19.06.21 Bookvar
A šta ako je sin feministkinje silovatelj?
Ona je jedna od vodećih feministkinja u Francuskoj. Međutim, mora i da se suočava sa novim pravilima igre koje nameće savremeni javni diskurs. Danas je tako lako biti proglašen za rasistu (ili podržavaocem silovatelja). Dovoljno je da neko iz anonimne mase sa interneta usmeri svoj elektronski prst ka tebi i već si u problemu.
On je slavni francuski politički novinar. Intervjuisao je najmoćnije političare. Nekima je pomogao da izgrade karijeru i mnogi od tih uticajnih ljudi su danas njegovi dužnici. Ipak, biti star u 21. veku je nešto što javnost teško prašta. Bliskost sa političarima na vlasti ili oportunizam publika bi još i oprostila, makar zažmurila na jedno oko, ali ne i starost. Ona je tako vidljiva.
Njihov sin je upravo primljen na prestižni američki univerzitet i čini se da je za njega samo nebo granica.
Oni su savršena buržuarska porodica francuske više srednje klase. Svi su lepi, mršavi, plavi, uticajni, moćni…
A onda njihovog sina jedna devojka optuži da ju je silovao.
I ceo njihov svet počinje da se deformiše, izobličava, lomi na komade…
Kako će feministkinja stati na stranu potencijalnog silovatelja?
A kako će, sa druge strane, majka krenuti protiv svog sina?
Da li bi tata trebalo da podrži svoje dete bez straha „da se Vlasi ne dosete“ one stare poslovice u kojoj su glavni junaci iver i klada?
Uprkos svemu danas je, zapravo, veoma teško ispričati priču koja kao centralni motiv ima seks bez obostranog pristanka, a da ne budete verbalno napadnuti sa jedne, druge ili, najčešće, sa obe strane.
Nove vrednosti i polako smenjuju stare, a u procepu ovih promena nalazi se polarizovana javnost i pojedinci čiji su živci odavno istanjeni.
Niko ne želi da čuje drugu stranu. Svima je već sve jasno.
Svet se deli na nas i na njih.
Ili si sa nama ili si protiv nas.
Nema dileme.
U ovakvom ratu nema neutralnosti.
Uprkos društvenim okolnostima i klimi koja je takva kakva je, francuska književnica Karin Tuil je u svom jedanaestom romanu (prvom koji je preveden na sprski jezik i koji je u prevodu Olje Petronić objavila izdavačka kuća Booka) uspela da napiše neosporno dobar roman.
Ljudska posla su ne samo stilski i tehničko odlično napisano delo, već je uspešno izbegnuta svaka moralno-društveno-etička prepreka koje aktuelni društvena nužnost stavlja pred savremene stvaraoce.
Karin Tuil kroz priču o porodici koja se našla u nezahvalnoj poziciji oslikava nove društvene vrednosti koje jačaju i (ne) kompatibilnost tradicionalnih međuljudskih odnosa sa tim novim okolnostima.
Ne, ovo nije još priča o razaranju tradicionalne porodice. Ta porodica, ako je ikada i postojala negde van mašte određenih (često suludih) umova, davno ne postoji.
Tata, mama, sinovi i ćerke, supruge, supruzi, roditelji, deca, ljubavnici i ljubavnice… Junake je već zadao Balzak u svojoj Ljudskoj komediji.
Svi oni imaju svoju priču i svoje pozicije u odnosu na sve druge junake priče.
Karin Tuil ih veštom spisateljskom rukom provodi kroz novo vreme, prepušta ih plimskom talasu, na kome oni, ako žele da prežive, moraju da plivaju. Ili da se udave.
Savršene psihološke studije junaka romana čine samu srž priče. To je, zapravo, najvažniji adut ove knjige.
Autorka je iskoristila i glavni motiv priče da održi napetost i zadrži pažnju čitalaca do samog kraj priče. Da li je bilo silovanja ili nije? Hoće li mladić biti kažnjen ili će se izvući? A šta je sa žrtvom? Njihovim porodicama?
Priča na trenutke podseća na sjajnu HBO-ovu mini-seriju The Night Of u kojoj do samog kraja ne znamo ni šta se desilo ni ko je tu zapravo zlikovac, a ko nije.
Autorka romana je uspela da tokom ekspanzije #MeToo pokreta napiše savršeno nespornu knjigu koju niko neće uzeti kao „navijačku“. Kao da se galerijom psiholoških i društvenih profila koje je naslikala distancirala od One Teme. A, opet, ponudila je i krajnji odgovor na sva sporna pitanja koja je svojim romanom otvorila.
Savršeno odabranim završetkom je izbegla svaku klopku patetike ili navijanja u koje je mogla da upadne.
Ljudska posla su naša posla, posla nas pojedinaca, u današnjem društvu koje se menja i čije promene moramo da prihvatimo kao nužne. Promene, same po sebi, nisu ni dobre ni loše, one su jednostavno promene.
Milan Aranđelović
