01.01.00
Vikend Danas
09-10.06.2001.
Jasmina Lukic
Paradoksi su nasa sudbina
"Zlatno runo" jedan od najznacajnijih evropskih romana druge polovine XX veka. U svom tumacenju pokusala sam da pokazem na koji nacin taj roman uokvirava i kriticki osvetljava istoriju Balkana kao apokrifnu istoriju trgovine, odnosno kao istoriju razvoja gradjanske klase od feudalnih vremena do kraja prve polovine XX veka
Knjizevna kriticarka Jasmina Lukic, ovih novembarski kisnih dana u junu promovise svoju aktuelnu knjizevno-teorijsku studiju "Metaproza: citanje zanra" u izdanju "Stubova kutlure" iz Beograda. Baveci se savremenom srpskom knjizevnoscu jos od sedamdesetih godina, u prvo vreme fokusirala je svoje interesovanje na poeziju, sto je rezultiralo knjigom eseja "Drugo lice" (Prosveta, 1984), kriticarskim portretom pesnicke generacije sedme decenije (Milutin Petrovic, Milan Milisic, Miroslav Maksimovic, Novica Tadic). Nakon toga, okrece se savremenoj prozi i posebno delu Borislava Pekica, a studija o kojoj ovde govorimo, osvetljava na jedan neocekivani nacin osnove Pekiceve autorske poetike povezujuci Pekicevo delo sa postmodernizmom.
- Kada bi Borislava Pekica, da je danas medju nama, upitali o vezama njegove literature sa postmodernizmom, on bi se verovatno nasmejao, a sigurna sam da ne bi izostao i neki reski, ironicni komentar. Jer, kao i svi veliki pisci, i Borislav Pekic je bio veoma oprezan, da ne kazem sumnjicav, prema kategorizacijama u knjizevnosti. Tumaceci njegovo delo iz vizure koju oblikuje postmoderna poetika, nisam zelela da jednom velikom piscu pripisujem limitirajuce odrednice. Naprotiv, zelela sam da pokazem na koji nacin Pekiceva literatura korespondira sa dominantnim idejama, temama i dilemama vremena u kome zivimo.
Citati Pekica kao postmodernog pisca znaci ukazivati na one elemente u njegovim tekstovima koji se odupiru svakoj totalizujucoj ideji i koji u prvi plan stavljaju potrebu za radikalnim kritickim preispitivanjem svih velikih ideja i temeljnih pojmova na kojima se zasnivalo samopouzdanje i osecanje superiornosti naseg humanistickog nasledja.
Koje su to velike ideje i pojmovi koji se u ovom kontekstu dovode u pitanje?
- Ako bismo govorili jezikom teorije, onda je rec o krizi subjekta, o kolapsu takozvanih "velikih prica", kako bi to rekao Liotar. Kada govorimo o Pekicu, onda je rec o radikalnoj sumnji u civilizacijski model koji mi danas zivimo i koji je nesumnjivo dominantan u globalnim okvirima.
Da pojasnimo, o kojem se modelu tacno radi?
- Frederik Dzejmson bi rekao da mi danas zivimo u vremenu kasnog kapitalizma, Borislav Pekic da je rec o gradjanskom drustvu koje je u dubokoj krizi. Ta je kriza, po njegovom misljenju, rezultat ljudske nespremnosti da se suoce sa pravim znacenjem sopstvenih postupaka i odustajanja od autenticnih ljudskih vrednosti u ime razvoja tehnoloske civilizacije. To se najbolje vidi u romanu "Atlantida", kojem je Pekic pridao posebnu vaznost u svom opusu. On tu obrazlaze svoju tezu o ljudskoj civilizaciji, koju mi poznajemo, kao mehanickoj, robotskoj civilizaciji i pokazuje kako ljudi nemaju ni snage ni moci da se vrate drugacijem razumevanju ljudskosti, onom koje iskljucuje nasilje i zloupotrebu moci.
Ukljucuje li Pekicevo delo u sebe, po Vasem misljenju, i izlaz, mogucnost pozitivnog ishoda?
- Na to se pitanje moze dvojako odgovoriti. Pekic nije bio optimista i to se jasno vidi u njegovim romanima. Ali njegova je proza istovremeno i strasno angazovana u odbranu ljudskosti. Ne znam hocu li tacno parafrazirati, ali u njegovoj knjizi secanja "Tamo gde loze placu" na jednom mestu se kaze da to sto mi znamo da padamo sa petnaestog sprata (a pritom misli na opasnost od nuklearnog rata, opasno izmicanje nauke kontroli razuma, globalno zagadjenje itd), jos uvek ne znaci da ne treba barem pokusati da masemo rukama.
Vasa knjiga se najvise, medjutim, bavi sredisnjim Pekicevim romanom, "Zlatno runo"?
- Moja studija usredsredjena je na "Zlatno runo", jer ja smatram da je to delo visestruko znacajno, ne samo za savremenu srpsku knjizevnost vec i mnogo sire. Iako ne volim da koristim velike reci kada govorim o literaturi, moram da kazem da je "Zlatno runo" jedan od najznacajnijih evropskih romana druge polovine XX veka. U svom tumacenju pokusala sam da pokazem na koji nacin taj roman uokvirava i kriticki osvetljava istoriju Balkana kao apokrifnu istoriju trgovine, odnosno kao istoriju razvoja gradjanske klase od feudalnih vremena do kraja prve polovine XX veka. Logika istorijskih zbivanja na koju ukazuje Borislav Pekic bitno se razlikuje od logike kojom se sluzi zvanicna istoriografija. Pekica zanimaju skriveni odnosi moci i ljudske sudbine onih koji zele da budu subjekti istorije.
U ovom slucaju to su clanovi porodice Njegovan koji prelaze put od janjinskih torbara do beogradskih veleposednika, da bi se u predvecerje Drugog svetskog rata suocili sa isceznucem. Njihova sudbina olicava sudbinu srpske burzoazije.
Koliko je to ekskluzivitet srpske burzoazije, a koliko se odnosi na siri balkanski prostor?
- Ovde bismo mogli govoriti o krugovima na vodi. Pekica u pocetku, kada tek zapocinje da pise "Zlatno runo", pre svega zanima srpska burzoazija, njen uspon i potonja destrukcija u vremenu komunizma. Ali, radeci na toj temi, on je postupno sirio svoju perspektivu i paralelno sa kritikom komunizma postajao sve kriticniji prema gradjanskom drustvu. Cini mi se da je upravo to osobena pozicija gubitka uporista jedno od vaznih ishodista njegove karakteristicno postmoderne neutemeljenosti u nekom cvrstom sistemu ideja. Borislav Pekic temelji "Zlatno runo" na nizovima neresivih opozicija i pokazuje da su paradoksalne dvojnosti nasa sudbina.
Da li je, najzad, Vasa knjiga samo i jedino o Pekicu?
- Ova knjiga zapravo pocinje opisom jednog proznog zanrovskog modela, koji je poznat pod malo nezgrapnim imenom "metaproza". Rec je o postmodernom zanru koji karakterise visok stupanj knjizevne samosvesti, osvescenog poigravanja knjizevnom tradicijom i povratak prici i pripovedanju. Jedna posebna vrsta metaproze vraca se istoriji kao dominantnoj temi. To je model pripovedanja koji sam ja koristila u tumacenju proze Borislava Pekica.
Zorica Kojic
01.01.00
Politika
06.06.2002.
Tekstualna samosvest
NAZIV:Metaproza: Čitanje žanra
AUTOR: Jasmina Lukić
IZDAVAČ: Stubovi kulture, Beograd 2001.
Na uvodnim stranicama studije Jasmina Lukić najvećma govori o temeljnim svojstvima svog predmeta, sedmotomnog Pekićevog Zlatnog runa. O onim svojstvima, zapravo, koja određuju specifičnost njenog pristupa. Namerna je, veli, da kritičkom analizom primerenom svojoj hipotezi obelodani međusobnu "bliskost" Pekićeve romaneskne tvorevine i proznog modela koji savremena književna teorija imenuje kao metaprozu u širem smislu, odnosno kao istoriografsku metaprozu u užem značenju. Metaproza je (koliko da materiju autorkinim rečima približimo manje upućenima) ona proza koja "samosvesno preispituje svoj status artefakta, postavljajući pri tom temeljna pitanja o sopstvenoj fikcionalnosti". A istoriografska metaproza, pored navedenih obeležja, "uspostavlja istorijski kontekst kao značajan, čak i kao primarno važan, ali istovremeno dovodi u pitanje samu koncepciju istorijskog znanja". Treba, dabome, naglasiti da je reč o žanru privilegovanom unutar postmoderne književne prakse.
Sagledan, međutim, iz perspektive naslova studije (Metaproza: čitanje žanra) i podnaslova koji se ne pojavljuje na koricama već na tzv. petoj strani knjige ("Borislav Pekić i postmoderna praksa") i, podjednako, spram kvantitativnog odnosa njenih blokova, nagovešteni prioritet rečenog predmeta nam se čini unekoliko relativizovan. Prvi, u celosti načelan odeljak studije - "Metaproza: pitanje žanra" - čini, naime, trećinu njenog ukupnog obima. Vidimo ga kao izvanredno stručnu i sistematičnu interpretaciju probranih stanovišta savremene književne teorije o prirodi metaproze, odnosno istoriografske metaproze. A to će reći da Jasmina Lukić, oslonjena na množinu citata iz tekstova više ili manje poznatih teoretičara (na citate koje ekstenzivno promišlja), koliko i na mnogobrojne primere iz strane književnosti, u stvari izlaže skraćenu poetiku tretiranog žanra.
Na teorijski trasiranim smerovima, u dva naredna odeljka studije - "Zlatno runo kao metaproza" i "Zlatno runo kao istoriografska metaproza" - odvija se analiza Pekićevog grandioznog projekta. U stvari, svestrano pripremljeni analitičar, kadar da uoči i diferencira funkciju gotovo neizrecivog mnoštva činilaca, dimenzija i slojeva svog predmeta, na Pekićevom delu proverava valjanost izloženih teorijskih stanovišta (najčešće sa povoljnim ishodom). Raspravlja Jasmina Lukić (tek da naznačimo) izuzetno složenu žanrovsku problematiku u Pekićevom delu, odgoneta ko sve u njemu (i kome) "pripoveda", do tančina proniče osobenost primerno postmoderne "tekstualne samosvesti" (i "samorefleksije"). Tumači, potom, funkciju istorije i mita u Zlatnom runu, analizira paralelizme, motive koji se na različit način ponavljaju i druga sredstva Pekićevog stvaralačkog postupka... Bez ikakve sumnje, ova je studija impresivna naučna radnja realizovana nauci o književnosti primerenom metodologijom.
Pri svemu, uglavnom bezrezervno pouzdanje u stanovišta stranih autora može da podstakne pitanje: ako su štedro korišćeni teorijski (i poetički) stavovi, koji očigledno proizlaze iz već postojeće stvaralačke prakse drugih autora, toliko i tako primenjivi na Pekićevo delo, koja je mera njegove originalnosti? Utoliko pre što tokovi i rezultati kritičke analize koju nad Pekićevim tekstom Jasmina Lukić tako znalački i uspešno sprovodi sugerišu znatno više no što je u uvodu studije obećano. Nezavisno od toga da li je, u slučaju našeg pisca, posredi "osvešćena primena" poetike žanra o kojem ide govor, Zlatno runo je predstavljeno ne samo kao blisko postmodernoj književnoj praksi nego kao njen egzemplarni predstavnik. Da takav učinak nije slučajan svedoči, pored ostalog, jedna formulacija iz spomenutog uvoda. Nije joj, kaže Jasmina Lukić, namera da svojim metodom, analizom njegovih žanrovskih obeležja, Pekićevom delu prida "limitirajuća određenja". Ali, opet, uverena je da baš taj metod omogućuje uočavanje nekih bitnih svojstava Pekićevog proznog postupka "koja u okvirima drugačije usmerenih interpretativnih modela ostaju manje vidljiva".
BOGDAN A. POPOVIĆ
