01.01.00
Dnevnik
25.09.2002.
INTERVJU: MILAN ĐORĐEVIĆ, KNJIŽEVNIK
Pisci su ljudi dijaloga
Među učesnicima ovogodišnje međunarodne književne kolonije u Čortanovcima, koju organizuje Srpsko književno društvo, je i Milan Đorđević, pesnik, prozni pisac, esejista i ugledni prevodilac. Uz knjige pesama: Sa obe strane kože (1979), Muva i druge pesme (1986), Mumija (1990), Ćilibar i vrt (1990), Pustinja (1995), i najnovije Čiste boje (2002), Đorđević je objavio knjigu eseja Cveće i džungla (2000) i knjigu kratkih priča Glib i vedrina (1997).Kao stvaralac sa zavidnim iskustvom u međunarodnoj književnoj saradnji, koji je često boravio u inostranstvu, Milan Đorđević je i u Beogradu bio među osnivačima Foruma pisaca, pri kojem je nedavno pokrenuo izdavačku delatnost. U biblioteci ove izdavačke kuće u kojoj je Đorđević urednik, nižu se naslovi autora različitih kultura, vera i nacija, ali onih koji su delili ili dele prostor u kojem žive, kao i kritičku svest o pogubnosti svake isključivosti i represije, manje, veće, ili skrivene.
Kako pisci uspostavljaju dijalog među sobom? Da li im je najlakše da drugog autora upoznaju preko dela, ili su neposredni kontakti ipak važni i potrebni?
- Najvažniji su neposredni kontakti. Od pisaca u ovoj koloniji, ja sam, recimo, čitao jedino knjige Aleksandra Genisa. Živeći zajedno i družeći se, mi se zbližavamo i učimo o kulturama na direktan i konkretan način. Mislim da je ovo jedna od najboljih zamisli. Ja sam inače učestvovao u sličnim kolonijama po svetu, bile su malo drugačije organizovane, ali uvek su ti neposredni ljudski kontakti bili najznačajniji. Tu se prevazilaze i te, takozvane, sujete i narcizmi. Sam cilj kolonije je zbližavanje kultura, dijalog i razgovor. Svi smo mi ljudi dijaloga. Pisci su ljudi, ne nasilja, nego dijaloga i želje da se približavaju jedni drugima na svaki način.
Prevodilac kao prvi čitalac
Da li se ta Vaša vera u dijalog između kultura i drugih jezika ogleda i u tome što ste dosta prevodili?
- Deo mog kulturnog angažmana, ili spisateljskog delovanja, upravo je bilo i prevođenje. Puno sam prevodio, i s engleskog i jako mnogo sa slovenačkog. To je bio deo iste priče koju sad doživljavam u ovoj maloj koloniji. Više sam prevodio poeziju, pošto sam pesnik, bar sam dosad bio, a sad počinjem da objavljujem priče i verovatno sledeće godine i jedan roman. Ali, više mi je odgovaralo da prevodim poeziju.
Šta je pesniku najteže kad prevodi?
- Prevođenje je isto stvaralački čin, s tim što su tu čoveku malo vezane ruke, jer mu je nešto zadato. Već postoji okvir unutar kojeg on mora da se kreće, a to je, opet, dijalog, odnosno jedan njegov način. Prevođenje je novo čitanje. Prevodilac je prvi čitalac. Čitalac koji pročita knjigu i iz jedne kulture prebacuje je u drugu, iz jednog jezika u drugi. Koliko se pri tom gubi?
- Uvek se gubi kod poezije. Mada, zavisi, ima poezije koja se sačuva, neke njene slike i neki ritam ostanu, ali se ipak gubi. Teže je nego s prozom. Kroz stihove jedne Vaše pesme postavljate pitanje gde je odgovor i gde ga treba tražiti. Da li smatrate da će taj traženi odgovor poezija pre dati od proze?Da li joj je kraći ili bliži put do toga?
- Mislim da jeste. Kraljica književnosti je ipak poezija. Ona daje sažete odgovore, odnosno postavlja pitanja, a da li daje odgovore... Ja mislim da literatura ne daje odgovore. Ona više postavlja pitanja, a poezija pokušava ne da daje direktne odgovore, već da se približi odgovorima.
U kući Hajnriha Bela
Predstavljaju Vas kao pisca iz Beograda, iako ste dosta vremena proveli u inostranstvu?
- Već dve godine sam ponovo u Beogradu. Pokrenuo sam neku malu izdavačku kuću i zato sada ređe idem u inostranstvo. Ranije sam išao i zbog političkih prilika, mada sam, naravno, tokom bombardovanja bio ovde. Posle sam otišao u Italiju, isto učestvovao u jednoj koloniji, te sam isto razne ljude upoznao, kao i sada, i objašnjavao im neke svoje stavove i život ovde. Opet dijalog. Uvek je dijalog u pitanju. Bez toga se ne može. Pisci moraju da budu ljudi dijaloga. Neka vrsta diplomatije, mnogo finije.Da li ste imali teškoća da se snađete u inostranstvu?
- Nisam, zato što su ti odlasci bili stipendijski. Uvek sam tamo nalazio neke prijatelje. U Nemačkoj sam imao stipendiju Hajnrih Bel fondacije, živeo u kući Hajnriha Bela u jednom malom mestu pogodnom za pisanje, i tamo upoznao divne ljude, među njima i jednog Rusa, koga nikad u životu ne bih sreo. Nisam nikada imao problema. Ja sam još od malena bio neka vrsta nomada i putnika. Uvek sam putovao. Sada sam, valjda, najduži period ovde u zemlji. Dve godine nisam izlazio iz Beograda, jedino što sam sada došao u Novi Sad.
Zašto je Forum pisaca tako imenovan i šta je podrazumevao?Uredništvo u Forumu pisaca, u krajnjoj liniji, jeste neka vrsta angažmana.
- Bio je zamišljen kao udruženje. Ali, svojevremeno su nam odbili registraciju i ništa od toga nije bilo. Ostalo je jedno malo jezgro i sada pokušavamo da od toga napravimo izdavačku kuću. Objavljujemo najčešće pisce kao što su Mirko Kovač i Vidosav Stevanović, ljude koji su apatridi i koji su otišli odavde, ili od drugde, i neke pisce koji su sličnih pogleda na svet. Među našim autorima su i režiser Goran Marković čiji dnevnik smo izdali za vreme bombardovanja, i Mileta Prodanović, a uskoro će biti objavljena i knjiga albanskog pisca Baškima Šehua, koji živi u Španiji. Nedavno smo objavili pesme Tomaža Šalamuna, i jednu knjigu Pavla Raka koja govori o savremenoj Rusiji, o tamošnjem neonacizmu, s nekim osvrtom na našu varijantu nacizama i neonacizama.
Doživljaj Atlantika i slobode
To izdavaštvo ipak ima određeni koncept?
- Ima koncept, takođe dijalog među kulturama na eks jugoslovenskom prostoru. Tu su pisci iz bivše Jugoslavije i ljudi nekih sličnih pogleda, liberalno-demokratskih i antinacionalističkih. NJihove knjige ćemo objavljivati.
Kom tržištu su namenjene knjige?
- Domaćem. Nisu veliki tiraži, jer je danas u izdavaštvu teško. Trudimo se da obezbedimo dotacije nekih fondacija, da bi mogli da objavljujemo, i ja nastojim da obezbedim i normalne honorare piscima, dok druge izdavačke kuće gotovo da ih i ne daju. Potcenjen je rad naših pisaca.
Koliko pratite našu književnost, najpre poeziju?
- Pratim koliko mogu preko periodike i koliko dobijam zbirki pesama. Ne mogu da kažem da pratim detaljno, kao kritičari. Ja volim dobru poeziju, koja mi nešto govori, koja me dirne i koja ima neki jezik koji me dotakne.To je moj kriterijum. Poetički ne pravim odabir.
Da li tako onda i stvarate?
-Ne, moje stvaranje je drugačije. Počinjem od jedne reči, onda se nižu asocijacije i tako nastaje pesma, kao neka priča. Ali, već dve, tri godine pišem prozu, a to je malo drukčije. Poslednji put sam poeziju pisao kada sam bio u Francuskoj pre dve godine na stipendiji. Ta knjiga je izašla ove godine, i još jedna će, delimično, možda izaći sledeće godine, a govori o mom boravku tamo, o doživljaju okeana Atlantika, i slobode.
Čemu su posvećeni Vaši eseji?
- To su moji kritički eseji, koje sam objavljivao za vreme Miloševićeve vladavine. Delimično su politički, angažovani i polemički tekstovi, kao moji napadi na Dobricu Ćosića, Matiju Bećkovića i ljude tih pogleda na svet. Ima i opisa nekih društvenih fenomena, kao i nekoliko eseja o poeziji i moji zapisi sa putovanja. Najviše od toga je izlazilo u listu ?Danas?. Više to ne radim. Jedno vreme je čak postojala mogućnost da postanem državni službenik. Trebalo je da idem u diplomatiju ali, nekako se to izjalovilo, a sada sam možda čak i srećan zbog toga, jer sam sačuvao slobodu, što mi je, u stvari, najvažnije.
Nataša Pejčić