Strah od emigracije

27.09.10 e-novine.com

Reči su konvencionalne, možda isuviše konvencionalne, i Radakovićev beg u emigraciju mora biti krunisan begom od reči, od jezika, od bilo kakve mogućnosti razumevanja, koje je ionako uvek već nemoguće, ili bar otežano. Veličina, dakle, Radakovićevog teksta nije u tome što je shvatio da je nerazumevanje nužna posledica komunikacije, već što je našao način da to iskaže i da tako, ne samo simbolički, pljune u lice književnosti, odnosno poretku i sistemu u kojem se kreće
Žanrovske odrednice, kritičarske smicalice, etiketiranje svake vrste gotovo da su neizbežni kada se radi o opisu književnog dela. Naravno da je to posledica geštaltističkog uvida u ljudsku psihu, koji kaže da je homo sapiensu lakše da razmišlja i da pamti povezujući stvari u niz poznatih pojava. Mozak radi po određenoj logici i zato je lakše reći „ovo je modernistički ustrojen tekst“ ili „ovo je roman“, nego pokušati iznova ustanoviti žanr ili duhovni supstrat nekog književnog dela. Ipak, ponekad naiđe tekst koji se zaista odupire svakoj klasifikaciji i kome čak i uslovna etiketiranja više štete nego koriste.
Lagunina edicija Meridijan ne prestaje da iznenađuje. Svako malo pa se pojavi poneka uzbudljiva knjiga koja ide uz dlaku gotovo svemu što se u ovdašnjoj književnosti događa. Strah od emigracije, zbirka pripovedaka Žarka Radakovića, razbija okvire u kojima smo užljebljeni u našoj maloj udobnoj i prilično ustajaloj književnosti, ne samo stoga što se svojom naracijom udaljava od naracije (zvuči paradoksalno, ali nije), već i stoga što predstavlja svedočanstvo o jednom umetničkom posvećenju, o životu lišenom gotovo svega osim umetnosti, ili barem neopozive vere u nju. Ipak, pre svega da se pozabavim metaforom iz naslova, koja će se statističarima i uspaljenim anketarima učiniti nemogućom. Pa zar osamdeset procenata mladih ne želi da emigrira iz Srbije? Kakav strah od emigracije?! Međutim, ne samo da Radaković nije besmislen, nego je njegova lucidnost ravna onoj Radeta Konstantinovića dok je pisao Filosofiju palanke. Nije, dakle, reč o prostom bežanju glavom bez obzira od ekonomske stručnosti Cvetkovića i Dinkića, već je problem što se duhovna klimam koja je omogućila ovu dvojicu čudotvoraca, nosi i u emigraciju, jer se u njoj rađamo – neslobodni i naivni. I zbog toga postoji strah od emigracije, ali one istinske, one koja nameće beg od svih vrednosti i traži vrhunsku žrtvu koja se zove preispitivanje vrednosti, prevrednovanje, postavljanje sebe naglavačke. Radakovićeva knjiga može da bude putokaz kako se zaista emigrira, kako je moguće okrenuti sebe, „svoju kožurinu tako da sve samih usana bude“, da parafraziram Majakovskog. Uz rizik da sam sebi protivrečim, istakao bih da citiranje velikog ruskog pesnika Revolucije nije slučajno, već da se i Radakovićevi uzori kriju negde u ambisu modernizma i avangardi s početka veka. Možda su emigracija, položaj Subjekta izvan, ili Bića sa strane, lakše objašnjivi kada se posmatraju saobrazno ruskom eksperimentu koji je unapred bio osuđen na dobrovoljni odlazak i/ili smrt.
Koliko se radi o eksperimentalnom pristupu tekstu može se videti i po sadržaju u kojem se u „priče“ ravnopravno ubrajaju i fotografije. Ne samo što je Radaković rešio da žanrovski karakter svog teksta stavi pod navodnike, ukazujući tako na njegovu višesmislenost, već je krenuo da meša tekstualno i vizuelno, izjednačavajući ih, a zatim dajući vizuelnom prednost, što je veoma retko. Naime, nije retkost da se u tekstu naiđe na vizuelnu intervenciju, ali je prilično neuobičajeno da se u pričama, makar one bile i „priče“, ona najvažnija i najinteresantnija, o piščevom životu, ispriča kroz niz fotografija od kojih su neke dokumentarne, a neke proizvod umetničke inspiracije i lažne atribucije. Ipak, svaka fotografija jeste priča, a verovatno je da bismo, sledeći Bartovu dihotomijsku estetiku, sve fotografije u knjizi morali okrakterisati kao punctum. Postavlja se samo pitanje da li je to dovoljno da se čitalac ubedi u njihovu opravdanost, odnosno da se čitaocu ukaže poverenje i da se iskustvo podeli sa njim. Reči su konvencionalne, možda isuviše konvencionalne, i Radakovićev beg u emigraciju mora biti krunisan begom od reči, od jezika, od bilo kakve mogućnosti razumevanja, koje je ionako uvek već nemoguće, ili bar otežano. Veličina, dakle, Radakovićevog teksta nije u tome što je shvatio da je nerazumevanje nužna posledica komunikacije, već što je našao način da to iskaže i da tako, ne samo simbolički, pljune u lice književnosti, odnosno poretku i sistemu u kojem se kreće.
Sada pomislite da se to pojavljuje u okviru izdavačke kuće Laguna, u kojoj je književnost shvaćena kao usputna, lagana aktivnost u pratnji vašeg letovanja ili odlaska u toalet, koja nas ubeđuje - da se razumemo, s razlogom i potpuno opravdano, ovo je dvadeset prvi vek - da je kupovina knjige takođe deo šopinga i da je u tom krivom srastanju šoping bitniji od knjige. Subverzivna moć Radakovićeve knjige proći će verovatno neopaženo, ali to je ne umanjuje. Zajedno sa Ugričićevom, koja usput budi rečeno takođe ima neoavangardističke korene, Strah... čini neobičan ispad u hiperprodukciji ovog izdavača. Sviđa mi se misao da je sve to sračunato, poput komercijalizacije Simpsonovih ili South parka. Sviđa mi se pomisao da se stvari rešavaju na tako mudar način. Neka ostane na tome i neka sumnja ovog puta izostane.

Vladimir Arsenić