Marke

19.11.06

Poznati srpski pisac David Albahari, koji živi u Kanadi, i ove godine je prisustvovao Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, gde je predstavio svoju novu zbirku priča „Senke” (izdanje „Stubova kulture”). Nedavno je posetio skup pisaca iz balkanskih zemalja, koji je održan u Bugarskoj, i učestvovao u projektu bugarskog pisca Aleka Popova čija je ideja bila da se pisci okupe i razmene mišljenja o stanju književnosti u balkanskim zemljama. Pored Davida Albaharija i Svetislava Basare iz Srbije, među učesnicima su bili Dubravka Ugrešić iz Hrvatske i pisci iz Rumunije, Albanije i Grčke. Prilikom ove posete Beogradu, David Albahari je predstavio i prvi omladinski roman „Marke”, u izdanju „Zepter Book World”-a.

Kako vidite Srbiju i Zemun kada se vratite u Kanadu?
– Zemun mi uvek deluje nepromenjen, mada je sasvim sigurno da se u njemu dosta toga menja. Ja ga pomalo ljubomorno gradim uvek iznova u svom sećanju, jer nemenjanje Zemuna doprinosi tome da se i ja osećam nepromenjeno. Naravno, sve je varka, pa i to osećanje, ali te male igre su dopuštene u životu. Moram, nažalost, da kažem da ova moja poseta Beogradu i Srbiji protiče u nekom osećanju da je društvena, ekonomska i politička situacija znatno gora nego što je bila prethodnih godina. Sve ovo govorim sa velikom rezervom, jer nije ni ispravno da neko ko živi daleko odavde dođe i priča o tome kakve stvari treba da budu.

I ove godine bili ste na Beogradskom sajmu knjiga. Šta mislite o ovdašnjoj književnoj produkciji, koje knjige biste poneli sa sobom?
– Uvek me „naljuti” kada čujem da se govori o krizi u srpskom izdavaštvu, jer me svaki sajam uverava da možda postoji kriza pojedinih izdavača, ali da kriza izdavaštva u celini zapravo ne postoji. Nekima se ne dopada što izdavački primat preuzimaju kuće koje objavljuju visokotiražna dela i popularnu literaturu, ali tako je u celom svetu. S druge strane, zadivljuje me veliki broj novih i malih izdavača koji objavljuju kvalitetna dela, ali u malim tiražima. To potvrđuje da je srpska književnost u dosluhu sa onim što se zbiva u svetu. Osim novog romana Srđana V. Tešina „Kuvarove kletve i druge gadosti”, sigurno je da bih poneo Basarin novi roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti”. Poneo bih celu malu seriju knjiga koje objavljuje Nemanja Mitrović i poeziju Gojka Božovića.

Po čemu se Vaš roman za mlade „Marke” razlikuje od onoga što ste dosad radili?
– To je moj prvi roman za mlade, a mlad čitalac može da bude i starija osoba. Nadam se da je ova knjiga i moj prvi uspešan izlet u područje literature kojom se nisam dosad bavio. Poželeo sam da napišem nešto drugačije, opuštenije u odnosu na ono što obično pišem, posle rada na „Pijavicama”, romanu koji je podrazumevao traganje po arhivskoj građi i iščitavanje brojnih knjiga o istoriji Zemuna i istoriji jevrejske zajednice u Srbiji i u Austrougarskoj. S obzirom na to da je radnja romana smeštena u Zemun, nastavio sam da pišem „Pijavice” u malo izmenjenom vidu.

Neki kritičari se slažu da su pisci koji pišu pripovetke kao navijači Partizana, a da su romanopisci, kao uvek brojniji, navijači Zvezde. Kako Vi u svom stvaralaštvu posmatrate ovu „utakmicu”?
– Nekada sam bio navijač Crvene zvezde, kada sam kao dečak i sam igrao fudbal u dvorištu moje zgrade u Zemunu. To je paradoks, jer sebe vidim kao pisca kratke priče. Možda su moje kratke priče sažeti romani, a moji romani preduge kratke priče. Moji romani, pa i tako dug roman kao „Pijavice”, zapravo su rastegnute kratke priče. Tako ih zovem zato što romane pišem isto kao i kratke priče. Dopuštam da se roman otvara u meni i sam u sebi, na isti način kao što se priče otvaraju kada ih pišem. Ponekad te priče kao mala nebeska tela kruže oko tkiva romana, nekad roman kruži oko priča, ali sve što sam napisao, zapravo, vidim kao jednu veliku, ogromnu, kratku priču.

Šta Vaša nova knjiga priča „Senke” nastavlja iz prethodnih Vaših romana, i zašto se zbirka zove baš tako?
– Kritičari i čitaoci mogu da otkriju male niti koje povezuju moje romane i priče, a koje ja brižno i nekada sa osećanjem igre krijem u svojim tekstovima. Priče u „Senkama” doista su bliže nečemu romanesknom u odnosu na prethodne. Jedan njihov deo kao da beleži istoriju celovitog života ličnosti o kojima govorim, za razliku od nekih romana u kojima sam slikao segment života. Ono što objedinjuje priče iz nove zbirke predstavlja trenutak u kojem svi mi možemo da postanemo senke, hteli to ili ne. To je trenutak kada nas jezik izneverava, kada međusobna komunikacija među ljudima, umesto da pomaže da se održi punoća duha, dopušta da čovek i njegovo biće postaju neka vrsta senke. Onoga trenutka kada nas jezik izneveri gubimo oslonac punoće bića i postajemo seni koje potpuno neizvesno plutaju svetom.

Najavljivali ste pre devet godina roman o rokenrolu. Dokle ste stigli u tome?
– Želeo sam i želim da napišem roman koji je krcat rokenrolom, i dan-danas ga slušam, ali, kako godine odmiču, sve je teže pisati o nečemu što zapravo u najvećoj meri pripada mlađima. Nije teško to napisati, već uraditi to na način koji će biti uverljiv onima kojima rokenrol mnogo znači. Ne želim da to bude nostalgična knjiga o uspomenama 60-ih ili 70-ih godina, kada sam doista živeo životom rok generacije. Na neki način, ovaj roman za mlade, „Marke”, priprema je za pisanje knjige o rokenrolu. Nisam odustao od toga, još uvek tragam za njenim pravim ritmom.

Odnedavno ste član Srpske akademije nauka i umetnosti. Kakvi su Vaši utisci povodom tog događaja?
– Biti izabran u Akademiju u svakoj kulturi je neka vrsta počasti. U ovom trenutku, a s obzirom na to da živim izvan zemlje, ja sam zapravo član Akademije koji je odsutan. Što meni, kao piscu koji voli da bude „pisac koji ne postoji”, odgovara na najbolji mogući način. Prilikom tog izbora osetio sam zahvalnost na ukazanoj časti, a da li ću moći na bilo koji način da doprinesem ili da utičem na nešto, to zavisi od toga kojim će se putem kretati moja senka u budućnosti.

Marina Vulićević