03.11.05
O kulturi i turizmu
Vesna Đukić-Dojčinović
Baština kao atrakcija
Ono po čemu se jedna zemlja razlikuje od ostalih su sve one specifične lokalne kulturne vrednosti koje ne postoje nigde drugde
Profesor dr Vesna Đukić-Dojčinović bavi se kulturom na drugačiji način. Moglo bi se reći da je u svom radu spojila kulturu, turizam, ekonomiju... NJena specijalnost je kulturni turizam, pojam koji uglavnom zbunjuje ljude. Kod nas, ne i u svetu. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala na menadžmentu u kulturi na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Profesor je menadžmenta u kulturi i kulturne politike na ovom fakultetu. Na Univerzitetu umetnosti u Beogradu predaje kulturni turizam i kulturnu politiku na Multidisciplinarnim međunarodnim poslediplomskim studijama, a studentima turizmologije na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu menadžment u turizmu.
Autor je četiri knjige: „Seoski turizam u Srbiji”, „Pravo na razlike selo – grad”, „Tranzicione kulturne politike” i nedavno „Kulturni turizam”, u izdanju beogradskog „Klija”.
Kulturni turizam, šta je to?
– Najkraće rečeno, kulturni turizam je kretanje turista ka kulturnim aktrakcijama. Istraživanja pokazuju da je sve veći broj turista motivisanih kulturom i njenim vrednostima. Sa stanovišta menadžmenta, kulturni turizam je osmišljeno upravljanje kulturnim resursima tako da se zadovolje potrebe turista, ali i da resursi ostanu očuvani za buduće generacije. Ali, ključno je pitanje ko njima upravlja? Za sada, na globalnom planu nije uspostavljeno neophodno partnerstvo turističkog i kulturnog sektora. Međutim, postoje primeri pojedinačne uspešne saradnje, kao u projektu „Ulica otvorenog srca” koji je zaživeo u Beogradu.
U recenziji Vaše knjige piše da postmoderni turista traži life-seeing, iskustva, dok je koncept sight-seeing ili razgledanje, prevaziđen. U čemu je razlika? Kako se to uklapa u upoznavanje kulturnih vrednosti?
– Današnji turista želi da učestvuje i da se uključi u stvarni život zajednice koju poseti, da oseti atmosferu, jer jedino tako može da ponese doživljaj koji se pamti. Sve to podrazumeva koncept life-seeing – „gledanje života”. Sight-seeing, nekada vodeći element kulturnih turističkih kretanja, popularno razgledanje znamenitosti i lokaliteta uz predavanje vodiča koji ispriča gomilu činjenica, a slušalac ih zaboravi za pola sata, danas je izgubio svoju moć. Turista se više ne zadovoljava samo jednostavnim statističkim podacima ili muzejskim eksponatima. Kada je u gradu, on traga za novim iskustvima i doživljajima, a u selu, umesto u hotelima, boravi u domaćinskim kućama i upoznaje stvarni život domaćinstva, kao i čitave lokalne sredine. Upravo je to najsloženije polje delovanja turističko-kulturne animacije.
Zašto se seoski turizam uvek reklamira hlebom i kajmakom, a gradski muzejima i pozorištima?
– Zato što su upravo to specifičnosti života u gradu odnosno selu! Ali samo njihovo postojanje ne znači ništa. One treba da budu uključene u ponudu tako da probude interesovanje turiste i da ih on neposredno doživi. Na primer, onaj ko upravlja razvojem seoskog turizma i želi da se reklamira hlebom i kajmakom, mora da omogući posetiocu da stvarno vidi proizvodnju ovih namirnica pa i da učestvuje u njoj, a ne da ih predstavlja kao tradicionalne i sve češće stereotipne vrednosti. Veći problem je što se grad i selo jedino time reklamiraju! Nedostaje bogatstvo i raznovrsnost ponude iako ima mnogo potencijala za različite tipove turista koji imaju i drugačije prohteve. Ali za to je neophodno ispitivanje i istraživanje njihovih potreba čega, takođe, nema kod nas, kao što ne postoji ni osmišljena strategija upoznavanja naše kulturne baštine.
Gde onda leže potencijali kulturnog turizma kod nas?
– Sunce, pesak, more i planine postoje u mnogim državama sveta. Međutim, osobenost turističke ponude svake nacije, regije ili lokalne zajednice jeste prepoznatljivi kulturni identitet. Ono po čemu se jedna zemlja razlikuje od ostalih su sve one specifične lokalne kulturne vrednosti koje ne postoje nigde drugde. Na primer, pored naših pojedinačnih spomenika kulture tu je i lokalni folklor, muzika, igra, običaji, verovanja, kultura odevanja, ishrane i stanovanja, zanatstvo, način spravljanja rakije, vina, poljoprivredni poslovi, prirodno bogatstvo, naša flora i fauna, etno-sela, zavičajni i specijalizovani muzeji ili manifestacije poput Dana evropske baštine, Bemusa, Belefa, filmskih festivala...
Da li to znači da su lokalni stanovnici najbolji turistički vodiči?
Sigurno! Oni su istinski baštinici kulturnog nasleđa u svom mestu, a ne država. Problem je u tome što je lokalno stanovništvo izgubilo osećanje da ima tu važnu ulogu. A niko bolje ne poznaje mitove, legende, prošlost i savremeni život u jednom mestu od onih koji tu žive.
Šta se može smatrati kulturnom atrakcijom?
– Kulturna atrakcija za turistu je kulturna baština ili nasleđe prošlosti, podjednako materijalne i duhovne prirode, ali i savremena kulturna i umetnička produkcija. Važno je znati da turista želi da vidi nešto novo i drugačije, nešto čega nema u njegovoj zemlji. Najatraktivnije vrednosti jednog grada nisu dela inostranih autora u muzejima, već galerije sa platnima domaćih slikara, tradicionalna arhitektura i atmosfera na ulicama gradova i sela koja se ne može naći na drugom mestu u svetu. Zato, kad turista dođe u Beograd ili neki drugi veći grad u Srbiji, neće otići u Mekdonalds, već u Skadarliju, na Kalemegdan ili Nišku tvrđavu. A sa znamenitostima i specifičnostima jednog mesta posetioca će najbolje upoznati lokalno stanovništvo.
Jelena Nikolić
