Majmun

20.04.07 NIN

Šesnaest priča sabranih u ovoj knjizi gotovo bez izuzetka pripoveda o mučnim iskustvima savremenosti, na način koji iznutra iskušava naše razumevanje književnosti i stvarnosti. Reč je, zapravo, o svojevrsnom pesimističkom angažmanu, neretko oslonjenom na lični ton i (auto) biografsko iskustvo, a opet uperenom prema opštem važenju i značajnosti.
Ovaj neobični spoj intimizma i univerzalizma autor po pravilu vodi prema simboličnim ili pak paraboličnim razrešenjima, birajući neki predmet, detalj, odnosno utisak koji razotkrivaju zapretani smisao prikazanoga. Raspon ovog postupka može biti skoro bezmeran, a o tome svedoče prva i poslednja priča (“Majmun”, “Otac laži”), koje knjigu uokviruju naslovnim pojmom, uzetim najpre u banalnom značenju nasleđene figurice u kojoj junak, međutim, prepoznaje odbleske ukupne sudbine čoveka u grotesknom prostoru današnjice, a zatim i u alegorično-mitološkom značenju “Božjeg Majmuna” ili “Princa Tame” kao one univerzalne figure u kojoj je objektivizovano samo zlo kao takvo.
Osim pretencioznosti, od koje, izgleda, nije bilo moguće umaći u još nekim pričama (“Sablast”, “Oko”), glavna nevolja ovakvog pristupa načelno gledano leži u činjenici da on podrazumeva pojednostavljivanje i svođenje situacija, događaja i okolnosti na one njihove vidove koji su podesni za obelodanjivanje autorove ili pripovedačeve zamisli. To svrsishodno redukovanje, opet, gotovo neizbežno vuče prema ideološkoj transparentnosti prikazanoga kao onome u čemu se na neki način dovršava i iscrpljuje. Najbliže ovakvom statusu u Đorđevićevoj knjizi su “Furia Balcanica”, alegorijsko-sarkastična slika sumanutih naravi u zakrivljenom ogledalu balkanske mržnje, ili pak “Oštrica britve”, mračna satira o samoubici ophrvanom prestoničkim životom u atmosferi “masovnog ludila” i opsednutom idejom crno-belih fotografija kao najvernijeg izraza aktuelne stvarnosti.
I ovde, međutim, postoji ono što je drugde označeno kao “iskliznuće” zaustavljenog “spoljnjeg” i ubrzanog “unutrašnjeg” vremena, a što je materijalizovano u predmetu krajnje ličnog značenja (dedin nožić) kao ambivalentnoj relikviji privatnih vrednosti. Onaj unutrašnje problematizujući zaokret pesimistički angažovanih priča Milana Đorđevića pojavljuje se baš tu, gde simbolična predmetnost dobija funkciju protivrečne odbrane prava na intimu putem beskompromisnog raskida sa svetom takozvane stvarnosti. U nekim drugim pričama, možda i najuspelijim u ovoj knjizi (“Vinarija Narcis”, “Emanuelova ćerka, “Orhideja”, “Smrt Miloša Obrenovića”, “Nirvana”), ovaj paradoksalni “odbrambeni” mehanizam deluje suptilnije, kao evokacija nepodnošljivo lepih i bolnih trenutaka ili sećanja koja govore o tome da življenje ipak može da bude događaj i doživljaj, a ne samo beskrajno glavinjanje u krugu.
Najčešće hotimično, čini se, neizbrušene i nedoterane, u smislu mogućeg uklanjanja prethodno pominjanih kontradikcija i limita, jetke i opore priče Milana Đorđevića na izvestan način su živo svedočanstvo neotklonjivog i razdirućeg nadahnuća koje ih pokreće. Stoga njihova valjanost po svoj prilici dobrim delom leži u očuvanosti i sugestivnom dejstvu izvornih podsticaja, a ne u zanatskoj solidnosti ili ideološkoj izbalansiranosti i smotrenosti. Čak i tamo gde čitalac može imati utisak da se susreće s potpuno predvidljivim manirima i postupcima (“Iz dnevnika dedinjskog manijaka”) pojavi se često neočekivani, gotovo zaumni pripovedački “okretaj zavrtnja” koji izbavlja od preteće jednostranosti i tendencioznosti pripovedanja.
Najbolji primer ovakvog delovanja verovatno predstavlja “pismo iz 1993. godine”. Na prvi pogled, to je prepoznatljivi “dnevnik uvreda” iz bliskog a već dalekog doba frustracija i poniženja, s jasnim opaskama o političko-ideološkoj mitomaniji “kuće nasred druma” i sličnim opsesijama. Ali završnica priče donosi i jedan obrt ili višak u vidu junakovog stradanja pod točkovima automobila, kojim će, kako autoironijski kazuje pripovedač, “ova nesavršena i patetična priča najzad moći da se završi, jer za onoga ko se u ovom svetu oseća kao tuđin.... možda je najbolje da zauvek uroni u mrak”. Sugerišući u osnovi tragičko poimanje života, za koje trpljenje i stradanje nisu slučajnost nego zakonomernost, ove reči u isti mah mogu se čitati i kao bezmalo vidovita anticipacija onoga što je samoga autora zadesilo nakon publikovanja knjige, dospevši čak i u novinske hronike. Izlazeći izvan okvira pukog čitanja i razumevanja, one zapravo otvaraju pogled na širi hermeneutički okvir ove proze, predstavljajući neželjenu, ali možda utoliko sugestivniju overu spontane spisateljske alhemije, zahvaljujući kojoj nesavršenstvo i problematičnost, uprkos svemu, u konačnom utisku ipak bivaju preobraćeni u samosvojno tamnu i sugestivnu književnu viziju.

Tihomir Brajević

08.03.07 Vreme

piše: Teofil Pančić
Ne upuštati se ali biti oprezan i, naravno, nikad se ne opuštati. Posmatrati svet ali u onome što se događa ne učestvovati.

Da li početi prikaz sa ili bez osvrta na gornji citat? U potonjem slučaju, moglo bi se početi ovako: "beogradski pisac Milan Đorđević ponajpre je poznat kao suptilan pesnik, svakako među najznačajnijima u svojoj i okolnim generacijama, te kao prevodilac sa slovenačkog. No, poslednjih je godina – recimo, "isprovociran" preterano zanimljivom stvarnošću ovog dela sveta – prisutan i kao prozaik i esejista".

Ipak, sve to vi valjda već znate. Zato je bolje početi ovako: gornji je citat svojevrstan životni moto junaka Đorđevićeve priče Oko, ali bi mogao funkcionisati kao kredo – svesni ili ne – i većine drugih ključnih protagonista Đorđevićevih priča u zbirci Majmun. Njegovi su naratori ponajčešće intelektualci, zatečeni u Velikoj Pometnji (rat, hiperinflacija, najezda nasilja i kriminala, emigracija...) koja će samleti njihove dotadašnje živote i (samo)predstave, izobličivši njihov identitet na najneverovatnije načine; u drugoj varijanti, oni su rezoneri koji nemoćno gledaju, prepoznaju, katalogizuju primere izobličenja svoje okoline.

Gore izrečeno daje naslutiti da Majmun nije baš zabavna i "laka" lektira za kraćenje vremena. Upravo tako: Đorđević je, štaviše, skloniji svesnom preterivanju kao (rizičnom, uvek rizičnom...) sredstvu za "razbuđujuće" udaranje čitaoca u intelektualni pleksus, nego što bi se poslužio (žanrovskim ili nekim drugim) strategijama zavođenja čitaoca. Za razliku, dakle, od onog živahnog hajvana u kavezu zoološkog vrta, Đorđevićev Majmun je opor, (su)mračan, kiseo ili gorak; gotovo bez izuzetka, u ovih je šesnaest priča neujednačenog dometa koncentrisan, recimo, ekstrakt beznađa jedne sive i surove balkanske epohe. I tu je negde izvorište i vrlina i mana ove proze.

Milan će se Đorđević u Majmunu najbolje "snaći" tamo gde stvarnosnu potku nadograđuje (kvazi)autobiografskim flešbekovima (Vinarna ‘Narcis’, odlična Emanuelova ćerka u kojoj je moćna ljubavna priča ostvarena bez otklizavanja u grotesku ili vulgarnost, Bara), smeštajući svoju naraciju u spisateljski svet (Slovenija, Klub književnika alias Francuska 7...), sa njegovim supijanim ritualima, sa njegovom sklonošću da se lepi za Zvučne Parole, ili da ih – još bolje – sam smišlja... Priča Oko intrigantan je pokušaj fikcijske nadogradnje i "prepričavanja" one čuvene fotografije na kojoj, u Bijeljini 1992, arkanovac šutira mrtvu (?) ženu; tri pripovetke koje su posvećene Filipu Davidu, Draganu Velikiću te Mirku Kovaču sračunato "oponašaju" njihove tipične spisateljske svetove, atmosfere, karaktere, no te su priče ipak dobro odmerene posvete, a ne samosvrhovite imitacije. Solitude je nepretenciozni, a dojmljivi kroki kakvih bi u Majmunu moglo biti i više, nekoliko je pripovedaka, kako rekoh, neposredno "inspirisano" bedom i sramotom ljudske egzistencije u Srbiji devedesetih (karakterističan primer: Pismo iz 1993. godine).

Đorđević se u pričama iz Majmuna koristi i fantastičkim motivima, ponajčešće u svrhu simboličkog, "nedidaktičkog" poentiranja, kao i ironijskim oneobičavanjem do posvemašnje grotesknosti (recimo, Iz dnevnika dedinjskog manijaka). Ovakva i slična "preterivanja" najjasnije otkrivaju gotovo opsesivan satirički naboj Đorđevićevog pripovedanja. Naravno da je to opasno: u nekolikim je pričama (Furia Balcanica, pre svih) "angažovanost" naprosto pojela naraciju, to jest, one se pre doimaju kao lamentativni politički eseji ovlašno preliveni pripovednom glazurom nego kao punokrvne pripovetke (iako u njima može biti puno krvi, ako znate šta hoću da kažem...). E, baš u takvim pričama, odviše tezičnim – kao i u nekim iz kojih probija jedan papirnati, neutemeljeni egzistencijalizam light (znate već ono: suicid, apsurd življenja...) – gdegde se pojače oseća i stanovita "drvenost" Đorđevićevog pripovedačkog jezika; kao da im je bila potrebna još jedna "ruka" pre puštanja pred čitaoca...

Dobro, da li je Majmun, na kraju i koncu, bolji kao celina ili na parčiće? Teško je reći. Radi se o zbirci apartnoj, hrapavoj, koja vam se neće tako lako dati, ali oko koje se ipak vredi potruditi, jer nije da neće biti nagrade/naslade. Uostalom, nisu li lake priče kao i lake ženske: prebrzo se izgustiraju?

28.01.07 Danas

Nova edicija "Savremena proza" nije osvežila samo domaći književni svet, nego i samu "Prosvetu", udahnuvši sasvim novi vazduh u pluća izdavaču. Među tim knjigama, kao prva u nizu, pojavila se zbirka pripovedaka Majmun Milana Đorđevića. Poznati pesnik, ali i pripovedač, esejista i prevodilac, pre ove knjige, objavio je dve kolekcije priča: Glib i vedrinu i Slepu ulicu. Najnovija zbirka Majmun sastoji se od šesnaest novih priča koje su tematski vrlo raznolike, ali koje ipak na okupu drži jedan osobeni pogled na stvarnost - stvarnost koja liči na baru iz istoimene storije, baru u čijoj je "dubini bilo nečeg kužnog i gnusnog".
Iako se često menjaju pripovedači, neke od pripovedaka možda bi se mogle čitati u (pseudo)autobiografskom ključu, dok je za otključavanje drugih potreban ključ i to ključ za bravu iza koje se krije svet domaće literature, čije avanture, između ostalog, opisuje Milan Đorđević. Dakle, prepoznatljiva lica poznatih pisaca koji se nekada imenuju celim imenom, a negde tek inicijalima. Doživljaji iz "literarne" Slovenije, ljubavna sećanja, tuča u Klubu književnika, gde pripovedač demonstrativno baca knjigu koju mu je poklonio "monarhista i rodoljub", nakon čega pripovedača odvode u policiju. Strah od mobilizacije, krvave devedesete, ratni fotograf koji je pogođen u glavu, ne, u "oko", fotograf koji je škljocnuo u trenu kada je puška ispalila metak ka njemu i njegovom "objektivu" - sve su to teme ili sećanja koje pisca ove knjige uzimaju pod svoje. Ali, iako fotograf pada, u aparatu ostaje svedočanstvo: fotografija njegovih ubica, baš kao i pismo iz 1993. godine, tragičan opis naših svakodnevica, upakovan u jedan koverat, u jednu jedinu epistolu. Čovek piše svojoj sestri koja je na drugom kraju sveta i zabezeknut je onim što je pronašao čitajući Cvajga. "Kada sam u knjizi memoara Štefana Cvajga Jučerašnji svet - sećanja jednog Evropejca čitao o inflaciji u Nemačkoj dvadesetih godina ovog veka, sve to bilo je nestvarno i daleko od mene kao neka bajka braće Grim. Cvajg govori kako je doživeo dane kad je ujutro za novine plaćao pedeset hiljada maraka, a uveče sto hiljada maraka (...) A, eto, sad sam se našao usred sličnog ili još goreg haosa."
Citati upotpunjavaju tematsku osnovu pripovedaka Milana Đorđevića. On je jedan od najnačitanijih pisaca, ali bez obzira na to, sasvim umereno i suptilno ubacuje u knjigu pasuse iz dela koja se podudaraju s njegovim temama. Sitni predmeti i detalji, zajedno sa pomenutim citatima, gotovo uvek izgubljenom glavnom junaku, koji na početku najčešće nemo gleda u zid, služe kao neka vrsta okidača koji će otvoriti novu priču oivičenu stvarnošću, ali ga naterati i da zaviri u prošlost, u istoriju familije.
Još jedan bitan detalj drži ove raznolike priče na okupu. To je doza halucinacije koja razbija stvarnost i čini da glavni junak, koji je uz to pod temperaturom, doživi susret sa duhovima. Iako pravog duha srećemo u samo jednoj priči, čini se, može biti samo ovom čitaocu, da pripovedači većine storija lutaju izgubljeni, svejedno da li gradom ili po sopstvenoj prošlosti, okruženi nekakvim tajanstvenim simbolima, prividima, duhovima koji žele da isprave ono što u istoriji nije bilo dobro.Međutim, o fantastici u ovim pričama može se govoriti samo uslovno, jer je zapravo stvarnost u pričama Milana Đorđevića sama po sebi "fantastična".

Mića Vujičić