Zapad i okupacija

neracija, Ivanović misli na „čitav niz generacija odraslih u ideološkoj matrici titoizma i stasalih kroz kompaktni i široki jugoslovenski kulturni prostor“. U užem smislu, to su „generacije iz jugo-srpskog kulturnog prostora, prvenstveno iz Beograda“. Upravo na njih (ili nas) Zapad je, pored „meke okupacije (popularnom kulturom)“ primenio i „onu tvrdu; militantnu, i zato što je samo prema nama sprovodio drugačiju, agresivnu i često diskriminatorsku politiku“.
Među ostalim jugoslovenskim narodima, jedino se Srbima desio „nagli, kopernikanski obrt između našeg prozapadnog vaspitanja podignutog na zapadnoj popularnoj kulturi i kasnije odmazde sankcijama koju je sprovodila zvanična politika zapadnih država“. Sve to skupa stvorilo je „u našim srcima gorki osećaj izneverenosti, a kod mnogih od nas i izdaje“.
Ivanović nastavlja, ne štedeći ni svoju, ni slične generacije, koje trenutno zauzimaju vodeće pozicije u ovoj državi. „Zauzimajući kao generacija prirodnim putem institucije, osvajajući javni i medijski prostor, gospodareći ekonomijom i kulturom, diktirajući javni ukus i proizvodeći nove navike, naše pokolenje je na javnu scenu popelo i sopstveno idolopoklonstvo. A mi smo – ruku na srce – ta generacija koja je od Zapada stvorila zlatno tele: idola kome se nekritički klanjamo i kome se neprestano prinose žrtve.“