Era - povest o Kornjači

17.03.11

Emitovano u Metropolis, RTS II, 17. mart 2011.

ŽARKO RADAKOVIĆ: Era
Tokom istorije umetnosti i književnosti, česta su nastojanja pisaca da opišu svoj doživljaj dela iz sfere likovne umetnosti. U našoj kulturi poznate su knjige Andrića, Simovića, Branka Kukića i još mnogih o umetnicima i njihovim delima. Teško je, medjutim, jedan specifičan medij koji po svojoj prirodi nije narativan, pretočiti u naraciju kakvu zahteva književni iskaz. U one kojima je to pošlo za rukom ubraja se Žarko Radaković i njegova knjiga Era posvećena konceptualnom umetniku, Eri Milivojeviću.
„Era“ je povest koja se ne može jednoznačno odrediti kao roman, isečak iz biografije ili pak autobiografije, svedočanstvo o nastajanju umetničkog dela, ili jednostavna evokacija jednog vremena. U nameri da zabeleži preformans Ere Milivojevića “Kornjača” izveden u SKC-u aprila 1973. godine, njegovo nastajanje od priprema male grupe ljudi kojima pripada i sam autor, učesnik u performansu, njihovog zajedničkog suživota koji je i u najbukvalnijem smislu prožimanje života i umetnosti bez ostatka, do njihovog preobražaja pod uticajem umetničkog čina, ova neobična knjiga nije dokument jednog vremena, niti je tekst koji bi trebalo da pomogne istoriji umetnosti da sačuva od zaborava jedno umetničko delo koje je nastajalo u vremenu i prostoru, ali se nikada nije materijalizovalo, niti je to bilo moguće.
U izvesnom smislu, Radakovićev Era jeste i sve nabrojano, ali je on i mnogo više. Ponovnim prolaženjem kroz sećanja, evokacijom jednog umetničkog dela, Era je drugim sredstvima, kao zasebna kreacija, stvoreno novo umetničko delo. Alatom jezika, nadahnuto u svojoj preciznosti, Radaković prenosi doživljaj pokreta, namere, utiska, boje, neartikulisane radnje ili npr. smeha, izvlačeći iz njih smisao koji oni u svojoj trenutnoj pojavnosti tek potencijalno nose, prateći istovremeno i detalje i sliku širokih rakursa na način koji nije uobičajen u književnosti, a čitaocu omogućava da napravi most izmedju književnog i konceptualnog dela . Narativ nema čvrst sled dogadjaja, ne samo zato što je nemoguće opisati koncept kome je cilj da svaki trenutak trivijalnog života povišenom pozornošću preinači u samu umetnost, dakle u smisao po sebi, već i zato što Radaković vuče pripovedne konce sa dva kraja, iz sadašnjosti i iz prošlosti, sledeći moto preuzet od Eliota: „vreme sadašnje i vreme prošlo, oba su... sadržana u vremenu budućem“.
Roman počinje u sadašnjosti ponovnim susretom sa Erom Milivojevićem koji se namah pretvara u svojevrsni umetnički akt. Vrlo brzo se pronalaze veze izmedju sadašnjosti i prošlosti, evocira se 1973. i nekoliko godina oko nje, ali i daleko širi društveni plan u kome se sukob slobodnog i nezavisnog pojedinca sa državnim aparatom i politikom (npr. spominjanje Tomislava Gotovca, Aleksandra Petrovića, Živojina Pavlovića) može metaforično posmatrati i u kontekstu predstave Kornjača. Da li su učesnici predstave bili paranoični, da li su stan u kome su živeli zajedno pripremajući predstavu Kornjača, bio njihov oklop u koji su se sklanjali od neumetničkog, političkog života. Da li su i sami istoričari, kako insinuira Radaković, bežali od zapisa o Beogradu, povlačeći se u sebe poput kornjača, dok je Era, skupljajući iz kontejnera materijal za izložbu Beogradskih kolaža, zapravo bio pravi istoričar? To je jedan od načina na koji Radaković vodi roman, povezujući nenametljivo konceptualne ideje sa duhom vremena i konkretnim dogadjanjima, insistirajući više na stanjima koja su dominantna iako proizlaze iz zbivanja, i najzad, vodeći čitaoca kroz lavirint ekstra sens iskustava od pojačane percepcije izazvane što umetničkim sredstvima, što opijatima, do analize jedne više stvarnosti putem svesti jedinke koja prolazivši kroz umetničke procese sebe izgradjuje i nadogradjuje u novu, izmenjenu ličnost.
Za čitaoca naravno, ostaje pitanje autentičnosti Radakovićevog kazivanja. I tu se mora posebno naglasiti: Era Žarka Radakovića je delo koje nadilazi puku dokumentarnost, i ma koliko delovalo na momente kao verna kopija dešavanja, ono to nije. Za manje lakoverne kojima trebaju dokazi, valja napomenuti da autor postavlja male zamke ili pre pomoć za one odveć sklone poverenju u realizam: neke spomenute ličnosti nisu još bile rodjene, dok su neke već bile počivše u godinama o kojima se pripoveda. Kao i svaka sumnja, i ova podriva celinu: ako sumnjamo u autentičnost opisa jednog dogadjaja, zašto ne bi postojala sumnja i u autentičnost svega ispripovedanog? Era je roman ne samo za istoričare umetnosti, već i za čitaoce koji fikcionalnost umetničkog dela shvataju dvojako, i kao polazište za uspon ka drugačijem doživljaju stvarnosti i kao ishodište estetskog uživanja.
Jasmina Vrbavac

05.02.11 e-novine.com

Žarko Radaković je jedinstven autor na našoj književnoj sceni i retke su knjige poput Ere, ne samo zbog svoje unapred prihvaćene nekomercijalnosti, već i zbog visokih umetničkih dometa do kojih uspeva da se vine. Nije moguće da se književnost preorijentiše u onom smeru u kojem se u njoj kreće autor Ere, ali to ne znači da ne možemo da žalimo zbog toga


Granice između života i umetnosti tek se retko brišu. Jedan fenomen postoji u drugom i jasno je ko je tu “stariji”. Ipak, postoje slučajevi kada se umetnost izjednači sa životom i u tom trenutku ona najneposrednije utiče na svet oko sebe, usisavajući ga u sebe i iznova ga stvarajući. Ovakvo prožimanje između umetnosti i stvarnosti nije svojstveno samo umetnicima, već se to događa i onima koji umetnost doživljavaju, bilo kao nevini posmatrači, bilo kao znalci. I u tim trenucima, u momentima kada je umetnost izašla iz okvira predviđenog društvenim, psihološkim, filozofskim i svim drugim normama, otvara se ona metafizička ravan u kojoj je moguće u jednom i jedinstvenom trenutku osetiti i spoznati svet. Ovaj orgazmički trenutak koji se događa pri susretu sa vrhunskom umetnošću Rolan Bart je nazivao “malom smrću”.

Knjiga Žarka Radakovića Era upravo pokušava da na neki način oživi i da opiše upravo takvu jednu spoznaju, da kroz umetnički tekst (jer drugačije nije ni moguće) rekreira onu vrstu doživljaja koji je u njemu nastao dok se pripremao i dok je učestvovao u preformansu Ere Milivojevića “Kornjača” izvedenom u SKC-u aprila 1973. godine. Dva se pitanja nameću: da li je i kako moguće ekfrastički pretočiti doživljaj iz medijuma u medijum. U ovom slučaju radi se o prenošenju iz vizuelne umetnosti u umetnost jezika, ali i iz prostorne u temporalnu umetnost (iako se i kod performansa radi o određenoj temporalnosti), pri tome ne zaboravljajući da između primarnog doživljaja, u ovom slučaju performansa “Kornjača” i perioda u kojem nastaje tekst o njemu, kao sekundaran (zar?!), protiče trideset i četiri godine. Drugo pitanje glasi da li je moguće produžiti doživljaj umetnosti, iznova i iznova “malo umirati” i tako neprestano, uz pomoć istog doživljaja i u njegovom svetlu držati svet pred sobom i neprestano ga obuhvatati i shvatati.

Knjiga Žarka Radakovića je strahovito zanimljiv tekst, odličan, napet, bez obzira što je naizgled nemoguće uneti dramu u ovakvu vrstu pisanja, jer u njemu klasičnog sukoba nema. Ipak, postoje sudari na nekima od hiljadu nivoa (da se, nimalo slučajno u kontekstu knjige, poslužim Delezom i Gatarijem), postoje načelne razlike koje žele da se nametnu kao konačanosti, napetosti između spolja i iznutra, tenzije između mnoštva i jedinke, neslaganja između svesti i podsvesti, odnosno simboličkog i stvarnog. Podnaslov knjige je Povest o “Kornjači” i žanrovsko određenje koje autor daje svom tekstu je veoma precizno. Naime, Era nije roman, nije biografija, nije ni autobiografija, nije na koncu ni istorijski tekst, odnosno tekst istorije umetnosti. On je povest, veoma lična o tome kako je svet promenjen za pripovedača ove knjige (Žarka Radakovića?) nakon susreta sa Erom Milivojevićem u vreme kada je sve bilo relativno moguće i kada su na umetničkoj sceni Beograda i drugih gradova bivše SFRJ počele da se događaju važne stvari. Dakle, ne radi se o tekstu o Eri niti o eri, već o važnosti obe istorijske činjenice, da ih tako najneutralnije moguće nazovem, za čoveka koji pripoveda ovu priču, a koga je donekle moguće poistovetiti sa Žarkom Radakovićem, iako je to poistovećenje nešto od čega pripovedač u tekstu pokušava da pobegne.

Već na samom početku, u trenucima pre evokacije svega što se dešavalo oko i za vreme “Kornjače”, pripovedač se udaljava od podrazumevanog autora počinjući rečenicu u prvom licu množine, a pominjući Žarka, odnosno onog čije ime stoji na koricama, u fusnoti zajedno sa ostalim gostima koji te večeri kucaju na vrata stana i ateljea Ere Milivojevića. Kad se tako postavi narativna situacija neminovno se postavlja pitanje ko govori, ko pripoveda. Jednoznačnog odgovora nema, mada bih u svetlu delezovsko-gatarijevskih pojmova rekao da govori neko ko postaje (devenir) Žarko Radaković i da je čitava knjiga u stvari opisivanje procesa postajanja, dakle promene iz jednog bića u drugo, gde je to drugo odmah i drugačije, otvorenije, potpunije jer se sve odvija pod blagoslovom umetnosti. Čini mi se da je ovo i odgovor na pitanje koje sam postavio – dakle, moguće je procesom postajanja u umetničkom performansu produžiti “male smrti”. I to je jedino istinito. Nasuprot tome, u polemičkom i istraživačkom delu Radakovićeve knjige, pri samom njenom kraju, u kojem se pripoveda o halucinogenim drogama i polemiše sa Marinom Abramović, ovakvo postajanje se pokazuje kao nemoguće i lažno.

Namera ekfrastičkog teksta je pretakanje (evo metafore, koja odmah govori o nemogućnosti da se nešto verno prenese) slike u reči, odnosno u slučaju Ere, preformansa/sesije u reči. Naravno da to nije moguće, ni u smislu faktualnosti, ni u smislu doživljaja. Ipak, nešto je drugo moguće – moguće je napisati zanimljiv tekst o drugom umetničkom delu i evociranjem tog dela, invocirati novu vrstu senzacija i emocija koje se posredno mogu vezati i za delo o kojem je primarno reč, ali i za tekst o delu. Dakle, u slučaju ekfraze ne bi smela da važi Platonova parabola o pećini i odrazima odraza, već se radi o nečemu posve novom, što uz pomoć gotovih modela, poznatih ili manje poznatih čitaocu, stvara nešto novo. Radi se dakle o citatu ili ako želite intertekstualnosti. U tom smislu, tekst Ere prepliće se sa performansom “Kornjača” koji su izveli Era Milivojević i njegova ekipa, u kojoj se nalazio i čovek imena i prezimena koje stoje na naslovnoj stranici knjige. Istovremeno, tekst se obogaćuje vizuelnim slojem koji čitalac priziva u sebi, posebno ukoliko je prisustvovao ovom unikatnom ili nekom od potonjih Erinih performansa. Zbog toga ekfrastički tekst na neki način u značenjskom smislu i nadmašuje originalno delo o kojem govori. Naime on ga prevazilazi, dodajući mu novo tumačenje.

Ako ostavimo po strani interesantnu teorijsku problematiku knjige, meni su najupečatljiviiji momenti bili oni u kojima se govori o moći umetnosti da predoseti građanski rat. Da podsetimo, radi se o godini 1973, te o nečemu što će se dogoditi tokom poslednje decenije dvadesetog stoleća ne može ni da se razmišlja i mada je jasno da ste, kada pišete o prošlosti, potpuno inficirani sadašnjošću i sopstvenim iskustvom, kao i da u nju, na osnovu toga, ali i iz sasvim drugih razloga, možete da učitate šta god vam je volja - ipak, meni ostaju upečatljivi i zastrašujući detalji opsade i rušenja grada, kao nadiranja neke neverovatne jeze. Nije, naravno, moguće ovo odvojiti od znanja o onome što se dešavalo u Sarajevu ili u Vukovaru, ali je važna vera u to da je umetnost to mogla da predvidi i da unapred oseti. Zbog toga i moto ove knjige govori o prožimanju vremena, a preuzet je iz Četiri kvarteta T.S. Eliota, i istovremeno ubacuje dva teksta, dve različite rekapitulacije umetničkih života, u međuznačenjsku igru.

Žarko Radaković je jedinstven autor na našoj književnoj sceni i retke su knjige poput Ere, ne samo zbog svoje unapred prihvaćene nekomercijalnosti, već i zbog visokih umetničkih dometa do kojih uspeva da se vine. Nije moguće da se književnost preorijentiše u onom smeru u kojem se u njoj kreće autor Ere, ali to ne znači da ne možemo da žalimo zbog toga.

Vladimir Arsenić