Argentinski pisac rođen 1962. u gradu Baija Blanka, danas je najprevođeniji živi pisac svoje zemlje čije se delo čita na četrdesetak jezika. Proauo se pripovedaakom knjigom Veliki pakao (1989), snagu dara potvrdio je prvim romanom O Rodereru (1992), usledili su romani Maestrova žena (1998), Oksfordski zločini (pravi naslov knjige je Neprimetni zločini, a nagrađena je 2003. uglednom nagradom Planeta, prevedena na 35 jezika i prenesena na veliki ekran u režiji Aleksa de la Iglesije), Spora smrt Lusijane B (2007), Ja sam takođe imao biseksualnu devojku (2011) i zbirka priča Odvratna sreća, koja je 2013. autoru donela prvu međunarodnu nagradu za knjigu priča koju dodeljuje kolumbijska fondacija „Garsija Markes”.
Stigao je nesto pre nje; video je kako izlazi iz taksija, sa jos vlaznom kosom vezanom na ledjima u konjski rep i u lakom vunenom puloveru koji kao da je u zurbi obukla na golo telo. Kada ga je poljubila osetio je miris njene koze; samo joj je oko ociju bio trag umora.
- Odlicno sto si doneo torbu - rece mu - bas sam mislila kako ces da ih poneses.
Dok su isli uz stepenice kratko mu je ispricala o operaciji. Morali su konacno da mu izvade gornji rezanj plucnog krila, operacija je trajala skoro sedam sati. Upozorili su je da bi naglo mogao da mu se smanji kapacitet pluca i da moze da ima teskoca u hodu. Ali su je uverili da je izvan opasnosti.
- Probudio se u zoru, na trenutak. Mislim da me nije prepoznao. Pobrkao me je sa nekim iz detinjstva. Kao da se uplasio da mu ne ukradu nesto odavde. Drzao me je za ruku i molio me da mu to donesem pre nego sto bude suvise kasno. Jedna bolnicarka mi je rekla da je to tipicna reakcija kada je operacija vrlo traumaticna: bude se sa paranojom.
Kada su dosli do vrata, odjednom je ucutala. Okrenula se da pogleda.
Htela sam odavno da ti se izvinim zbog one noci. Cak se i ne secam dobro sta sam rekla. Ali kasnije sam se osecala tako...
- U redu je - prekinuo je on. - Proslo je.
- Stvarno? - rece ona i upitno ga pogleda.
- Naravno, proslo je.
Ona potrazi kljuc u tasni i otvori vrata. Macka koja je pocela da mjauce kada je cula korake uplaseno se podvuce pod kauc.
- Hajde Morgane, to sam ja - podigla je macka u narucje, ali on je i dalje mjaukao. - Moram da ga nahranim. Hoces li da mi ucinis uslugu i da otvoris prozor od radne sobe?
Otisao je u radnu sobu i spustio torbu sa dzemperom u otvor ispod fioke. Podigao je drvenu roletnu i otvorio jedno krilo prozora. Poslednji zraci sunca slabo su osvetlili stan. Klupica je ostala na istom mestu, naspram prazne Hordanove fotelje. Cuo je zvuk vrata od frizidera. Sesilija je izvadila pakovanje mleka i trazila je ispod kauca mackin tanjiric. Pitao se da li ima vremana da ponovo otvori fioku. Odande gde stoji ona ce ga sigurno videti. Stan mu je sada izgledao manji i nije mogao da smisli sta da uradi da dovoljno dugo ostane sam.
- Tanjiric je ovde - cuo je sam sebe da govori. Ona je usla u radnu sobu; video je kako se saginje i cuceci puni tanjiric pored prozora. Sa naporom je skrenuo pogled sa izreza njenog pulovera dok je ustajala. Stajali su vrlo blizu i ucinilo mu se da i nju obuzima nevidljiva napetost sto su sami u sobi koja je tonula u mrak. Nervoznim pokretom ona pomeri pramen koji joj se izvukao kada se sagnula i ukljuci lampu.
- Trebace nam malo vise svetla da potrazimo knjige u biblioteci - rekla je.
- Mogu ja da trazim, ako ti hoces da zalijes cvece - rece on.
- Ne, trebace ti vise vremena. Ja cu da ti ih dodajem. Ovo su Spitelerove. I mislim da ovde negde ima jedna studija o Bajronovoj poemi.
Dodavala mu je knjige koje se on pravio da prelistava i brzo je stavljao na pisaci sto. Seo je na ivicu klupe i u stvari je hteo samo da gleda u nju, njeno telo koje se naginjalo ili istezalo da dohvati neku knjigu, polupodsmesljivi nacin na koji je u njih duvala pre nego sto bi mu ih dodala. U jednom trenutku, ne okrecuci se, ona nehajno rece:
- Vidis da je Karlos promenio misljenje o tebi: strasno je ljubomoran na svoje knjige. Nisam mogla da verujem da ti je ponudio ove na zajam, mnoge vise ne mogu da se nadju. I osim toga da zeli da razgovara sa tobom. Mislim da je to bilo zbog clanka u onom casopisu, kada ga je video resio je da procita tvoju knjigu - odjednom se okrenula. - Mogu li nesto da te pitam? - Prekrstila je ruke i na trenutak je oklevala, kao da nije sigurna u korak koji ce napraviti. - Je li ti u nekom trenutku pricao o svom romanu? - rece najzad.
- Vrlo malo - kazao je i oprezno je rizikovao; - rekao mi je da je rec o nesrecnoj podudarnosti: i njegov roman je o Prometeju.
- Stvarno? To ti je rekao? - izgledala je paralisana potpuno novim podatkom iz kojeg pak nije umela da izvuce nikakav zakljucak i istovremeno pomalo postidjena, kao da je on izneo na videlo ono malo sto mu je Hordan poverio ili cinjenicu koliko je lako bilo to naslutiti. U svakom slucaju zelja da zna bila je jaca i ponovo ga je upitala: - Ali, da li ti je, na primer, rekao da li je zavrsen?
- Rekao mi je da bi, ako u ovom trenutku umre, neki strpljivi izdavac mogao da ga priredi za objavljivanje. Da mu nedostaje samo poslednja provera. - To ti je rekao, ali... da li ti ga je pokazao?
To je, izgleda, bilo odlucujuce pitanje. Njen izraz se promenio, svako pretvaranje je nestalo: bila je apsolutno zavisna od njegovog odgovora.
U jednom trenutku je otisao po kljuc od fioke. Ja sam sedeo na ovoj istoj klupi. Rekao mi je da pise roman vise od petnaest godina. Otvorio je fioku i mislio sam da ce da mi ga pokaze, ali mislim da se pokajao i odmah je ponovo zatvorio.
- Znaci, nisu uspeo da ga vidis.
To je manje licilo na pitanje nego na potvrdu loseg predosecaja. Obeshrabreno je spustila ruke kao da je sve o cemu su pricali izgubilo smisao i on pomisli da cak nije morao ni da laze. Ali onda joj od neke mracnije odluke ponovo zivnuse oci. Napravi korak ka klupici i nagnu se ka njemu, kao da ce da ga zamoli za delikatnu i tesku uslugu; on je na trenutak pomislio da ce mu dodirnuti ruku, ali mu je umesto toga izgovorila ime. Prvi put ga je cuo na njenim usnama i to mu je izazvalo silovite emocije, osecaj da bi za tu zenu ucinio sve sto pozeli. Ona ga jos jednom ponovi, kao da je svesna moci koju ima nad njim.
- Znam da zvuci kao ludost - rekla je. - Ali meni je veoma vazno. Ovo sto cu da te pitam... ne mozes ni da zamislis koliko mi je vazno. Kada je zatvorio fioku, jesi li video gde cuva kljuc?
Nije mogao da izdrzi njen pogled i obori oci.
Mislim u onom bokalu, u jednom od nozeva za hartiju.
Ona se okrenu prema polici; video je da podize tacno noz u bordo futroli.
To je ono sto mi je trazio, ono sto je hteo da mu odnesem - rece priguseno. Izvuce ostricu i istrese kljuc na dlan. Pogleda ga na trenutak i snazno stegnu saku. - Jednom sam pretrazila ceo stan trazeci ovaj kljuc. Ne zelim da ga procitam - rece, kao da njemu treba da se izvini. - Ne zelim cak ni da ga otvorim. Samo zelim da ga vidim, da znam da postoji. To bi bilo fer i za tebe, zar nije tako?
Kada je prisla stolu, on skrenu pogled. Cuo je kako se okrece kljuc, kako fioka skripi dok se otvara, a zatim jecaj koji nije mogla da prigusi. Video je kako uzmice, kao da je noge vise nisu drzale, ali nije sela u fotelju nego na ivicu njegove klupe. Osetio je drhtavi dodir njenih ledja na svojim ledjima. Podigao je pogled i uzasnuto posmatrao rezultat svog dela. Lice joj je bilo puno suza, kao da se prepusta suvise dugo zadrzavanom bolu koji je odjednom savladao.
- Nema nicega - ponavljala je sa nevericom, nemocna da nadlanicom zaustavi suze.
- Ssss, nemoj da places, molim te - podigao joj je lice rukom i palcem zaustavio jednu suzu. Onda je vrlo blizu osetio njen isprekidani i topli dah. Poljubio je u usta, osetio da se predaje i da joj se usne otvaraju i odgovaraju na poljubac. Video je kako letimicno otvara jos vlazne oci i kako ih ponovo zatvara kada ju je snaznije stegao. Zatim je osetio kako njene ruke odozdo hvataju njegovu glavu da ga strasno poljubi i da je njen jezik sada trazio njegov sve dublje u ustima, s nekakvom egzaltiranom i cutljivom pomamom. Zavukao je ruku pod njen pulover i pritisnuo joj jednu dojku. Osetio je kako se pali zategnuta i topla koza i kako bradavica bubri spram njegovor dlana. Ona ustade da skine pulover i ponovo su se ljubili stojeci uz ivicu stola. On je tada pokusao da napravi prvi korak prema kaucu, ali ona ga zadrza. Oci su joj potamnele. Lice joj je imalo izoblicen i zapovednicki izraz.
- Ne - rekla je; oslobodila je sto skinuvsi sa njega hrpu knjiga i spustila se ledjima na drvenu povrsinu. - Ovde - rece. - Ovde.
Kako je laka, kako je potpuna, pomislio je, pobeda zla. Pitao je to nakon sto su vodili ljubav drugi put na kaucu, kada je ona skliznula ispod pokrivaca koji je prostrla preko nagih tela i sa turobnom odlucnoscu stavila njegov ud u usta. Pitao je to dok je podizala prekrivac i zabacivala kosu unazad da bi mogao da vidi kako pocinje da ga ponovo podize prelazeci jezikom sa strane, namerno sporo, obuhvatajuci ga cvrsto usnama da ga, svaki put sve teze, gurne do dna usta. Pitao je to kada ga je izvadila da ga poslednji put oblize po duzini sa usredsredjenim izrazom, pre nego sto je pitao, kao covek koji se sprema da sprovede osvetu do kraja, da li je vec nekad to radila u dupe.
Posle toga nije rekla ni reci. On je svaki cas bacao pogled na njeno lice u tami; ostala je otvorenih ociju uprtih u tavanicu, kao da je zatocena u nekoj mucnoj i ciklicnoj misli. Oko ponoci je ustala i otisla do telefona. Lampa je ostala upaljena i on je posmatrao njenu uspavanu figuru pored prozora, dok je tiho govorila.
- Moram da se vratim - rekla mu je - probudio se i pitao za mene.
Hteo je da je uhvati za ruku kada je pocela da skuplja svoju odecu. Ona se na trenutak nagnula da mu da brz poljubac, ali se oslobodila njegovih ruku.
- Moram da idem, stvarno - skupila je odecu i otisla u kupatilo.
Sacekao je trenutak i kada je cuo zvuk tusa ustao je, nag otisao do stola, tiho otvorio torbu i vratio fasciklu na svoje mesto. Zatim je cuo kako zatvara slavinu i ostade na trenutak nepomican kao lopov. Ona otvori vrata uvijena u peskir, sa cesljem u ruci.
- Sta to radis?
On je jos drzao u ruci kljuc od fioke, ubacio ga je u noz i pruzio joj ga.
- Sklanjao sam knjige - rekao je. - Vec sam zatvorio fioku; nisam hteo da zaboravis ovo.
Na trenutak je drzala noz za hartiju u ruci i on pomisli da ga nece poneti, ali na kraju je otvorila tasnu i stavila ga unutra zajedno sa cesljem. Pocela je brzo da se oblaci.
- Idem i ja da se obucem - rece.
- Pusti me da prva sidjem - rece ona. - Ne zelim da nas vide kako silazimo zajedno - ustala je, navukla pulover i poravnala ga rukom. Zabacila je kosu unazad i jednim pokretom je ponovo vezala u konjski rep. Bila je sasvim ista kao kada je dosla. - Ne brini se za vrata kad budes izlazio, i jedna i druga se zatvaraju sama.
I on je ustao, napola obucen. Poljubio je jednom, a zatim drugi put, duze.
- Nemoj, molim te, nemoj da ponovo pocinjemo - odvojila se i pogledala ga, smeskajuci se za sebe, kao da je jos uvek zacudjena. - Nikada nisam mislila... - rekla je i odmahnula glavom. - Obecaj mi nesto - rekla mu je i ponovo mu je prisla dotakavsi svojim celom njegovo.
- Da?
- Obecaj mi da nikada neces da pises o ovome.