09.01.10
Mir, kao i rat, počinje u nama
Vlado Ilić „Kultura konflikta”
Da li je sukob sastavni deo naše kulture, zašto je blagostanje najvećih zemalja zasnovano na ratu i uništenju drugoga, koliko je svaki konflikt kultura koji se dešava oko nas ogledalo konflikta unutar nas i šta su o tome mislili filozofi i žrtve Staljinovih i drugih užasa
Paradoksalno, svaki konflikt predstavlja približavanje, i to intenzivno približavanje. Svojom neminovnošću primorava nas da se suočimo i izložimo jedan drugom, kaže Vlado Ilić, psihoterapeut i pedagog, koji živi i radi u Nemačkoj. Ilić je nedavno u Beogradu predstavio svoju knjigu „Kultura konflikta”, koju je objavila „Paideja”.
Vlado Ilić konflikt posmatra kao sastavni deo naše kulture, međutim, naglašava da odbijamo da sagledamo suštinu sukoba i da zatvaramo oči pred činjenicom da je materijalno blagostanje najrazvijenijih industrijskih zemalja sveta zasnovano na ratu i ratnoj industriji.
– Naša istorija zasniva se na veličanju velikih vojskovođa, onih koji su ubili mnogo ljudi. Sva patrijarhalna, „jang”društvena uređenja zasnovana su na ratu, uništenju drugoga, socijalnoj hijerarhiji i povlašćenom odnosu manjine, neravnopravnosti žena... i sva su imala sistem novca kao i mi danas: zasnovan na hijerarhiji, centralizovanosti i monopolizmu, na ograničenosti. Tako, na primer, na prvom mestu po profitu u Nemačkoj nije automobilska, već ratna a najveći proizvođač nagaznih mina u svetu je Švajcarska – kaže Ilić za naš list.
Kada sve to imamo u vidu, prema rečima našeg sagovornika, dolazimo do zaključka da je konflikt sastavni deo naše civilizacije. Ali iako se s konfliktom gotovo svakodnevno susrećemo, na njega vrlo često gledamo kao na nešto remetilačko i negativno, pokušavamo da ga ignorišemo, zaobiđemo ili izbegnemo. S tim u vezi ističe da što se više izbegava spoljni konflikt tim više narasta onaj unutrašnji.
– Koliko god ponekad bio izlišan i apsurdan, konflikt je često neminovan, neizbežan. On je sastavni deo našeg života i njegove uzroke i rešenja nećemo moći pronaći nigde izvan nas, nego duboko u nama. Svaki konflikt kultura koji se dešava oko nas ogledalo je konflikta unutar nas. Mir, kao i rat, počinje u nama – objašnjava Ilić.
On i na polju porodice uviđa konflikte, koji su u stvari nerešeni ostaci prošlosti. Mnogi od njih imaju veze s konfliktom, traumom ili ratnim stradanjem naših predaka. Na svaki način pokušavamo da ih zataškamo.
Takvo zataškavanje tipično je i za naše podneblje, gde je postojao pokušaj da se na starim konfliktima izgradi nešto novo.
U radu sa ljudima Vlado Ilić pokazuje da je ljubavno partnerstvo prvo suočavanje sa nečim drugačijim, sa razlikama u drugom i mogućnostima da je nešto dobro vezano i za različitost. Slepa ljubav vodi nas u ciklična ponavljanja, otvara sumnje i razočaranja.
– Kada prođe vreme zaljubljenosti u kojem slepa ljubav ne dozvoljava čak ni da vidimo voljenu osobu, a kamoli da se s njom suočimo, na površinu počinju da izbijaju prve netrpeljivosti i postaju sve jače. A šta nam kod voljene osobe zapravo najviše smeta? Naše sopstvene tamne mrlje, uglavnom nasleđene, ali takođe vrlo često potvrđene nametnutom ili „naučenom“ strukturom ponašanja u našem sadašnjem životu. Svako ljubavno partnerstvo predstavlja veliku šansu i mogućnost. Mogućnost da uz pomoć voljene osobe dotaknemo one sfere koje dotad nikako nismo bili u stanju ni da pogledamo, a kamoli da se s njima sučelimo. Pri tome, konflikt nam omogućava suočavanje ne samo sa onim s kim smo u konfliktu, nego i s nama samima, s tamnim, tajnim stranama vlastitog bića koje nam se, kao ogledalo, kezi kroz prisutnost osobe s kojom smo se sukobili – zaključuje Ilić.
– Ljudsko biće nije izdvojeno, nije subjekt po sebi, već je deo konfiguracije odnosa, stvara se i razara u relacijama sa drugima – smatra Goce Smilevski, makedonski književnik, koji ima internacionalnu karijeru već od romana „Razgovor sa Spinozom. – Otud, može da se kaže da je svaki konflikt izazov za dublje poniranje u sebe, za prevazilaženje svojih slabosti, i pomoć da to isto postignu i oni sa kojima stupamo u konflikt. Naravno, to je tako samo ukoliko se u prevazilaženje konflikta upustimo na vreme, dok posledice od njega nisu nenadoknadive. Jer, šta je sa konfliktima koji iza sebe ostave pustoš i nenadoknadivi gubitak? Čemu oni služe? Ako postoji jedino ova realnost, onda smo mi ovu planetu, sa svojim krvavim konfliktima, pretvorili u jednu užasavajuću klanicu, prostor gde smisao nestaje.
Smilevski veruje da svaka radost i svaki bol dobijaju svoj pravi smisao tek u trenutku kada onaj koji se radovao i koji je stradao nestane sa ovog sveta, u večnosti: I tu sumnju i tu veru, na različiti način ispoljene i u različitom stepenu izražene u svakom ljudskom biću, savršeno je izložio Kolakovski u svojoj knjizi „Metafizički užas”. Ali, osim što sva ta patnja ima svoj smisao u večnosti, koji je njen smisao u konačnosti?, pita se on, navodeći reči Nine Berberove, koja je u svojoj autobiografiji „Kurziv je moj”, o stradanjima ruskih pisaca pod Staljinom, rekla da su njihova stradanja užasna, ali da je daleko strašnije ako ta stradanja ne probude svest o njima. „Odsustvo saznanja još je strašnije od samog stradanja”, citira Smilevski Berberovu.
– Ali, koliko ljudi čita memoare Karla Štajnera i Nadežde Mandeljštam, pisma Arijadne Efron, ili priče Varlama Šalamova, koliko ljudi čita svedočanstva o stradanjima na Balkanu ili u Indoneziji, nasuprot onih koji čitaju trilere Grišama, horore Stefani Majer, kvazialhemijske tričarije Koelja i kodove Brauna? Čini mi se da smo, bar kao čitaoci, zaboravili stradanja drugih, sada i u prošlim vremenima. I, ako smo ih zaboravili, jesmo li zaslužili ovu našu jeftinu sreću? – ostaje zapitan Smilevski.
Konflikt, kao mogućnost da se ostvari dublji dodir sa sobom, kao i sa drugima, Srđan V. Tešin, naš poznati književnik mlađe generacije, posmatra i kao rat:
– Ako konflikt posmatramo kao rat, u filozofiji mračnog Heraklita, da krenemo od najranijih vremena teorijskog promišljanja, rat je opšti, univerzalni princip. Pošto sve funkcioniše na osnovu tenzije u sebi, onda je rat, kao suprotnost miru, uslov jedinstva svake pojedinačne stvari. Zbog toga Heraklit i kaže u jednom važnom fragmentu da „rat jeste otac sviju i car sviju”. Rat, po ovom presokratovskom filozofu, predstavlja univerzalan i nužan princip u prirodi, koji je istovremeno i uzrok nužne socijalne diferencijacije, jer od ishoda rata zavisi ko će biti slobodan čovek, a ko rob, ko će postati bogat od stečenog plena, a ko siromah. Ali rat je i metafora za lično herojstvo. Čini se da je ovo poslednje – ko će na koncu ispasti heroj, a ko kukavica, duboko usađeno u ljudski genom: oduvek su u istoriji oni koji su zagovarali rat imali status polubožanstva, za razliku od onih koji su odbijali da se priklone nasilju i koji su zbog svog mirotvorstva često stradali. Čak su i mudraci poput Heraklita i Sokrata bili aristokrate-ratnici – objašnjava Tešin, uz napomenu:
– S druge strane, ako samo letimično bacimo pogled na osnove judeo-hrišćanske religije, u njoj ćemo bez po muke pronaći seme svih konflikata u svetu: od arhibratoubistva do novozavetnog stradanja Božjeg sina zbog grehova ljudi. Dakle, jednom rečju, razumljivi su pokušaji filozofa i teologa da otkriju poreklo zla u svetu. Štaviše, često i filozofski sistemi ili religijska verovanja generišu, podstiču ili opravdavaju konflikte. S obzirom na to da čoveka čovekom, za razliku od životinje, čini njegova sumnja u ispravnost postupaka koje čini ili ne čini, neodrživ je svet bez konflikata. Unutrašnja borba, konflikt sa samim sobom, ono je što nas kao ljude pokreće: jedne da čine zlo, a druge da se protiv zla bore. Rat je, najprostije rečeno, permanentno stanje čovekovog bivstvovanja, bilo da je reč o ratu sa drugim ljudima ili sa demonima u sopstvenoj duši – zaključuje Tešin.
-------------------------------------------------------------
„Čista” savest kao podstrekač sukoba
Zanimljiva je tvrdnja Vladimira Ilića da je dobra i „čista” savest osnovni pokretač rata, jer nas ona sprečava da sagledamo širu istinu:
– Savest ima jednu osnovnu funkciju. Ona nas vezuje za našu porodicu, za našu grupu, za naš narod. Čim spoznamo da nam je ugrožena pripadnost vlastitoj porodici ili narodu odmah nam se javlja „loša” savest. A ako možemo da se ponašamo tako da nam je osigurana pripadnost našoj porodici, narodu, onda imamo dobru, čistu savest. Pogledajmo narode koji ratuju, kao što je to bio slučaj na tlu bivše Jugoslavije: Srbi su bili u konfliktu s muslimanima, Hrvatima, Slovencima... Svaka nacija vodila je rat ispunjena osećanjem dobre savesti, svaka za sebe. Svaka ponaosob imala je dobru savest. Odakle im energija? Odakle su crple energiju za takav konflikt? Iz „dobre”, „čiste” savesti, i zbog toga težim da pomognem ljudima da prevaziđu nivo „čiste savesti”, gde su loši uvek na drugoj strani.
Marina Vulićević
