Pogled

08.05.03 NIN

Sve vreme dok sam citao Pogled Žarka Radakovica, imao sam utisak da je to bedeker za romane koji su rasuti svuda oko nas, i to ne kao gotovi sižei, ili sinopsisi za price, vec kao magacini emocija izazvani podrhtavanjem svega što staje u pogled kojim markiramo vlastito kretanje. Napisana u formi dnevnika, ova knjiga evidentira stanja i promene koje zapaža oko nevidljivog hronicara u “zasedi” dvadesetog sprata zgrade “Deutsche Njelle”-a u Kelnu. Mogli bismo reci da je Pogled kancelarijski roman, kako ga u kratkoj belešci na pocetku knjige definiše sam autor. Vreme radnje obuhvata period od 24. avgusta 1996. do 14. avgusta 1997. godine. Medutim, “zaseda” za Pogled mogla je biti postavljena u bilo kom gradu, u bilo kojoj zemlji, jer “junaci”, svedeni na prostor ulice, krovova, parka, železnicke pruge, balkona i kvadrata prozora nevidljivih stanova, pripadaju podjednako svakom prostoru. Nimalo slucajno u belešci o autoru na kraju knjige kao jedine relevantne cinjenice iz života pripovedaca navode se samo imena gradova i mesta, tzv. boravci, svejedno da li je to Pariz ili Knin, Surcin ili Keln, Kokin Brod ili Tibingen. Možda se biografija svakog coveka svodi na prostor u kojem je neko vreme primao senzacije koje vec u sledecem trenutku klize u ponor zaborava. Knjigu Pogled doživljavam i kao ocajnicki pokušaj da se inventariše sadržaj svakodnevnih zaborava.
Na svakoj tacki prostora odvija se skriveni život, svejedno da li su protagonisti ljudi sa imenima i prezimenima, smešteni u okvire cvrstih prica, ili bezimeni likovi koji se za trenutak pojave na prozorima kuca iza kojih postoje takode neke druge ulice, neke druge kuce, neki drugi ljudi koji se mogu samo zamišljati. Ali, rendgenski snimak svakog pedlja prostora snabdeo bi svevidece oko hronicara neizmernom kolekcijom prizora, koji kriju mirise i šumove što nam izmicu nemarkirani, i samim tim za nas nepostojeci. Pripovedac, usidren na vrhu zgrade jedne evropske medijske kuce, osmatra podrhtavanja skrivenih svetova, zna da sva ta dogadanja pod mikroskopom njegovog pogleda nikada nece pomenuti nijedna televizijska ili radio-stanica, niti ce se naci u novinskim izveštajima, jer ništa od onoga što godinu dana beleži i naslucuje nije vest. Ipak, on je uporno posvecen svojoj subverzivnoj ulozi otkrivaca i hronicara. Sve ono što ce se izboriti kao dogadaj ili važno saopštenje u programima svetskih medija ponajmanje je život sam, tacnije, pominju se cinjenice koje bi ne samo da premreže pojedinace živote, vec i da istovremeno zatrpaju milione svetova i prepuste ih nepostojanju. Radakovicev Pogled otkriva blizinu daljine, ali i daljinu blizine. Krik i nemost u istom dahu.
Sreda, 6.11.1996.
Grad je takoreci nevidljiv pod sjajnim, jasnim nebeskim svodom. Kuce su takoreci danas u senci. Oblaci, koji se vuku sporo i svecano, blistaju na pozadini upaljenog neba. Na atlasu grada oblici fiksirani, bez senki, bez pomicaja, bez odsjaja. Jednostavno jasna slika noci. Nalicje dana grada. A onda se, nenadno, pali crvena svetiljka na zgradi centralne policije. A u otvoru susedne zgrade, za koju svi znamo da je “javna kuca”, pomicaj necega neodredljivog, bez mirisa, bez pojavnosti, bez straha, i prevashodno bez svojstava. I budno oko putnika u kupeu voza koji tiho, sporo, svecano i teško prolazi slikom (i gradom), kontroliše taj dašak života u gradu danas, u trenutku emitovanja vesti na radiju. I to je, zbilja, sve.
Nimalo slucajno, u knjizi se pominje Kurosavin film Dodeskaden. Rec “dodeskaden” jeste šifra koju manicno ponavlja Kurosavin junak docaravajuci zvuk tramvaja koji vozi. Svakoga dana u isto vreme odlazi na gradsku deponiju, navlaci bele rukavice, i posvecuje se svome ritualu - vožnji tramvaja. Dok prolazi stazama koje je u dubrištu formirao zamišljenim vožnjama, Kurosavin junak zapravo prolazi ulicama koje samo on vidi, kao što samo on vidi stotine putnika koji ulaze i izlaze na usputnim stanicama. Uvece doveze vozilo u remizu, vraca se kuci, i majci podnosi izveštaj o svemu što mu se tog dana dogodilo. Naravno, Kurosavin junak vidi i ono cega nema u njegovom pogledu, dok Radakovicev posmatrac logikom decjeg crteža menja proporcije poznatog sveta, dajuci podjednaku dimenziju i važnost pojavi kompozicije voza na udaljenom nasipu, kao i masnoj fleki na puloveru nepoznatog muškarca koji sa obližnje terase posmatra pejzaž ulice.
Posmatracevo Oko na dubrištu bezimenih dana spasava od zaborava oblake, linije dima koje ispuštaju fabricki dimnjaci, lice nepoznate žene na prozoru, odsjaj semafora u lokvi vode na asfaltu, let ptice u suton, opran veš na konopcu za sušenje, kretanje miša u travi parka. U isto vreme u oblakoderu “Deutsche Njelle”-a sabiru se stotine i hiljade vesti i komentara, odlaze u etar da bi se vec sledeceg trenutka pojavili u zvucnicima radio-aparata i na ekranima televizora u milionima domova markirajuci dogadaje jednoga dana u kojima, zapravo, nedostaje život sam. Pažnja gledanja, beleži pripovedac, nije u odmeravanju razdaljina, u prevodenju, niti u tumacenju; pažnja gledanja je u osluškivanju govora price... Pisanje gubi smisao u suocavanju sa opažajima gorucih zbivanja, i njihovim jakim doživljajima. (Cak i to malo listova, preostalih u granama drveca po parkovima, deluje nepostojece, oduvano, ili umanjeno, kao mušice.) Daljim pisanjem se udaljavam od gorucih zbivanja i približavam vanvremenosti. I tu pocinje bol nad svojim telom. Pocinje uocavanje oblika u slici grada koji sad nije više deo savremenosti nego samo kulisa univerzalnog. Pocinje rat. Pocinje osvajanje kosmosa. I zatvaranje života.
Usamljenost hronicara nevidljivih zbivanja koja izmicu hiljadama ljudi zaposlenih u oblakoderu jedne od najvecih svetskih medijskih kuca uporedio bih sa usamljenošcu mletackih providura koji su tokom 16. i 17. veka zarobljeni u monotoniji i propadanju istarskih gradova, tada u sastavu Venecijanske republike, slali poverljive izveštaje u grad na lagunama. Pored veoma važnih informacija i zapažanja, ti izveštaji su redovno sadržavali i kratke opise meteoroloških prilika. Uvek sam se pitao kakav je poriv terao mletacke providure da svoje špijunske izveštaje snabdevaju podacima o jesenjim kišama, avgustovskim sušama, snegom zavejanim morskim hridima, poplavljenim poljima i pocupanim drvecem nakon letnjih oluja. Citalac koji nije istoricar, nakon nekoliko vekova ostaje ravnodušan na hrpe podataka koje više ništa ne znace, buduci da su danas ti dogadaji, kao i njihovi protagonisti, samo stanari beskonacnog zaborava. U talogu vremena ishlapili su životi, obesmišljene su tajne i strategije. Roba izražena tadašnjim merama davno je pretvorena u prašinu. I kao da danas jedini smisao tih izveštaja imaju usputni zapisi o meteorološkim prilikama pomocu kojih bi se mogle rekonstruisati sezone kiša i lepoga vremena tokom dva veka na prostoru istarskog poluostrva.
Jedno aproksimativno sutra kroz deceniju ili dve, obesmislice sadržaje koji danas stižu teleprinterima, faksovima i putem elektronske pošte u trezore “Deutsche Njelle”-a u Kelnu. Nekome ko ce hteti da oživi trenutak prošlosti, da se suoci sa vanvremenskim u iskustvu vlastitog života, mnogo više od arhive važnih svetskih dogadaja znacice podatak zabeležen rukom hronicara efemernosti da je jednog cetvrtka u avgustu ptica proletela izmedu dva fabricka dimnjaka, i da se istovremeno u dnu prozorske rupe na zgradi preko puta ukazalo golo telo žene.

DRAGAN VELIKIC

01.01.00

Danas
28.01.2003.

Pogled Zarka Radakovica

Novi roman Zarka Radakovica predstavili su u Kulturnom centru Beograda Gojko Bozovic i Ivan Radosavljevic iz Stubova kulture. U pitanju je kratki modernisticki roman sacinjen od dnevnickih zapisa "belezenih" u toku jedne kalendarske godine (1996-1997), kada je pisac/pripovedac bio zaposlen u jednoj velikoj evropskoj medijskoj kuci. Pozicija sa koje pripoveda u isto vreme je i pozicija u kojoj pise - "gledajuci kroz prozor svoje kancelarije".
Pripovedacevo/posmatracevo oko prati spoljasnja - omedjena, uokvirena, ogranicena desavanja. Ono sto je vidjeno neminovno je obojeno i atmosferom unutar kancelarije, odnosno unutar "fabrike vesti", kao i sirim kontekstom kojem jedna takva institucija pripada. Nasavsi se na mestu gde se sliva nepregledno mnostvo vesti iz sveta, gde se one preradjuju i nanovo bivaju poslate u svet, pisac stavlja i sebe i citaoca pred jedno od najvaznijih pitanja savremenog sveta, a to je, kako smatra Bozovic, dilema da li stvarnost prethodi medijima ili mediji prethode stvarnosti. Da nije to mozda situacija slicna ovoj u kojoj se nalazi "vlasnik pogleda" u ovom romanu, ili biko ko od nas ko zeli da gleda, da vidi, ali zbog raznovrsnih ogranicenosti uvek i neminovno propusta da u jednoj slozenoj slici, kakva stvarnost jeste (kakav je cak i svaki pogled kroz prozor), vidi mnostvo vaznih detalja?
Tako politika, logika i ideologija savremenih medija progovaraju iz teksta koji bi po starinskim odrednicama zanra trebalo da bude intimisticki.
Radosavljevic je Radakovica nazvao piscem jedinstvene vizuelne darovitosti, a njegovu knjigu recitim i sadrzinski bogatim komentarom o stanju duse jednog "intelektualca u egzilu", kao modernog arhetipa srpske stvarnosti i knjizevnosti.

O. S.