Markus Zusak je australijski pisac koji je već kao veoma mlad privukao pažnju svojim romanima za decu i omladinu – The Underdog, Fighting Ruben Wolfe, Getting the Girl, a na velika vrata stupio u svet knjževnosti romanom I Am the Messenger, koji je 2006. dobio nagradu Printz. Od samih njegovih književnih početaka, prate ga atributi „inovativnog“ i „poetičnog“ pisca, dok je Kradljivica knjiga proglašena za „književni fenomen“.Već to dovoljno govori o ovoj knjizi; uistinu, podvig je stvoriti delo koje će ispuniti toliko razlilčitih i teško spojivih kriterijuma: da bude knjiga ujedno bajka i dokument; humoristična i tragična; dirljiva i nepatetična; a pri tom još i vrhunski poetska. Ako bi se Zusakov način izražavanja uopšte mogao s nečim porediti, onda bi to možda bio Antoan de Sent-Egziperi sa svojom setnom, prelepom, jezgrovitom i uvek sadržajnom rečenicom. Kradljivica knjiga zasnovana je na jednoj od najvećih tragedija čovečanstva svih vremena – Drugom svetskom ratu, i stradanjima Jevreja u njemu. Budući da je ova tema već bezbroj puta, na bezbroj različitih načina opisivana, utoliko je posredi krupniji književni zalogaj, i utoliko je teže obraditi je na pravi i zaista „inovativan“ način. Međutim, piscu kao da se ova tema sama nametnula i kao da nije mogao da je izbegne:„U detinjstvu sam se u rođenoj kući naslušao priča o Minhenu i Beču u doba rata, kad su moji roditelji bili deca. Dve majčine priče strahovito su me potresale. Prva je o bombardovanju Minhena i o tome kako je ’nebo gorelo’, kako se sve crvenelo. Druga je o nečemu drugome što je videla... Jednog dana se s glavne ulice majčine varoši začula strašna galama, i kad je ona potrčala da vidi šta je, ugledala je Jevreje koje su pešice sprovodili u Dahau. Na samom repu kolone bio je neki starac koji nije mogao da izdrži korak. Jedan odrasliji dečko video je to, utrčao u kuću i izneo mu parče hleba. Starac je pao na kolena, stao da ljubi dečaku stope i da mu zahvaljuje... Tad je to primetio stražar i prišao. Istrgao je starcu hleb iz ruka i išibao ga što ga je uzeo. Onda se izvikao na dečaka pa i njega ošinuo zato što je uopšte davao hleb. U istom trenu – neizmerna dobrota i neizmerna okrutnost, i ja u njemu vidim savršeno zaokruženu priču o tome kakvi ljudi jesu.Prolazile su nam pred očima slike strojeva u kojima gordo stupaju dečaci, uzvici ’Hajl Hitler!’, bila nam je znana ta ideja da je u tome učestvovala ’čitava Nemačka’. Ali ipak je bilo nepomirljive dece, ljudi koji nisu hteli da se pridržavaju tih pravila, ljudi koji su u svojim domovima krili Jevreje i druge progonjene. Dakle, jeste postojala i ona druga strana nacističke Nemačke.Ispva sam tu priču zamišljao kao malu knjigu – od stotinak strana. Ishod je bila Kradljivica knjiga. Dobra ili loša, ona je najbolje što sam znao da napišem, a mislim da nijedan pisac ne sme više od toga od sebe da očekuje i zahteva.“