Linijski kod

06.11.12

Kristina Tot, poznata mađarska spisateljica, govori o svojoj knjizi „Linijski kod”, Mađarskoj, nekadašnjoj Jugoslaviji, i objašnjava zašto pravi čitanke i vitraže

Kristina Tot već duži niz godina spada u vodeće autorke savremene mađarske književnosti. Rođena je 1967. u Budimpešti. Završila je srednju vajarsku školu i diplomirala na Filozofskom fakultetu. Autorka je više zapaženih knjiga poezije i kratkih priča za koje je dobila nekoliko najznačajnih mađarskih književnih nagrada. U „Linijskom kodu”, koji je objavila izdavačka kuća Samiizdat B92 u prevodu Zlatka Omerbašića, nalazimo petnaest pripovedaka koje povezuje tema linije. Linije kreiraju mreže i skice u vidu mapa po kojima junaci tragaju za svojim bićem.

„Linijski kod” je vaša prva zbrika priča. Kako je izgledao prelaz sa poezije na prozu?
Kristina Tot: Za mene to ne predstavlja prvenstveno poetičko već prostorno pitanje. Naime, ja na isti način razmišljam i gledam dok pišem prozu. Kada je reč o formi više me privlače kraći žanrovi, jer spretnije zbijam nego što razrađujem. Pesma ne prihvata pričanje događaja, već samo slike koje blesnu iz jednog događaja i ostavljaju čitaocu da rastumači napetu vezu između njih. To su stubovi, za koje treba vezati pripovedačku nit. U prozi me uzbuđuju kraće priče, kao i momenti koji na neki svoj način reflektuju priču iz pozadine. Struktura mi je bitna i u većim tekstovima, to jest njihova unutrašnja konstrukcija i okvir, koji spajaju i udružuju motive.

Ipak, postoji ta opaska da dok pišete prozu zauzimate neutralan stav. Opisujete što preciznije, ali se ne mešate...
Da, svakako. Te priče sam zapravo počela da pišem na molbu mađarskog književnog lista Govornik (Beszélő), nakon čega se ubrzo ispostavilo da sve one sačinjavaju jednu celinu. Želela sam da napišem jake priče bez nostalgije i emocija. Poput neutralnog posmatrača koji beleži ono što vidi. Tokom pisanja, bezbroj novih priča je krenulo da navire iz mene i da se pojavljuje u mojoj okolini. Za mene je najveća radost kada znam da sam na pravom tragu i osećam da materijal počinje svakom sledećom rečenicom da formira celinu. Tokom tih godinu i po dana sam se osećala na ovaj način, a i sad se osećam ovako dok radim na sledećem tekstu. Ja sam inače više sporiji tip koji usmerava energiju na sitnice. Ova osobina pored brojnih mana ima i jednu prednost, a to je da mogu da obratim pažnju na pojave, koje brži ljudi eventualno previde. S obzirom da uglavnom nisam sposobna da pratim ritam okoline, a nikad nisam ni bila (škola, fakultet, posao, prijatelji, grupni izleti), ostajem na margini događaja. U stvari onaj koji zaostaje, bolje i temeljnije vidi, zar se ne slažete?

Kad smo već kod margina, na koricama knjige piše da najveći vaših broj pripovedaka govori o proživaljavanju detinjstva i mladosti s one strane gvozdene zavese. Koja je reč tu važnija? Gvozdena zavesa ili detinjstvo?
Vidite, u mom slučaju to je jako teško razdvojiti, jer ja sam u ovoj državi provela svoje detinjstvo. I u ovoj državi se formirala moja ličnost, refleksi, strahovi. Nakon svršene mladosti, čovek se u principu ne menja u značajnoj meri. Može da usvoji forme, pravila ponašanja, ali prvobitni refleksi ostaju isti.

Često opisujete svetlo u prostorijama po kojima se kreću vaši junaci. Najčešće su u pitanju neonke. Zašto?
Interesantno, odlično zapažanje. Da, hladno neonsko svetlo. Tokom mojeg detinjstva u učionicama su neprestano gorele vibrirajuće neonke, iste su obasjavale i ostale ustanove. Naime, na neonskom svetlu lica imaju identičnu nijansu kao leševi i svi su ružni, neon zuji poput neke iritirajuce životinje koja je na izdahu. I to zujanje je sastavni deo atmosfere neonskog svetla. Da li je zapravo neonsko osvetlenje bilo jeftinije ili su instinktivno izabrali ružnoću? Ne znam. Svetlo je inače u tekstu isto toliko bitno koliko i na samoj pozornici: utiče na osnovno raspoloženje.

Negde u knjizi, otac saopštava da moramo da pobegnemo na zapad. Šta vi kažete, gde sad da bežimo?
Tužno i aktuelno pitanje. Možda u same sebe, što je moguće dublje i dalje. Mađarska je postala tužno i sumorno mesto, užegla od nostalgija za prošlošću. Ništa nije ostalo od optimizma s početka devedesetih godina nakon pada komunizma. Ja sam uvek bila pesimista, u stvari ja sam zagriženi pesimista, a ovo što se sad dešava nikada nisam ni mogla da zamislim.

Opisujete kako gori most u Mostaru. Kakva je vaša veza sa bivšom Jugoslavijom?
Nama je u ono vreme Jugoslavija bila Zapad, tamo su mogle da se nabave super stvari, kao dete primećivala sam da su ljudi lepi i dobro obučeni, a tokom studija da inovativne težnje mađarske kniževnosti potiču baš sa tih prostora. Časopis Symposion (i kasnije nakon što je prebačen u Mađarsku kao Ex-Symposion) imao je veliki uticaj na inovacije u mađarskoj književnosti. Rat se odvijao u našoj blizini. Događale su se strašne stvari, kompletna slika je planula u nekoliko trenutaka i zaključili smo da se istorija ne nalazi u knjigama. Tokom poslednjih godina jedna izdavačka kuća u Mađarskoj pokrenula je ediciju pod naslovom Južnoslovenska ženska proza, na osnovu koje čitaoci mogu da se upoznaju sa jako dobrim autorima. Objavljene su čak tri knjige Dubravke Ugrešić, prevedena je po jedna knjiga Irene Vrkljan, Daše Drndić, Olje Savičević Ivančevic. Trenutno čitam Šejlu Šehabović, recimo njena knjiga upravo počinje identifikovanjem sahranjenih u masovnoj grobnici. Mađarskoj duši ovo je i blisko i poznato, baš kao bakine palačinke. U jednom od romana mađarskog autora Lajoša Grendela glavni lik nasleđuje masovnu grobnicu na svom posedu. Razumemo mi taj crni humor, bolje nego veliki jezici kojima neprestano težimo.

Kada vas neko upita kojim se poslom bavite, kažete da pravite vitraže?
Za mene rukotvorine ne predstavljaju umetničku izražavajuću formu poput književnosti već strast i odmaranje. Kada sam u jednom trenutku svog života odlučila da više ne želim da radim puno radno vreme, bitno mi je bilo da se obezbedim sa više strana. Želja mi je bila da moj književni rad ne bude jedini izvor prihoda i da ne zavisim samo od njega, jer ja ne umem da proizvodim, ja pišem samo kada imam nadahnuće. Ja beležim samo ono što želim, narudžbenice mi nisu potrebne, ne pišem zbog novca. Ovo ipak nije potpuna istina, jer se u praksi često prihvatamo raznih gluposti, u principu prostor za manevrisanje je veći ukoliko imamo i neku struku. Energija uložena u manuelni rad nije na uštrb intelektualnom stvaranju, kao što je to prevođenje ili uredništvo. Naravno i rukotvorine su kreativna delatnost, potrebno je isplanirati ceo proces, kad, šta i na koji način da radim, a ujedno mogu da mozgam o pesmi ili noveli. Rad rukama i razmišljanje o materijalu ne isključuje, ne gasi razmišljanje koje je u vezi sa književnošću. Aktivnost rukama predstavlja dobru vežbu i održava telo u kondiciji.

Čuo sam da ste uredili čitanku za peti razred.
Da, to je jedan udžbenik i čitanka koji se koriste od petog do osmog razreda. Veći deo je napisao Andraš Valacka. U to vreme me je nazvao, on je inače nastavnik i iskusan autor udžbenika, dok ja ne predajem školi, držim časove samo odraslima. Preneo mi je svoja iskustva u vezi sa predavanjem književnosti, kako većina udžbenika ne utiče na razvoj potrebe za čitanjem. Uzaludan je trud nastavnika ukoliko se deca ne pronalaze u tekstovima, materijal iz udžbenika ostaje mrtav materijal. Smatrao je da treba da se uredi jedan veseliji, zanimljiviji, savremeniji udžbenik književnosti, iako je već bilo bezbroj sličnih pokušaja. I ovaj udžbenik bi se sastojao od materijala koji je u osnovnom planu i programu, ali bismo ga proširili, tačnije bio bi otvoreniji za savremenu knjževnost.

A bio bi i manje suvoparan...
Među zadacima se uvek nalaze i pitanja ličnog sadržaja, koja se odnose na đake, na njihove živote, što će možda pomoći u tome da osete da knjževnost ne predstavlja suvoparnu disciplinu, podatke i nagomilane tekstove, već skup priča u kojima i sami mogu da se identifikuju, koje se njima obraćaju. Da književna dela pomažu da se svet razume, prihvati i bude pregledan, da nisu sami u svojim strahovima i pritiscima, jer svet je do sada skoro sve proživeo i sve je to zabeleženo u zapanjujućim umetničkim delima, čak i naši najličniji događaji. Cilj ovog udžbenika je bio da đacima približi ovaj radosni, zapanjujući osećaj.

Na kraju, da li ste kupili televizor? Pročitao sam da ne gledate televiziju već deset godina.
Deset godina nakon razvoda kratko sam razmišljala i prelomila, opet sam se udala i sa mužem je u stan stigao i jedan ogroman televizor. Moj sin se nije žalio na novost, dok meni malo nedostaju godine bez njega. Filmove smo inače gledali i ranije, vesti čitam na internetu i u dnevnoj štampi, kroz TV u naš život je procurela i celokupna buka spoljašnjeg sveta, što mi ne prija. Ali moja ljubav ima toliko divnih osobina, a buka nek" ide dođavola.

Došli smo, eto, i do pitanja, o svakodnevom životu jedne mađarske spisateljice...
Mi u stvari živimo poput većine porodica. Imam sina tinejdžera i muža filozofa. Oh, da tu je i maca, za malo da je zaboravim, i ona je član porodice. (I ona ima svoj posao, u kuhinji treba da uhvati sve mušice.) Kada sam tokom dana kod kuće sama sa mužem oboje radimo odvojeno u svojim sobama, inače i on sad završava jednu knjigu. Odnosno i on tačno zna kako je kada se čovek koncentriše i udubi u nešto. Dosta putujemo, kod kuće kao i u ostalim porodicama raspravljamo se oko toga ko će da baci smeće ili zalije baštu. Uglavnom nas dvoje imamo običaj da to radimo, jer je moj sin-tinejdžer zabrinut zbog kosmičkog otpada i globalnog zagrevanja, njega zaštita okoline ne interesuje na lokalnom nivou.

Mića Vujičić (Novosti, Zagreb, novembar 2012.)
(Prevod: Zlatko Omerbašić)

12.11.09 Danas

Autor: Tijana Spasić
Savremena mađarska spisateljica Kristina Tot ubraja se u vodeće autorke mlađe generacije na susednoj nam književnoj sceni. Kao pesnikinja debitovala je još krajem osamdesetih, u sledećoj deceniji objavila je niz nagrađivanih zbirki, okušala se i u poeziji za decu, a u izdanju Samizdata B92 sada možemo da čitamo njenu prvu proznu zbirku Linijski kod, objavljenu uz podršku Hungarian Book Foundation.
Petnaest kratkih priča koje čine Linijski kod ujedinjuje glavna junakinja, koja je u većini slučajeva i pripovedač. Ispretumbani fragmenti sećanja, evocirani iz pozicije tridesetpetogodišnje protagonistkinje više neuspešnih ljubavnih veza i majke jednog deteta, postepeno oblikuju dosta mračnu sliku detinjstva i mladosti „iza gvozdene zavese“, nakon kojih je sledilo vreme otvaranja ka zapadu, i samo opisano sa dozom gorkog cinizma.
Uprkos toj tematskoj povezanosti priča, namera autorke, kako se čini, nije bila da ponudi koherentnu sliku u kojoj će se sve epizode konačno ujediniti u celinu, koja bi time mogla da preraste u roman u pripovetkama. Ono što je Kristina Tot pokušala (a delimično i uspela) jeste da strukturu zbirke konceptualno osmisli kao mrežu linija, komplikovanu mapu na kojoj se seku metaforične granice spajanja i razdvajanja različitih svetova: detinjstva i mladosti, mladosti i zrelosti, istoka i zapada, komunizma i kapitalizma, emotivne bliskosti i udaljenosti, života i smrti... Kako bi taj koncept sprovela što temeljnije, autorka je svakoj priči dodala i metaforički podnaslov, koji sažima temu date epizode, istovremeno varirajući lajtmotiv linije: Granična linija, Linija života, Krvava linija, Zauzeta linija, Puna linija, Podvući liniju...
U naslovnoj priči Linijski kod postavljena je osnovna binarna opozicija, istok-zapad, koja čini simboličko središte zbirke. Iz perspektive života u mađarskoj provinciji sedamdesetih, zapadna kultura je viđena kao nešto nedvosmisleno pozitivno, „zemaljski raj“ u kome je svako srećan, lep i večno mlad. Dok se, kako sugestivno opisuje Kristina Tot, po školama u Istočnoj Evropi širio miris variva iz menze pomešan sa mirisom gumenih patika i oznojenih dečijih tela, linijski kod (ili bar kod) na šarenim stvarčicama koje su stizale iz inostranstva bio je kao tajna šifra jednog drugačijeg sveta: „Male crne linije davale su magičnu, privlačnu moć čak i bezvrednim stvarima. Kod ih je proglašavao glasnicima jednog sveta u kom se stvari pakuju u sjajne kutije i papir za uvijanje, a ljudska tela obavijaju mekanim štofovima“. Da li kao rezultat neobične intuicije, ili zbog naknadnog iskustva odrasle junakinje koja pripoveda o svom detinjstvu, uz tajanstveni splet linija i brojeva već tada neočekivano iskrsava slika logorskih tetovaža. Nagoveštena kritika tehnološki usavršenog ali dehumanizovanog Zapada, koji po mnogo čemu nije opravdao očekivanja onih koji su nekada sa čežnjom gledali ka njemu, dostiže kulminaciju u opisima ponižavajućeg odnosa prema strancima i emigrantima u pričama Hladan pod (Linija razdvajanja) i Take five (Linija naprsnuća), u kojima glavna junakinja kao mlada devojka provodi godinu dana na studijama književnosti u Parizu, i kasnije, kao već odrasla žena, putuje na seminar u Japan.
Najbolje stranice ove zbirke su one u kojima su potresne, povremeno i mučne slike siromaštva (Mravlja mapa), surovosti komunističkog režima (Ograda) ili života u nehumanim betonskim predgrađima punim toksičnih materijala (Crni Sneško Belić) ispripovedane prigušenim, emotivno distanciranim stilom, koji čini efektan kontrast njihovoj dramatičnosti. Prevod Zlatka Omerbašića bio bi bolji da pored očigledne jezičke veštine povremeno ne pokazuje i znake nemarnosti, ali uprkos tome on uspeva da dočara klaustrofobičnu melanholiju ovih priča, koja nalikuje sumornim jesenjim predelima u kojima se smenjuju smeđi i sivi tonovi.

05.11.09 Vreme

Dve prozne knjige istočnoevropskih autorki na svež i zanimljiv način kontrastiraju Ono vreme, dok je Zida bilo, i Ovo, kada ga nema
Bilo je trideset dva stepena, mazali smo jedno drugo mlekom za telo posle sunčanja i gledali smo TV. Umro je Janoš Kadar. Stvarno mi je bilo žao. Bilo mi je žao što mu se ime neće više čuti na TV dnevniku, žalila sam što će nestati ukrasi iz našeg detinjstva, jer će da sruše palačinkarnicu na Kalvinovom trgu i jer će nestati čitavi stambeni blokovi, jer će ulice drugačije da skreću, jer će se u lancu zbivanja stvoriti neka neobična nepremostiva praznina, jer će sve biti tako drugačije od onoga na šta smo navikli. U palačinkarnici na Kalvinovom trgu zajedno smo sedeli kada smo se upoznali: ubrzo posle toga su je srušili. Na odomaćenom bezdušnom zidu otvarale su se pukotine kroz koje se vidi jedan drugi, zastrašujući svet u boji u koji nismo imali pristup čak ni u mašti.
(Kristina Tot)
Nekako je logično da ova, 2009. godina, tačno dvadeseta nakon pada one bruke od Berlinskog zida, bude godina pojačanog interesovanja za sve ono što se iza mračnije strane tog zida krilo, ali i za sve što je nastalo od njegovog nestanka do danas. Čak je i dodela Nobelove nagrade rumunskoj Nemici Herti Miler u našem svračijem zakutku – gde se povazdan kokodače bez mere i smisla, a najslađe o stvarima o kojima se ništa ne zna – lukavo protumačena kao nekakav bezvezni politikantski dar jednoj razvikanoj "žrtvi komunističkog režima" koja sigurno i nije nikakva spisateljica čim Mi nemamo pojma o njoj. Lako li je i lepo li je govoriti iz dubine ogromnog bureta sopstvenog neznanja, nečitanja, neradoznalosti, nemanja pojma...
Kako god, mada su sa Hertom Miler naši izdavači debelo omašili (za razliku od hrvatskih, koji su godinama pre Nobela objavili dva njena važna romana), protne se tu i tamo do nas poneka prozna knjiga koja nas suoči sa iskustvima tog "zazid(a)nog" doba, a u svetlu ovog sadašnjeg. Mada takve knjige najčešće prođu ugluho, kao da naša književno-medijska čaršija, eto, lepo ne zna šta bi s njima.
Evo primera: kolekcija od petnaest priča mađarske spisateljice Kristine Tot Linijski kod (Samizdat B92, Beograd 2009; preveo Zlatko Omerbašić) jedan je od najlepših književnih događaja u Srbiji ove godine. Da li je to neko (javno) primetio? Rekao bih da nije. Pa, hoće li primetiti? Rekao bih da neće. Zašto je to tako? Rekao bih vam, ali znate i sami.
Upravo je zapanjujuće da je Linijski kod prozni prvenac ove 42-godišnje autorke, do sada u Mađarskoj poznate "samo" kao pesnikinje; radi se, naime, o pripovedačkom debiju kakav najavljuje jedan potencijalno uistinu veliki opus. Svaka od petnaest priča podnaslovljena je po jednom "linijom" koja je žanrovsko-tematski usmerava i definiše, a taj linijski kod koji ih sve natkriljuje zapravo je ono i nama, ovdašnjima donekle poznato osećanje (mada smo, u odnosu na braću i sestre iz Lagera, vaistinu bili slobodni ka’ ptičice), ona neutaživa čežnja za naslućenim sjajem jednog drugačijeg, "boljeg" sveta. Ili, rečima same autorke: "Na stvarima sa Zapada isticao se linijski kod: male crne linije davale su magičnu, privlačnu moć, čak i bezvrednim stvarima. Kod ih je proglašavao glasnicima jednog sveta u kom se stvari pakuju u sjajne kutije i papir za uvijanje, a ljudska tela obavijaju mekanim štofovima."
Kristinin Linijski kod, sastavljen od proznih krhotina impresivno prepunih uistinu snažnih, pesničkih slika jednog vremena, uglavnom portretiranog iz vizure neprilagođene, samosvojne devojčice/devojke, uz neprestano bittersweet kontrastiranje totalitarnih rituala i tople – mada, dakako, varljive i porozne – intime porodice, komšiluka, nove Pešte, sela, prvih ljubavi i seksualnog saznanja, prvih izdajstava i neostvarenosti, u svakom je trenutku (naime, nema tu nijedne priče koja bi bila makar "samo prosečna"!) sjajno zamišljena i virtuozno izvedena lekcija iz pripovedačkog umeća. Isto se odnosi i na onaj manji deo priča, smeštenih u "ovo" vreme, bilo u Mađarskoj, u Parizu, Japanu ili gde drugde, u kojem već odrasla, hajde, sredovečna naratorka raspreda ljubavne brodolome i rasprsnuća (priče Hladan pod i Take five antologijski su primerci "žanra").
Linijski kod, doduše, možda i nije knjiga "za svakoga". Ali ne zato što bi autorka primenjivala bilo koju od pomodnih strategija literarstvujušče celomudrenosti, nego zato što taj intenzitet i preobilje prozne slikovitosti jednostavno prevazilazi perceptivne moći neistreniranog čitaoca! Ali, ako držite da ste kvalitetan čitalac, onda je prevideti ovu knjigu neka vrsta književnog zločina; savršenog, doduše, pošto za njega na ovom svetu nema kazne.
Američka Rumunka ili rumunska Amerikanka Domnika Radulesku nipošto nije spisateljica u (najvišoj) klasi Kristine Tot; tamo gde je kod Totove ushićujuće preobilje i majstorstvo, u Raduleskuove je "tek" pouzdana solidnost, "anglosaksonska" disciplinovanost i jasnoća, korektan zanat. No, i ti su aduti više nego dovoljni za sasvim zasluženo obraćanje pažnje na njen autobiografski zasnovan roman Vozom do Trsta (Laguna, Beograd 2009; prevela Dijana Đelošević). Tačno onoliko koliko su Mađari, živeći u ipak, kako se govorilo, "najveselijoj baraci socijalističkog lagera" bili srećniji i slobodniji od Rumuna, pritisnutih jednom brutalnom, bizarnom i uvrnutom diktaturom, tačno je toliko knjiga Raduleskuove eksplicitnije "politična" hronika jednog vremena, mada Domnika R. nipošto ne polazi od te premise, to jest, njena knjiga zaista nije tužna-priča-o-tome-kako-smo-patili, nego svojevrsni lirski bildungsroman, u kojem Istorija i Politika nužno zauzimaju dosta prostora, jer su se i u stvarnim životima ljudi bile baš razbaškarile, ne pitajući ih za dozvolu da to učine. Kroz priču o porodici, o prijateljima i ljubavnicima, o svetu u kojem se kreće mlada bukureštanska devojka, Raduleskuova portretira male heroje i velike kukavice, slobodare i špiclove, metropolitance i provincijalce, intelektualce i "običan svet", sav onaj ljudski šareniš koji je stenjao pod čizmom ovaploćene Utopije; drugi, pak, deo njenog romana prikaz je bekstva iz tog uvrnutog sveta (preko Jugoslavije, naravno...), čak u Ameriku, celog onog tipičnog emigrantskog bluza i zasnivanja jednog novog života, sa novim pravilima, jednoj došljakinji ponekad ne manje uvrnutim od onih koja je ostavila za sobom... No, ima tu nešto što je naratorka sa sobom ipak ponela, možda i ne bivajući baš sasvim svesnom svog prtljaga: velika, fatalna, suštinski nerazrešena Ljubavna Priča sa svojim pomalo misterioznim Mihajem – kojeg će čak sumnjičiti da radi za Sekuriteteu... – i koja će presudno obeležiti prvi deo knjige (i naratorkinog života, jakako), na koncu se na neobičan način (nakon svega: nakon braka, nakon cele jedne standardno linijske poputbine Novog Života) vraća na "mesto zločina", kao da ta Priča nikada nije ni prestajala. Pa i nije... Ali, gde je uopšte Mihaj, šta je s njim u novim vremenima, da li je uopšte živ? Ako ne želite da saznate "šta je bilo na kraju" bolje preskočite ovaj pasus do kraja: da, Mihaj je tu, i Mihaj je zapravo čeka. Kroz sve te puste godine. Oni će se, je li, susresti. A šta će onda biti? E, tu autorka mudro ostavlja stvar otvorenom... Razlog može biti imanentno literarne prirode, ali i komercijalne, u dobro poznatom stilu: "nastavak sledi"...
U svakom slučaju, Vozom do Trsta nam se na koncu – samo za površnog čitaoca iznenađujuće – otkriva kao prevashodno priča o romantičnoj, neugasivoj ljubavi, što je u literaturi, dakako, uvek jako sklizak teren, gde je veoma lako zapasti u stanovitu antiproznu sladunjavost. Domnika Radulesku se, eh, ne othrvava uvek ovoj napasti, ali taj je greh oprostiv, jer Vozom do Trsta zanimljiva je proza, dopadljiv podsetnik na to od čega smo (u ono vreme Zida) bežali, kuda smo bežali, i čemu bismo se to sada vratili.

teofil pančić