoje uporište često (ali ne isključivo!) pronalaze u svima očevidnim katastrofalnim rezultatima recentne samoubilačke „nacionalne“ politike s kraja prošlog veka, koja je sebe iz nekog razloga volela da naziva „patriotskom“ – da takvo nešto kao smernice za bilo kakvu nacionalnu političku ili kulturnu strategiju uopšte treba da postoji! I dok se u pogledu gorenavedenog ispravno i hrabro opredelio za pokušaj definisanja (nove) kulturne politike s početka 21. veka, s onu stranu već gotovih i brzih odgovora, u pogledu nasušne potrebe za obrazloženjem značaja tog pitanja, Ivanović je to, nažalost, propustio da poentira, ostajući na pozicijama oba tabora. Naime, u Kulturi i identitetu on naprosto podrazumeva potvrdan odgovor na to pitanje, izbegava da ga valjano problematizuje, i odmah kreće u razmatranje konkretnih ideja za njegovo ostvarenje, što je upravo ono što u svoj svojoj samorazumljivosti čine i zastupnici obe glavne struje. Možda je stoga danas i ovde pravo pitanje pre diskusija o okamenjenim neupitnim izvesnostima (ne)postojanja potrebe za kulturnom, političkom, nacionalnom, identitetskom etc. strategijom kao takvom, što je prilika o kojoj „ljuti“ protivnici nekako simptomatično baš najviše vole da uopšte ne reflektuju, nego razmatranje i više ili manje utemeljena, odnosno realna, dostižna ostvarenja eventualnog pozitivnog (ili negativnog) odgovora na nepostavljeno pitanje; čemu je Ivanović odmah pristupio i čemu će u nastavku biti više reči.
Knjiga se sastoji od dva podjednaka dela, od čega drugi nije skup povezanih i programski jasno utemeljenih ideja, nego raznorodnih primenjenih eseja s labavom zajedničkom crtom desnice u istorijsko-umetničkoj praksi, a po našem mišljenju čak kvalitetniji deo knjige, gde će Ivanović na upečatljiviji način, kroz analizu nekih od fenomena modernog pop-kulturnog univerzuma, pokušati da sebi i drugima lakše objasni sopstveni desni weltanschauung. Tako će kroz većini veoma dobro poznate primere protagonista masovne industrije zabave, u rasponu od Konana i Prljavog Harija, pa do Mileta protiv tranzicije i Ilije Čvorovića kao prvog srpskog antiglobaliste, preko najkvalitetnijeg eseja o filmu Ni kson (naizgled paradoksalno prononsiranog levičara Olivera Stouna), te zanimljive književne paralele Hemingvej–Jinger (inače učesnika ratova na suprotstavljenim stranama); pokušati da – ne baš s istovetnim uspehom – konk retizuje niz temeljnih kulturnih, političkih, ideoloških, a najviše svetonazornih činilaca svog uverenja. Mestimično ulazeći i u polje teorijske diferencijacije, konstatuje podelu na (1) primordijalni i (2) liberalni konzervativizam, te (3) konzervativni liberalizam, a još važnije, navodi jednu osobito bitnu distinkciju kojom se pojašnjavaju uobičajena nerazumevanja i veoma raširene zablude o sistematskoj i monolitnoj „desnoj“ zgradi misli. Insistirajući na individualnoj slobodi kao onom neophodnom uslovu sporadičnog pojavnog nesaglasja, podvlači razliku (str. 132) između (1) filozofskog; (2) političko-teorijskog; (3) političko-praktičnog i (4) umetničkog desnog izraza, koji se međusobno i te kako mogu razlikovati.
Donekle je problematična njegova odluka da program kulturne politike ne samo u najopštijim crtama naznači, već i da kod većine njegovih segmenata ide u veoma detaljnu razradu, sa obiljem konkretnih primera i „gotovih“ rešenja, što povremeno (može da) banalizuje načelno veoma solidan i celovit napor ka osmišljavanju nove kulturne politike. Tako predlaže zidanje najveće zgrade na Balkanu, sa sve opancima i šajkačom kao svojim autentičnim etno spoljnim obeležjima, čitav niz manifestacija koje bi trebalo finansijsko-medijskim aparatom forsirati, od Splavarenja na Drini, Kupusijade u Mrčajevcima i Kosidbe na Rajcu, pa sve do Ajvarijade u Nišu i balkanskog prvenstva u stonom fudbalu. Svaki raspoloživi resurs treba upotrebiti u svrhu snažnije profilisanog imidža države Srbije. Od toga nisu izuzete ni žene, pa tako navodi da su supruge Alberta Ajnštajna, Pabla Pikasa i Karla Šmita bile Srpkinje, što je činjenica za koju Ivanović smatra da se mora učestalije eksploatisati. Takođe se opredeljuje za stav i Exit i Guča , kao i dovršavanje već donekle prisutnog brendiranja Beograda kao kulturnog centra Balkana, uz zaista obilje raznovrsnih i upotrebljivih ideja, ali uz istovremeno obaveznu dislokaciju i debeogradizaciju nacionalne kulture, čija u odnosu na ostatak zemlje procentualno mamutska raspoloživa finansijska sredstva po inerciji onemogućavaju tzv. provinciji da se u punoj meri iskaže. Nalaženje pravog balansa između vaspostavljanja Beograda kao kulturnog centra regiona, uz što veću autonomiju i aktivniji kulturni život ostalih gradova, temeljni je uslov za ostvarivanje proklamovanog maksimalno ostvarivog, ali dovoljnog cilja: stvaranja Srbije kao kulturnog lidera Balkana, koja će svoje susede ka sebi privlačiti a ne odbijati, što je često bio slučaj do sada. Njihovu (mada ne samo njihovu) poslovičnu nesklonost ka prokuženom pojmu Balkana treba iskoristiti u svoju korist, nalazeći autentičnu artikulaciju vlastitog identiteta upravo kroz njega. Ivanović ulaže vanredan trud pružajući na stotine i hiljade primera (naš favorit je posebno dirljiv, koliko možda i naivan, pokušaj propisivanja uslova za članstvo u Udruženje književnika) kako bi se to moglo učiniti, detaljno vivisecira svaku granu kulturne politike, od toga kako ona stoji danas (razume se, kako je on vidi), pa do toga kako bi trebalo da izgleda, što njegovoj strategiji daje i normativni karakter. U tu svrhu se nimalo neće ustezati od primene različitih rešenja kod drugih naroda, kao ni oživljavanja i osavremenjivanja postojećih, a zaboravljenih ili marginalizovanih, lokalnih (dobrih) praksi i običaja. Pri tome nema nikakav problem eklektičkog spajanja dosad teško (a i retko) zamislivih pojava, očigledno smatrajući da pripadnost svake od njih zamišljenom ili postojećem korpusu nacionalne kulture predstavlja prioritet u odnosu na njihov takođe evidentan parcijalni status, suprotstavljen nekom drugom (pop)kulturnom obrascu; do krajnjeg maksimuma koristeći sve implikacije znamenite Fajerabendove maksime „sve ide“. Iako bi mu neki zlonamerni tumači mogli prigovoriti kako se njegov „program“ sastoji tek od spiska lepih želja , ovih dana se, slučajno ili ne, sprovodi u delo jedna od proklamovanih zamisli: oživotvorenje kulturno-istorijske rute „Put rimskih careva“, od republičkog ministarstva kulture.
Tema koja zasigurno najviše intrigira u prvom delu knjige jeste otvoreno antagoniziranje „Srbije“ protiv „kruga dvojke“, odnosno svrstavanje na stranu u opštoj populaciji nesumnjivo većinske, a u intelektualnom i medijskom prostoru nesumnjivo manjinske grupacije, koja će ovde dobiti retku (i utoliko – vredniju) priliku za pokušaj artikulacije vlastitih životnih stilova i obrazaca. Ove dve, po svemu nejednake socijalne grupe, decenijama, čak i stolećima obitavaju jedna pored druge u sferi naporednih egzistencija, uz obostranu međusobnu surevnjivost, podozrenje, nerazumevanje, nepoverenje, podsmeh, prezir, pokatkad i omrazu. Preuzevši na sebe ulogu zastupnika konzervativnog, možda još preciznije rečeno narodskog zdravorazumskog rezonovanja, Ivanović će pokušati da demistifikuje način mišljenja i ponašanje one (ne samo) geografske grupacije koja će svoj identitet prevashodno zasnivati na izolaciji od većinske, patrijarhalne, pa i ruralne sredine. Ne zaboravljajući svoj zadatak koncipiranja kulturne politike, tako će naročito oštro predmet kritike usmeriti ka jednom znakovitom epifenomenu moderne supkulture. Naime, mnogi stvarni ili priželjkivani predstavnici (po njemu u velikoj meri samoproglašene) elite kao svoj krucijalni dokaz pripadnosti modernom, kulturnom i evropskom identitetu navode snažno kritikovanje novokomponovane ili turbo-folk muzike, smatrajući da se time samolegitimišu u okrilju kulturne elite. Ovakve tendencije, golim okom uočljive već decenijama, problematične su iz više razloga. Iako stvarna ili navodna upućenost u tekovine rok-muzike (što je još jedno od neupitnih opštih mesta onih koji se pozivaju na svoju kulturnu superiornost nasuprot neobrazovanim i primitivnim narodnim masama), koja na svojim vrhuncima sigurno pruža izvesne umetnički vredne sadržaje, nije sasvim zanemarljiva, ostaje otvoreno pitanje zašto se baš na toj a ne nekoj drugoj – za to daleko prikladnijoj – paradigmi zasniva ova ekskluzivistička samopercepcija? Još više od toga, zašto se ne pokuša ili realizuje stvaranje nekog istinskog kulturnog dela iz područja tzv. visoke, pa i potkulture (što bi bilo ne samo sasvim legitimno, već isto tako i poželjno, naročito kada dolazi od „superiornih“ pojedinaca), nego se sva preko potrebna energija troši na kritikovanje i posvemašnju sprdnju svakidašnje zabave sirotih prigradskih masa, tragično zaglibljenih na putu selo–grad. Ako se zna da do istih takve kritike niti stižu, niti za njih išta mare, sve kada i ne bi prema njima bili savršeno indiferentni, time se zapravo produžava neproduktivni status quo , a ništa na delu ne čini da se takva (nevesela) situacija promeni. Da li se čini išta da im se ličnim primerom pokaže nešto drugačije? Najzad, ta veoma sumnjiva samoproglašena elitna pozicija, lakonskim svrstavanjem u rokerski korpus, očitava se i kao politički, dakako nego pozitivan i urbani stav, kao da je to presudno, čak nadasve i jedino bitno opredeljenje! Zar za tu svrhu nema prikladnijih (umetničkih, kulturnih, naučnih, političkih) prostora od fenomena zabave, odnosno ne može li se istinski moderan politički stav na takav način konsekventno i formulisati, izvan lagodnog samoizuzimanja iz populističke, vašarske zabave širokog puka? Naravno, to bi bilo moguće kada bi se radilo o istinskoj eliti, u šta Ivanović otvoreno sumnja, ne propuštajući da, shodno svojim vlastitim ideološkim ubeđenjima, kritikuje njihov stvarni ili navodni levičarski karakter, još od socijalističkih vremena, pa i pre njih. Netrpeljivost je uzajamna, a njene razloge (sa stanovišta onoga koji deli stavove „većinske Srbije“) autor nalazi i u popularnoj humorističkoj seriji kratke igrane forme „Mile protiv tranzicije“, gde u analizi gotovo da izjednačava nekadašnje „komuniste“ sa sadašnjim „demokratama“, odnosno zastupnike „bratstva i jedinstva“ sa aktuelnim pristalicama „globalizacije“, smatrajući da je kod ove neosetne transformacije reč ne samo o ljudima sa sličnim ili istim pogledom na svet, već često i bukvalno o – istim osobama.
Ovo su najbolji momenti prvog („programskog“) dela knjige – zaključak da onaj koji želi da pripada (kulturnoj, pre svega) eliti mora u tom cilju nešto da stvara, a ne tek konformistički, parazitirajući na paralelnoj egzistenciji masovnog kiča, isprazno i jalovo ponavlja uvek ista (iako uglavnom istinita) opšta mesta, ujedno stigmatizujući i sve ono vredno (čega takođe nesumnjivo ima) u narodnoj/masovnoj kulturi/tradiciji. Na ovom mestu vredi citirati poentu: „Ali svaka kultura, kao i njene potkulture, bazično su kulture afirmacije, a ne negacije. Kao što je i svaka demokratija ukus proste većine, a ne prosvećene manjine. Zato što postoji narod, postoji i narodna muzika. Identitet narodne elite ne može da se zasniva na otporu ka toj muzici, već na stvaralaštvu i kreativnosti sa drugim, znatno uzvišenijim i smislenijim temama. A narodna država treba da bude zajednički dom i jednih i drugih.“ (str. 113) Da nije orijentisan samo na kritiku lokalnih, već i da dosledno zastupa svoje stavove univerzalno, zorno dokazuje kritika američke omladine (koja vodi isto poreklo kao naša domaća, mada je to možda odveć (pre)slobodna generalizacija) koja se ogorčeno protivila vijetnamskom ratu. Možemo da uporedimo: „Prljave i "uz nogu sužene" farmerke, masne kose i džombaste iscepane patike, činiće suprotnu amplitudu od skorojevićke narodnjačke kultur-patologije da sijaju i da se pokažu bogatim i ružičastijim nego što jesu. Usiljeni kult "lošeg momka" i "đaka ponavljača" kao oblik levičarskog šarma, činiće bazu rokerske "kul" ideologije, koju je zvanični režim koristio pred zapadnom javnošću kao dokaz svoje progresivnosti“ (str. 106); i „Ta ista deca cveća, ti licemerni sinovi iz najmoćnijih kuća, koji su obukli iscepane farmerke i pustili duge neuredne kose, uživaju blagodeti bezbednog i bogatog društva, i ruše mu temelje moći. Decenijama kasnije, kada prirodnim putem ta generacija saksofonista i duvača dođe na čelo države, vodiće istu surovu i krvavu politiku u ime Sjedinjenih Američkih Država, ali će isto kao u mladosti pevati o miru i pravdi u svetu. S konzervativcima su stvari bar bile jasne i uvek se znalo na čemu počiva poredak, liberali su demonstrirali grižu savesti kroz neprestane tirade o humanosti i ljudskim pravima.“ (str. 176) S tim u vezi, Ivanović ne skriva, uglavnom u svojim esejima iz drugog dela, da je otvoreni zagovornik poštovanja „snage sile“, što u situaciji kada „liberalne“ ili „konzervativne“ (uglavnom, američke vlade, što će detaljno analizirati u ogledu o Niksonu) u praksi sprovode gotovo istovetnu politiku, ovu drugu čini bar manje – licemernom. Takvo razumevanje takođe čini i temeljnu komponentu desne ideologije, kako autor sam sebe vidi te pozicionira.
Publicističko-esejistički prvenac (naime, autor je do sada objavio po jedan roman i zbirku priča) nije bez svojih mana. Pre svega se to odnosi na jezički stil, čemu je naprosto moralo biti posvećeno više pažnje, makar u drugoj ruci. To posebno može da zasmeta zbog neujednačenosti, jer na nekim stranama autor dokazuje da ima talenta za pisanje (npr. esej o Prljavom Hariju, ali i na drugim mestima), pa stoga smeta pretežan nehajni odnos prema doteranijem izrazu, koji će mestimično zadobiti forme govornog, čak kolokvijalnog jezika. Nadalje, veliko je pitanje koliko je ispravna odluka da se dva dela objave u istoj knjizi, utisak je da bi uz eventualna dodatna proširenja, ovo mogla biti dva sasvim različita, zasebna izdanja. Mnoštvo je proizvoljnosti, opštih mesta, podrazumevanja, stereotipa vezanih za pojedince i narode, a najviše od svega bismo mogli naglasiti nedopustivo olaku sklonost ka generalizacijama, koja je odveć slobodna čak i za jedno publicističko (dakle, teorijskim standardima ne u tolikoj meri strogo) delo, tipa „svi znamo“ itd. U pogovoru je napravljena odstupnica činjenicom da autor nije profesionalni pisac, naučnik ili famozni „društveni radnik“, već obavlja neke sasvim različite poslove, od kojih se ne očekuje vrhunski literarni izraz. Mada je zaista za pohvalu svestrana aktivnost i produktivna posvećenost raznolikim interesima, iako je to u dobroj meri pozitivan presedan, to samo po sebi ne može potpuno da opravda neispunjavanje nekih „tehničkih“ pravila ovog zanata. Pored toga, kao što kod njega kritikovani „krug dvojke“ mahom apriori odbacuje većinu nacionalne ili tradicionalne kulture, računajući i narodnu baštinu, moglo bi se i njemu prigovoriti kako isto tako apriorno, gotovo apologetski, svemu tome daje pozitivnu konotaciju i nudi svetu kao prepoznatljivo srpsko obeležje. Možda bi stroža selekcija zaista ogromnog broja ideja i sugestija dala bolje rezultate. Jasno se zalaže za stvaranje potpuno kapitalističkog sistema liberalne demokratije, sa privatnim vlasništvom kao svojim osloncem, a za njega je temeljna odrednica konzervativnog učenja uverenje da je čovek „opasan stvor“, potpuno nasuprot prosvetiteljskim idealima o sveprisutnosti razuma, poverenju u ljude, uticaju obrazovanja itd., pa se ni „opravdana“ upotreba nasilja u smislu stvaranja slobode ne isključuje. Ona se, naime, ne može propisati ili dekretima nametnuti, ostavljajući per se dobrim ljudima da u njoj samo uživaju. Iako neki od nas neće biti najsrećniji odlukom da se ne tematizuje područje univerzalnog, sveljudskog interesa, činjenica je da u ovom realnom svetu o tome zaista malo ko vodi računa, tako da je i Ivanovićevo prihvatanje načela „real-politike“ i njihovo implementiranje u svrhu dobrobiti svoje nacionalne zajednice, sasvim legitimno opredeljenje. U vezi s tim on navodi šmitovsko određenje neprijatelja kao javnog , odnosno političkog: to njega kao takvog priznaje, pruža mu priliku da bude dostojan i isključuje višak strasti koji nastaje iz lične mržnje, pošto je samo borba (a ona „za priznanje“ naročito) večita i nepromenljiva, što će najviše elaborirati u eseju o Hemingveju i Jingeru. „Nevidljiva koprena poraza, koja ih pokriva čak i kada su pobednici, i avanturistički instinkt, koji ih nepogrešivo tera nazad u borbu bez ikakve potrebe da se postavi pitanje "zašto" – samo pojačavaju egzistencijalnu usamljenost. Oni nisu društvena bića i njihova borba nije istorijski nagon za slavom! Sami su, okrenuti ka prirodi, bore se do kraja, i to ne da bi dobili slavopojke, već da bi ih zaobišli; samo je smrt granica prestanka njihovog primalnog poriva. Čovek je sin prirode, a ne društva, zapisao je Hemingvej, možeš ga uništiti, ali ne i pobediti.“ (str. 146)
Posebno je diskutabilno pitanje koje se nameće tokom čitanja prvog dela knjige, koje autor nije razmatrao, a to je čije je zapravo vlasništvo određenog kulturnog artefakta: (1) da li isključivo njegovog autora, odnosno snage njegovog talenta i individualnosti; (2) nacionalnog, regionalnog itd. kolektiviteta kojem autor pripada ili (3) ono podjednako pripada čitavom ljudskom rodu, apstraktno zamišljenom „čovečanstvu“? Autor bez neke podrobnije analize podrazumeva drugo stanovište, što nikako ne može biti automatski validno bez valjanije argumentacije. Njegovo nedvosmisleno samoodređenje kao desničara verovatno ga je unapred ograničilo na samo jednu poziciju, i to upravo u vremenu kada takve tradicionalne podele postaju sve manje važne i jasne, čak i prevaziđene pred naletom nekih novih prema kojima se sve više vrši diferencijacija, što i sam na jednom mestu (str. 195) ispravno uviđa. Iako se dosledno drži svojih pogleda, analizira moguće prednosti i benefite za sopstveni narod, uz konstantno izražen patriotski sentiment, on nikada ne poziva na mržnju, a istovremeno zagovara dijalog, smatrajući i sopstvene ideje kao osnovu za dalju, produktivniju diskusiju. Stoga svako argumentovano ekspliciranje neke ideje, ma koje provenijencije ono bilo, mora biti dobrodošlo! U drugom delu vredi primetiti (vidi esej o Iliji Čvoroviću kao prvom srpskom antiglobalisti) dovođenje u sumnju predodređenih obrazaca, upravo ono što smo mu zamerili u „programskom“ delu knjige, svojevrsno preispitivanje svog onog sentimentalnog vaspitanja koje je obeležilo njegovu generaciju i prevrednovanje svojih sudova u odnosu na to vreme, upravo suprotnih od onih koje zastupa danas. Smatramo da bi bilo efikasnije da nije razmatrao svoju temu „i u načelu i u pojedinostima“, poduhvativši se tako toliko ambicioznog zadatka koji uveliko nadmašuje individualne snage bilo kog pojedinca, a zašto se u isti poduhvat, do sada, nije upustila neka za to pozvanija institucija, govori dovoljno o državi i sistemu kao takvom! Uz odličnu polaznu ideju i veliki trud uložen u osmišljavanje kompletnog novog koncepta kulturne politike, mnoge vredne i u priličnoj meri konkretizovane ideje, npr. o debeogradizaciji nacionalne kulture, mogu biti samo pozdravljene. Ako se neka od ideja ili sugestija u njemu navedenih ostvari, pa pomoću tako sprovedenih mera dobijemo vrhunske rezultate, npr. u nekoj oblasti kulture (književnost, film, muzika, filozofija, teatar itd.) od nekog novog mladog umetnika, koji u suprotnom ne bi ni bio otkriven – kao i toliki nebrojeni pre njega – trud uložen u pisanje Kulture i identiteta imali bismo smatrati opravdanim. Tako smo skloni da zaključimo kako je, možda paradoksalno, prvi (programski) deo knjige bitniji od drugog (onog ideološkog), koji je kvalitetniji. Pozivanje na oslobađanje prostora i pružanje podsticaja ljudskom resursu, kod nas u velikoj meri prisutnom, ali sistematski/idiotski vazda zanemarivanom, najbolja je ideja koju ćemo iščitati iz ove knjige. Pa tako, iako diskusije i različita mišljenja o manama i prednostima crnih, odnosno belih mačaka mogu biti, i jesu, veoma zanimljivi i intrigantni, u slučaju da se gorenavedena želja ostvari, mnogi od nas će ipak radije odabrati da uživaju u ulovljenim miševima. Lepše je sa kulturom.

23.04.08

Možda će se jednoga dana pred zadivljenim pogledima posetilaca Beograda, posebno onih koji glavnom gradu Srbiji prilaze sa Severa, uzdizati velelepna građevina, koja će se zvati Kula Balkana, jer će to biti najviša zgrada na našem poluostrvu. Predlog da se podigne jedna ovakva kolosalna zgrada, odnosno kula, izneo je građevinski preduzimač i književnik Igor Ivanović, u knjizi «Kultura i identitet. Pogled zdesna», koju je nedavno objavio izdavački centar časopisa «Nova srpska politička misao». Ivanović je predložio da Kula Balkana bude izgrađena u Novom Beogradu, negde između hotela «Hajat» i reke Save, a izneo je i ideju o vizuelnoj simbolici kule. «Bilo bi idealno», kaže on, «da Kula Balkana simbolički stoji na postolju koje asocira na opanke, a da na vrhu nosi simboličku šajkaču».

Koju bi poruku dobili gosti Beograda, ugledavši ovu grandioznu kulu u opancima i sa šajkačom? «Time bismo pokazali», objašnjava Ivanović, «da znamo da cenimo naše najbolje tradicionalne simbole i da smo večno zahvalni pokoljenjima koja su ginula noseći ih za slobodu današnje Srbije.» Ništa novo. Znamo da opanak i šajkača, a ponekad i gunj i šubara, jelek i marama, prsluk i čakšire, ralo i volovi, šilo za ognjilo, suve šljive i orasi i slične stvari odavno služe rodoljubivim stanovnicima srpskih gradova da pokažu da se nisu otuđili od sela i naroda, da im ne pada na pamet da se bezosećajno urbanizuju. Hoćemo u grad, ali ne bez opanaka, poručuju oni.

Međutim, omaž selu i precima ipak ne bi bio najvažnija poruka Ivanovićeve Kule Balkana, odnosno njene vizuelne simbolike. Veći značaj on pridaje jednoj drugoj sugestivnoj simboličnoj poruci s kojom bi ova kula u opancima dočekivala goste Beograda. To je poruka da je naš glavni grad najveći i najmoćniji kulturni centar na Balkanu. Kula bi, kaže Ivanović, bila «novi budući simbol koji bi glavni grad trebalo da podigne zarad transparetnosti svoje kulturne moći na Balkanu».

U stvari, podizanje Kule Balkana samo je deo mnogo ambicioznijeg projekta koji je autor ove knjige nazvao «Novi srpski kulturni put». Tu je reč, objašnjava on, «o postavljanju nove nacionalne i državne strategije u kulturi». Osnovu te nove strategije čini ideja da je danas neophodno da Srbija odustane, bar privremeno, od toga da se za uticaj i teritorije bori u ratu, jer je, tako radeći, ne tako davno doživela razočaranje i pretrpela poraz. Umesto borbe na bojnom polju, naša država treba da vodi nepoštednu borbu na polju kulture, odnosno – kako se Ivanović izrazio – « neku vrstu totalnog Kulturkampfa».

To ne bi bila demobilizacija, daleko od toga. Isturanje kulture na prvu liniju fronta srpske borbe ovde se predlaže kao prestrojavanje nacionalnih snaga i njihovo pripremanje za novu ofanzivu, ali s novom, pametnijom strategijom. Jer, ako je tačno da je Srbija u nedavnim ratovima potrošila barut i municiju i uopšte vojno oslabila, to ne znači da sad treba da odustane od borbe. Što bi odustajala, kad je njen kulturno-borbeni potencijal ostao neokrenjen, kad se u srpskoj kulturi i dalje kriju izuzetno moćna i dosad nedovoljno iskorišćena sredstva za vođenje uspešne, pobedničke borbe. Naša kultura je u stvari jedno ogromno skladište džebane za koju je Ivanović smislio prikladno ime: «duhovna municija». Zato Srbija više neće slati vojsku da zauzima neku teriroriju, nego će u buduće to biti zadatak srpskog duha. «A iznad takve, bez zrna baruta osvojene teritorije - objašnjava Ivanović – lebdi duh, kao nevidljivi "okupator", koji neprimetno ulazi u sve pore svakodnevnog života i kreira životni stil pojedinca».

Razrađujući strategiju ovog Kulturkamfa, Srbija treba da ima na umu iskustsvo velikih zemalja, odnosno – kaže Ivanović – «da se ugleda na velike svetske države na njihovom putu očuvanja vlastitih kultura i potonjih kulturnih invazija, pomoću kojih su pritajeno širile područja svojih interesa». Ali u planovima sopstvene kulturne invazije – savetuje dalje Ivanović državu Srbiju – treba biti realan i odsustati od brzopletih i preuranjenih pokušaja da se kulturno pokori ceo svet, već se treba usmeriti na osvajanje samo jednog njegovog dela, to jest Balkana. «Srbija mora», preporučuje Ivanović, «da imitirajući ponašenje velikih država u globalnoj utakmici, ostvari presudan uticaj na susedne kulture u svom malom svetu, na kulturnoj planeti Balkan», odnosno, precizira on, «da postane centralna kulturna imperija u regionu».

Tu ne bi tebalo da bude nekih većih problema. Evo zašto. Najpre, od svih zemalja našeg regiona - podseća nas autor knjige «Kultura i identitet» - jedino je Srbija razvila autentičnu, u balkanskom tlu ukorenjenu kulturu, kulturu samoniklog narodnog genija. Sada je samo potrebno da naša država shvati stratešku vrednost takve kulture, da uvidi da je to ono čime se danas osvaja svet. Srbija – kaže Ivanović – «treba hrabro da ponese balkanski zastavu kulture na kojoj bi pisalo: "Dobrodošli u zemlju barbarogenija"», jer se osnovne vrednosti ovog regiona koje bude interesovanje ogledaju samo u autentičnosti i originalnosti». Ofanzivi srpske barbarogenijske kulture ide na ruku - analizira dalje Ivanović - to što se naši susedi skorojevićki ograđuju od Balkana, što se njihove kulture svode na - kako se on izrazio - «groteskne pokušaje da simuliraju kulturu velikih i malo srodnih nacija». Međutim, prema njegovoj prognozi, naše komšije neće moći dugo da se zadovoljavaju kulturnim surogatima, pa zato i neće pružiti ozbiljniji otpor ekspanziji srpske kulture. Ona će im pomoći da nađu sebe, odnosno da prime hostiju balkanskog barbarogenijskog identiteta kojom će ih Srbija pričestiti.

Naravno, Srpska kulturna imperija ne može da nastane brzo i odjednom. Kulturkamf da, ali kulturni Blitzkrieg ne dolazi u obzir. Mora se planirati invazija u nekoliko etapa. Najpre valja krenuti u osvajanje Republike Srpske i okolnih država gde ima Srba, i to – naglašava Ivanović – «s akcentom na Crnu Goru». Onda bi se ekspanzija širila dalje, prema drugim narodima, najpre prema onima sa kojima – kaže Ivanović – «imamo srodnosti, bilo krvne, bilo religijske, bilo civilizacijske». Ali, to ne bi bila i krajnja granica prostora koji bi zauzela Srpska kulturna imperija. U njoj bi se našli, precizira autor projekta, i «svi preostali narodi u regionu s kojima, hteli ili ne, delimo istu sudbinu i niz sličnosti». Dakle, Srpska kulturna imperija bila bi veća i od najsmelije zamišljene teritorije Velike Srbije. Pa vi sad vidite, vredi li poraditi na tome?

Možda vam je ipak teško da prihvatite ove Ivanovićeve ideje o srpskom imperijalnom Kulturkamfu? Možda ste prema njima rezervisani već i zbog toga što je čovek koji ih je smislio po zanimnaju gradevinski preduzimač, dakle bez formalne kvalifikacije za teme o kojima ovde piše. Građevinski radnik bez ozbiljnog obrazovanja, pa nije ni čudo što gradi kule u opancima - reći će neko. Međutim, Ivanovićev izdavač je, nema sumnje, predvideo da može biti i ovakvih reakcija. Angažovao je politikologa Mišu Đurkovića, dakle jedno stručno lice, da napiše pogovor, koji će čitaocu pomoći da lakše shvati i prihvati ovo, kako i sam pisac pogovora kaže, «krajnje neobično štivo». On polazi upravo od intrigantnog podatka da autor nije akademski građanin po profesiji, nego preduzetnik u građevinskim poslovima. Ali Đurković taj podatak ne pominje da bi od nas tražio da ne sudimo suviše strogo Ivanovićevom amaterskom, ali ipak originalnom rezonovanju. On nas uverava da je ova knjiga o srpskoj kulturi i identitetu izuzetno vredna ne uprkos autorovom zanimanju, koje ga čini formalno nekvalifikovanim za tu temu, nego upravo zahvaljujući njegovom zanimanju. Poziva nas da shvatimo da - kad je reč o razmišljanju o kulturi i identitetu, a bogme i o svemu drugom - rad na građevinskom placu u stvari čoveka stavlja u privilogovan položaj u odnosu na mislioce s akademskim obrazovanjem, ali bez građevinsog iskustva. «Autor ove knjige», piše Đurković, «po osnovnoj vokaciji je preduzetnik u građevinskim poslovima, dakle čovek koji gradi zgrade i kuće u kojima ljudi mogu da žive i da stvaraju svoje potomstvo. Poput svih građevina, i njegova misao i viđenje sveta koje se u knjizi predstavlja duboko je utemeljeno u zemlji, iskustvu, tradiciji. Njegova misao ne dolazi od apstrakcije i logičkih formi, već iz čvrstine svakodnevnog života obeleženog radom, stvarenjem nove vrednosti, iz mučnine čoveka zabrinutog za sudbinu svoje zemlje, one koju su nam dedovi i očevi ostavili na brigu.»

Ova stručna recenzija, ovaj stručni sertifikat, sigurno će doprineti lakšem razumevanju i većem uvažavanju Ivanovićevih ideja o srpskom Kulturkamfu. Na primer, neki od onih koji su požurili da se nasmeju njegovom predlogu da se u Beogradu izgradi Kula Balkana u opancima, malo će se zamisliti a možda i postideti kad u ovom pogovoru vide da jedan renomirani politikolog, kakav je nesumnjivo Miša Đurković, misli da je to - kako se izrazio - «sjajna ideja».

Ali, otpora da se prizna vrednost ove i drugih Ivanovićevih ideja sigurno će i dalje biti. I to znatnog. Jer mnogi ljudi u Srbiji danas nisu spremni da prihvate velike misli koje se spontano rađaju iz kontakta sa zemljom, na primer iz kontakta građevinskog preduzimača s placem. To Đurković zna, a zna i zašto. Zato što se na stvari kulture u Srbiji isključivo gleda sleva. «Vladavina radikalno levičarskog i titoističkog modela u kulturi» - žali se on – «dostigla je, nažalost, mamutske razmere u postmiloševićevsko doba». A istina, posebno ona o kulturi, tradiciji, zemlji, dedovima i očevima - valjda ćemo jednom to shvatiti! - može da se vidi samo kad se gleda zdesna. Utoliko je veći značaj Ivanovićeve pionirske knjige, koja pokazuje šta se sve u kulturi može učiniti kad se na nju gleda s te strane. Njenog autora je udesno i uvis, to jest do visina autentičnog mišljanja bez jalovih apstrakcija, gurnuo sam život. Ali da će se naći tu, to jest desno i u visinama, mogu da se nadaju i profesionalni mislioci. Pod jednim uslovom: da prihvate da je njihova uloga u tome da nam pokažu bedu apstraktnog i logičkog mišljenja i da nas povedu dalje, u mentalni prostor apstrakcijama neposredovane mudrosti, na primer, one rođene u glavi jednog građevinara. Tragajući za prirodnom čestitošću i mudrošću, neki mislioci minulih vremena otkrili su Dobrog Divljaka, zatim Dobrog Seljaka i, najzad, Dobrog Golju, Proletera. Danas mislioci zdesna okupljenji oko časopisa «Srpska politička misao» daju krupan doprinos istoriji tog traganja. Njihovo otkriće, njihov junak, zove se Dobri Građevinar.

Ivan Čolović
Emisija Peščanik

20.03.08 Vreme

Knjiga Igora Ivanovića Kultura i identitet (pogled zdesna), koja se nedavno pojavila u izdanju "Nove srpske političke misli", krajnje je uputan vodič kroz ono što bi htelo da se (samo)legitimiše kao desna misao u Srbiji
Naše devojke i žene lepe su i privlačne, to je činjenica koju nezvanično svi ponavljamo. Vreme je da je institucionalizujemo. Koliko je danas bogatih i uspešnih stranaca u svetu oženjeno Srpkinjama i šta mi radimo da kanališemo njihove prirodne simpatije prema Srbiji, na primer u investicione projekte?
Čak i u stabilnim parlamentarnim demokratijama, gde je suprotstavljenost "levog" i "desnog" dela političkog spektra konstitutivna za politički život, gotovo je nemoguće utvrditi jasne kriterijume razlikovanja između tih pozicija (videti knjigu Norberta Bobia Desnica i levica; Bobio, doduše, veruje da je odnos prema idealu jednakosti momenat koji bi, uz izvesna nijansiranja, mogao ponuditi liniju razgraničenja, ali za prilike u Srbiji, gde socijalna demagogija uspeva kao puzavica – politička je kasta, naprosto, ostala bez sna usled brige za dobrobit građana – taj momenat, kao kriterujum razlikovanja, nije od presudnog značaja). Utoliko bi se moglo pretpostaviti da je u zemljama "odgođene demokratije", poput Srbije, gde je i dalje u jeku borba za elementarna demokratska pravila igre, gde se demokratske institucije još nisu učvrstile, gde je demokratska tradicija tanka, gde, uostalom, postoji žestok otpor prema parlamentarnim demokratijama zapadnog tipa (kao da drugačije i postoje, uostalom), u takvim je uslovima, po pretpostavci, još teže povući demarkacionu liniju između "levog" i "desnog" diskursa. Prvi sistematičniji pokušaj da se artikuliše desna strana političkog i teorijskog spektra u Srbiji, u koji se upustila ekipa okupljena oko projekta "Nove srpske političke misli" (NSPM), implicitno sugeriše da bi za Srbiju plodnije bilo napraviti drugu vrstu ideološkog razlikovanja, recimo patriotski blok s jedne strane i, kako se izvoleo izraziti magistar Velimir Ilić, politički bućkuriš s druge, nego insistirati na oznakama "desno" i "levo". Drugim rečima, da li postoji bilo kakav zajednički sadržalac, osim opasne banalnosti njihovog govora, za javne delatnike u rasponu od Ivice Dačića, preko Mihajla Markovića do, recimo, Aleksandra Vučića, dakle za osobe čiji bi se diskurs, iz određene, suprotstavljene ideološke perspektive, mogao prepoznati kao "desni", ali koji bi oni, ako bi to hteli, s lakoćom mogli od sebe da odgurnu: Dačić bi mogao da kaže kako baštini devetnaestovekovne socijalističke ideje, Markoviću bi bilo dovoljno da upre prstom u svoju komunističku prošlost, dok bi Vučić mogao da se pozove na republikanski program SRS-a. No, nekoliko bi se konstanti ipak dalo izvući. Foto-robot srpskog desničara obuhvatao bi sledeće karakteristike: manje ili više prikrivena ksenofobija, etno-nacionalna ukorenjenost, nereflektovani patriotizam, patrijarhalnost, homofobija, diskurs autentičnosti, protiv-prosvetiteljski impuls, klero-nacionalističko poimanje savremenosti. Problem određenja dodatno komplikuje i gotovo jednodušna suprotstavljenost patriotsko-patrijarhalnog bloka onome što se prepoznaje kao evropska/američka desnica (Nikola Sarkozi, Silvio Berluskoni ili, naravno, Džordž Buš mlađi). Otud se kao koliko-toliko neupitan kriterijum može uzeti samorazumevanje i samopozicioniranje na intelektualno-političkoj sceni Srbije: desničarem se ima smatrati onaj ko sebe razume/prepoznaje kao desničara.
PISATI IZ STOMAKA: Knjiga Igora Ivanovića Kultura i identitet (pogled zdesna) (NSPM, Beograd 2007), koja je svetlost dana mogla da ugleda samo uz temeljno zanemarivanje elementarnih (dobrih) izdavačkih običaja – recimo da tekst bude pismen, relativno smislen i donekle artikulisan, da, ako je već reč o teorijskom radu, bude potkrepljen makar osnovnim akademskim aparatom, ili da, u odsustvu takvog aparata, nosivost sopstvene pozicije podrži "iznutra", silom samorefleksije, ili barem da nema ozbiljnih materijalnih ogrešenja – paradigmatičan je za ono što bi se moglo prepoznati kao desni diskurs u Srbiji. Kultura i identitet proizvod je upravo urnebesne pojmovne zbrke, pretencioznog poluobrazovanja, lošeg poznavanja jezika, nepotpune obaveštenosti i potpune proizvoljnosti, nikakvog osećaja za teorijski govor, protivrečnosti sa kojima autor nema nikakvog problema s obzirom na prilično opušten odnos prema logici, baratanja najtvrđim stereotipima bez ikakve svesti o tome da je reč o stereotipima, dakle istovremeno smehotresan i košmaran uradak koji je, međutim, i kao takav (odnosno upravo kao takav) krajnje uputan vodič kroz ono što bi se htelo (samo)legitimisati kao desna misao u Srbiji. Ovome bi valjalo dodati i dobro organizovanu medijsku promociju, sa, recimo, značajnom minutažom kojoj je knjizi posvetio Dnevnik RTS-a, kao i laskave ocene koje su o knjizi izrekli Miša Đurković, Leon Kojen, Đorđe Vukadinović ili Dušan Kovačević. Kultura i identitet svejedno je svojevrstan brevijar opštih mesta, buvarovskih smatranja i pekišeovskih razmatranja, riznica misli što se razmenjuju pred zadrugom, u pauzi, uz mlako pivce i usputno kibicovanje prolazećeg ženskinja. Utoliko je pisac pogovora u pravu kada kaže da je ova knjiga pisana iz stomaka (nasuprot reakcionarnom običaju da se knjige pišu iz glave /glavom/).
Filozofi moći počev od Marksa, preko Ničea do Altisera i Fukoa, prilično ubedljivo su pokazali da su svaki diskurs i svako znanje upleteni u odnose moći, odnosno da ideološkim učincima ne izmiče čak ni ona vrsta govora koja pretenduje na čistu, znanstvenu, objektivnu poziciju. (Tome nizu valja priključiti i istinu: diskurs istine nije ništa bez istine diskursa. Ni istina ne izbegava odnose moći.) Utoliko, naročito posle Fukoa i njegovih arheološko-genealoških analiza, nijedno se znanje ne može smatrati nevinim: svako znanje podleže pretpostavci krivice, odnosno nijedno znanje nije (ideološki) nevino dok ne dokaže suprotno. Prisustvo idološkog diskursa u "nadideološkom" i "neideološkom" ne može se izbeći, ali diskurs humanističkih nauka, kojem pripada i Ivanovićeva knjiga, mora moći da ideološke učinke reflektuje, čime bi, onda, unekoliko legitimisao sopstveni govor kao teorijski relevantan. Ivanović, međutim, to ne čini, tako da je njegova knjiga teorijski savršeno irelevantna, ali ideološki vrlo učinkovita (medijska pažnja koja joj je posvećena svakako nije učinak njenog kvaliteta, što vrlo dobro znaju svi koji su učestvovali u njenom pravljenju, ili promovisanju).
SPISAK OPŠTIH MESTA: Opšta mesta "pogleda zdesna" na kulturu i identitet u Ivanovićevoj izvedbi mogla bi da se razrade na sledeći način:
1. Tamo gde je, u teorijskom diskursu, između diskurzivnih celina, ili neuralgičnih tačaka (podataka, tvrdnji, tumačenja) nužno uspostaviti teorijske veze, Ivanović nudi ideološke kopče nacionalklerikalnog tipa, pa će "neoliberalizam", tako, kod njega postati "neznabožačkim" (str. 12) i nečim upravo različitim od "izvornog filosofskog liberalizma" koji bi, valjda, imao biti božačkim. Izostanak teorijskih sinapsi pak pokušava Ivanović da nadoknadi pozivanjem na autoritete, ali tu je, naprosto, problem nedovoljna kompetencija koja se nastoji nadoknaditi samouverenošću, pa Ničea, recimo, promoviše "vodećim filosofom desnice" (str. 132).
2. Iako ova vrsta diskursa kojeg se Ivanović drži ne očijuka očigledno sa nacizmom ili fašizmom, izvesne simpatije su logične. Odnos prema Karlu Šmitu, čija je žena bila Srpkinja, da stvar bude lepša, krajnje je poučan. Ivanović lamentira nad time što je, posle rata, Šmit bio u američkom zatočeništvu, zaboravljajući da pomene kako je Šmit, jedan od pisaca Nirnberških zakona, po kojima su Jevreji legalno odvođeni u logore za uništenje, zapravo sjajno prošao s obzirom na ono što je mogao da fasuje, u smislu zatvora, to jest.
3. Upravo razoružavajuće otvoreno Ivanović piše da je Niče, eto, "čak gajio neskrivene simpatije prema Jevrejima" (str. 133), što je problem sa kojim se ovdašnja desnica svako malo susreće, naime sa svojim intrinsičnim antisemitizmom (pri čemu su, da ne bude zabune, "Jevreji" samo ime za neželjenog Drugog; drugi se, zavisno od prilika, mogu zvati Hrvati, Šiptari, Amerikanci, muslimani, izdajnici, homoseksualci... već po potrebi dana). Ova frojdovska (ne)preciznost podseća na istu takvu frojdovsku omašku nekadašnjeg Širakovog predsenika vlade Rejmona Bara koji je, jednako prostodušno kao i Ivanović, posle eksplozije bombe u jednoj pariskoj sinagogi, primetio da je među žrtvama bilo i nevinih Francuza!
4. Kao pravog Srbina koji poštuje patrijarhalni kult porodice i božje zakone (str. 11) i koji, prirodno, toliko voli Srpkinje da ne bi imao ništa protiv i malo da ih, da tako kažemo, isprovodadžiše na polzu nacionalne dobrobiti (ako je suditi po dražesnom motivu iz proemijuma ovoga teksta), kao autentičnog Srbina, dakle, pisca neobično uzurpiraju modni kreatori koji propagiraju "njima svojstvenu homoseksualnu filosofiju" (str. 32), ili feminizirani tipovi koji mora da su impotentni (str. 49), a lik građanskog intelektualca iz "Žikine dinastije" toliko je isfeminiziran da je sigurno impotentan (str. 49). Nasuprot tome stoji autorov izliv putene nežnosti/čežnje prema srpskoj heroini folka kao poželjnom obrascu srpske autentičnosti. "Ceca nacionale" je "potentni seks simbol (suprotno važećoj svetskoj hermofroditskoj modi)" koji kroz svoj život nosi "breme južnosrbijanskog genotipa, kao i prkosnu sigurnost koja izbija iz njenog inspirativnog izgleda" (str. 110). I ona je, to jest Ceca, imala težak život, baš kao i Madona, pa joj se, zato, svašta može oprostiti, računajući i brak sa, "blago rečeno, kontroverznim Arkanom, te još uvek nedovoljno objašnjeni kontakti s Legijom i Zemuncima" (isto). I tako dalje.
5. Harija Kalahana, pak, poznatog i kao prljavi inspektor Hari, Ivanović naprosto obožava i to iz više razloga: najpre, Hari deluje u svetskoj prestonici homoseksualizma (o užasa!), to jest San Francisku (str. 156), a da mu se, u međuvremenu, niko nije prikrao s leđa (što je za pohvalu), a potom i zato "što rizikuje sopstveni život i hvata opasnog ubicu" (isto), no "tada sistem stupa na scenu u svojoj najapsurdnijoj mutaciji: ubicu puštaju na slobodu (sistem ubicu pušta na slobodu – prim. I. M.) jer su njegova prava ugrožena!". Znak uzvika, kraj navoda. Hari, dakle, malo nije poštovao tamo neke procedure, tamo neke norme, malo je povredio nečija prava i sada je sistem stupio na scenu i rasturio naš pravednički gnev. Ivanović, najpre, kao da ne razume da je upravo Hari simbol onoga protiv čega se, inače, (autor) bori, naime simbol individualizma, pojedinac koji ima mogućnosti da se suprotstavi sistemu. Potom, Ivanović, kao supstancijalista, potpuno ignoriše formalne pretpostavke savremene zajednice. Njegovo će se nezadovoljstvo obrušiti na liberalne režime kao na režime koji uspostavljaju uslove mogućnosti postojanja upravo različitih supstanci, bez dominacije jedne, recimo protestantske, ili pravoslavne. Najzad, ideja ljudskih prava, odnosno ideja suverenog pojedinca, mogla je da se pojavi tek sa početkom slabljenja narodnog, pa potom i državnog suvereniteta, što, dalje, implicira liberalno ustrojstvo političke zajednice u kojem je pojedinac, a ne kolektivitet, nosilac suverenosti, od čega se desničari ovdašnji brane kao đavo od krsta. Zato im je mrska i ideja o tome da bi homoseksualcima mogla biti priznata građanska prava koja oni, to jest heteroseksualni građani, već uživaju, a što bi značilo da drugi, sa velikim početnim D, ulazi u zabran što ga čvrsto drži kolektivno sopstvo koje počiva na binarnim opozicijama: podele na prijatelje i neprijatelje, na žene i muškarce, na normalne i nenormalne (među koje spadaju i pederi) upravo su konstitutivne za desni pogled na svet. Da bi se bilo desničarem u Srbiji, mora se misliti u kolektivnim kategorijama.
6. Fantazam autentičnosti još jedno je opšte mesto pogleda zdesna. Izrazito je inspirativno mesto na str. 117: "Srbija je značajna država vizantijsko-pravoslavne civilizacije, dok se većina drugih država u okruženju nalazi na kulturnim marginama svojih velikih svetskih civilizacija. Kao takva Srbija ima originalnu i autentičnu kulturu..." Ako zanemarimo tu nejasnost u čemu je originalnost i autentičnost srpske kulture ako ona pripada "vizantijsko-pravoslavnoj civilizaciji", i ako poštedimo autora nezgodnih pitanja o tome šta bi imala biti "vizantijsko-pravoslavna civilizacija", ostaje ovo upravo savršeno mesto o tome kako se većina zemalja u okruženju nalazi na kulturnim marginama civilizacija kojima pripada. Odbrana autentičnosti izražava žudnju za bivanjem u centru koji, kao centar, isključuje ono što se nalazi na margini. I tu ne pomaže nikakav dekonstruktivni pristup jer on podrazumeva teorijski, samorefleksivan zahvat koji u pitanje dovodi autentičnost samu, ispostavljajući je kao puki konstrukt bez ikakve nužnosti, a često i bez ikakve opštosti. Tu, najzad, dolazimo do samog pojma kulture.
7. Zašto baš kultura? Zašto bi kultura sada Srbiji bila toliko važna? Pa zato što ništa drugo nije preostalo. (Nije preostala ni kultura, barem ne ona, "autentična", ali desnoj misli to niko nije saopštio.) Način na koji Ivanović želi da afirmiše autentičnu srpsku kulturu neodoljivo podseća na isti Krležin usklik koji je u hrvatskoj kulturi, svojevremeno, hteo da pronađe pandan srpskim topovima. Kada ništa više ne preostane, kada se sve ostalo razori, onda zaista više nema izbora, onda je još samo kultura tu. U međuvremenu Ivanović na više mesta otkriva toplu vodu primećujući da su pojmovi "kultura" i "civilizacija" bliski, te da pojam kulture sve više poprima obeležja pojma civilizacije, čime hoće reći da kultura nije, naprosto, puka partikularna tvorevina, već da svaka kultura, dostojna toga imena, mora moći u sebi da nosi upravo univerzalne učinke. Ali to je opšte mesto kulturoloških studija. Utoliko Ivanović opet upada u pojmovni haos kada govori o "agresiji multikulturalizma" (str. 11), opet ne shvatajući da i sam drži poziciju multikulturalizma, da i sam brani partikularnost kulture kroz njen jezik, njene običaje, njenu "autentičnost". Insistirajući na partikularnim (srpskim) vrednostima, supstantivirajući ih kao neupitne konstante, on im, zapravo, oduzima univerzalistički potencijal, on ih lišava mogućnosti za koje se, na drugim mestima, zalaže. Utoliko nije najproblematičnije kada Ivanović pogreši pa kaže da je Monmartr pariski trg (str. 23) (nije trg nego je brdo), nego je opasan dodatak koji kaže da takvih trgova postoji na hiljade u Evropi. Ne, ne postoji hiljade takvih trgova u Evropi. On je jedan i jedinstven, baš kao što su jedinstvene one šajkače i oni opanci, ali nije autentičan, kao što to nisu ni šajkače i opanci, jer autentičnost jeste ona vrsta prilepljenosti za sopstveni identitet, supstancijalna prilepljenost, koja ne dopušta mnoštvo perspektiva, mnoštvo mogućnosti, mnoštvo supstancija. Autentičnost ne dopušta igru oblika.
8. Agresivni antikomunizam koji relativizuje i poništava antifašizam, i u isto vreme služi za premeštanje predmeta kritike, naime kao krivca za loš položaj Srbije Ivanović pronalazi u titoizmu i titoističkom nasleđu, pa će, tako, progovoriti o "terorističkom skupu na brdu iznad Jajca" (str. 38), misleći na zasedanje AVNOJ-a. U međuvremenu se Milošević Slobodan, kao jedan od mogućih uzročnika čabra u kojem se nalazi Srbija, ne pominje nijednom.
Lakoća kojom Ivanović ispisuje i najotužnije banalnosti prestaje da bude smešna onog časa kada progovore učinci banalizovanja javnog prostora. I ova knjiga opsenjuje prostotu svojim jednostavnim jezikom i svojom "razumljivošću" (ništa, naravno, nije razumljivo u ovoj knjizi), time što uspešno pribira sva moguća opšta mesta kojih je autor uspeo da se doseti. Banalnost je, međutim, ne samo neuništiva kao plastična boca nego je u jednakoj meri i opasna. Slušajući Ajhmana u Jerusalimu, Hana Arent je progovorila o banalnosti zla. Lako bi se, međutim, posmatrajući Srbiju u poslednjih dvadesetak godina, ta formula mogla preokrenuti, pa bismo, sada, imali prilike videti šta znači i zlo banalnosti: proizvoljan, neodgovoran, na fantazmu utemeljen diskurs koji draška primitivne porive kolektiviteta uterujući ga u tor tuposti, beznađa i besmisla.


Ivan Milenković

29.02.08 Večernje novosti

U NEOBIČNOJ knjizi eseja "Kultura i identitet - pogled zdesna", u izdanju "Nove srpske političke misli", Igor Ivanović analizira kulturnu politiku u poslednjih sedam godina i daje niz predloga kako da se kulturom oživi uspavana privreda u Srbiji.
Ivanović, koji je napisao i roman "Žestoki momci" i zbirku pripovedaka "Bitka na sredini terena", govori da su kulturni spomenici potencijalne "fabrike", a da su šajkače, opanci i ajvar ono po čemu će nas u svetu najbolje prepoznati.
Predstavljajući ovu knjigu, dr Leon Kojen je naglasio da autor sistematski povezuje opasnosti od političkog i kulturnog mondijalizma, koji potiču iz istog socijalnog i kulturnog korena.
- Kod nas je neprikosnoveni komunizam zamenjen sumnjivim mondijalizmom - smatra Kojen. - Danas, kada se sve čini da se Kosovo i Metohija odvoji od Srbije, pitanje ko su politički mondijalisti ovde je više nego aktuelno.
Dramski pisac Duško Kovačević je rekao da je autor u dvadesetak poglavlja pokušao da uspostavi izuzetno bitnu vertikalu kulture i identiteta.
- Parafrazirajući Prusta, mislim da bi ova knjiga trebalo da se nazove "U potrazi za izgubljenim identitetom" - nastavio je Kovačević. - Konačno moramo da shvatimo da je kultura jedan od osnovnih stubova države. Ova knjiga je povod da ponovo progovorimo o našoj tradiciji.
D. B. M.