Lepota i tuga

28.06.14 Danas

Englundova knjiga nije posvećena visokim oficirima i generalima, već onima kojima se na ratištu hrane topovi, tenkovi i granate
U izboru stranih knjiga koje su ovdašnji izdavači u ovoj godini objavili povodom stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata, beogradska Geopoetika odlučila se za poseban pristup toj temi - reč je o delu Petera Englunda Lepota i tuga.
Intimna istorija Prvog svetskog rata, u prevodu Spase Ratković sa švedskog. Za razliku od većine koja se bavi povodom i uzrokom Velikog rata, ova knjiga o tom strašnom vremenu govori iz perspektive ličnosti koje su na svojim plećima iznele tu strahotu, a nisu imale nikakve visoke činove niti bile slavni vojni stratezi.
Englundova pažnja usmerena je na ljude koji su mesece i godine provodili u prašnjavim šančevima, koji su avionima prilazili neprijateljskim letelicama reskirajući da budu oboreni ili u krvavim belim uniformama operisali i negovali ranjenike, a koji su svojim zapisima svedočili o užasima rata čiji su cilj, kao što obično biva, određivali oni što su uglavnom bezbedno udaljeni od bojišta.
Peter Englund (1957), istoričar i pisac, najmlađi član Švedske akademije nauka, autor je niza istorijskih dela a čitaocima u Srbiji poznat je po knjizi eseja Male istorije (prevod Ljubiša Rajić, Geopoetika, 2009) u kojoj je, baveći se istorijama naoko beznačajnih stvari kao što su lepa priroda, tama i svetlost, dosada, šrafciger, naočare ili četkica za zube, pokazao da Velika i Mala istorija ne žive odvojeno već su zavisne jedna od druge. Iako su interesovanja naučnika i onih koji nisu stručnjaci prevashodno usmerena na istoriju sa velikim I, Englund istrajava u tome da je isprepletanost istorija neupitna. Delom Lepota i tuga, na najupečatljiviji način, usmerava pažnju čitaoca na to „kako je bilo a ne šta je bilo“.
Knjiga prati devetnaest osoba „sa dna hijerarhije“, koje su u ratu učestvovale došavši sa raznih strana sveta, u različite rodove vojske, boreći se na različitim stranama i frontovima, od Istočnog, preko Alpa i Istočne Afrike, do Mesopotamije i Balkana. Svi su uglavnom mladi, oko dvadesete godine, a njihovi autentični zapisi - dnevnici, pisma, beleške, govore o onome što vrtlog Istorije zanemaruje, o individualnim nadama, strahovima, patnjama i jadu.
Osmišljena hronološki, knjiga je podeljena u pet delova, 1914-15-16-17. i 1918, a uz svako poglavlje ide i pregled ratnih dešavanja u tim godinama. U okviru tako precizne konstrukcije Englund istoričar poštuje stvarne događaje, ali ih ukršta sa duboko intimnim razmišljanjima o situaciji u kojoj su se izabrane osobe našle, i o ratu kao fenomenu čiji su deo. Time se dobija i istorijska, i tanana lična gradacija od (na obe strane) prvobitnih zanosa, opijenosti pravednim ciljem borbe, preko sumnji i kolebanja do konačne upitanosti o svrsishodnosti rata i neizvesnoj budućnosti.
Organizacija dokumentarne građe je dnevnička i teče po izabranim danima i mesecima, a ruka Englunda pisca spojila je u tim datumima iskustva sa više frontova, i obe strane u ratu. Učesnici su različitog porekla, nacija i profesija (ko će poginuti, biti ranjen, ozdraviti ili ostati invalid, ko će preživeti, piše u poslednjem poglavlju); tu su učenica, mornar, konjanici, medicinska sestra, inženjerci, činovnik, lekarka, bolničarka, pešadinci, vojni hirurg, pilot, šofer, artiljerac, brdski pešadinac... Mali ljudi koje je Velika istorija pet godina mlela, okrutno zahtevajući od njih da je stvaraju, stavljajući na probu njihovo rodoljublje, humanost i nesebičnost, dovodeći ih u situacije u kojima se do krajnjih granica ispituje njihova otpornost na fizičku i psihičku patnju, i bol.
Kako se knjiga bliži kraju, razorne posledice ratne groznice daju kataklizmičnu sliku jedne, velikim delom razorene i uništene planete. Iako pisac sugeriše da je ovo delo u izvesnom smislu antiistorija jer se bavi pojedinačnim sudbinama, on suštinski ipak ispisuje proistorijsku knjigu jer u pozadini intimnog doživljaja stoji ogoljena povest: zakulisne igre velikih sila u Africi i na Srednjem istoku u trci za teritorije, njihova obećanja Bugarskoj, Rumuniji i Italiji da će ako uđu u rat dobiti teritorije koje Srbija smatra za svoje, Oktobarska revolucija, genocid nad Jermenima, ekonomsko takmičenje, progres vojne industrije (otkrića tenka i fozgena), medicine...
Naravno, nisu sve izabrane ličnosti podjednako zanimljive. Nisu svi kao avanturista Rafael de Nogales koji je došao u Evropu da se bori a nijedna ga zemlja saveznica neće pa je završio u turskoj armiji; niti kao srpska lekarka Slavka Mihajlović iz čijih se dnevničkih beležaka može steći slika okupirane Srbije i bombardovanog Beograda iz koje je neprijatelj crpao sve, od hrane do rude; niti kao Australijanka Oliv King, šofer u srpskoj vojsci, zaljubljena u srpskog oficira... Svi su, međutim, u istom kolopletu nesreće iz kojeg povremeno bljesnu groteskne scene kao one u kojima dvojica vojnika sa gasmaskama na licu igraju šah, ili se kokoška trenira za kućnog ljubimca, ili hirurzi posle operacija igraju tenis, ili vojnici na crno kupuju gnoj od gonoreje da mažu polne organe kako bi izbegli front.
Lepota i tuga upečatljivo govori o pokoljima, klanicama ljudi, nezatrpanim masovnim grobnicama, mirisu truleži, konfuziji na bojištima, o ratnim profiterima i prostituciji, vojnicima-prosjacima i o oficirima koji doručkuju čokoladu dok pešadija na frontu danima živi na komadićima hleba. Ali to je knjiga i o viteštvu, gde se lekaru dopušta da se vrati preko linije paljbe i uzme zaboravljenu torbu sa lekovima; gde se poštuje prećutni dogovor o prekidu bitke dok pakao ponovo ne počne; gde vojnik telo poginulog neprijatelja uvija u svoj kaput i kao medalju mu, oko vrata, stavlja zlatni krstić iz svog detinjstva.
Ovakve scene opravdavaju reč lepota u naslovu. Sve drugo je tuga. Čovek je „zrnce peska“, mrlja, tačka, kako je jedan od učesnika zapisao. Njegovu skepsu da ih se niko neće sećati pobija ovo delo, posvećeno baš njima koji nisu ni visoki oficiri ni generali već oni kojima se na ratištu hrane topovi, tenkovi i granate. A da li je njihovo iskustvo opametilo buduće generacije? Odgovor je dat na kraju Englundove knjige odlomkom iz knjige Mein Kampf Adolfa Hitlera.


ANĐELKA CVIJIĆ

11.05.14 Večernje novosti

RUŠENjE Beograda trajalo je sa malim prekidima od juče u pet časova po podne pa do jutros u pet časova. Požari su se javljali na sve strane, a gust dim još se visoko diže. Gore kuće, gore magacini i drvare. Cele prošle noći požar je besneo uz fijukanje granata, a niko nije mogao da gasi vatru, jer vode nema, a sa Bežanijske kose bije artiljerija. Posle strahovitog bombardovanja, preplašeni narod počeo je opet da napušta Beograd u masama. Ovo je druga masovna bežanija. Povorke ljudi, žena i dece, koji su natovareni korpama i zavežljajima, idu peške Avalskim drumom za Ralju. Jezivo je gledati kako izbezumljene majke sa decom u naručju beže posrćući..."
Ovako je u svom dnevniku, pod datumom 11. avgust 1914, napisala Slavka Mihajlović, beogradska lekarka, koja je ceo prvi svetski rat provela u Srbiji, i koja je jedna od devetnaest junaka knjige Šveđanina Petera Englunda "Lepota i tuga - Intimna istorija Prvog svetskog rata", koju je objavila "Geopoetika" u prevodu Spase Ratković.
Ugledni istoričar i pisac, stalni sekretar Švedske akademije, nije se bavio uzrocima i posledicama Velikog rata, jer o tome postoji ogromna literatura. On je, po rečima urednika Milana Ristovića, sliku i doživljaj rata spustio na elementarni nivo, nivo onih koji su na različite načine bili uključeni u taj rat i preneo njihovo sopstveno iskustvo. Sam Englund u predgovoru koji je napisao posebno za srpsko izdanje, kaže da ova knjiga govori kako je bilo, da će čitaoci u njoj pronaći manje bitnih faktora, a više ličnosti, manje događaja i procesa, a više osećanja, utisaka, doživljaja, raspoloženja.
Autor je sklopio ovo delo od dnevnika, pisama autobiografskih zapisa, muškaraca i žena, oficira i vojnika, civila, lekara, bolničarki, dobrovoljaca, a njegove intervencije su veoma diskretne.
Knjiga je objavljena na više od dvadeset jezika, a za svako izdanje uveo je i lik koji je iz zemlje u kojoj se objavljuje prevod.
- Za naše izdanje izabrao je veoma dobrog svedoka. Slavka Mihajlović u vreme početka rata ima 26 godina i vodi svoj dnevnik. Ona opisuje slom srpske odbrane, u Beogradu je za vreme austrougarske okupacije, opisuje glad i režim koji je uveden u Srbiji. Čitamo kako se skidaju firme koje su ispisane ćirilicom i kako se postavlja latinica, kako se ukidaju srpski udžbenici, prati sve ono što je i nju lično i stanovništvo Srbije pogađalo za vreme okupacije - kaže Ristović.
Povodom naslova knjige, Englund ističe da prva reč za Srbiju ne važi:
- Srbija je, kao što nam je svima poznato, igrala izuzetno važnu ulogu u istoriji Prvog svetskog rata; on ni u jednoj drugoj zemlji nije prouzrokovao toliko patnje - piše autor u predgovoru.
Englund je uspeo da rekonstruiše jednu izuzetno balansiranu i preciznu sliku onoga što je bila svakodnevica Prvog svetskog rata, od fronta, rovova i zarobljeničkih logora, do bolnica ludnica, vojničkih bordela, patnji civila i pokaže strašno ratno iskustvo običnog čoveka.

DECA PROSE NA MRAZU
U SVOM dnevniku, pod datumom 22. januar 1917, Slavka Mihajlović zapisuje:
- Među decom je zavladala velika epidemija šarlaha i difterije, a kod odraslih tifus i zapaljenje pluća. Sve ove bolesti uglavnom se završavaju katastrofalno. Lekova nema u dovoljnoj meri. Ukoliko ih ima, narod ne može da ih kupi, jer nema novaca. Bolesnici leže po hladnim sobama, a ishrana je vrlo slaba... Na ulici se viđa sve veći broj dece kako stoje na mrazu i prose.

B. ĐORĐEVIĆ