Manifest protiv imperije - prilog istoriji američkog (neo)imperijalizma

05.06.14 Nova srpska politička misao

Da li proizvodnja vojnih sukoba anglo-američke elite može voditi samo apokalipsi? Ovo je centralno pitanje rada budvanskog politikologa mr. Saše Markovića, koji se, da bi valjano postavio i uokvirio svoje istraživanje, vraća daleko u prošlost, a da bi potražio odgovor, upire pogled u blisku budućnost. Ovakav način postavljanja istraživačkog pitanja i traženja odgovora je i verovatan razlog naizgled atipičnog slaganja poglavlja rada, koje nije hronološko, pošto se prvo poglavlje „Imperijalni karakter republike“ uglavnom bavi sadašnjim periodom, drugo poglavlje „Porijeklo anglo-američke dominacije“ čitaoce vraća u prošlost i objašnjava istoriju nastanka američkog imperijalizma, dok se u trećem poglavlju, naslovljenom „Multipolarnost ili izolacija Amerike“ , autor orijentiše na razvoj mogućih scenarija u bliskoj budućnosti. U istraživanju su različiti kategorijalni aparati prilagođavani različitim osnovnim naučnim metodama koje su primenjivane: analizi i sintezi, indukciji i dedukciji, apstrakciji i konkretizaciji, klasifikaciji, deskripciji, generalizaciji i specijalizaciji.
Marković odbacuje nametnute okvire takozvane „političke korektnosti“, te temeljnim pregledima i odmerenim analizama nudi čitaocima obilje podataka i sasvim nove poglede na niz istorijskih događaja, a koji su, prema njegovog mišljenju, presudno uticali na oblikovanje američkog imperijalizma i današnje strukture svetskog političkog sistema. Tako se, ukazujući na isprepletanost veza i različitih interesa, povlači paralelela između preuzimanja dominantne uloge u sistemu vlasti „elite visokog finansijskog kapitala“ u Velikoj Britaniji u XIX veku i uloge današnjih bankstera; povezuju počeci američkih kolonijalnih ambicija u Panami, Domikanskoj republici, na Haitiju i Kubi, sa interesima krupnog kapitala, koji je, na kraju dao svoj doprinos i poptpisivanju Atalantske povelje, kako bi se kroz američke geopolitičke interese dugoročno transferisali i interesi američkog krupnog kapitala u Evropi; ili na primer, podvlači teza o tome kako je Adolf Hitler projektovan da bude američko-britanski „korisni idiot“ u borbi protiv Sovjetskog saveza.
On ne prihvata obrazloženja Zbignjeva Bžežinskog i Henrija Kisindžera koji „daju Americi ulogu lidera slobodnog sveta, negirajući karakter imperije“, jer „oni pokušavaju imperijalni karakter Amerike podmetnuti javnosti kao njenu borbu za demokratiju, slobodu i ljudska prava“. Iako posthladoratovsku fazu globalizacije autor vidi kao najznačajniji period rušenja „vestfalskog poretka“, što je preduslov stvaranja jednopolarne strukture svetskog političkog sistema i uspostavljanja Imperije, temelje ovog procesa pronalazi u dve važne istorijske prekretnice. Prva je bila formiranje američkih Federalnih rezervi 1913. godine, a druga izgradnja institucionalnog okvira „države nacionalne bezbednosti“ 1947. Imperijalne ambicije SAD zato - niti su odraz tekućeg stanja, niti su nedavno rođene, kako pojedini istraživači to predstavljaju, već su deo dugoročnih planova i niza aktivnosti koje se preduzimaju u dugom istorijskom kontinuitetu.
Ipak, ne treba steći pogrešan utisak da su stavovi autora „antiamerički“. U svojoj oceni rada dr Darko Tanasković navodi kako „Markovićeva studija nije knjiga mržnje prema Americi i Amerikancima. Jer i ova, nekada za ceo svet obećavajuća velika zemlja nade i njeni anestetizovani građani takođe su žrtve poslednjeg u nizu i dosad svakako najperfidnijeg vida imperijalnog totalitarizma, alibijski zaodenutog u plemenite ideale demokratije i ljudskih prava, a bezočno sprovođenog i nametanog masovnom medijskom manipulacijom, finansijskom alhemijom globalnog domašaja, bezdušnim sankcijama i neprestanim ratovima“. Američki imperijalizam ne bi morao da bude opasnost po budućnost. Kroz istoriju su nastajale i prolazile mnoge imperije, svet se menja, pa se iz prethodnih perioda mogu izvući mnoge pouke. Prihvatanje principa multipolarnosti od strane SAD, predstavljalo bi racionalan izbor u ovom trenutku i ključno uticalo da period tranzicije i transformacije svetskog političkog sistema prođe relativno mirno i bez dramatičnih sukobljavanja.
Međutim, nesreća današnjeg sveta je što kombinacija rasta uticaja finansijskih špekulanata na sistem vlasti i stvaranje „države nacionalne bezbednosti“ u SAD, a to se tokom poslednje decenije HH veka manifestuje sve značajnijom globalnom ulogom breton-vudskih institucija i sve izraženijom američkom vojnom moći, uzrokuje nemogućnost obuzdavanja vojno-industrijskog kompleksa u SAD. Rat je postao najprofitabilnija delatnost. Iako je udeo američkog učešća u svetskoj ekonomiji za pola veka više nego prepolovljen, pa se krajem prve decenije XXI veka kretao između 20-25 posto, udeo izdvajanja za vojne namene je ostao oko 50 posto. SAD izdvajaju za svoj vojno-industrijski kompleks koliko i sve ostale države na svetu zajedno, a istovremeno „proizvode“ petinu do četvrtinu svetskog bruto društvenog proizvoda.
Autor objašnjava da se ovako nešto ne bi moglo dogoditi da je američki politički sistem demokratski. Taj sistem se još davno počeo transformisati ka „oligarhijskom“, što je danas i jedan od ključnih izvora problema. Iako ne citira Imanuela Valerštajna koji je, nasuprot optimističnosti Frensisa Fukujame, početkom devedesetih upozoravao na sistemske probleme zapadnog obrasca, koje je pobeda u hladnom ratu samo privremeno sakrila, Marković dolazi do sličnih zaključaka. On i upozorava na pogubnost metastazirajućih trendova i otuda i centralno pitanje koje postavlja. Prema njemu, nastavak ovakvog ponašanja SAD može voditi samo ka apokalipsi, jer „rat ne usavršava“ i ratovi nisu rešenje. Oni niti mogu predstavljati zamajac razvoja posrćuće američke ekonomije (a kroz održavanje postojećeg nivoa investicija u vojno-industrijski kompleks), niti mogu doprineti održavanju američke pozicije globalnog lidera. Da bi se ta pozicija održala, potreban je privlačan ideološko-politički „sadržaj“, a liberalni kapitalizam i oligarhijski politički sistem to sigurno nisu. Dejvid Harvi navodi kako „kapitalizam ne može dalje“. Tražiti odgovore na globalne probleme kroz postojeću kapitalističku matricu je kao „očekivati od srednjovekovnog monaha da opiše kako će izgledati industrijski kapitalizam XIX veka“.
Prema Markoviću, izbegavanje apokalipse je moguće, ali je za takav rasplet neophodna što brža političko-ekonomska konsolidacija i vojno-strateško zaokruživanje sistema narastajućih sila-polova u multipolarnom svetu: Kine, Rusije, Indije i južnoameričkog saveza. Iako ostavlja mogućnost da jedan od polova bude i Evropa, autor je sumnjičav u pogledu njene budućnosti i šansi da se u skorije vreme definiše samostalna evropska politika, nezavisna od američkih interesa i ciljeva u Evroaziji. U ovom, trećem poglavlju rada, se donekle i naznačava kako se SAD već nalaze u postimperijalnoj fazi, zbog čega „proizvodnjom“ novih ratova ne mogu ništa rešiti, već samo doprineti razvoju nove globalne nestabilnosti. Kao godina kraja američke dominacije se određuje 2008. u kojoj se dešava nekoliko važnih stvari: Rusija priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost Južne Osetije i Abhazije; američke investicione banke bankrotiraju jedna za drugom; Kina se organizacijom letnjih Olimpijskih igara predstavlja svetu u sasvim novom svetlu.
Vrednost monografije „Manifest protiv imperije: prilog istoriji američkog (neo)imperijalizma“ ogleda se i u tome što je ovo uspešan pokušaj sagledavanja svetske politike „iz ugla koji nije kontaminiran dogmama imperijalne elite“. Zbog toga će autoru verovatno mnoga vrata biti zatvorena. Imperija ne voli glasnike istine. A mr. Saša Marković kroz odgovore na mnoga aktuelna pitanja i hrabrim ukazivanjem na stvarne uzroke problema današnjeg sveta upravo to i čini: saopštava neprijatnu istinu. Time i tera čitaoce na razmišljanje i nudi niz tema za pokretanje ozbiljnih polemika.

Dušan Proroković