01.01.00
Politika11.11.1999. Miholjsko leto Nikole Miloševića Nostalgija za beskonačnim"Ako nema ničega ovde dole, nema ničeg ni tamo gore", poručuje nenadmašni istraživač književnosti, filosof i akademik u svom romanu prvencu, u potrazi za smislom, kako bi se negde i nekako našao daleki znak nečega što nije od ovoga sveta
Već prvim metafizičkim akordom još u posveti, citiramo: "Zoranu Živkoviću, ovu knjigu o onom što nadilazi našu moć razumevanja", Nikola Milošević uvodi čitaoca u svet svog prvog, a kako je pre neko veče na promociji u Kulturnom centru Beograda obećao, i jedinog romana - "Nit miholjskog leta" - ostajući od prve do poslednje stranice veran svom utemeljenom filosofskom poimanju sveta, u kome melanholija ima uzvišeno mesto.
Može li se nešto drugo očekivati od ukletog intelektualca, filosofa, književnika, kritičara, akademika i omiljenog profesora teorije književnosti, sa čijih se predavanja nije bežalo? Naročito ne sa časa kada se učio - Dostojevski.
To veče profesor je polagao ispit pred nekadašnjim studentima, već "overenim" književnim kritičarima u kulturnoj javnosti, u prisustvu brojne publike, na promociji koja je, neočekivano, protekla u veseloj atmosferi, mada nije prošla ni bez sitnih žaoka.
Prikriveni mistik
Priznajući da nije verovala da će doći veče kada će govoriti o knjizi nekadašnjeg profesora, Tatjana Rosić je rekla da je on trajno opsednut prolaznošću vremena i nostalgijom za beskonačnošću, što se ispisuje i u podnaslovu knjige, kao putokaz čitaocu. I ovo delo ona doživljava kao prikriveni misticizam čoveka i pisca koji pokušava da mistično osećanje sveta savlada, zarobi i pripitomi jednim pseudorazumom.
Priča romana je svojevrsna reminiscencija intelektualca iz provincije, obuzetog potrebom da svede život i svoja iskustva, i odredi odnos između slučaja i predodređenosti. Knjiga je pisana konvencionalno, primetila je, a svaki ispisan red za Tatjanu Rosić je samo potvrda onoga što je naslućivala još u studentskoj klupi, a sada je to i javno izrekla:
- Milošević je, u stvari, jedan ateistički mistik!
- Optika u mom romanu je agnostička, nema traga tom ateističkom misticizmu za koji sam optužen, a stil je konvencionalan, naravno, sa stanovišta vaših postmodernista kojima je i Kafka po potrebi humorističan pisac - uzvratio je autor. - Svejedno je koju će konvenciju pisac izabrati, važno je šta će od nje učiniti.
Da se veče ne pretvori u čas književnosti pripomogao je uravnotežen i odmeren Gojko Božović za koga je izlaženje romana - za čije su se objavljivanje pobrinuli "Stubovi kulture" - bilo neminovno, koliko i nužno. Da se rađa knjiga on je naslutio još među mnogim ranije ispisanim radovima, posebno u "Ogledima iz antropologije", u kojima su se začele prve niti romana. Misli su već imale svoju filosofsku obradu, nedostojala im je samonaracija uvijena u fabulu pa da stanu među korice romana.
Pronicljivo svedočenje
Knjiga je poziv na misaono razumevanje već utemeljenih saznanja koja staju pod jedan veliki luk - od Hegela do Habermasa, od Kanta i Marksa pa sve do recimo Hane Arent. To je jedno pronicljivo svedočenje kome ne nedostaje i briga za stil i melodiju teksta, ocenio je Božović.
I šta reći još o zakasnelom spisateljskom porivu nenadmašnog istraživača književnosti, čiji je roman sam po sebi jedna vrsta "potrage za smislom, pokušaj da se negde i nekako nađe makar daleki znak nečega što nije od ovoga sveta".
Ali, ne zavaravajmo se, opominje autor: "Ono što nadilazi stvari ovog sveta mora imati neograničenu moć, pa ako se pokaže da te moći ovde na zemlji nema, nema je onda ni tamo gore na nebu, odnosno nema je nigde".
Ako, zaista, poverujemo da nema ničega ovde dole, ako nema ničega ni tamo gore, u šta nas uverava Nikola Milošević, nije li nam unapred oduzeta nada da krenemo u sopstvenu avanturu traganja za smislom. Ili, je to, možda, poziv na pobunu i sumnju?
D. Bukumirović
