Antoan de Sent Egziperi rođen je 29. juna 1900. godine u Lionu u Francuskoj. Rastao je u porodici sa petoro dece (on je bio treće). Iako je od detinjstva pokazivao sklonost ka pisanju ipak je prevagnula njegova želja da postane pilot. Ipak, čak i kada je profesionalno počeo da se bavi letenjem (od 1921. godine) nastavio je da piše. Njegove rukopise videli su poznati francuski pisci, među kojima je bio i Andre Žid, i podstakli su ga da nešto od toga objavi. Godine 1926. izašao je njegov prvi roman Avijatičar. Nastavlja svoju letačku karijeru (1930. godine dobio je Orden legije časti za zasluge u civilnoj aero-nautici), ali i da objavljuje književne članke, priče i romane. Za vreme Drugog svetskog rata bio je pilot u okviru savezničkih snaga u borbama protiv nacističke Nemačke. Poginuo je u avionskoj nesreći 31. jula 1944. godine.
Tada se pojavi lisica:
- Dobar dan - rece lisica.
- Dobar dan - pristojno odgovori mali princ, okrene se ali ne
vide nista.
- Evo me ovde - rece jedan glas - pod jabukom.
- Ko si ti? - upita mali princ. - Vrlo si lepa...
- Ja sam lisica - rece lisica.
- Dodji da se igramo - predlozi joj mali princ. - Tako sam tuzan.
- Ne mogu sa tobom da se igram - rece lisica - Nisam pripitomljena.
- O, oprosti! - rece mali princ.
Ali razmislivsi, on doda:
- Sta to znaci "pripitomiti"?
- Ti nisi odavde - rece lisica - sta trazis?
- Trazim ljude - rece mali princ. - Sta to znaci "pripitomiti"?
- Ljudi - rece lisica - imaju puske i love. To je bas nezgodno!
Jedino to ih zanima. Trazis li kokosi?
- Ne - odvrati mali princ. - Ja trazim prijatelje. Sta to znaci
"pripitomiti"?
- To je nesto vec odavno zaboravljeno - rece lisica.- To znaci
"uspostaviti veze".
- "Uspostaviti veze?"
- Naravno - rece lisica. - Ti si za mene jos uvek samo decak
slican stotinama hiljada drugih decaka. I nisi mi potreban. A ni
ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica kao stotine
hiljada drugih lisica. Ali ako me pripitomis, bicemo stvarno
potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja
cu za tebe biti jedina na svetu.
- Pocinjem da razumem - rece mali princ. - Postoji jedna ruza...
milim da me je ona pripitomila...
- To je moguce - rece lisica. - Na Zemlji ima svega i svacega...
- Ah, to nije na Zemlji - rece mali princ.
Cinilo se da je lisica vrlo radoznala:
- Na nekoj drugoj planeti?
- Da.
- Ima li na toj planeti lovaca?
- Nema.
- Gle, to je zanimljivo! A kokosi?
- Nema.
- Nista nije savrseno - uzdahne lisica.
A lisica se vrati svojoj misli:
- Moj zivot je jednolican. Ja lovim kokoski, ljudi love mene.
Sve su kokosi slicne i svi ljudi su slicni. Ja se dakle, pomalo
dosadjujem. Ali, ako ne ti pripitomis, moj ce zivot biti kao
obasjan suncem. Upoznacu bat koraka sto ce se razlikovati od
svih ostalih. Drugi me koraci teraju pod zemlju. Tvoji ce me
kao muzika mamiti iz brloga. I onda pogledaj! Vidis li, tamo
dole, on zitna polja? Ja ne jedem hleb. Zito meni nista ne
znaci. Zitna me polja ni na sto ne podsecaju. To je tuzno! Ali
ti imas kosu boje zlata. Bice divno kad me pripitomis. Zito,
koje je zlacano, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sapat
vetra u zitu...
Lisica zacuta i dugo je gledala malog princa.
- Molim te, pripitomi me...- rece ona.
- Vrlo rado - odgovori mali princ - ali nemam mnogo vremena.
Moram pronaci prijatelja i upoznati jos kojesta.
- Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi - rece lisica.
Ljudi vise nemaju vremena da bilo sto upoznaju. Oni kupuju vec
gotove stvari kod trgovaca. Ali kao ne postoje trgovci prijateljima,
ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!
- Sta moram uciniti - upita mali princ.
- Moras biti vrlo strpljiv - odgovori lisica. - Prvo ces sesti
malo dalje od mene, eto tako, u travu. Ja cu te gledati krajickom
oka, a ti neces nista govoriti. Govor je izvor svih nesporazuma.
Ali ces svakoga dana moci sesti malo blize...
Sutradan mali princ ponovo dodje.
- Bolje bi bilo da si dosao u isto vreme - rece lisica - Ako
budes dolazio, na primer, u cetiri sata posle podne, ja cu biti
srecna vec u tri sata. Sto vreme bude dalje odmicalo, bicu sve
srecnija. U cetiri sata bicu vec toliko uzbudjena i uznemirena:
otkricu cenu srece! Ali ako budes dolazio bilo kada, ja nikada
necu znati za koji sat da pripitomim srce... Za to su potrebni
pravi obredi.
- Sta je to obred? - upita mali princ.
- I to je nesto davno zaboravljeno - rece lisica. - To je ono
sto jedan dan cini razlicitim od drugoga, jedan sat razlicitim
od drugih sati. Kod mojih lovaca, na primer, postoji jedan obred.
Oni cetvrtkom plesu sa seoskim devojkama. Zato je cetvrtak divan
dan! Ja se odsetam, cak do vinograda. Kad bi lovce plesali bilo
kada,svi bi dani licili jedan na drugi, a ja ne bih imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se priblizio dan
rastanka:
- Ah! - rece lisica... - Place mi se.
- Sama si kriva - rece mali princ - ja ti nisam zeleo nikakvo
zlo, ali ti si htela da te pripitomim...
- Naravno - rece lisica.
- Ali sad ti se place! - rece mali princ.
- Naravno - odgovori lisica.
- Time, znaci, nista ne dobijas!
- Dobijam - rece lisica - zbog boje zita.
- Zatim se vrati da mi kazes zbogom, za cu ti pokloniti jednu
tajnu.
Mali princ podje da pogleda ruze.
- Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos niste nista - rece
im on. Niko vas nije pripitomio, a ni vi niste nikoga pripitomile.
Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica
slicna stotinama hiljada drugih lisica. Ali ja sam je napravio
svojom prijateljicom, i ona je sada jedinstvena u svetu.
Ruzama je bilo vrlo neprijatno.
- Lepe ste, ali ste prazne - rece im on jos.- Za vas covek ne
moze umreti. Zaista, obican bi prolaznik poverovao da moja ruza
lici na vas. Ali ona je sama vaznija od svih vas zajedno zato sto
sam ja nju zalivao. Zato sto sam ja nju stavio pod stakleno zvono.
Zato sto sam ja nju zastitio zaklonom. Zato sto sam zbog nje
poubijao gusenice (osim one dve-tri sto sam ih ostavio radi leptira).
Zato sto sam ja nju slusao kako se zali, hvali, ili kako ponekad
cak i cuti. Zato sto je moja ruza.
I opet se vrati lisici.
- Zbogom - rece on.
- Zbogom - rece lisica. - Evo moje tajne. Vrlo je jednostavna:
covek samo srcem dobro vidi. Vazno je ocima nevidljivo.
- Vazno je ocima nevidljivo - ponovi mali princ da bi zapamtio.
- Vreme sto si ga izgubio za svoju ruzu cini tu ruzu tako
dragocenom.
- Vreme sto sam ga izgubio za moju ruzu... - ponovi mali princ
da bi zapamtio.
- Ljudi su zaboravili tu istinu - rece lisica. - Ali ti ne smes
da je zaboravis. Ti postajes zauvek odgovoran za ono sto si
pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu...
- Ja sam odgovoran za svoju ruzu... - ponovi mali princ da bi
zapamtio.
10.08.14 SEEcult.org
Svevremeni i lekoviti "Mali princ"
Slavni roman “Mali princ” francuskog pisca Antoana de Sent-Egziperija postao je i zvanično terapeutsko sredstvo - sudskom odlukom u argentinskom gradu Rosario.
Prema sudskoj presudi, razvedeni par mora da čita svojoj deci delo slavnog pisca i avijatičara svakog meseca jednom nedeljno. Sud je zaključio da će otac i majka tako bol?e shvatiti svoje potomke i “videti u njima ličnosti”, piše portal SEEcult.
Uz “Malog princa”, obavezna lektira za decu bivših supružnika je i “Etika za Amadora” španskog filosofa i romanopisca Fernanda Savatera, kao i Konvencija o pravima deteta.
Krajem jula je, inače, obeležena 70-godišnjica smrti Egziperija (Antoine de Saint-Exupery), koji je poginuo leteći avionom tokom izviđačkog zadatka 31. jula 1944. godine.
UN, Fond Egziperija i Međunarodna organizacija frankofonije raspisali su tim povodom konkurs posvećen “Malom princu”, jednoj od najblistavijih knjiga XX veka. Tema konkursa je glasila: “U kojoj meri ideje ‘Malog princa’ odražavaju opštečovečanske vrednosti 70 godina posle?”
Eseje na engleskom i francuskom jeziku, kao i crteže, deca i mladi mogli su da pošalju do 30. juna, a imena dobitnika nagrada biće proglašena na svečanoj ceremoniji u sedišti UN 21. septembra, na Međunarodni dan mira.
Knjiga “Mali princ” prvi put je objavljena u aprilu 1943. u Njujorku, na francuskom jeziku.
U to vreme Francuska je još bila pod nacističkom okupacijom.
“Mali princ” je kasnije postao najprevođenije delo frankofone književnosti -objavljen je na čak 270 jezika širom sveta.
Rođen 29. juna 1900. godine u Lionu, kao treće od petoro dece, Sent-Egziperi je već od detinjstva želeo da bude pilot, što je i postao 1921. u Strazburu. Samo dve godine kasnije u Buržeu doživeo je avionsku nesreću, a nekoliklo godina potom upoznao se sa čuvenim francuskim piscima, koji su podržali njegove književne ambicije krunisane objavljivanjem prvog romana “Avijatičari” 1926.
U Americi je leteo na raznim maršrutama u istraživačkim pohodima Patagonije i Kordiljera, a 1930. u domovini je ovenčan slavom i okićen ordenom Legije časti za zasluge u civilnom vazduhoplovstvu.
Godinu dana nakon što se oženio (1931), redovno je leteo iz Marseja u Alžir, da bi se 1934. uputio na Daleki Istok i vratio odatle premoren i bolestan. Učestvovao je kao pilot savezničke avijacije u borbama protiv Hitlerove Nemačke, a sa izviđačkog zadataka 31. jula 1944. nije se vratio.
Egziperi je napisao više članaka, priča i romana, među kojima su najpozntiji “Pravac jug” (1928), “Noćni let” (1931), “Zemlja ljudi” (1939), “Ratni pilot” (1942), a posle smrti objavljeni su mu romani “Citadela” (1948) i “Smisao života” (1956).
BRANKO RAKOČEVIĆ
