Mehanički patak, digitalna patka

17.03.04 Dnevnik - Novine i časopisi

ZRENJANIN: Ovo je jedna knjiga koja se uz neke elemente neoavangarde i postavangarde i postpostavangarde u pozorištu, muzici i književnosti, bavi tehno kulturom, analitikom tehno utopija, tehnognoze i onog sveta koji mi, zapravo, tek upoznajemo» izjavio je Vladimir Kopicl u ponedeljak u Pozorišnom klubu „Zeleno zvono” gde je promovisana njegova nova knjiga “Mehanički Patak, Digitalna Patka”.
- Živimo u periodu kada su termini kao filozofija, teorija... već polumrtvi, a ja sam uveren da je sad na delu, zapravo kao potreba, kritika kulture u najširem smislu. Jedan od ciljeva knjige je da onim ljudima koje ti fenomeni interesuju pravimo prečice i da ih u kratkim, mada ne glupim tekstovima, doista informišemo šta se u svetu zbiva i šta je tu najvažnije, a ne da to krijemo kako većina ljudi radi, kao i da sabere ono što bi pretpostavljenom današnjem čitaocu od 7 do 77 godina moglo biti ne samo zanimljivo, nego danas i sutra potrebno – rekao je Kopicl.
- Naslov knjige je bipolaran, donekle je možda i ironičan i treba reći da bi se ono mehanički moglo zameniti sa postmoderni, a digitalna patka je viđenje tog novog, digitalnog sveta, koji nije samo lažan, pošto je većinom virtuelan.U njemu imamo mnogo iskrivljenih saznanja i zato se ljudi, koji su najviše i najbolje angažovani u tom svetu, zapravo bave i borbom protiv tog istog sveta i njegovom izgradnjom istovremeno. Ova knjiga je, zapravo, jedan mali vodič kroz tu problematiku, vodič koji ne želi da bude dosadan, već želi da kroz, mahom kratke forme, nešto ponudi, i to ne za spavanje nad knjigom, nego za čitanje – dodao je autor.
O knjizi su govorili i Vasa Pavković, urednik edicije “Alfa” u ime izdavača Narodne knjige iz Beograda, zrenjaninski pesnik Radivoj Šajtinac i publicista Teofil Pančić.

S. Santovac

22.01.04 Vreme

U poslednjih godinu i nešto jače, Vladimir se Kopicl za svoje sporopišuće standarde baš zdravo mnogo "ponovio": prvo knjigom izabranih pesama Pesme smrti i razonode (Orpheus, Novi Sad), koja je već i kolekcionarski must-have za svakoga ko bi barem da promuca ponešto o mogućnostima i kreativnim krajnostima modernog poetskog izraza na srpskom jeziku poznog dvadesetog veka, potom novom, mestimice čak sjajnom poetskom zbirkom Klisurine (Narodna knjiga), da bi se napokon pojavila i prva knjiga ovog već ne baš radikalno mladog novosadskog – panonskog, srpskog, svetskog, kako god – hiper/neo/post/modernističkog i avangardističkog pesnika, esejiste, teatrologa, teoretskog rokenrolera, novinskog i časopisnog urednika i štogod još, ergo univerzalnog proizvođača, promotera, interpretatora i konzumenta žive, pulsirajuće kulture savremenosti, koja – knjiga, dakle – ne sadrži poeziju (po američkim zakonima, na koricama svih njegovih dosadašnjih knjiga moglo bi stajati upozorenje: "parental advisory – implicite lyrics"!), barem ne kao osnovni sastojak. Mada, ko kaže da ne sadrži? To je nešto što bi tek trebalo dokonati. Pesniku nije za verovati na reč kad uzme da se preoblači.

Kako god bilo, Mehanički patak, digitalna patka kolekcija je "eseja, tehno skaski i drugih zapisa iz pupka Novog Doba", mahom izvorno objavljivanih koekude po periodici u poslednje dve decenije, i ovo autorovo podnaslovno definisanje vrste tekstualnosti među ovim koricama zgodna je relativizacija tvrdih, kanonskih spisateljskih žanrova, koji su ovim visprenim, duhovitim i jezički zaigranim esejiziranim beleškama ponajčešće tesni. Pišući o ovoj knjizi, Radivoj Šajtinac dobro uočava da Kopicl "kardinalnim obeležjima ovoga vremena prilazi s karakterističnim filingom demistifikacije u kom se preplet znanja i obaveštenosti, kreacije i ludizma, sistematičnosti i učitavanja oseća kao humor mudrosti, persiflaža duha, mikro aporija subjektivnog boravka u tekstovima, fenomenima, fragmentima, prividima, prevratima, apsurdima i fascinacijama". Teme su, pak, Kopiclovih tekstova zapravo svi oni opsesivni toposi njegovog pevanja & mišljenja: od "podivljale" tehnologije i nastupajuće kibernetizacije ljudskog tela, upotrebe i smisla citata i citatnosti kao mantre vaskolike kultur(al)ne postmoderne ("Možda se upravo zato slažem ne samo sa umalo opštim stavom da se sve manje čita a sve više citira već i sa onim što se i ne-rečeno podrazumeva: da se sve više čita samo da bi se još ponešto moglo citirati"), preko neumitne prevlasti informatičke civilizacije iliti sajber-paradigme ne samo u Svetu nego i u Delu – u književnosti, teatru, filmu etc., pa do zapisa o (ne)mogućoj interakciji književnosti i rokenrola ili pak rokenrola i televizije. Tu su i rastresiti eseji inspirisani pesništvom Kopiclovih "saboraca" Slobodana Tišme i Vojislava Despotova. Svakako poseban štih ovoj knjizi daju razbacani (para)putopisni i autopoetički zapisi, koje autor naziva geopoetičkim tricama. Trice možda, ama kučina nema: pobiše se oko njih razni Bardovi tamo po Akademijama.

Kopicl nije (nažalost?) osobito produktivan – kakav petoljetkaški izraz! – pisac, tako da (mu) je izgleda tek sada došlo vreme da probere i ukoriči svoje višedecenijsko esejističko pisanije; no, ono što pisac i čitalac gube na kvantitetu, kanda nadoknađuju razgaljujućom razigranošću "diskurzivne mašine". Ponekad se, doduše, ta igra zavrti i preko korisne i ugodne mere: s predobrim razlozima bežeći od opštih mesta, trivijalnih istina i ubistvenih, kičastih laži – kakve bezbrojni ovdašnji Pisci Bez Jezika i Mislioci Bez Mišljenja fabrikuju na vagone, brutalno brutto prevazilazeći i najberićetniji urod šećerne repe po beskrajnim bačkim poljima – Kopicl-esejista ume da s nekako detinjastom oblapornošću premamuza svoj "stroj" i otperja sve s njim u fade out preterane nekomunikativnosti, gotovo neoprostive proizvoljnosti esejističkog pisma. Srećom, balans se obično brzo uspostavi, najčešće tako što pisac superiorno ironijski minira vlastiti na tren "zalutali" iskaz, ili se lagano, otrežnjujuće poigra jezičnim višeznačnostima, koje zapravo kontinuirano istovremeno seje, opaža, "potkazuje" i trebi, kao što to već čini svaki autor s uistinu visokom i nikada uspavanom jezičkom svešću i kulturom! To jest, svih petoro-šestoro živih i zdravih od te sorte u ovom jeziku... A to će sve reći da ovo knjišče valja pre svega (re)kreativno pročitavati kao šarmantan šamanski šamar misaono-jezičkoj zaparloženosti kao tobožnjem zalogu svake moguće Ozbiljnosti i Važnosti u ovoj fundamentalno patrijarhalnoj kulturi, koja se u skladu s tim i izražava: ili "zdravoseljački" raspištoljeno i folk-živopisno, ili filistarsko-fiškalski drveno i sterilno. Otuda, ne imajući ništa s ovim malignim paradigmama, Kopicl ispisuje svoje eseje kao nekakav teorijski pank, ustanovljavajući sistem znakova sasvim neodgonetljivih Prostoti.

A znate li vi, čeljadi moja, da je Kopicl Vladimir još 1976. jednu svoju pesmu nazvao Pan-pank? Ej, sedamdesetišeste?!

Teofil Pančić

18.01.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Kada je u pitanju stvaralaštvo Vladimira Kopicla i pokušaj njegovog artikulisanja kroz analizu ili receptivno uopštavanje postoji lagodan problem u činjenici da je uvek po sredi nešto nezahvalno od samog početka pa sve do neizvesnog kraja i lagodnost ovog problema upravo je u činjenici da Kopicl, kao nijedan od naših savremenih pisaca i, što ne reći, mislilaca, kardinalnim obeležjima ovoga vremena prilazi s karakterističnim filingom demistifikacije u kom se preplet znanja i obaveštenosti, kreacije i ludizma, sistematičnosti i učitavanja oseća kao humor mudrosti, persiflaža duha, mikro aporija subjektivnog boravka u tekstovima, fenomenima, fragmentima, prividima, prevratima, apsurdima i fascinacijama. E, sad, da bismo se, kao prvo i prvo, spasli ovako dugih rečenica kao što je prethodna, treba poći intonacijom analitičkog pastiša ne da bismo se odmeravali sa sopstvenom recepcijom i zavodljivošću starinskog utiska već da bismo se samoodbranili i uzbudljivim kopiclovskim ishodima.
U ovoj knjizi Kopicl bez obzira na njenu preciznu strukturu u svom prepoznatljivom stilu svesno beži od monotematskih lukova i teorijskih ili post-teorijskih parapeta pa se sva problemska gnezda ne grade u statičnoj hermeneutičkoj krošnji već se, slamku po slamku, dopremaju iz svih sfera kojima je samo navodno određena uporišna signatura mehaničko – digitalno. Kada u prvom delu knjige autor surfuje po spletu fenomenoloških atrofirajućih pojmova vezanih za Pisca, opipljivo i citatnost čitalac ne može ni da nasluti kojim će se putevima, do sada sistematizovani sedimenti pretvoriti u sajtove, kako će se onaj naviknuti sistem i diskurs objašnjenja obreti među tvrdnjama i navodima. Ali, tu već počinje autorova globalna, ekskluzivna opsesija,opsesija nestajanja i agonizma piščevog individualnog iskustva. Ono što je, inače, u mirnijim nekim istraživačkim postupcima, kad su u pitanju ove teme, obeležje neke enterijerske, neminovno akribijske legitimnosti ovde je to kao sesion Asocijativnog yeza. Jer, kada sledi pitanje – čemu umetnik? ili, pak, opis predela nakon kiberkulture ono što je starinska neminovnost to je, kako autor kaže opis koji ne potiče iz ključnih tematskih i terminoloških polja. Ključna terminološka polja saobraćaju s individualnom ili, uslovno rečeno, cehovskom neurozom ne samo na planu detronizacije stvaralačkog subjekta i ostalog postmodernog useva već se njihovo preusmeravanje sve više fragmentizuje, nema metodološke pa ni eshatološke Gore Sinajske na kojoj obitava apodiktični korelativ ili definišuća neizbežnost.
Piscima se više ne smeši ona aseptična i iskonska neizvesnost; ambicije pa i samo delo, jezik, telesno i nebesko desilo se u međuvremenu i pitanje je koliko čista kreativna introspekcija tu može pomoći kad je neizbežnost fragmentizacije dominantna i (umiljato) neporeciva. Ni pitanje zamene teze kao i zamene egzistencije nije pitanje za odgovor već pitanje za neku novu umetnost,kako u tekstu, tako i u teatru, na filmu ili muzici. Kopicl na jednom mestu kaže: Vremenom pisac dođe do tačke kad radije reciklira i priziva sopstvene sablasti od kojih su neke, na primer, iz autorovog kataloga i razni ishodi minimalizma (književnost je manje sklona globalnim ocenama vremena) pa,otud i spektakl bez glumaca, geopoetičke trice umesto starinske epifanije ili još starinskijeg putopisa. Između ostalog identifikuje se proces umesto stila, znaka, pa čak i antropocentrične prenaglašenosti identiteta pa, autor, doznačava: nešto se budi, makar bilo Zemlja a mi smo već budni makar bili funkcija.
Nije ovde po sredi nikakav demistifikatorski autoerotizam, sva ova pitanja reverberacija su na onaj već znani recept deheroizacije autorstva o čemu je na pozitivističko-impresionistički način već mnogo toga rečeno i ponovljeno; Kopicl predočava metatekstualni performans u kom se čovek,pa naravno i autor vide i prihvataju kao proces, receptor i transmisija a ne kao individualna zaostavština. Ono što autor efektno sumira u završnom delu knjige gde nekom, uslovno i razgaljujuće rečeno, bi-bap komparativnošću analizira poeziju Slobodana Tišme i Vojislava Despotova. To on čini, s jedne strane temeljnom obaveštenošću o receptivnim prethodnicima, kritičarima i predgovaračima a, s druge strane, kristalizacijom biografskog i poetičkog iluzionistički digestivnog u pupku i stomaku Novog Vremena u kom se ova poezija oslobađala mehanike znanja u svom prijemu i metaforičkog ideala u svojoj individualnoj praksi.
Totalizirajuće sante neoavangarde, kiborga, rokerske neoarkadije, tehnologije i tehnogeneze (kad pre?) postomodernizma, već preintimizirane utopije sada već sajber-nasleđa, kroz mudro duhovit i razgaljujuće gust tretman otapaju se, čine prohodnom autorovu globalnu misao o čoveku – procesu i to sve sred vrta ovog ne samo naslovnog zoomisticizma dok još šušti i duhovno, i konceptualno, i cerebralno i virtualno. Kopicl tapše po ramenu čitaoca, bodreći ga da se ne stidi pri pomisli na Vokansonovog mehaničkog patka kao i da se ne ustručava da se na performansu, u preosvetljenoj auli nekog muzeja gde piše živi pisac, maratonski usredsređen i nepomičan kao eksponat slobodno, takoreći Autoterapijski oglasi iz, sećate se, prastarog Zanosa. U Svetu i vremenu nije baš sve autorski zaleđeno još ima mnogo toga od gozbe nadahnuća.

Radivoj Šajtinac

30.11.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Pošto po svim u novije vreme formulisanim kriterijumima pripadam onom sasvim uskom klanu fah idiota koji se još uvek bave čitanjem poezije, i to posebno one taze, tek objavljene ili odštampane u knjigama, dužnost mi nalaže da, pre svega drugog, referišem o izdanjima ove vrste koja su mi upravo ovih dana dospela u ruke, a vrede. I to ne malo.
Pre svih, izuzetna knjiga pesama ’’Posečene su šume’’ Nebojše Vasovića, jednog od naših najboljih pesnika iz osamdesetih godina prošlog veka, koji je naše sumorne devedesete proveo u Kanadi, gde je još uvek, pa je, shodno tome, po prirodi pomalo rasejan pa još i u rasejanju, ponešto iščilio iz fokusa pažnje ovdašnjih čitalaca, a bogami i kritičara. Nezasluženo, naravno, jer nedavno štampana njegova kritička knjiga ’’Protiv Kundere’’ svedoči da je Vasović ne samo jedan od oštrijih nego i briljantnijih naših umova kad je pisanje o književnosti u pitanju, baš kao što nas njegova nova knjiga pesama u izdanju ’’Narodne knjige’’ opominje da ovakvih majstora poetskog izraza nemamo baš na pretek. Zašto? Zato što nas devedesetak pesama sabranih u ovoj zbirci bez ostatka ubeđuju da je njegov jezik istovremeno virtuozan i stvaralački vibrantan, da mu je misao sveža i u vezi sa ovim svetom kao i svim što njegovu ispraznost transcendira, da iza ovih stihova doista stoji nešto što još uvek možemo zvati subjektom - pa bio on to samo pesnički ili i nešto više, i što nas neki vrag, dok čitamo te pesme, pomalo nagoni da umalo zažalimo što ih sami nismo ispisali. A višeg kriterijuma za prepoznavanje književne vrednosti gotovo da i nema.Od aktuelnih pesničkih zbitija s mnogo razloga treba pomenuti prevedene pesme novog-starog slovenačkog barda Tomaža Šalamuna u izvrsnom prevodu Milana T. Đorđevića, sabrane u knjigu ’’Balada za Metku Krašovec’’ (izdanje IP ’’Arka’’ iz Smedereva - bravo ’’Arka’’!),te finu pesničku zbirku ’’Homer predgrađa’’ Dragana Jovanovića Danilova (’’Svetovi’’, Novi Sad).
Neobične, jezički i drugačije fantazmagorične proze Mikaila Bodiroge s naslovom ’’Kvadrilion’’ (“Narodna knjiga”) sem za uživanje pri čitanju mogu poslužiti i za potporu definiciji onog ekstatičkog sektora postmoderne koji se definicijama otima, dok bih od nešto starijih izdanja koje bi bilo greh ne pročitati najradije skrenuo pažnju na sjajan roman ’’Opusteli persijski grad’’ Petera Hajnocija. Jao, divno li napisane knjige, pa makar i mračno nesvakidašnje (opet ’’Narodna knjiga’’).
A ako biste baš pitali šta bih najiskrenije preporučio, eto i moje nove knjige eseja, tehno-skaski i zapisa ’’Mehanički patak, digitalna patka’’, nešto onako post-postmoderno lepo, obavešteno o svemu i svačemu, pogotovo o onome što nas tek čeka na horizontu vremena što stiže pa bismo ga jedva mogli i videti da se u ovoj knjizi nismo potrudili. Da nije tako ne bih tu knjigu ni pisao, a valjda je ni ’’Narodna knjiga’’ ne bi objavila, pa još s tako ljupkim koricama. A jeste.

R. Lotina