Knjiga o muzici

23.06.13

Pisac Žarko Radaković, o saradnji sa Albaharijem, „Knjizi o muzici“, druženju sa Handkeom i pisanju u emigraciji. Vrednosno ne postoje razlike između književnosti nemačkog, srpskog ili nekog indijanskog jezika

KVALITETNA umetnost uvek biva mučena problemima. Problemi jesu uvek na njenom repertoaru. Umetnost je uvek korektiv onog što se odvija u stvarnosti. Ona pomera stanovište, otvara drugačiji pogled na stvarnost. A problemi u stvarnosti su baš ono za šta se umetnost hvata, svesno. Umetnost polazi uvek od neravnina u sistemu, čak ih i buši i proširuje u rupe, da bi lakše ušla pod kožu sistemu i stvarnosti, ili da bi pokazala kuda bi moglo da se ode u devijantnosti sistema. Umetnost je čista, ali često prerušena u prljavost, ona je savest stvarnosti, sistema u kome živimo, savest našeg društva - kaže za "Novosti" Žarko Radaković, pisac koji živi i radi u Nemačkoj.
Ovih dana predstavio je u Beogradu "Knjigu o muzici", u izdanju "Lagune", koju je napisao u četiri ruke sa Davidom Albaharijem. Autori u neobičnoj zbirci muzičkih eseja i proznih minijatura opisuju koncerte na koje su odlazili zajedno, ispisujući oglede o savremenim muzičkim tokovima, stanju duha i raspoloženju, a knjiga donosi priče o rege grupi Groundation, triju "Medeski, Martin i Vud", gitaristi Bilu Friselu...
U "Knjizi o muzici", po Radakovićevim rečima, i te kako je reč o tim neravninama, o negativnim utopijama, o nekim stranama emigracije, o raspolućenosti nekoga ko živi u inostranstvu a misli na svom maternjem jeziku.

JEZIČKI APSURD

* KOLIKO je naša najbolja savremena književnost zastupljena u velikim jezicima?
- Malo. Nedovoljno. Na nemačkom jeziku je recepcija naše savremene književnosti često napredovala i u talasima neknjiževnih okolnosti. Apsurdno je da je poslednji rat podstakao interesovanje za naše pisce. Međutim vihor predistorijskih zbivanja izbacuje na površinu sve, pa i manje kvalitetnu književnost. Jer u burna vremena se teško razlikuju istoriografija, publicistika i književnost. Patnja nekada izlazi na videlo brže u kolumnama. Ali u njima se i manipuliše. Neki naši pisci će tek morati da se dokazuju kao kvalitetni književnici, iako su već izašli na strano tržište.

- Oduvek su me interesovali drugi mediji. Želeo sam da postanem filmski reditelj. Ali umesto filmske škole studirao sam, privremeno, filologiju; posle sam, privremeno, postao pisac. Ali nisam nikada prestao da se interesujem za srodne umetnosti. Zajednički rad sa Erom Milivojevićem mi je bio možda i ključna uvodna faza kreativnog života. Izveli smo tri značajna performansa, tri predstave koje su ostavile važne tragove na sceni u Beogradu, bilo je to 1971-74. Vreme konceptualne umetnosti - kaže Radaković.

* Zajednički rad nastavio se i u književnosti?
- Tako sam pristupio i pisanju nekih knjiga. Prvi put zajedno sa Skotom Abotom. Osamdesetih godina čitali smo neke Handkeove knjige, zajedno, i sve vreme razgovarali o njima. I najedanput nam je palo na pamet da otputujemo na teritoriju Handkeove knjige "Ponavljanje". Hteli smo da proverimo verodostojnost opisanoga u knjizi. Da istražimo odnos između fikcije i stvarnosti. I pisali smo usput. Tako je nastala naša knjiga "Ponavljanja". Desetak godina kasnije smo napisali "Vampiri & Razumni rečnik". Obe ove knjige objavljuje ovih dana njujorški izdavač Punctum. Otprilike u sličnom odnosu prema umetnosti smo i David Albahari i ja pisali našu "Knjigu o muzici". Počeli smo spontano, opisujući zajedinički odlazak na jedan muzički koncert. A onda, prirodno, razgovarajući o muzici, nastavili smo pisanje ove knjige. Važno je reći da smo pisali uvek u dijalogu, razgovarajući, podstičući tekstovima jedan drugog na dalje pisanje. Sa Davidom mi je to bilo najbolje moguće. Izuzetno iskustvo.

* Izabrali ste da pišete o nekim manje poznatim muzičarima i grupama?
- Pisanje o muzici je ovde, ipak, bilo u drugom planu. Mogli smo da pišemo o bilo kojoj drugoj muzici. Jedan drugome smo predlagali omiljenu muziku za slušanje. Ja Davidove muzičare uopšte nisam poznavao, ali sam ih slušao pomno. U neke, kao grupu "Morfin", čak sam se zaljubio. Važno je da smo mogli uz tu muziku da pišemo. Jer mi smo pisci. Pisali smo svoju prozu, slušajući ovu muziku. Pišući uz muziku, tragali smo za motivima pisanja, za svojim temema. Istraživali smo svoj književni izraz. Ovo je knjiga o slušanju muzike, bolje reći o pisanju proze uz slušanje muzike. Hteli smo da pokažemo da je tako nešto i te kako moguće. Izuzetno iskustvo.

* Pišete na jednom mestu o sebi kao umetniku, u senci velikana - Petera Handkea.
- Ja sam, poznato je, ne samo književnik, autor, nego i prevodilac. Prevodim svesno samo jednog autora, Petera Handkea. Takav odnos prema prevođenju je i deo određenog autorskog koncepta. Handke je u mom opsesivnom, postojanom, radu na prevođenju njegovih dela i neka vrsta moga junaka. I sve što se odvija u našem odnosu ispunjeno je nizom izazova, životnošću, tajnama, baš kako se to odvija u životu junaka neke knjige i njenog čitaoca. Dakako, tu su identifikacije, poređenja, konsultacije, razgovori, ljubav, sporečkanja. Meni je to bilo potrebno već i zato što živim na stranom jeziku. Meni je oduvek bila potrebna takva pomoć, prisnost, takav autoritet, mentor, duhovni i jezički otac. E sad, što je to jedan od najvećih pisaca današnjice, to je stvar moga izbora. Mogao je to da bude i Valter Benjamin, ili Tomas Bernard, ali ja sam od početka osećao bliskost baš prema Handkeu i svemu što je on napisao. Dakako da sam, kao prevodilac i pratilac takvog pisca, bivao često i u senci, pozadini. Ali meni to nikada nije smetalo, baš sam u takvom položaju, u drugom planu, ne samo odlično mogao da vidim ono što me je interesovalo, nego sam i izgradio neki svoj pozadinski, paralelni kosmos koji i te kako živi i deluje. To je, dakle, i stvar moje autorske koncepcije, ukusa, i sklonosti. Evo, poslednjih godina se intenzivno družim sa asistentom Gerharda Rihtera, jednog od najvećih slikara današnjice, Norbertom Arnsom, koji, takođe odličan umetnik, svesno živi u senci velikana. Intenzvino Norbert i ja razgovaramo o našem slučaju. Odlično se osećamo.

LEČITI DUH

* U kakvom svetu živimo, uspeva li kultura da izdrži nalete novog, kako neki kažu, obezduhovljenog doba?
- Svako doba je bilo ugroženo gušenjem ili potiskivanjem duhovnih vrednosti. Za nekoga ko radi u kulturi to jeste teško. Ali je i izazov. Odbraniti vrednosti, čuvati ih, kriti ih, lečiti duh od inficiranosti vampirizmima. Nije li Andrić pisao neka svoja kapitalna dela baš za vreme rata?

* Handke neke domete srpske književnosti vidi u rangu sa evropskim vrhovima?
- Da, Handke sa uzbuđenjem čita i doživljava književnost srpskog jezika. Pre četiri godine sam, u nemačkom časopisu za svetsku književnost Schreibheft, objavio izbor iz Handkeove recepcije srpske književnosti. Meni je dirljivo koliko se taj pisac trudio da bude informisan o književnosti na stranom jeziku. Još mi je dirljivije njegovo doživljavanje nekih knjiga naših pisaca. Za nas je to svakako veliki poen. Jer mišljenje najvećih pisaca je uvek pod najvećom prismotrom javnosti. Tu najimpresivnije počinje recepcija na stranom jeziku. Konačno, nije umetnost sport. Nema tu boljeg. Vrednosno ne postoje nacionalne razlike između književnosti nemačkog, srpskog, ili nekog indijanskog jezika. Veliki umovi to znaju.

* Kako je srpskom piscu u tuđini?
- Moja odrednica emigracije je i negativna. Niko nije lud da napusti tek tako svoj dom, svoj jezik, svoju zemlju. Ako mora, okej. Ali život u emigraciji je uvek dvostruk. Pisac u emigraciji, dakle, uvek dvostruko gleda na stvari, jednim okom onako kako gleda domaćin zemlje u kojoj živi, drugim okom onako kako gleda neko iz njegove ostavljene zemlje. Dakle, nimalo lako opažanje, osećanje, doživljavanje, promišljanje stvarnosti u kojoj takav pisac živi. Pisanje u emigraciji je krajnje kompleksno, već u samom izboru repertoara. Čim se pisac emigrant odluči za jednu temu, odmah je vidi u nekoj drugoj svetlosti. Pisanje u emigraciji je stalno prelaženje iz jednoga u drugo. Ludilo.

Bane ĐORĐEVIĆ

10.12.13 e-novine.com

Bez obzira što je Radakovićevo i Albaharijevo poznavanje istorije muzike, posebno džeza i roka, impozantno, obojica se bave, uslovno rečeno, muzičkim marginalijama. Rege grupa Groundation, džez i fusion-jazz gitarisiti Bill Frissel, Will Bernard i Marc Ribot, trio Medeski, Martin i Wood, pijanista Brad Mehldau ili grupa Morphine nisu mainstream ni u jednoj oblasti muzike, ali jesu značajne pojave, svako u svom domenu. Ovaj izbor, konačno, predstavlja i svojevrsnu paralelu književnom delovanju Žarka Radakovića i Davida Albaharija, odnosno njihov autopoetički statement. Muzika predstavljena u Knjizi o muzici je u onoj meri čitaocima poznato-nepoznata koliko je i njihovo pisanje marginalno, a samim tim i nesputano, odnosno nešto što se događa izvan književnog mainstreama

Ekfrastički tekst podrazumeva književnu obradu drugih umetničkih dela. Klasična ekfraza se odnosi na dela likovne umetnosti i javlja se još u Antici. Međutim, postoje i druga vrste ekfrastičkih tekstova, a u poslednje vreme, posebno od devetnaestog veka raširena je ona kojom se u književnosti opisuju dela muzičke umetnosti. Za razliku od likovnih umetnosti gde autor i čitalac mogu ili bi trebalo da pred sobom imaju vidljiv materijalni objekat koji se može relativno precizno opisati, pisanje o muzici je značajno komplikovanije jer je jezik kudikamo neprecizniji, odnosno ekfrastički tekst se neuporedivo više bazira na doživljaju. Ako izuzmemo vreme koliko traje određena kompozicija, sastav orkestra, tempo i tonalitet, šta se drugo može precizno reći o jednoj kompoziciji. U tom smislu čitalac muzičkog ekfrastičkog teksta neuporedivo više zavisi od tumačenja.
Knjiga o muzici Žarka Radakovića i Davida Albaharija u izdanju Lagune koja se pojavila ove godine predstavlja jedan od boljih primera kako se o muzici može pisati i čak, ako smem tako da kažem, kako o njoj treba pisati. Knjiga je sastavljena od paralelnih, često kontrapunktalnih tekstova o muzičarima koji igraju važnu ulogu u životima i stvaralaštvu ovih pisaca. I upravo stoga Knjiga o muzici predstavlja u stvari knjigu muzike ili muzičku knjigu – razvijenu kompoziciju u kojoj delovi orkestra, Žarko i David, preuzimaju teme jedan od drugog i variraju ih na sebi svojstven način. Knjiga nastaje upravo iz ideje pisanja u četiri ruke, pisanja koje nije isključivo autorsko, odnosno onog koje razbija uvrežene pojmove autorstva. Prihvatanjem rada na ovakvoj knjizi, pisci se u dobroj meri odriču sopstvenog glasa a samo pisanje postaje ono na zadatu temu, pisanje kao dijalog, ponekad i polemika, pisanje u kojem je autorstvo u stvari dvojina. Prisutnost Albaharija u Radakovićevom testu i obrnuto svedočanstvo je mogućnosti da se dve snažne autorske ličnosti prožmu kroz zajednički medij, da se ujedine, pa i rastvore jedna u drugoj uz pomoć muzike, iako im je ponekad tesno zajedno, a ponekad je to spajanje izvedeno gotovo do kraja.
Interesantno je videti kako se dva različita, a opet bliska senzibiliteta, nadgornjavaju, takmiče, „šišaju“, kako bi se to bluzerski reklo, u tome ko će na autentičniji način ispisati svoj doživljaj muzike. Jedan drugome zadaju teme, muzičke zadatke, koje zatim pretaču u spisateljske bravure, Žarkove nešto duže, a Davidove nešto kraće, kojima je muzika često samo povod za dobar književni provod. Pisati o muzici i za Radakovića i za Albaharija znači pisati o sebi jer muzika je prostor u kojem se njihove biografije prepliću počev od ranih zemunskih dana i otkrivanja Dylana, fusion jazza i/ili rege muzike. Pisanje o muzici u ovoj knjizi predstavlja istraživanje o granicama. Radi se o veoma samosvesnim autorima koji su dobar deo sopstvene spisateljske karijere posvetili upravo pitanju prirode posla kojim se bave. Stoga je ispisivanje Knjige o muzici istovremeno i pisanje o granicama teksta, granicama značenja, ali i granicama tela. Jer, ako je nešto zajedničko doživljaju muzike ovih pisaca, onda je to način na koji se bestelesnost muzičkog izraza pretvara u telesnost teksta, onu koja podrazumeva senzualnost i seksualnost, odnos između sopstva i drugosti, ogoljavanje i bivanje kroz telo. Uzgred budi rečeno, i teoretičari poput W.J.T. Mitchella, vide ekfrazu upravo kao prodor drugosti u tekst, a ovakvo pisanje kao svojevrstan odnos koji tekst domaćin ima prema tekstu strancu i/ili gostu koji se sa njim prepliće.
Izbor onoga o čemu pišu je posebno važan. Naime, bez obzira što je Radakovićevo i Albaharijevo poznavanje istorije muzike, posebno džeza i roka, impozantno, obojica se bave, uslovno rečeno, muzičkim marginalijama. Rege grupa Groundation, džez i fusion-jazz gitarisiti Bill Frissel, Will Bernard i Marc Ribot, trio Medeski, Martin i Wood, pijanista Brad Mehldau ili grupa Morphine nisu mainstream ni u jednoj oblasti muzike, ali jesu značajne pojave, svako u svom domenu. Ovaj izbor, konačno, predstavlja i svojevrsnu paralelu književnom delovanju Žarka Radakovića i Davida Albaharija, odnosno njihov autopoetički statement. Muzika predstavljena u Knjizi o muzici je u onoj meri čitaocima poznato-nepoznata koliko je i njihovo pisanje marginalno, a samim tim i nesputano, odnosno nešto što se događa izvan književnog mainstreama. Takođe, ono što dvojicu pisaca isključivo zanima jeste sama muzika. Oni se ne bave angažovanim stihovima ili statementima pevača i/ili pevačica, njihovim biografijama koje mogu biti manje ili više značajne, drugim rečima, oni ne doživljavaju muziku kao neku vrstu pop kulture, već pokušavaju da istraže baš ono što je teško izrecivo, eterično – ritam i melodiju, odnosno sopstvene reakcije na njih.
Konačno, Knjiga o muzici jeste knjiga o prijateljstvu. Sećam se samo koliko mi je oduvek uistinu bilo važno da ono što me najintimnije dotiče i oslobađa, a muzika svakako ima to neizrecivo svojstvo te je zato i problematična za svaki totalitarni režim, iskažem kroz nagovaranje dragih mi ljudi da preslušaju muziku koju volim, koja me na ovaj ili onaj način uzbuđuje. U tom smislu je ova zbrika tekstova priča o zajedničkom jeziku i njegovim mogućnostima kroz umetnost. Ona je svedočanstvo zajedničkog sazrevanja i sabivstvovanja ljudi u svemiru, čak i kada nam oni sa kojima delimo doživljaj koncerta grupe Groundation u Kelnu deluju kao vampiri ili pijavice.
Naposletku, ovu knjigu bi trebalo čitati uz odgovarajući soundtrack. Ako ne poslušate provokativni Morphine, ako ne zaronite u briljantne improvizacije trija Medeski, Martin i Wood ili u genijalnu svirku jednog od pomenutih gitarista, izgubićete mnogo na doživljaju. Zbog toga je ova knjiga u jednakoj meri za pažljivo slušanje i čitanje.

Vladimir Arsenić

05.08.13 Popboks

Groundation, Medeski, Martin & Wood, Will Bernard, Bill Frisell, Morphine, Brad Mehldau, Marc Ribot. Ako su vam ova imena nepoznata, možda ih zavolite posle čitanja ovog remiksa realnosti i fikcije iz pera dva prijatelja.

Dario Stajić

"Čitajući Žarka, ja sam čitao i sebe; ispisujući sebe, ja sam istovremeno ispisivao Žarka"

Često se otima kontroli "pisanje o muzici" i to danas nervira mlađahnu publiku žednu informacija, ali ne i tuđih pridika. Tekstovi muzičkih novinara Richarda Meltzera, Julie Burchill, Paula Morleya, pa i Greil Marcusa posustaju pod binarizacijom i anonimizacijom autorstva u novom sistemu vrednosti i doba youtubea, filesharinga, blogosfera, mailordera, newslettera i reklama. Privatni problemi, M. Thatcher, menopauze, Aristotel, recenzije nepreslušanih albuma, Platon, istorija popa posmatrana kroz "perspektivu" hita Can"t get you out of my head Kylie Minogue, John Wayne... zanimaju retke i uglavnom starije čitaoce. Danas je svako svoj privatni problem i svoj privatni"gonzo". Zašto razmišljati i o tuđim mukama i nevoljama?
Prozni autori su u svojim tekstovima o "muzici" uvek bili "precizniji". Podsetimo se Bernhardovog romana Der Untergeher u kom se mešaju perfekcija imaginacije literarnog čina sa perfekcijom biografije i pijanističke izvedbe Glena Goulda ili Foster Wallaceovog Otkrića beskonačnog u biografiji velikog uma XIX i XX veka, matematičara Georga Cantora. Nekad je i matematika "muzika".
U tom smislu i pogledu, verovatno i ovaj prikaz "četveroručnog" poduhvata najvećih literarnih umova srpske emigracije danas, Žarka Radakovića i Davida Albaharija, mogao bi da završi kao zaobilaženje teme jer tako je počeo. Zaobilaženje teme: "muzike" je ponekad najefektniji način da se pisci, recenzenti i oni koji to pokušavaju da budu, približe centru same "teme". Muzike i književnosti i obrnuto. Intrigantno.
Ideja za celu knjigu je na prvi pogled krenula posle zajedničke posete koncertu kalifornijske reggae postave Groundation u Kelnu, mestu gde danas živi i stvara Radaković. Već posle kratkih uvoda, ispostavlja se da nije u pitanju samo puko i naizmenično "pisanje o muzikama" koje autori vole i na obostrani nagovor pokušavaju da zavole, nego i pisanje o jednom zemunskom prijateljstvu, pisanje o drugima i u prvoj liniji pisanje o sebi. Muzika je inspiracija i okvir, a sam Albahari u uvodu kaže: "Čitajući Žarka, ja sam čitao i sebe; ispisujući sebe, ja sam istovremeno ispisivao Žarka".
"Ispisani" delovi Handkeovog prevodioca i prijatelja Radakovića su duži, "nedisciplinovaniji" i ekspresivniji. Tako u priči o Albaharijevim favoritima Morphine (trio pokojne legende na slajd bas gitari sa dve žice, Marka Sandmana) on koristi priliku da doda: "Pisanje mi je u međuvremenu postalo važno koliko i disanje, ishrana, fizičko kretanje..." S druge strane u najkraćem, ali i nekako najjačem izlaganju u celoj knjizi: Ništa o Bradu, Albahari u pokušaju da sabere utiske o Radakovićevom ljubimcu, jazz pijanisti Bredu Mehldau, ne krije svoju iskrenost: "ZNAO SAM da će to da se desi, da će mi Žarko zadati nesavladiv zadatak..."
Kad Radaković opisuje muziciranje Billa Frisella, citira i tekst o nekadašnjem partneru gitariste iz benda Naked City, saksofonisti Johnu Zornu i tu, namerno ili ne, (za)daje fiktivnu definiciju svog autorskog stila: "John Zorn je bio i ostao majstor tehnike kolažiranja". Gledano kroz muzičku prizmu, Radakovićevo baratanje rečima je i "country, calypso, death metal trash rock, B-movie-Soundtrack... ambijentalna muzika za koktel-barove..." i to vrtoglavo žongliranje drži tenziju tokom čitanja da vam moć zapažanja ne opada ni u jednom trenutku.
O tome šta je Albahari sve u stanju da postigne i opiše svojim izbrušenim filigranskim jezikom ne vredi gubiti tuđe i suvišne reči. Postoji jedan tako snažan deo pred sam kraj, Priča o zarazi i triju Medeski, Martin & Wood kad se karakteristični tok pripovedanja u jednom pasusu naglo prekida. Kako bi trebalo da izgleda jedan "razgovor sa samim sobom"?
Možda je ipak najbolje da uzmete ovu knjigu u ruke i čitajući sami dođete do tog naglog prekida misli. Vredi. Čak i u slučaju da su svi od navedenih muzičara vama nepoznati.