Kutija od orahovog drveta

13.09.03

Na početku svog novog romana "Kutija od orahovog drveta", koji je objavila Književna opština Vršac, Nikola Milošević (1929) kaže: "U ovom romanu i ima i ono što je bilo i ono što nije bilo. Ono što nije bilo, moglo je biti. A ono što je bilo, bolje da nije bilo".
U ovoj mudroj knjizi, koja se čita u jednom dahu, s prof. Miloševićem, autorom romana "Niti Miholjskog leta", razgovarali smo u starom beogradskom restoranu "Zora".

- Moto Vašeg novog romana glasi: "Bilo je i nije bilo – bolje bi bilo da nije bilo". Ima li u ovoj poruci kajanja zbog učinjenog?

– Drugi deo ove rečenice koju ste naveli podrazumeva, svakako, kajanje zbog onog što je moj glavni junak u životu činio, pre svega kajanje zbog toga što nije bio u stanju da odoli svojim erotskim porivima. Moj junak je zamišljen kao neko ko ima kritičko odstojanje prema sopstvenim porivima, tako da će na završnim stranicama romana doživeti neku vrstu sloma, koja samo potvrđuje njegov pesimistički pogled na svet.

- Ovo je ispovest, kažete u romanu, o onome o čemu bi trebalo ćutati. O tamnoj strani duše. Zašto ste odlučili da progovorite i o onom najintimnijem?

– Reč je, zapravo, o onom što je najintimnije za mog glavnog junaka i o čemu se on tek posle mnogo godina, pošto se radnja knjige odigrala, odlučio da progovori. Ta tamna strana duše, o kojoj je reč, dvostruko je bila pogodna za književno oblikovanje. S jedne strane on odgovara tom opštem pesimističkom tonu kazivanja, a s druge strane, to kazivanje unosi jednu vrstu dramske napetosti.

Gašenje erotskih poriva

- Glavnog junaka Tomislava Majstorovića, diplomiranog psihologa, intelektualca, ne interesuje ljubav. Njega uzbuđuju samo susreti i bliski dodiri sa nepoznatim ženama. Ima li u tome nastranosti?

– Ne znam da li je nastranost najpreciznija reč u ovom slučaju, ali moja namera svakako je bila da za mog junaka odaberem jedan vid strasti koji korenito odstupa od prihvaćenih društvenih i moralnih normi. Zato sam i zamislio književni lik intelektualca koga ne samo da ne uzbuđuju ni šarm, ni lepota devojaka i žena, nego, naprotiv, mogu samo da oslabe ili sasvim ugase njegove erotske porive.

- Jedno poglavlje se zove "Zapis o parapsihologiji". Otkud parapsihologija u Vašem romanu?

– Parapsihološka tema ugrađena je u moj roman zato da se pomoću nje potkrepi gledište i, ujedno, poruka glavnog junaka da je predodređeno sve ono što u našim životima biva. Postojanje takozvane prave prekognicije potkrepljuje se najpre ličnim iskustvima mog junaka, potom kazivanjem Rusa Ivana Nikiforoviča o čudesnim moćima svetog Serafima Sarovskog i najzad primerima iz parapsihološke literature. Na osnovu svega toga, moj junak zaključuje, inspirišući se pitagorejcima, da su naši životi samo niz tačaka preseka spoljašnjih i unutrašnjih nužnosti.

- Ovo je istovremeno i roman o jednom represivnom vremenu, kada su u ime ideologije činjeni najstrašniji zločini.

– U političkoj ravni romana glavnu ulogu igraju kazivanja već pomenutog Rusa Ivana Nikiforoviča o vremenu Oktobarske revolucije i oca glavnog junaka o građanskom ratu četnika i partizana sa osvrtom na doba vladavine Josipa Broza. Opsednut svojim erotskim porivima glavni junak isprva sva ta saznanja drži na ivici svog duhovnog vidokruga, da bi ona došla u središte njegove pažnje tek onda kada popusti stega erotskih poriva.

Opstajanje u represivnim režimima

Jedan od saveta za opstajanje u svakom vremenu, i svim režimima, glasi: "Dobro poživi ko se dobro sakrije".

- Da li se čovekom može nazvati neko ko čitav život otćuti i nikada se ni o čemu ne izjasni?

– Dobro poživi ko se dobro sakrije rekao je, u svoje vreme, Rene Dekart. U tome otac glavnog junaka vidi najbolji recept za opstajanje u represivnim režimima. Međutim, da i to nije neko spasonosno rešenje vidi se po tome što ta mudrost nije usrećila oca glavnog junaka koji će pod njenim teretom, sa drugim infarktom, otići na drugi svet.

- U romanu se vodi i jedna vrlo zanimljiva rasprava o postojanju Boga. Ima li odgovora na ovo večito pitanje?

– Za osnovnu religijsko-filozofsku dilemu glavnog junaka, i ujedno romana u celini, ključno je opredeljenje između gledišta Lava Šestova da Bog može da učini čak i to da ne bude ono što je bilo, i Hana Jonasa koji smatra da posle Aušvica imamo samo jednog nemoćnog Boga. Na kraju, da bi ovu nedoumicu razrešio, glavni junak piše jedno imaginarno pismo pokojnom Ivanu Nikiforoviču i moli ga da tamo negde, u rajskim predelima, nađe svetog Serafima Sarovskog i pita ga koji je od ove dvojice mislilaca bio u pravu.

Zoran RADISAVLJEVIĆ