Ljudi, ljudi

09.07.05 Danas

Izdavačka kuća "Filip Višnjih" objavila je izuzetno interesantnu knjigu Dragoljuba Jovanovića (1895 - 1977) "Ljudi, ljudi". Rukopis je priredila Nadežda Jovanović, doktor istorijskih nauka - veliki poznavalac i poštovalac dela D. Jovanovića.

Ovaj izuzetni srpski i jugoslovenski intelektualac, rođen u Pirotu u višenacionalnoj sredini, vrlo rano prihvata jugoslovensku ideju, ali i socijalističke ideje naših (S.Marković, D. Tucović, D. Lapčević) i francuskih socijalista. Po prirodi bistar, vredan, postojan, odličan đak, uspešno završava prava u Parizu i brani dva doktorata na Sorboni. Na poziv Slobodana Jovanovića postaje docent na Pravnom fakultetu u Beogradu 1924. na predmetu Agrarna politika, odakle nadahnuto i hrabro širi svoje demokratske i socijalističke ideje.

Dragoljubov čvrsti, nepokolebljivi karakter odmah dolazi u sukob sa autoritarnom vlašću kralja Aleksandra i Dvora, te biva praćen, maltretiran i zatvaran. Između dva rata izrasta u našeg najuglednijeg borca za slobodu ličnosti, demokratski socijalizam, seljačko pitanje, ali i ravnopravnost nacija, religija, kultura.

Zbog toga ga osuđuju Dvor i desni i levi ekstremisti, koji se, na žalost, smenjuju na vlasti u Srbiji kroz čitav 20. vek. Između dva rata oštro i hrabro napada autoritarnu vlast i narastajući fašizam.

U Drugom svetskom ratu ne prihvata pozive ni Draže ni Tita, ostajući veran svojoj ideji demokrate socijaliste, nezavisnog intelektualca, krijući se od fašista - Nemaca i domaćih kolaboracionista u svojoj Profesorskoj koloniji u okolini Beograda.

Posle rata biran je u parlament Srbije i Jugoslavije, vraćen na Pravni fakultet, da bi ga i novi režim osudio 1947. na 9 godina robije sa prisilnim radom, opet zbog borbe protiv autoritarne vlasti. Takvu doslednu demokratsku biografiju nema niko od jugoslovenskih slobodarskih intelektualaca.

U tim teškim zatvorskim godinama Dragoljub skicira svoje zabeleške - iz kojih izrastaju medaljoni o 400 istaknutih ljudi sa kojima je dolazio u dodir u svom bogatom, viteškom i dramatičnom životu. Među njima su državnici i političari, naučnici, profesori, javni i kulturni radnici, prijatelji i poznanici iz zemlje i inostranstva, ali i policajci, sudije i drugi. Sažetim, jasnim stilom, na par strana, plastično su osvetljeni likovi Nastatsa Petrovića, Milana Gavrilovića, Joce Jovanovića - Pižona, Mehmeda Spahe, Koste Kumanudija, ali i nama poznatijih Tita, Kardelja, Đilasa, Rankovića, Koče Popovića, Neškovića, Kidriča, Lole Ribara, Petra Stambolića, Mome Markovića, Kirila Savića, Bogdana Popovića, Milana Kašanina, Velibora Gligorića, Miroslava Krleže, Miloša Minića i mnogih drugih aktivista naše i strane političke, naučne i kulturne scene. Knjiga se, kao izuzetno štivo, sa pažnjom čita u jednom dahu.

Pravi primer Dragoljubove istinoljubivosti, hrabrosti i idejne čvrstine je priznanje grešaka Srba, tj. srpske buržoazije i Dvora u odnosu na jugoslovensko pitanje i problem Hrvata: "Najveća greška bila je učinjena... kad su srbijanski vojnici dovedeni u Zagorje da ugušuju seljačku bunu protiv grofa i barona, kad je srpska šajkača stala na stranu vekovnih porobljivača hrvatskog seljaštva. Ako je trebalo suzbijati "zeleni kadar" to se moralo prepustiti samoj hrvatskoj buržoaziji... Posle toga, druga greška je bila što su tu istu šajkaču stavili na glavu mladića iz Hrvatske koji su imali da služe vojsku u Jugoslaviji. Najzad, nije se smela zadržati srpska zastava kao državna, ni Sveti Sava kao školska slava za sve naše narode. To su psihološki uzroci hrvatskog pitanja...." piše Jovanović (strana 314.).Ovaj velikan ne umanjuje grehe Hrvata ustaša i njihovih pogroma, ali zato ima snage da svojim priznanjem omogući i pokajanje za srpske greške i grehe, a time i katarzu - novi iskorak ka slobodnom srpskom čoveku i naprednoj, evropskoj Srbiji. Ovom knjigom, iako zakasnelom, Srbija polako vraća dug svom velikom sinu, ekskluzivnom intelektualcu i hrabrom borcu za istinu, pravdu, demokratiju i zajednički, ravnopravan život na Balkanu predstavnika tri, od pet svetskih civilizacija - pravoslavaca, katolika i muslimana. Na Balkanu Evropa, ali i mi, polažemo ispit multietničnosti, multikonfesionalnosti i multikulturalnosti. Dragoljub je to među prvima prihvatio i tome posvetio ceo svoj život.Iz knjige Dragoljuba Jovanovića prenosimo delove poglavlja o Milovanu Đilasu.



Milovan Đilas

Dugo nisam znao da je on Milo Nikolić, prevodilac Klima Samgina, ali je svojim imenom potpisivao kratke pripovetke u feljtonu Politike. Kao Branka Ćopića i dr Dušana Radića, njega je puštao Vlada Ribnikar kad je postao svemoćan u listu svojih stričeva i svoga oca, čak i kada se Žika Milićević mrštio, kad su se Jovan Popović i Čika-Diša Stefanović bojali da ne izgube beneficije kod carine i kod poreske uprave. Đilasove pripovetke nisu bile gore od drugih. To ime sam čuo mnogo ranije, od Ljubice Vuković 1931, kad je odlazila u srpski seminar da sluša diskusije. Palo mi je u oči da je ona izgovarala Đilas, što se razlikovalo od onog Đilasa iz priče Milovana Glišića, čiji nadimak je u rečniku na kraju knjige protumačen kao "kaže se za pokvarena popa". Znao sam najzad da je bio dve ili tri godine na robiji. Sreo sam ga kasnije četiri puta: prvih dana 1941. u kući Svete Živkovića pod Avalom, na balkonu Narodnog pozorišta na zboru povodom dana Crvene armije, u Akcionom odboru za osnivački kongres Narodnog fronta Jugoslavije, na tribini za Prvi maj 1946. Ne računam što smo se viđali na sednicama Narodne skupštine FNRJ, pošto tada nismo razgovarali. Do okršaja među nama došlo je 29. aprila 1947. kad je izrekao presudu da "Drugi petogodišnji plan nećemo raditi zajedno sa D.J". Svakako je znao da ću biti uskoro uhapšen i osuđen. Do sastanka nije došlo ni kad je on okrenuo "ćurak naopako" i kad smo obojica bili na slobodi, jer ja nisam hteo da se odazovem njegovom pozivu. Sada je on u Mitrovici, u onoj istoj Drugoj zgradi gde sam ja pod mnogo težim uslovima proveo više godina.Mora da je od maršala ili od Rankovića čuo da sam pitao da li Crna Gora može da se ujedini sa Srbijom, jer je i mene napao, pored Jaše Prodanovića i Grola, kao protivnika "crnogorske nacije", koju je on naturao i Partiji i Crnogorcima i celom narodu. To je učinio u svome velikom članku za 1. maj 1945. u Borbi. Ostao mi je u sećanju i po onom članku u istom listu gde je zahtevao težu i najtežu kaznu za nekog špekulanta, koji je ponovo osuđen i streljan. Odmah mu odajem priznanje da je kasnije zaustavljao svoga branioca Veljka Kovačevića kad bi govorio o manama našeg sudstva: "Nemoj, molim te! Ja sam zadao smrtni udarac našem sudstvu!" Kad je po treći put suđen, u samoj Mitrovici, zbog knjige Nova klasa, dajući generalije izjavio je da nije Crnogorac: "Crnogorci su Srbi, a ja sam Jugosloven".

Ako nije tačna legenda da je on lično ubio Petra Drapšina zato što se usudio da nešto kritikuje maršala, izvesno je da se među prvima, možda prvi usudio da se žali na držanje sovjetskih oficira i vojnika u našoj zemlji. Rekao je da su se ponašali gore nego fašisti i imperijalisti. Da li je zbog toga morao da ide da se pravda u Moskvu, ili je putovao pre toga! To je važno zato što je Borba u podlistku donela jedan njegov članak o susretu sa Staljinom iz koga se vidi da su i Staljinove ruke bile genijalne. To se ne slaže sa kasnijom kritikom svega što je dolazilo iz SSSR. Ali je ostao pri uverenju da Borba mora imati palatu sličnu Pravdinoj i da Centralni komitet treba da se diže na mestu gde se Sava uliva u Dunav i da taj spomenik treba da bude monumentalan, bar kao u Sofiji. S druge strane promenio je svoje uverenje da je samo revolucionarno stanje normalno i da se samo glupa buržoazija može nadati nekom prelaženju na "normalan život".

Na Robiji su se svi interesovali zašto se rasturio njegov brak sa Mitrom Mitrović. Mnogi su to tumačili njihovim različitim stavom prema luksuzu, osobito u pogledu odevanja. Ja sam ih mogao jedino obavestiti da Đilas nikad nije izlazio iz kratkih čizama koje su se po njemu nazivale đilasovkama, iz jahaćih čakšira i iz lakog kaputića u više boja, sportskog, sa "šanglom" na leđima. Nikad isto tako nije napuštao kačket. Kad sam ga video prvi put posle pobede bio je u surom šinjelu, sa generalskim oznakama, kakav su onda nosili bugarski oficiri koji su nam došli u pomoć za Sremski front. Drugi put je bio u onoj novoj plavoj generalskoj uniformi sa belim rukavicama koja je izazivala moju kritiku, posle čega me je okrznuo maršal u govoru na Cetinju. Iznenadilo me je što mi je u Akcionom odboru za NFJ, dao četiri ili pet telefonskih brojeva, kod kuće na Dedinju, u CK, u vladi i i ko zna još gde. Kasnije sam saznao da je imao poznatu crnogorsku ljubav za najnovija tehnička dostignuća. Još nije bio pao kad se u Beogradu pričalo da je voleo da juri strahovito brzo automobilom. Za njega su se nabavljala kola najskuplje marke, iz Amerike, iz Engleske, iz Francuske, najzad iz Nemačke. Kad je nadležni činovnik Narodne banke izveštavao da nema deviza, iz Ministarstva finansija su vikali da li on zna za koga je to, da li zna da za druga Đidu mora biti. Tada je odmah bilo, i tako nekoliko puta, zlobnici kažu više puta godišnje. Menjao je Đilas svoja stara kola za nova, još brža i još savršenija. Svoju potrebu za luksuzom, za gospodstvom, za savlađivanjem prepreka i za dominacijom zadovoljavao je na sve načine. Pošto nije bio kancelarijski čovek kao Moša, ni kabinetski kao Kardelj, zamišljam ga u velelepnom i raskošnom umetnički nameštenom stanu, kako šeta, puši, razmišlja i sporo sastavlja svoje članke, ili ih u nadahnuću piše na dušak, kao one koje je sve bržim tempom davao Borbi u jesen 1953. a početkom 1954. Nisam ga video ni na jednom prijemu, bilo kod Maršala ili drugde, gde su se pojavljivali svi visoki rukovodioci. Ne verujem da je uživao u jelu i piću. O njegovim ženskim vezama govorilo se tek kad je ležao na dunavskoj plaži kao isluženi ratnik. Ali tome nije verovati, pošto je u to vreme bilo podmetanja, naturanja, intriga da bi ga zavadili sa drugom ženom.

Slušao sam ga malo. Mislim da nije govornik na visini pisca. Govore ne piše u celini, ali ih ne improvizuje tako uspešno. Govori sporo, pravi dugačke rečenice, ubacuje mnogo sporednog mesa, nije ni jasan ni efektan. Mnogo povoiljnije deluje njegova fizička pojava nego ono što i kako kaže. Ta pojava je prijatna, bolja je od njegove reputacije krutog ideologa, razočarava one koji očekuju da vide i čuju dželata naše revolucije. Iz 1931. godine mi je ostala slika koju je o njemu dala Ljubica Vuković: Đilasovo lice je kao u velike bebe. Istina je: imalo je uvek i do kraja nečega bebastog, belog, glatkog, detinjeg u toj lepoj ali ne mnogo ozbiljnoj glavi. Iz njegove druge, upravo prve knjige koju je odbila "Srpska književna zadruga na osnovu referata Panića Surepa Besudna zemlja, gde prikazuje svoj život od rođenja do gimnazijske mature u Beranama, vidi se da je od prvih koraka bio velika i svačija maza. Njega su najviše voleli od sve brojne dece, u školi su ga učitelji hvalili i isticali, u gimnaziji su se profesori njime bavili gotovo kao sa drugom. Na univerzitetu, to je bilo poznato, on je istupao kao diktator stila i sadržaja, skoro kao književni tiranin. Manje se zna kako se vladao pod Mošinom komandom na robiji. No, izgleda da ga je rektor marksističkog univerziteta jako cenio kao radnika, predavača i ideologa. Na onom sudbonosnom plenumu početkom 1954. Mošo ga je tako strašno napao, tako grozno mu se rugao, diskvalifikovao ga kao predsednika Narodne skupštine, da se može zaključiti da mu se nikad nije divio, niti ga voleo, još manje cenio.

Svoj preobražaj sam Đilas je objasnio upoznavanjem sveta u doba kad je već bio formiran. Rodno selo na turskoj granici, Kolašin, zatim Berane - to je bio njegov geografski i duhovni horizont do univerziteta. Beograd mu se učinio kao krupan kapitalistički centar. Do kraja 1944. nije video ništa sem Jugoslavije. I našu zemlju je malo poznavao, pošto je skoro petnaest godina proveo u ilegalstvu i u zatvoru ili u Šumi. Moskvu i nešto od Sovjetskog Saveza upoznao je tek početkom 1945: to mu se javilo kao vrhunac civilizacije i kulture. Upropastio ga je kao komunistu onaj ko ga je poslao u Njujork i u London. Dušu vernika je izgubio kad je sagledao more automobila koji su pred fabrikom čekali radnike, "robove monopolističkog kapitala", koje je imao da spase njegov komunizam. Njegovu sujetu darovitog primitivca opasno su zagolicali britanski parlamentarci kad su mu omogućili da se producira i da im soli pamet pod svodovima Vestminstera. Sasvim su ga dokrajčili Anojrin Bevan, njegova lepa i pametna Dženi Li. Najpre su ga očarali svojom formulom levičarstva koje čini nepotrebnim Komunističku partiju u zemlji najstarijeg proletarijata. Zatim su mu oduzeli revolucionarnu potenciju ležeći i ćaskajući tri nedelje, kao njegovi gosti, na divnim plažama Crnogorskog primorja. Posle te posete, koju je predvodio Bevanov saučesnik u predavanju ove proletersko-aristokratske duše zapadnjačko-demokratskom đavolu, Vlada Dedijer. Naš Đido je izgubljen na svetsku i permanentnu revoluciju.*

(*U zatvorskoj samoći ovako sam za sebe rekonstruisao razgovor Bevan-Đilas. "Ako Vam je stalo da vas razumemo mi Britanci, ne zaboravljajte da smo mi sportski narod i da ne shvatamo t rku u kojoj se jedan konj takmiči sa samim sobom, ni državu sa jednom jedinom partijom." Na to je Đilas đipio, jer tako on tumači svoje prezime i uzbuđeno protestovao: "Kako da vratimo kralja, da nam četnici ili kapitalisti prave drugu partiju? Nikad!" Bevan mu je mirno odgovorio da nije reč o kralju i o fašistima, ni o reakcionarima, već o jednoj socijalističkoj, ili čak drugoj komunističkoj partiji. "Ko? Informbirovci, staljinisti, ili valjda agenti onog malog čoveka kome samo prezime kaže da je čovečuljak, bednik ništavilo? To da bude druga partija? Nikad!" - "Ne, ne, nismo se razumeli. Nikakva azijatstava varijanta komunizma, nikakav kasarnski ili stepski socijalizam. Vrlo prosto: Tito neka vodi komunističku partiju, staru jednu, istrošenu, vi drugi, mladi, intelektualnu, kulturnu. To je pravi put. Samo vi to možete učiniti, a vi ste to dužni omladini koju ste poveli, kroz rat proveli i na vlast doveli. Dedijer je savesno prevodio svaku reč. I Đilas je upao u svilenu zamku evropskog demokratskog i humanog socijalizma.)

Jedan Ciganin, Janko Nikolić, iz Bačke, konjokradica i saučesnik u ubistvu imao je običaj da stane pored moje postelje i da ispod crnog brka kaže: "Samo ti piši!" Slušali smo preko zvučnika govore na plenumu koji je Đilasa isključio iz Centralnog komiteta. Svetlost je bila ugašena, ali radio je funkcionisao. Slušali smo ležeći i bili smo kao omađijani. Od svega je bila najimpresivnija Đilasova poslednja reč. Da li je to bio njegov glas ili je tekst čitao neki veliki glumac, ali se umetnost penjala vrlo visoko. "Koji mi je đavo bio? Zašto sam razbijao otvorena vrata? Kakve druge borce protiv birokratije sam tražio kad ste tu vi, moji stari drugovi?... Nisam imao za cilj da rušim druga Tita. Jednog dana sam ga pitao da li čita moje članke u Borbi i šta veli na njih. Odgovorio mi je: "Samo ti piši! I ja sam pisao... Sada vidim da sam bio u zabludi i da ste vi najbolja garantija za sve ono što ja želim i partija u zemlji." Niko ne ume da objasni zašto se Đilas tako rđavo držao. Fizički umor posle dve-tri noći diskusija, ubeđivanja, lomljenja? Lukavstvo političara koji želi da dobije u vremenu, da ostane u Partiji i da tu ojača svoje pozicije? Nežnost prema drugovima iz mladosti i iz borbe? Tajna. Čekao sam nekolika meseca. Ako Đilas bude ćutao, znači da je kapitulirao, da je izgubio bitku, da je odbačen, da je politički mrtav. Ako progovori sa koje će linije?O Božiću, krajem 1954, javili su se u dva Tajmsa, njujorškom i londonskom, i on i Dedijer. Maršal je bio u Indiji. Reklo bi se da je Nehru tražio blagost prema novoj opoziciji. Tito je već na železničkoj stanici dao na znanje da prihvata rukavicu: "Vraća se diktator!" Oni koji su slušali, pretrnuli su dok se govornik nije nasmejao i pokazao da misli na Đilasov napad. Sudili su obojici i kaznili ih uslovno. Stvorila se nova dilema: Hoće li pregovarati pre isteka uslova ili će ići na dužu robiju? Probudili su mu nadu Poznanj i Pešta, progovorio je posle oktobra i novembra 1956. Mađarska mu se učinila kao "memento", u Hruščovu je video novog Stlaljina, "kroz tri godine" komunizmu je odrekao svaku budućnost. Na prvu godinu i po nadovezale su se nove dve godine, ali u zbiru su ispale tri. Otišao je u Mitrovicu. Kako je mogla da bude iznesena iz zatvora i poslata u Ameriku Nova klasa? To je bila nova misterija. Ustvari, jedan primerak je već bio poslat u inostranstvo dok je bio na slobodi, drugi je vlast našla, uzela prilikom hapšenja, fotografisala verovatno, i vratila Milanovoj supruzi. Suđeno mu je tek kad je objavljena i napravila nečuven lom u celom svetu, baš u 1957, kad su se popravili odnosi sa Sovjetima. Đilasovom osudom naši su se legitimizovali kao prijatelji one Rusije i one Armije koju je on tako strašno nagrdio. Iduće godine pojavila se Besudnja zemlja, a 1959. treća knjiga sa člancima iz Borbe i Nove misli. Đilas je postao "junak američke reakcionarne štampe", upravo ono što je tvrdio da sam ja u aprilu 1947.

Prof. dr Gavrilo Mihaljević

05.06.05 Republika

Istaknuti srpski i jugoslovenski naučnik i političar u međuratnoj i posleratnoj Jugoslaviji dr Dragoljub Jovanović ostavio je za sobom obimno delo u rukopisu, koje je sadržavalo oko 400 portreta (medaljona) raznih političkih, naučnih i kulturnih ličnosti. Nešto od ovih svojih sećanja uspeo je da objavi i sam Jovanović 1973. i 1975. u dve knjige sa 102 medaljona pod naslovom Ljudi, ljudi... Poznata naučnica dr Nadežda Jovanović, koja je devedesetih godina prošlog veka objavila obimnu knjigu o životu i delu Dragoljuba Jovanovića, poduhvatila se, ovog puta, posla da priredi za štampu deo od onih 295 još neobjavljenih medaljona. Kao rezultat ovog značajnog posla nedavno se u izdanju beogradskog "Filipa Višnjića" pojavila i treća knjiga Ljudi, ljudi... Nadežda Jovanović je nova 94 medaljona Dragoljuba Jovanovića znalački priredila i podelila u logične celine (državnici i političari, naučni radnici, profesori univerziteta, javni i kulturni radnici itd.).
I ovde, kao i u prve dve knjige, reč je o ličnostima-savremenicima s kojima je Dragoljub Jovanović prijateljevao, sarađivao, dolazio u kontakt raznim povodima ili se s njima sukobljavao na političkoj sceni Kraljevine, a zatim i socijalističke Jugoslavije. Sećanje na ove ličnosti, koje su u svom vremenu u najvećoj meri uticale na političku sudbinu tadašnje Jugoslavije i Srbije, smešteno je u širi kontekst aktuelnih dešavanja, tako da čitalac, sem o karakteristikama političara i državnika, može mnogo novog da sazna i o širim okolnostima društvenih i političkih zbivanja. Naravno, kao i za svako drugo memoarsko delo i za ovo bi moglo da se kaže da predstavlja subjektivno viđenje svoga doba i savremenika. Ali, ne možemo a da ne primetimo jednu lepu osobinu ovih medaljona koji su pisani, kako ističe i priređivač Nadežda Jovanović, "bez ogorčenja, bez zlobe, sa iskrenom i ljudskom toplinom i puno razumevanja", uprkos tome što je autor, zbog svoje političke aktivnosti, bio izložen raznim pritiscima, pa je u vreme socijalizma čak i dopao dugogodišnjeg zatvora.
Niko više od ovih 94 ličnosti iz naše bliske prošlosti nije u životu, kao ni oni iz prve dve knjige Ljudi, ljudi... koje je izdao sam Jovanović. Međutim, te se ličnosti i dan-danji pominju često u raznim novim knjigama, još češće u mnogobrojnim novinskim člancima, a da ne pominjemo intimne ili javne diskurse mnogih pojedinaca. Svi oni koji se sa radoznalošću vraćaju na prilike i ličnosti iz naše bliske političke prošlosti, moći će i u ovoj najnovijoj, trećoj knjizi Ljudi, ljudi... da nađu dragocen izvor novih saznanja i informacija.

D. I.