01.01.00
Politika
02.08.2002.
NOVI ROMAN VOJE ČOLANOVIĆA
Slojevi prošlosti
Roman "Lavovski deo ničega" objavila "Narodna knjiga"
Oslanjajući se na činjenice svakidašnjeg, na događaje koji su svakome od nas mogli da se dese ali od kojih strahujemo, jedan od vodećih srpskih romansijera Voja Čolanović, napisao je knjigu "Lavovski deo ničega". Roman, objavljen u ediciji "Alfa" beogradske "Narodne knjige", pored neobičnog ali vrlo lepog naslova ima sasvim čudni podnaslov - Jedna unatražna priča.
Vasa Pavković, književni kritičar i urednik u "Narodnoj knjizi", Čolanovićev, inače sedmi po redu, roman objašnjava potrebom junaka da se, od današnjih dana, vraća u prošlost, sve do revolucionarne ali suštinski tragične 1968. godine, "jedne od najvažnijih u istoriji 20. veka". Voja Čolanović, u tri poglavlja, poput arheologa skida te slojeve prošlosti, prepušta ih junakovim razmišljanjima i ocenama, sposobnostima i osećanjima, pri tom negujući jedinstveni jezik i stil.
Baš zbog tog stila, poput Borhesa, smatra Pavković, Čolanovićev roman "Lavovski deo ničega" nudi uživanje i čitaocima bestselera, ali i onoj čitalačkoj eliti koja idući tragom piščeve rečenice nalazi zrna antičke književnosti, istorije umetnosti, istorije sveta... Ovim duhovnim prizivanjem svetske i srpske književnosti i umetnosti, Čolanović, čija se knjiga već nalazi među deset najčitanijih u beogradskim knjižarama, pruža retke trenutke radosti u odgonetanju tih zagonetki. Voja Čolanović o svom delu ne želi mnogo da govori jer, kao i mnogi drugi pisci kako kaže, ume da kaže sve o građi koju je koristio, ali ne i o onome što predstavlja "samu ravan epifanije, otkrivenja" kada je reč o "bogomdanom trenutku" organizovanja te građe. Čolanović samo dodaje da je naslov "Lavovski deo ničega" smislio pre više od deset godina i da ga je on vukao da ispiše ovakav roman. Poznati pisac samo napominje da lavovski deo ničega može biti za nekog čitaoca i "manji deo nečega", baš kao što su i događaji iz 1968. godine, na primer, bili veliki primer gašenja jedne planetarne energije...
A. C.
01.01.00
Blic
02.09.2002.
Voja Čolanović: Moja romansijerska tehnologija pomalo podseća na rad finišera za asfaltiranje. Ono što ostaje ispod i iza pregolemog a sporog valjka, gotovo je i ne sme se dirati. Pesnik je svestan obilja sabijenog u malome
U malome se i veliko odslikava Posle izvesne pauze pisac Voja Čolanović, koji je za svoj rad, pored ostalag nagrađen i Ninovom nagradom (1987), upravo je objavio novi roman zanimljivog sadražaja i strukture ali i veoma čudnog naslova. Stoga je prvo pitanje za sagovorniku Blica bilo:
Da li se naslov vašeg novog romana ?Lavovski deo ničega?, odnosi na temu, na svet koji opisujete, ili je posredi igra reči sa predumišljajem?
- Bojim se da bih na ovo pitanje bio kadar da odgovorim ?kako treba? tek kad bi mi neko prethodno objasnio šta je, zapravo, tema te moje unatražne priče. Da se, kakvim slučajem, naslov ?Lavovski deo ničega? obreo na koricama poslednjeg Hemingvejevog romana, sumnjam da bi ikoga zbunio. Ali, siguran sam, takođe, da se Hemingvej za nj nikad ne bi ni opredelio, jer bi iznad priče o starcu koji dovlači s mora oglodani kostur ulovljene ribe, ovaj naslov delovao kao ?prva lopta?. A već iz samog vašeg pitanja proizilazi da na koricama moje nove proze on takav efekat nema.
Naslov o kojem razgovaramo smislio sam desetak godina pre nego što ću sesti da taj roman pišem, a doživeo sam ga maltene kao dar s neba, jer me je sve vreme (i za dugotrajne inkubacije, i za samog pisanja) usmeravao sa pouzdanošću navigacijskog instrumenta.
Kažete usmeravao; ka čemu?
- Pa, valjda, ka završnoj reči tog kazivanja, u dnu poslednje, 189. stranice. A ona glasi ?nije?. Nije, dakle, na meni da ukazujem na značenjske veze (vidljive, nazirave ili samo naslutljive) tog naslova sa događajima, situacijama i čuvstvima u hronološki obrnutoj povesti o gimnazijskom profesoru Darku Opačiću. Računam, međutim, da bi one lakše isplutale kad bi se u takvo (ne preterano važno) istraživanje krenulo iz suprotnog smera, od nekog prizemnijeg sinonima ?Lavovskog dela ničega?, kakav bi bio recimo, (u srpskom argou, i sa pozitivnim predznakom) Biber Ničega. Toliko o naslovu i temi. A naravno da ni u snu ne bih zavrnuo ruku onome ko bi ustvrdio (i ostao pri tvrdnji) da je posredi samo igra reči sa predumišljajem.
Čitaoca vašeg štiva osvaja posvećenost trenutku vaših junaka. Odnosno, analiza ili promišljanje ?beznačajnog? detalja. Otkuda toliko nadnošenje nad nečim što bi, malo ili kratkoveko, najčešće da promakne?
- Valjda, otud što ta zagledanost i odmah i bogato nagrađuje. Otkrićem i uvidom. Malo je, uistinu, fascinantno, jer se, čak i kad ne izgleda da sve obgrljuje, u njemu sve odslikava. Znao je za to, dakako, još starozavetni prorok. A naš savremenik stao je da o ovoj (ne uvek očiglednoj) stvari ozbiljnije spekuliše tek nakon pronalaska holografije. Zašto baš tada? Jer se, uz prasak senzacije, ispostavilo da je iz bilo koje, nasumce otkinute čestice filma sa snimkom u toj tehnici, moguće dobiti nanovo sliku u celini.
A pesnik je oduvek bio svestan obilja sabijenog u malome. (Parčence noćnog azura dovoljno je da se vidi kako prolaze zvezde, a u smrti jednog insekta ogledaju se sve velike nesreće, čuli smo ga kako kaže) Aforističar, takođe. Ali, ne zaboravimo, i fikcionalist, izražavao se on kroz tzv. short short story, novelu ili roman-reku. Moja zaokupljenost te vrste izvire možda iz navike da spoljašnju radnju sve više sputavam za račun unutrašnje, a da, pri tom, ipak, ne smetnem s uma lekciju koju su mi očitali oblaci dok sam ih još kao dečak posmatrao. Uvrteo sam tad sebi u glavu da bi bilo čudesno pripovedati oponašajući njih, koji neprekidno nekud idu, i koji u tom kretanju ne prestaju da menjaju oblik.
Čuo sam da se vaša tehnologija pisanja romana podosta razlikuje od one kojom se služi većina vaših kolega po žanru. U čemu bi ta razlika bila... ako je doista ima?
- Mislim da je ima, ali, odmah da kažem, za svoju tehnologiju (ne samo zato što bi se ona mogla ponekom učiniti čudnom) ne plediram. Svako piše onako kako zna i ume, i kako mu najviše odgovara. Prema osećajnosti, psihologiji, navikama. Vidite, romansijer obično pravi neku vrstu radne verzije rukopisa - koju bih radije nazvao matričnom ili kalupnom - a potom to što je stavio na hartiju rediguje od početka do kraja, pa prepisuje na čisto (ovde govorim, dakako, u pojmovima pretkompjuterske spisateljske prakse), i to ispravljanje i doterivanje ?celom dužinom? romana, gdekad ponavlja i više puta... dok roman konačno ne dobije željeni izgled.
A kako radite Vi?
- Moje romansijersko iskustvo ne poznaje matričnu verziju rukopisa. Što ne znači da u glavi (na papiru? taman posla!), i pre i za vreme pisanja, ne držim kakvu-takvu dinamično strukturisanu predstavu o celini. I da odbacujem matricu. Naprotiv. Samo što njome baratam isključivo na prostoru rečenice. A ovu preinačavam koliko god treba, čak i po cenu mučnine, sve dok ne zaključim da je stopostotno prihvatljiva za čitaoca (pri čemu je idealni čitalac moja malenkost). Tek pošto je prva rečenica romana ?spremna za štampu?, prelazim na drugu. Tekst koji je na ovakav način (definitivno) uobličen, za mene je svojevrsna svetinja, i njegova realnost određuje i formu i sadržinu onoga što potom dolazi, ma koliko takvo tvrdokorno, organsko uslovljavanje značilo i odstupanje od prvobitne zamisli nastanjene u piščevoj glavi.
Sve u svemu, pojednostavljenja radi, mogao bih reći da moja romansijerska tehnologija pomalo podseća na rad finišera za asfaltiranje. Ono što ostaje ispod i iza pregolemog a sporog valjka, gotovo je i ne sme se dirati.
Željko Jovanović
