Ljubav nas pretvara u ono što volimo

24.01.09 Danas

Postoje različiti vidovi mistike. Majstor Ekhart jedan je od glavnih predstavnika nemačkog misticizma. Rođen je oko 1260. godine u Hohajmu. Umro je 1327, pod nepoznatim okolnostima. Iako je bio ugledan pripadnik dominikanskog reda, pri kraju života je denunciran kao opasna pojava za katoličku crkvu, a na njegovo učenje nadvila se senka jeresi. Papskom bulom, sedamnaest Ekhartovih stavova je posthumno osuđeno kao jeres, a jedanaest kao sumnjivi na jeres. Nezavisno od toga, Ekhartove ideje su opstale i kasnije bile inspirativne za niz velikih mističara, filozofa, teologa i književnika. Prevodilac N. Zdravkovićpominje Jakoba Bemea, Nikolu Kuzanskog, Hegela, Martina Hajdegera, Roberta Muzila, Borhesa i Siorana.

Premda je vrhunce nemačke mistike video u Angelusu Silesijusu i Jakobu Bemeu, ruski filozof N. Berđajev često je u svojim radovima pisao o Ekhartu. Za njega je on bio „mistik ogromne snage“, čije je učenje o Prabožanstvu (Gottheit) smatrao veoma mudrim i pronicljivim. Prabožanstvo (Gottheit) treba razumeti kao dublje od Boga (Gott). Ono se, primećuje N. Berđajev, nalazi van svih lica Trojice. O njemu se ništa ne može reći, odnos prema njemu može biti samo nadreligiozan. Na ovaj deo Ekhartovog učenja obraća pažnju i N. Zdravkoviću svom znalački napisanom pogovoru Mistika odeljenosti. Rečje o složenoj temi apofatičke teologije, gde je Bog zavisan od svoje božanske suštine, inače nesaznatljive i jedino shvatljive pomoću negacije.

„Božanska suština je, u neku ruku, Bog s one strane Boga. Dakle, nešto transcendentno; nešto što se da dokučiti samo pomoću onoga što je Nikola iz Kuze nazvao ’učeno neznanje‘, apofatičkim saznanjem“, piše N. Zdravković.

Interpretirajući osnove Ekhartovog učenja, on ukazuje na Ekhartov stav da bez čoveka ni Bog ne bi mogao postojati, jer božanska suština postaje Bog jedino kroz vezu sa stvorenjima. Kakva je ta veza, biva jasnije pri iščitavanju Ekhartovih propovedi i traktata, koje je N. Zdravkovićizdvojio iz njegovih sabranih dela izdatih 1936. godine. Ekhart je u njima razvio osobenu mistiku ljubavi, čiji izvor su reči apostola Jovana iz njegove Prve poslanice: U tome se očitovala ljubav Božja što je on svoga Sina poslao u svet da mi po njemu i s njim živimo. Prema Ekhartovom tumačenju, sve što je dao Hristu – Bog je dao i čoveku. Taj dar nije mu dao u vremenu, nego u večnosti. Svet u koji je Otac poslao Sina nije nešto spoljašnje, većunutrašnje. Čovek treba da voli taj svet i da mu stalno bude okrenut. Ekhart navodi misao svetog Avgustina: Ono što čovek ljubi, on to u ljubavi postaje. Iako je niština, kroz takvu ljubav čovek i sam postaje Bog. A to može postati, jer je u sebi otvorio mesto za Boga.

„Duhovni put koji Ekhart predlaže jeste put interiorizovanja, i pruža se u prostoru izvesne konverzije koju on naziva odeljenost (Abgeschiedenheit). Zahvaljujući odeljenosti, čovek oslobađa mesto, prazno mesto, gde Rečmože da se rodi u duši kao što se u isto vreme čovek rađa u Bogu, biva obogotvoren, i Bog se rađa u čoveku. Da bi duša zaista postala ona sama, duša, u skladu sa svojom najdubljom prirodom, mora da se pridruži Bogu, da bude Bog. To što se odigravalo u Hristu, može da se, putem mistike, odigra u svakom čoveku“, primećuje N. Zdravković.

Ekhartovi spisi su kratki i jezgroviti, sa jedinstvenom mističnom dubinom, kako je zapazio N. Berđajev. Sa svakim novim pristupom, njegovo delo se sve više otvara. Na malom prostoru izložen je krajnje povezan sistem ideja. Što je propušteno u jednoj propovedi, rečeno je u narednoj ili u nekom traktatu. Bio je Ekhart vrlo obrazovan teolog i filozof, doktorski stepen dobio je 1302. od pape Bonifacija VIII. U njegovom delu mogu se prepoznati raznovrsni uticaji: Plotin, Avgustin, Pseudo-Dionisije, Jovan Skot Erigena, apostol Jovan i sveti Pavle. No, Ekhart je pre svega dubok i originalan mislilac. I u tome je njegova ogromna zasluga i veličina, zahvaljujući kojima je i pretrajao vekove.

Dobrica Gajić

12.07.08 Danas

Misao Majstora Ekharta - dominikanskog teologa, propovednika, učitelja, majstora jezika, mističara - privlači moderan um izvanrednom snagom, koja značajnim delom leži u jezičkoj igri između akademske, sholastičke s jedne, i narodne terminologije sa druge strane. Iako se na Ekharta s pravom može gledati kao na srednjovekovnog prethodnika moderne filozofije subjektivnosti, novina i kontinuitet njegove misli može se u punoj meri razumeti kada sagledamo njegov odnos prema nasleđu Alberta Velikog, Aristotela, Dionisija Areopagite, novoplatonovaca, ali i jevrejskog mislioca Mojsija Majmonida i njegove potrage za rešenjem sukoba između religioznog i svetovnog znanja.
U središtu Ekhartovog interesovanja leži uzletna moć duše, koja kroz odeljivanje od svega telesnog i svetovnog hrli svojoj prvoj iskri i svom dnu - onom nečemu u duši gde je, po Ekhartu, "dno Boga moje dno, i moje je dno dno Boga".
Otac nemačke misli kako su ga zvali, rodio se 1260. u Tiringiji, a umro, možda u Kelnu, možda u Avinjonu, jer je naprosto nestao u vrtlogu teoloških, sholastičkih i političkih sukoba koji su ga u taj mah progutali, negde 1327. ili 1328. godine. Njegova predavanja i propovedi ostavili su dubok trag svuda kuda je prošao.Obrazovanje i kultura bile su pokretačke snage u Evropi XIII i XIV veka. Među prosjačkim redovima nastanjenim u gradovima, bio je i dominikanski red propovednika kojem je Ekhart pripadao, koji je samootkrivanje i samonegovanje čoveka postavljao kao jedinstvene kulutrne vrednosti. To samootkrivanje za Ekharta je, s jedne strane, značilo oslobađanje od sebe i pronalaženje onoga što ga prevazilazi u samom sebi. S druge strane, ono što čovek pronalazi u sebi pokazivalo mu je da je sve što ostaje samo kretanje čovekovog uma. Tako se Majstor Ekhart posvetio proučavanju kretanja uma kao jedinog mogućeg načina života.
Kroz svoje filozofske formulacije i teološke iskaze, koji se uzajamno prožimaju, Ekhart je stvorio teorijski jezik kojim je mogao da naučava da je uzoran način života u stvari delanje uma: delanje uma po njemu je istinsko bogatstvo koje poseduju siromašni duhom. Ekhart je ovu dinamiku uma objašnjavao oslanjajući se na tekstove iz Svetog pisma, čije je filozofske sadržaje iznosio upravo kao filozofske argumentacije: "Jevanđelje se bavi bićem utoliko ukoliko je ono biće", reći će.
Ekhartov Bog je potpuno lišen atributa koji bi bili samo ograničenje njegove beskonačnosti: Bog je nešto što je "tuđina i pustinja i bezimenije je, a da bi imalo neko ime, i nesaznatljivije je, a da bi bilo saznato". A čovek je "ako je doista slobodan, sloboda sama, ali samo utoliko ukoliko je slobodan".
U putevima ovog filozofa prepuštanja i mističara uma i volje prepoznajem, u potonjim vekovima, i volju za delanjem Tereze iz Avile, i tihovanje Migela de Molinosa, dvoje najvećih sledbenika njegovog nauka i najtajnovitijih mističara u Španiji. Tako će Majstor Ekhart reći, gotovo tri veka pre Tereze: "ako bi čovek bio tako u zanosu kako je bio sveti Pavle, a znao nekog bolesnika kojem bi od njega bila potrebna čorbica, smatrao bih daleko boljim da iz ljubavi odustaneš od zanosa ekstaze, pa u većoj ljubavi poslužiš onome kome je potrebno"; taj njegov poziv na aktivni život odjekuje potom u Terezinim redovima: "Ako bi sve bile poput Magdalene, onako zanesene, Hristu ne bi imao ko da zgotovi večeru; setite se da neko mora i jelo da mu spravi, i budite srećne ako ga služite poput Marte."
Tako će Ekhart, bezmalo četiri veka pre Migela de Molinosa - osnivača kvijetističke jeresi, zapadnog nauka tihovanja, koji će Ekhartov nauk sprovesti do krajnjih konsekvenci - govoriti o tome da se ne sme bežati od iskušenja, da "čovek ne može da uči bežeći od stvari i spoljašnjim povlačenjem u odeljenost", nego mora "da nauči unutrašnju samoću, ma gde i ma kod koga bio". Zato će reći: "Središte bivstvovanja ljubavi jeste samo u volji; ko ima više volje, taj ima i više ljubavi. Ali, ko nje više ima, to niko o drugome ne zna."
Ipak, možda najveće nasleđe koje je Ekhart ostavio svojim učenicima jeste iskustvo jezika. Jezik previranja između filozofije i mističkog iskaza, između latinskog i nemačkog, između volje i ljubavi, jezik koji nije ni dijalog, ni govor, nego ulazak u novi svet koji je u čoveku samom.

Aleksandra Mančić