Letopis popa Dukljanina

e to dovelo u vezu sa drugom, već analiziranom,rečenicom, u kojoj autor tvrdi da ništa drugo nije napisao sem onoga što je čitaoi slušao kao pravu istinu, prirodno se iz toga dvoga zaključilo da je Letopis bioprvobitno napisan na slovenskom, odnosno srpskom, a da ga je docnije u svojojstarosti (vim inferens meae ipsae senectuti) sam pisac preveo na latinski.

Potpuno verujući ovim izjavama, F. Šišić je dao veoma određeneodgovore na pitanja Dukljaninove narodne pripadnosti i prvobitnog jezikaLetopisa. Za njega je jasno „da je Pop Dukljanin bio Sloven (Srbin) iz Zete“.On misli još da se „može s dosta razloga pozitivno odgovoriti“ i na pitanjejezika njegova dela, jer, kako kaže, „stoji potpuno pouzdano, da je udukljanskoj državi bilo već i pre 1089. manastira slovenskoga karaktera“, kojisu „mogli i u Zeti već XII veka da budu u neku ruku književna centra“. Drugimrečima, prvobitni tekst Letopisa bio je na srpskom jeziku, delo je srpskogsveštenika, a sam pisac preveo ga je i na latinski.

Šišić nije usamljen u svom tvrđenju da je ceo Letopis jedna „literarnacelina“ i da ga je, sem izvesnih docnijih interpolacija, sastavio i napisao istipisac. Ipak, većina drugih istraživača smatrala je da u Letopisu ima nekoliko,nezavisno nastalih delova, koje je spojio u jednu celinu neki docniji pisac ikompilator, kome treba pripisati i uvodne reči, ukoliko nisu i one još docnijidodatak.